Vienna, 3. VI 2007. (7515)

Из необјављених рукописа

 

КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ:

ТРИ ГОРСКЕ ПОПИЈЕВКЕ

    Поштовани читаоци, у овом броју објављујемо руковет необјављених стихова сталног сарадника ИСТИНЕ  Комнена Бећировића из Париза

Уредник


Морача кроз Љевишта

КРОЗ МОРАЧУ

 

Ево како, посље  много љета,

Вративши се из бијела свјета,

Гредем ‘вуда душе погружене,

На године мислећи млађене

И на живот што отада мину

К’о облаци када се расплину,

Ил’ у пољу промјени се трава,

Ил’ јутарња прође дана слава,

Ил’ с’изгуби у мору ријека.

 

Нема ништа што је довијека ;

Па и ове горе и литице

Кроз вријеме мијењају лице,

Подложене пролазности свјета.

Нема више ни неких дрвета

- Моћна им се стабле осушила

И од птичје пјесме опустила –

А камо ли људи оног доба!

Многи сада леже на дну гроба,

А на земљи, мјесто њих, тишина –

Нестали су пут муклих даљина

Одакле се више вратит неће

Нити икад гледати прољеће.

 

Нема ништа што вјечито траје,

Осим Бога који нараштаје

На свијету узима и даје.

 

Љевишта, љета 1976.

ЉЕТЊЕ ВИЂЕЊЕ

Дан је био у Бога љепота,

Изнад гора бескрај и чистота

Плаветнијех небеса у сјају,

Као некад у дјетињства рају;

Морача је шумјела ријека

Своју пјесму од памтивијека;

Сливала се свјетлост низ литице

И чуо се кликтај орла птице

Из висине од Лоле планине;

На сунцу су јеле снијевале

А посљедње трешње зријевале;

Ливадама мирисало цвјеће

- Тек што бјеше минуло прољеће.

Ја сам туда за младости ране

Многе своје просањао дане

- Заробљеник књегиња и вила.

 

Једна таква преда мном је била,

Плавоока, витка и висока,

Мила лика, отменога крока,

Косе дуге к’о негдање друге.

Ни сам не знам како се обрела,

Умиљатим осмјехом ме срела,

Па ми горског меда донијела

Уз путијер бистре воде с врела.

 

Захвалих јој узбуђена гласа

И загрлих руком око паса;

Њено младо дјевојачко тело

За најљепше миловање зрело

Под мојијем нежнијем додиром

Испуни се слаткијем немиром.

Умилним је гласом жуборила,

Говорила да би ме пратила

Кроза шуме, крше и точила;

А ја: да ћу понијет у свијет

У свом срцу прелијепи цвијет.

 

У дивној се растали милости,

Обливени лучама свјетлости.

 

Љевишта, почетком јула 1978.

СУНЦЕ ЗАВИЧАЈА

Поник’о сам усред величанства,

Угледао небеса пространства

С морачкијех страна и висина,

Па ми душу обузме милина

Кад помислим на јутарње  сунце

Како залти Сумор, Ђед и Зубце

Испод којих Морача извире

Прије но се низ греду сатире;

Па кад гране на Љевишке стране,

На Лијевно, Шљеме, Коњевачу,

К Јасену се спусти низ Рзачу,

Те истекне сјајно врх Градишта

И свјетлошћу испуни Љевишта.

Париз, децембра 1979.
почетак
преузето са: ИСТИНА.АТ