ИНТЕРВЈУ

КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ 

 БЕЋИРОВИЋ: - Јесте, да се ограничимо само на два између безброј примјера: Французи и Енглези су водили чувени Стогодишњи рат, а Французи и Њемци  три страшна рата само у периоду од 1870 до 1945, што им не смета да  бришу границе између себе и уједињују се у оквиру Европске Уније.

Два борца за слободу, достојанство и српско постојанство: Петар Милатовић и Комнен Бећировић пред иконом Ловћенске светиње у Паризу, априла 2006. године	Стога је утолико чудније да се један те исти народ на простору Србије и Црне Горе, народ исте крви, истог језика, исте вјере, истих обичаја, истог цивилизацијског наслеђа, а који је бар 300 година, у немањићкој Србији и у Југославији, живио у истој држави, наједном непотребно разједињује и раздваја границом тврђом но у турска времена!      Такође ми је несхватљиво да се кидају вишевјековне  братске везе између Срба у Србији и оних у Црној Гори, док се  иде у неку велику љубав са Шиптарима и муслиманима или, како ови последњи себе сада зову ''Бошњацима'', које је током  неколика вијека историја од своје некадашње браће по нацији и вјери била трагично раздвојила!    А поврх свега није ми јасно како ће сјутра ти стопостотни Црногорци живјети у љубави и слози са Њемцима, Мађарима, Финцима, Португалцима, а можда и са Турцима, кад, ето, нијесу могли са својом једнородном браћом из Србије гдје је велики дио народа,  прво током  ранијих сеоба, затим за вријеме двије Југославије, дошао из Црне Горе и Херцеговине.

Има у свему томе нечег страшно усиљеног, извјештаченог, противрјечног, надувеног, неприродног, изопаченог. Рецимо, бусају се у прса повратком државности која би требало да значи потврду и гаранцију сопственог идентитета, а одричу се  неких основних елемената тога идентитета: српства, српског језика, ћириличног писма, уводећи латиничко као за вријеме окупације Црне Горе од стране Аустро-Угарске.      Није се ни под Брозом толико форсирала латиница. Исто тако поставља се питање: каква независност, државност и сувереност, ријечи на које се просто луди, кад се нема никакве политичке, војне ни  економске самосталности, кад се све одлучује у западним центрима моћи, кад је војска престала да постоји и кад се све живо распродаде странцима?! Може ли успјети братство и јединство црногорских народа кад није могло југословенских ?                     ДУЈОВИЋ: - Можда се садашња црногорска власт, што се тиче мањина, заноси идејом да од Црне Горе направи балканску Швајцарску?     БЕЋИРОВИЋ: - То је обична илузија, будући да су балкански атавизми толико дубоки, да је историјско наслеђе толико тешко да нема шансе да опстане црногорска мини-заједница кад није могла да се одрзи велика југословенска федерација. Кад је онако жалосно пропало фамозно братство и јединство југословенских народа, коме се клицало пола вијека, не видим како би могло да опстане братство и једниство црногорских народа, ако ова чувена формула није преголема за малену Црну Гору. Јасно је да Албанци на територији Црне Горе неће никада одустати, ма колико им се садашња црногорска власт удварала, од присаједињења својој матици Албанији, што они истичу у свакој прилици па и током кампање за парламентарне и општинске изборе одржане у Црној Гори 10 септембра 2006.

Насловна страна књиге Комнена Бећировића ''ОДБРАНА МОРАЧЕ ОД ПОТОПА'' Морача у кањону, Црква Успења Богородице на Морачи, Гавран хани Пророка Илију

Комнен Бећировић и Франц Вебер, еколог светског гласа, у кањону Мораче, априла 1988. године

Мада су албански лидери, Ферхат Диноша и Махмут Бардхи, говорили на Телевизији Црне Горе искључиво на шиптарском, могло се разабрати да заступају тројни пакт Тирана-Приштина-Подгорица, наравно насупрот Београду, а у очекивању припајања Косова и Западне Македоније Албанији, што нијесу пропустили да истакну.      Такође на тим скуповима нијесам примијетио да се вијорило других застава осим албанских! Слично је и са црногорским муслиманима или Бошњацима који су, додуше на српском, просто грмјели на њиховим промотивним скуповима да су они заслужни за повратак државности Црној Гори и да их за то треба наградити тиме сто ће им се дати статус конститутивног народа. Само што још не траже да се забрани Горски вијенац, као геноцидно дјело, но и то је за очекивати, пошто је већ таквим проглашен у Босни. «Сиромах Његош », како га сажаљева дукљански академик Сретен Перовић, испасти ће двоструко крив: што је позивао на борбу против Турака и потурица, и што је посрбљавао Црногорце, стварао од њих « посрбице », како његову  мисију подизања националне свијест на највиши ступањ кроз поезију, карактеришу злоћуди Дукљани.         Сем Арбанаса и Бошњака, не вјерујем ни да ће Хрвати у Црној Гори остати мирни тим прије што је Хрватска још у Брозово вријеме побила свој међаш на Ловћену, највише допринијевши да се на рушевинама Његошеве задужбине подигне Мештровићево фараонско чудевеније.

Франц Вебер, Комнен Бећировић и Жан-Пол Блед на Сорбони, марта 2004. године      ДУЈОВИЋ :- Да ли је пракса да се, приликом изборних промоција, представници мањина обраћају преко државних медија својм сународницима који живе у Француској, на неком другом језику осим на француском? Или да истичу заставе државе из којих су пореклом?       БЕЋИРОВИЋ : -  Ма колико да су бројни припадници исламске вјероисповијести у Француској –  око шест милиона званично а још толико незванично од којих су већина Арапи - тако нешто никад нијесам  чуо ни видио током  више од четири деценије мога живота у тој земљи. Знају се службени језик, застава и остала  национална обиљежја. Арапски се може говорити уз истицање исламских симбола у џамијама, у оквиру великог Института Арапског Свијета и другдје, али никако у државним установама и медијима.      Чак се, послије прошлогодишњих нереда и паљевина у Француској, изазваних од стране афро-арапских имиграната, иде на пооштравање услова за стицање држављанства. Исто тако и у Енглеској, како би се ограначио утицај екстремних исламских вјерских поглавара на масе, убудуће се тражи, уз обавезно знање енглеског језика, полагање заклетве лојалности британској држави.

Комнен Бећировић и Франц Вебер испред Манастира Острог, августа 2004. године      По последњој анкети, 53% Енглеза више не вјерује у мултиетничко и мултикултурно друштво какво је Тони Блер са дружином наметао Србима Нато бомбама за рачун Бошњака и Албанаца, као да они у оквиру Југославије и Србије нијесу уживали сва могућа права. И у самој Швајцарској, на примјер у Циришком кантону, поставља се питање забране даљег подизања џамија, управо због злоупотребе толеранције у тој земљи од стране радикалних исламиста.     Међутим овим што сам љетос видио код нас, рекло би се да је Монтенегро на пољу демократије увелико претекао Француску, Енглеску и Швајцарску, те колијевке демократије. Мада љетошњи масовни напад Шиптара на неколика милиционера, чувара реда и мира на плажи у Улцињу, кад су ови скоро били линчовани, као и проналажење велике количине оружја спремног за терористичке акције код тринаесторице ухапшених Шиптара у Малесији уочи избора од 10 сепетмбра, најављују тешка искушења за Ђукановићеву балканску Швајцарску. Бојати се да montenegreen melting-pot већ почиње да кључа. Рискантно је улагати и приносити све на олтар Европе. Европа као Вавилонска кула. ДУЈОВИЋ: - Сматрате ли из вашег европског искуства да је мудро све приносити на олтар такозваних евро-атлантских интеграција, као што то наши политичари чине?  БЕЋИРОВИЋ :- То је права заслијепљеност којој нема равне осим оне наше заслијепљености револуцијом, комунизмом, социјализмом, несврстаношћу, што се све показало као велика заблуда којој су жртвовани толики људски животи, толики нараштаји, толике енергије и толике деценије!      Одбијање Нацрта Европског Устава од стране грађана Француске и Холандије прошле године показало је да постоји озбиљна криза Европске Уније. Да се наставило са изјашњавањем путем референдума у другим земљама-чланицама, како је било предвиђено, Европска Унија би се већ била увелико осула, па је Комисија у Бриселу закочила тај процес тако што је дискретно одложила даља изјашњавања.       Раскол који је у Европи настао приликом америчког рата против Ирака, кад су се једне чланице Уније сврстале уз Америку, а друге остале по страни, показао је размјере политичког непостојања Европе. Слично се догодило и љетос, ма да у мањој мјери, приликом агресије Израела на Либан, кад је велика Британија сасвим стала уз Сједињене Државе. Све више има евроскептика у државама у којима је јака национална свијест као у Француској и Великој Британији гдје се европска мега-држава увелико доживљава као потирање националног идентитета и суверенитета, као губитак самосталности, а европска влада у Бриселу као права бирократска мора. Такође се испоставља да је једним таквом мјешавином од близу тридесет држава веома тешко управљати и да то страшно скупо кошта пореске обвезнике богатих земаља, као што их кошта помоћ новим чланицама Уније, углавном сиромашним државама бившег социјалистичког блока. Посебно се као велика опасност за Европу доживљава евентуални пријем Турске у Европску Унију, који гура Америка како би се Европа учинила још више непостојећом, осим као један обичан конгломерат народа, раса, култура, религија... Ријечју, права Вавилонска кула.

Улазак Турске у Европску Унију  која је већ у кризи,

приредио би Европи судбину нове Атлантиде

    Један од узрочника европске кризе јесте евро, заједничка монета која је замијенила националне монете, а која је већ створила инфлацију и велику скупоћу, тако да се у Француској озбиљно размишља о повратку сопственој монети, франку. Што нас је посебно изненадило јесте прољетошња изјава садашњег министра Унутрашњих послова и најозбиљнијег кандидата на будућим предсједничким изборима, Николе Саркозија, да би повратак франку сасвим био могућ. Француску са другим европским развијеним државама кољу јефтини кинески производи, јефтина радна снага из источно-европских земаља примљених у Унију те делокализација домаћих предузећа у земље јефтине радне снаге, што ствара у срцу Европе велику незапосленост коју прате биједа и социјално незадовољство.

    Распад Европе може да буде за оне који играју само на њену карту, још теже и болније освјешћење но што је за неке био крах комунизма. Чуди ме да се код нас о томе врло мало или нимало размишља. Рекло би се да су наши Европејци гледају са истим заносом пут Брисела, са којим су њихови оци и праоци комунисти гледали пут Москве. И док се за оне прве сунце земаљске среће дизало на Истоку, што је бар било у складу са васионским поредком, дотле се за ове садашње оно диже на Западу, што је свакако у супротности са тим поредком, али дај Боже да уроди бољим резултатима па нека им излази одакле год желе. Проклетсво идеологија јесте управо у томе што оне саображавају стварност себи, стављајући је на Прокрустову постељу, умјесто да себе саображавају стварности, па стога и завршавају катастрофално.

Мени су све те ствари у вези са садашњим стањем у Европској Унији непосредно и ближе познате, пошто имам част да будем члан Главног одбора Француског Суверенистичког Покрета (RIF-a) који са сличним покретима у другим земљама, заговара Европу нација, умјесто садашње наднационалне Европе. Иначе ја сам на нашем прољетошњем конгресу, уз велико одобравање, прорекао Европи судбину нове Атлантиде, ако Турска уђе у Европу. Та моја бесједа је доступна на на француском и на српском на Интернету.

  ДУЈОВИЋ:-  У чему је, најкраће речено, проблем с Турском како га ви из Европе видите?

 БЕЋИРОВИЋ :-  У томе што је Турска била током пола миленијума прави кошмар Европе, што не само да није ништа допринијела европској цивилизацији, него је, напротив, била њен смртни непријатељ, уништивши највећи дио хришћанског наслеђа на простору који је обухватилo византијско царство како на Балкану тако на Кавказу. Волтер је писао да Турци владају само на рушевинама. Још горе, оставили су у душама покорених народа незацјељиву рану апостазије, јер шта су ратови у Босни, на Косову, у Чеченији до  закаснели  горки плодови турске окупације. Али највећа бојазан од уласка Турске у Европску Унију састоји се у томе што би Турска са туркофонским народима у њеној орбити, што представља огромну масу од око 130 милиона муслимана, постала пресудан чинилац по даљу судбину Европе на политичком, демографском, вјерском  и уопште цивилизацијском плану. А Запад, као што смо рекли, већ има огромне тешкоће са интеграцијом свога исламског живља. Ствар је у томе што муслимански народи, ма колико да се еманципују, не остављају своју религију, док хришћански народи, на жалост, то чине, па су стога на Западу цркве празне или полупразне, док су џамије, којих има све више, препуне.

 ДУЈОВИЋ : - Поменусте Волтера: ви имате велики есеј, такође доступан на Интернету, о Волтеру и Русији управо у вези са Турском.

БЕЋИРОВИЋ :- Као човјеку цивилиазије, а посебно поклонику класичне Грчке, Волтеру је тешко падала жалосна стварност да земља Есхила и Софокла, Хераклита, Платона, Аристотела и Питагоре чами у вишевјековном варварском мраку. И ма да уопште није био хришћанин, сажаљевао је злу судбину хришћанских народа у турском ропству. Међутим, пошто је изгубио наду у свог пријатеља Фридриха II и Марију Терезију да ће учинити било што на ослобођењу Југо-источне Европе од тог ропства, стао се увелико надати у Русију утолико више што се током двадесет посљедњих година његовог живота на руском престолу налазила његова поклоница Катарина II. Она је, уз здушну подршку Волтера, који је онда интелектуално владао над Европом, добила свој први побједонсни рат против Турске од 1768-1774, а затим и други од 1787-1892, кад је Волтер већ био умро. И Русија би већ тада, крајем XVIII вијека, била сломила Турску и заузела Цариград, а ми Срби са Грцима и Бугарима, као и Јерменима, били ослобођени неких сто тридесет година раније да није било противљења Европе, у првом реду Енглеске, а касније и Аустрије, Француске, Пруске односно Њемачке. Тако је Европа  дуго одржавала на перфузији болесника на Босфору, хранећи га крвљу, знојем, сузама и свакавим патњама  хришћанских народа поробљених од стране Турске.

   Нека, но знате ли ко је, због своје мржње на Русију, устао у одбрану феудалне ропске Турске у вријеме Кримског рата, који су Енглеска и Француска 1854-56 водиле за рачун Турске против Русије? Главом и брадом велики слободари и пријатељи људског рода, Карл Маркс и Фридрих Енгелс, којма ће Русија скоро читаво једно стољеће постати многострадална жртва! Имам, ако стигнем, довољно материјала за једну књигу која би се звала Маркс против Русије.

Данашња званична Црна Гора као судионик свеопште омразе на Србију, матицу Српства, како вели Његош.

Маровић, Ђукановић, Дедејић као хрватски таоци

 ДУЈОВИЋ :-  Вратимо се отцјепљењу Црне Горе од Србије: шта вас је ту највише погодило?   

БЕЋИРОВИЋ :-   Да право кажем, мени није толико сметала идеја самосталне црногорске државе, пошто је та држава у неколика маха кроз историју постојала и пошто је до ње некима  било толико стало, колико ми је сметала најцрња антисрпска пропаганда помоћу које је власт настојала да ту идеју спроведе у дјело. Мене је запрепастила толика омраза из Црне Горе на Србију управо кад је Србија крајње неправедно била предмет свеопште омразе и на удару свјетскога зла! А та омраза и повика на Србију за коју Његош на самрти рече Матији Бану да без Србије нема ништа јер је она матица Српства, орила се годинама попримивши наказне и чудовишне видове, на примјер преименовањем српског језика у некакав матерњи, што је јединствен случај у свијету, или проглашавањем не само витешких Карађорђевића, него и свијетлих Немањића за ратне злочинце, или пак оспоравањем српства највећих људи Црне Горе, Светог Петра Цетињског, Његоша, краља Николе, Марка Миљанова који су славили српство до небеса, којима је оно било највише надахнуће како у њиховом политичком и државничком тако и у њиховом књижевном раду. Да не говорим о  кукању и тужакању на Србију, како она, својом несардњом са Хашким судом, кочи џиновске кораке Црне Горе ка Европи, те о сталном натресању на Београд и силном удварању Загребу за које не видим другог објашњења до покушаја да се садашња црногорска врхушка искупи за своје учешће у догађајима 1991-92 на подручју Конавла, Дубровника и Херцеговине. Као што је познато, Светозар Маровић је онда проповиједао « рат за мир », Мило Ђукановић мрзио шах због шаховнице, а њихов  садашњи дивљи владика Мираш Дедејић, тада клирик Цариградске патријаршије у Риму, ударао у ратне таламбасе на Дубровник.  Они су у ствари  хрватски таоци. Сада је, да останемо у шаховском вокабулару, сва ствар у томе што Хрвати, због те несрећне шаховнице, држе поменуте у сталној шах-мат позицији, тражећи да се испуни час ово, час оно, до расрбљења  и покатоличења или поунијаћења последњег Црногорца.

   Поставља се питање: да ли је била потребна толика повика, толика хајка на Србију, толико разметање, просто дивљање да би Црна Гора стекла  званично статус независне државе, пошто је незванично она то фактички већ била? Свакако да се могло без тога и да је толика галама на Србију била до јада све да је по ту цијену Црна Гора могла постати свјетска сила, а некмоли остати једна од најмањих државица на земљи, без икакве улоге у свјетским збивањима.

Баштињење два тоталитарна зла, фашизма и комунизма:

спој црногорских брозида и усташоида

ДУЈОВИЋ :- У низи ваших текстова објављених поглавито у Српским Електронским Новинама  www. istina. at  које уређује Петар Милатовић у Бечу, а посебно у вашем тексту изашлом тројезично, на српском, француском и енглеском: Два усташка вампира море Црну Гору,  који се односи на Секулу Дрљевића и Савића Марковића Штедимлију, истакли сте тоталитарни карактер садашњег антисрпства у Црној Гори.

БЕЋИРОВИЋ :- Јесте, то патолошко антисрпство се испољава у усвајању од стране режима и његових идеолошких перјаница, наслеђа два тоталитарна зла XX-ог вијека, фашистичког и комунистичког, која су морила српски народ мимо друге народе на земљином шару, а чега је језива метафора она садашња тамница на Ловћену. Величају се, рецимо, црногорски Брозови сатрапи на челу са Вељком Милатовићем, рушитељем једног од највиших олтара Српства и свијета, Његошеве капеле на Ловћену, али се у исти мах величају, као идеолози црногорске нације, злогласне црногорске усташе, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија! Истовремено се прогласавају затоцницима независне Црне Горе познати федералиста и антикомуниста Крсто Зрнов Поповић и његов ликвидатор, одмах након рата, Вељко Милатовић који је тада био шеф Удбе у Никшићу! Ваљда га је за тај подвиг Броз наградио звањем народног хероја. Истиче се фамозна Петровданска скупштина од 12 јула 1941, којом је под италијнском фашистичком чизмом проглашена наводно суверена Црна Гора на челу са квислиншком рагом Секулом Дрљевићем, али се истовремено слави 13 јули кад је, општенародним устанаком у Црној Гори, који су затим  узурпирали комунисти, тај срамни чин био поништен, а Секула Дрљевић прогнан од стране самих Италијана у Сан Ремо одакле је, потом,  побјегао у Загреб код Павелића и остао под  његовим крвавим скутом до краја рата!

    То су, између бројних других, невјероватни прадокси на којима је саздана државица која је угледала дана 21 маја 2006. Стога сам у једном од својих текстова, изашлом почетком године на сајту www.istina.at , што га бриљантно уређује у Бечу  књижевник и новинар Петар Милатовић из Бјелопавлића, окарактерисао референдум као метазтазу антисрпства у вјековној постојбини српства, Црној Гори. Петар Милатовић, својим пламеним српством,  настоји да исправи антисрпске гријехе свога старијег братственика. Иначе његов сајт је за годину и по дана достигао број од близу пола милиона посјетилаца, што говори колико су Срби у отаџбини и широм свијета жељни и жедни истине.

Побједа Махмут паше Бушатлије на референдуму у Црној Гори,

210 година након његовог пораза на Крусима од стране владике Петра I

  ДУЈОВИЋ :-  А сто се тиче самог исхода референдума од 21 маја?

 БЕЋИРОВИЋ :- Ја сам већ сјутрадан на сајту Истине написао, имајући у виду масовно и одлучујуће учешће Албанаца на референдуму, да је његов исход у ствари побједа Махмут паше Бушатлије 210 година  након што га је, септембра 1796, тешко поразио владика Петар I на Крусима. Понављам да у крајњој линији није био толико споран повратак држвности Црне Горе колико потпуна разисторија, потпуно потирање хиљадугодишњег националног бића црногорског православног народа, на којима је власт заснивала тај повратак. Омогућено је Шиптарима из Њујорка, Чикага и Детроита, који деценијама нијесу долазили у Црну Гору, да са санџачким и другим муслиманима наводно  васпостављавају  црногорску државност, упркос чијим је прецима, који су били у служби турске моћи на Балкану, та државност је стечена, али је то било онемогућено потомцима оних чији су преци на Цареву Лазу, на Крусима, на Морачи, на Грахову, на Фундини, на Вучјем Долу, на Скадру борили, гинули и крв пролијевали за опстанак и слободу Црне Горе, само зато што имају посао и стално мјесто боравка у Србији, ма да одржавају најтјешње везе са Црном Гором гдје имају родбину, куће и имања! Знам низ таквих случајева у Горњој Морачи, као што знам бар четири случаја тешких болесника из нашег краја, од којих двоје у цвијету младости, који су сви спашени успјешним лијечењем у Београду, док се на Београд у званичним црногорским медијима осипало дрвље и камење, а на Загреб и Тирану  текле само умилне ријечи.

Пола милиона православних Црногораца за суживот са Србијом,

а само  њих 120  хиљада са домаћим Шиптарима и Бошњацима против!

     Ипак тјеши чињеница да је више од пола милиона православних Црногорца било за заједничку државу:  185 000 у Црној Гори, 265 000 у Србији, око 50 000 у дијаспори, који се сматрају, осјећају Србима, наспрам оних 120 000 који су се, многи од њих под притиском, уцјеном или подмићивањем, декларисали само као Црногорци, Дукљани, Монтенигрини, док су осталу огромну већину сачињавали Шиптари и Бошњаци који су из чисто антисрпског атавизма гласали против заједничке државе Србије и Црне Горе. То, између осталих, резимира изјава црногорског муфтије Раифа Фејзића сарајевском Авазу, као и изјава једног Албанца, Бегана Цекића из Бруклина, у Њујорк Тајмсу, да су у ствари они, Шиптари и Бошњаци, одиграли одлучујућу улогу у раздвајању Србије и Црне Горе. Међутим треба одати признање муслиманима око Шефкета Крцића и Харуна Хаџића  који су гласали за заједничку државу.

    И још бих хтио да истакнем колики је био антисрпски набој цијелог подухвата одцјепљења Црне Горе од Србије чињеницу да су том подухвату кумовали и да су први побједницима честитали они који су из нашег најближег окружења били главни узрочници југословенске трагедије, Хрвати, Бошњаци и Косовари на челу са Адемом Демаћијем, Агимом Чекуом, Хашимом Тачијем чија су сама имена синоними антисрпског зла на Косову. Са жаљењем се мора констатовати да у темељима црногорске државе настале 21 маја уз кумовање Липке и Лајчека, стоји закопан, поред осталих грехова, гријех потпуног изневјеравање Косовског завјета, као да Косово није никад надахнуло Његошу неке од његових највеличанственијих стихова, нити краљу Николи Онамо ‘намо, као да није постајала Медаља и Пољана Обилића, као да Црногорци нијесу никад носили коротну капу за Косовом. Зато не вјерујем да једна творевина која почива на таквим противприродним и противисторијиским основама, може бити дуговјека.

Антисрпско проклетство Запада.

Хајка на Хандкеа, човјека од савјести и истине

 ДУЈОВИЋ :- Како објашњавате да је свијет ипак  тако лако прихватио исход референдума?

 БЕЋИРОВИЋ :-   Тако што се свијет или тачније рецено Запад налази још увијек у антисрпској логици створеној током 90-их, и што су црногорски властодржци последњих година јахали управо на том таласу. Стога је на Западу отцјепљење Црне Горе од Србије поздрављено као још један ударац нанесен идеји српства односно Велике Србије. Рецимо, аустријски медији нијесу пропустили да злурадо подсјете да Србија тим одцјепљењем и свим што јој се дешава током посљедњих петнаест година, испашта за улогу коју је одиграла у пропасти аустро-угарске царевине. Француски медији, нарочито листови Монд, Фигаро и Либерасион, нијесу могли да изађу из њихове уобичајане србофобије коју су навукли, као неизлечиву болест, током година југословенске драме. Неће људи да испадне да нијесу били у праву па макар истина сијала као сунце. Сад да се Хитлер дигне и почне да урличе на Србе, они би му дали за право - до те мјере се усталило антисрпско проклетство у души западњака. Свакако сте, као доказ за то, пратили недавну хајку на књижевника Петера Хандка, истрајног борца од самог почетка југословенске несреће, за праведну  српску ствар.

 ДУЈОВИЋ:-  Наравно да јесам. Да ли сте у вези са Хандкеом?

 БЕЋИРОВИЋ :-  Како да нијесам! Па ми смо већ цијелу деценију, одкако се лично познајемо, саборци! Последњи пут смо се видјели у мају на  изложби, приређеној у дворани храма Светог Саве у Паризи, потресних фотографија које приказују српску голготу на Косову. Иначе хајка на Хандкеа је почела тако што је  Марсел Бозоне, директор  Комеди Франсез, скинуо са репертора тог елитног париског  позоришта један Хандкеов комад, само зато што је Хандке учествовао на сахрани Слободана Милошевића и што је том приликом рекао неколико ријечи! Ипак је тај ждановски поступак директора чувене позоришне куће, био претјеран па је један дио медија и јавних личности реаговао у прилог Хандкеа,  настала је полемика, а Хандке је ипак добио, што није био случај раније, простор у Монду и Либерасиону да врхунски изнесе своје ставове, тако да се ствар преокренула потпуно у корист Хандкеа и српске