Факсимил насловне стране
"Казивања старих Требјешана"
у Београду  1842.

Објављено  први пут у ''Књижевном листу'', свеска, I, II, 1901, затим као брошура у књижари Милутина Радојичића ''Прогрес'' 1931 у Никшићу.

Пили вино српске поглавице

У Морачи код бијеле лавре,

Код бијеле лавре Немањића,

Једно бјеше стари духовниче

Из Мораче из  бијеле лавре;

Друго бјеше Малиша сердаре

Од Лијешња мјеста питомога,

А треће је Шундић  калуђере,

Из Никшићске Жупе са Крајине.

Па кад су се вина накитили,

Но што рече Шундић калуђере :

« О чујеш ме, оче духовниче,

Ну искори Малишу сердара,

Ево дана има шест година,

Од како је сердар ускочио,

Од Никшића поља широкога,

Из Требјесе села гласитога,

Још се није никад поврнуо

У Никшиће, своме завичају,

Да убије добра Грађанина

Јал' донесе с Грађанина главу

 Ил’ доћера плијен од Грађана;

Но г' искори за светог Јована,

Не би ли се сердар расрдио,

Не би л' штогод игђе учинио.»

А кад сердар зачуо Шундића,

Па се сердар расрдио љуто:

« О Шундићу, срамота те било!

Што ми абаш нама и јунаштво,

А да не знаш, не знали те људи,

Кад ускочих из Никшића града

И Требјесе мога завичаја,

Те ја дођох на Лијешње равно,

Све бијаху по Ровцима Турци,

По Ровцима и по Морачама;

И ја дигох чете неколике

Па ишћерах Турке из Роваца,

Из Роваца и двије Мораче;

Сад не дају гроша ни харача,
Ни икаква ака са земаља,

Па ме абаш, срамота те било!»

Одиста се шћаху посвадити,

Но не даде стари духовниче,

И о томе ријеч прекинуше,

Па почеше опет пити вино.

Опет Шундић оде бесједити:

« О чујеш ме, оче духовниче,

Дај овако да ми не сједимо,

Но да ситну књигу накитимо,

Отпремимо у камена Ровца,

Радовану кнезу од Роваца,

Да покупи по Ровцима војску,

Да идемо Спужу крвавоме,

Да на спушке краве ударимо,

И да спушке краве прихватимо,

И чобане њине погубимо,

И за себе нaма извадимо.»

Тада стари рече духовниче:

« А луд ли си, Шундић калуђере,

Ти да знадеш од Спужа Спужане

За то не би ријеч говорио,

А камо ли тамо полазио. »

Па на томе ријеч прекинуше,

И почеше опет пити вино.

Опет Шундић оде бесједити:

« О бога ти, оче духовниче,

Дај овако да ми не сједимо,

Но да ситну књигу направимо,

Спремимо је у Морачу Горњу,

На Милоша од Мораче кнеза,

Да покупи по Морачи војску,

Да идемо на Лопате с њоме,
На бијеле колашинске овце;

Да им бјеле овце плијенимо,

А чобане њине погубимо

И кадуне младе заробимо,

А за себе нaма извадимо. »

Тада рече стари духовниче:

« О прођи се, Шундић калуђере,

Ти да знаваш колашинске Турке,

Како ли су од вазда јунаци,

И вазда су Турци на катуну,

Могу од нас бруку направити,

И нашега нaма оштетити!

Нећу тамо та не погинуо ».

Тада рече Малиша сердаре:

« О Бога ти, оче духовниче,

Ти се прођи Шундић калуђера,

И његове старе лакрдије,

Но послушај Малишу сердара,

Што ће тебе сердар говорити:

Ја сам мога брата оправљао,

Мога брата Бошка најмлађега,

Тамо доље никшићској планини,

И студеној води Лукавици,

Те се тамо Бошко састајао

С чобанима од града Никшића;

И њему су причали чобани,

Два се дана један догодили,

Петров-данак и Аџилер-бајрам,

Па ће ићи од града Грађани

Да клањају Бајрам у џамију,

А саме ће овце оставити

На кадуне и луде чобане;

Но да хоћеш мене послушати

Да начиниш књиге неколике,

Да ми добру војску задрмамо,

Да идемо никшићској планини,

Да ми њине овце плијенимо,

И кадуне младе заробимо,

А чобане њине погубимо

И катуне њине попалимо,

 Ми за себе нaма извадимо.»

Кад је стари зачуо сердара,

Ни сједио нити дангубио,

Но скочио на ноге лагане,

Примаче се рафу и долафу,

Оде ситне књиге направљати:

 Прву  ти  је књигу оправио,

У Дубраву на Драгићевину,

Брђанину попу Милутину:

« Чујеш ли ме, попе Милутине,

Окупи ми шест стотин' Брђана,

Све Брђана како ватре живе,

Ајде с њима на Лијешње равно,

Право кули Малише сердара.»

А другу је књигу оправио,

У Пипере у мјесто јуначко

А на руке Шушовић Пауну:

« Чујеш  ли ме, Шушовић Пауне,

Покупи ми шест стотин' Пипера,

Све Пипера као мрка вука,

Ајде с њима на Лијешње равно

Право кули Малише сердара.»

Па је трећу књигу оправио

Радовану кнезу од Роваца:

« Чујеш ли ме, кнеже Радоване,

Покупи ми по Ровцима војску,

Ајде с њоме на Лијешње равно,

Право кули Малише сердара. »

Па четврту књигу направио,

А спреми је у Морачу Горњу

На Милоша од Мораче кнеза:

« О Милоше од Мораче кнеже,

Купи војску од двије Мораче,

Ајде с војском у Лолу планину,

Код катуна Мекић Осман-аге,

Ту нас чекај с војском код катуна.»

А пету је књигу оправио

У Повију Мркоју сердару:

« Чујеш ли ме, Мркоје сердаре,

Окупићеш војске неколико

Па затури боја с Грађанима,

Нећеш ли их потегнути на се,
Да не иду у поћеру амо,

Кунем  ти се и вјеру ти давам,

Што год буде мала и шићара,

Тебе ћемо дио учинити -

Баш ка' да си био на ударцу.»

Па кад ситне књиге растурио,

Те се књиге стигле на гласове,

Сви главари на ноге скочили,

Одабрану војску покупили.

Тако стало дана неколико,

Кад ево ти попа Милутина,

Милутина попа Брђанина,

И за њиме шест стотин' Брђана,

Сиђе војска на Лијешње равно,

А под кулу Малише сердара.

Таман сјели отпочинули,

Кад  ево ти кнеза Радована

И за њиме војска од Роваца,

И та војска на Лијешње дође,

Под бијелу сердареву кулу.

Таман сјели и отпочинули,

Док ево ти Шушовић Пауна

И за њиме шест стотин' Пипера,

И та војска на Лијешње сиђе,

А под кулу Малише сердара.

Ту су војске биле коначиле

Па ујутру рано ураниле,

Пред њима је Малиша сердаре.

Ето војске сентом и планином,

Док су дошли у Лолу планину,

Код катуна Мекић Осман-аге;

Ту нађоше и Милоша кнеза,

За њим војска из двије Мораче.

Ту се обје војске састануле

И ту војске биле починуле;

Ту сјеђеле обадвије војске

Док навали на планину сунце.

Тада војска на ноге скочила,

И почеше  међу се  вијећат,

А кога би војска одабрала

Да га спреми никшићској планини,

Да уходи никшићске катуне.

Одабраше Вука Лопушину,

Па кад Вука војска одабрала,

Види Вука од горе хајдука

Ка не зове друга ниједнога,

Но дохвати пушку по ремику,

Па га ето низ Лолу планину.

Момче лако а стрмене стране,

Хитро момче Лолу прегазило,

Док у Штирног Дола угазило,

Ту га бијел данак оставио

И мркла га ноћца прихватила.

Ето Вука ноћу без мјесеца,

Док изиђе Добробожју равну,

Добробожје Вуче прегазио,

Па га ето Брду Вјетрноме,

Намоли се Долу Трештеноме

И катуну Аџи-Мушовоме;

Примаче се Вуче до катуна

Па погледа пред турску колибу,

Али турски коњи сигурани,

Аџин ђогат свезан пред колибу

И Јусина шаин бедевија.

Инате се Јуса и Аџија,

Ко ће убит сјутра Брђанина

Ја л' уграбит с Брђанина главу.

Када виђе Лопушина Вуче,

Е се њима надају Грађани,

Од девет се јада збавио,

Па се натраг Вуче суврнуо,

Сигра Вуче на широке луке,

На широке луке Беширове

Код катуна Бешировић Ага;

Примаче се за колибу Вуче,

Па погледа пред турску колибу,

Али турски коњи сигурани:

Оседлани, ђемом зауздани,

Стоји њиска коња од колана,

Инате се пет Бешировића,

Ко ће убит сјутра Брђанина

Ил' уграбит с Брђанина главу.

А вели им Бешир ага стари:

« Полако те, моја ђецо драга,

Није лако убит Брђанина

Ни уграбит с Брђанина главу.»
И ту виђе Лопушина Вуче

Двије жене из Мораче Горње,

Е Турцима абер донијеле

Да ће њима ударит Брђани.

Ту се више ојадио Вуче,

Па с'отоле итро премјестио,

Док на Пода Пељевића сиђе

Код катуна Беће Пељевића;

Примаче се до колибе Вуче,

И ту коњи бјеху сигурани.

Па с' отоле премјестио Вуче,

Докле сиђе на Закраје равне,

Код катуна Авди-Љуцинога,

И његово кљусе сигурано.

Па с'отоле удаљио Вуче,

Докле Долу Говеђему сиђе,

Код катуна Ђечевић Омера,

И ту нађе седам милих брата,

Седам брата, седам Ђечевића.

Њини коњи у метериз ћуте,

За синџире дуге повезани -

Надају се џенку и ударцу.

Инате се браћа Ђечевићи

Ко ће убит сјутра Брђанина

Ја л' уграбит  главу с Брђанина.

А вели им Ђечевић Омере:

« Полако те, ђецо Ђечевића,

Није лако убит Брђанина

Ни уграбит с Брђанина главу.»

Па с' отоле одмакао Вуче,

Чавки води ладној силазио,

Код катуна Џидића Ахмета,

И ту коњи бјеху сигурани.

И отле се премјестио Вуче,

Док на  Горње Вучје силазио,

Код катуна  Реџе од Прекића,

Али Реџе нема у колиби,

Но изиша брду и бријегу,

Чува Реџа стражу од Брђана.

Колико се Реџа препануо,

Све се дере Реџа од Прекића,

Одлијеже Гора Ћеранића,

А чуди се Дуро Бајровићу:

«Што је Реџи, јад га задесио,

Шта су су њега Власи устрашили,

Њему ништа учинити неће,

Докле моју посијеку главу.»

Отоле се Вуче сувратио,

Ето натраг уз планину Вука,

Докле Гвозду Загаљеном дође

До катуна Али Шеховога,

И његово кљусе сигурано.

Па отоле окренуо Вуче,

Док изиде крају Рубешкоме

И катуну Таир Љуциноме.

Примаче се до колибе Вуче,

Таир Љуце у колиби нема,

Но изаша' на пољану равну

Да чалучи својега Котура,

Е му може сјутра требовати.

Па с’отоле  премјестио Вуче,

Докле дође на сред Смољевина,

До катуна Деда и Дамира,

То бијаху два брата од мајке,

И њини су коњи сигурани,

Оседлани, ђемом зауздани.

Па  отоле похитао Вуче,

Докле Ублу Глоговоме сиђе,

До катуна Рамиз и Авдије,

И то су ти два брата од мајке,

И њини су коњи сигурани.

Па се даље премјестио Вуче,

Докле дође под Мршину Греду,

Код катуна Груде Омер-аге;

Накучи се на колибу Вуче,

Ал' сам Груда у колиби ћути,

Преко крила држи џевердара.

Уљеже му у колибу Вуче

И Омеру посијече главу.

И отле се запутио Вуче

У лијепу Гору Ћеранића,

Код катуна Дура Бајровића,

Ал' код Дура ниђе никог нема

Нако једне сиротиње љуте,

Сиротиње - пуша и макаша.

Стоји писка пуша и макаша,

 А ћеши их Дуро Бајровићу:

« Не бојте се, моја сиротињо,

Сиротињо, пуши и макаши,

Док је вама Дура на ђогину,

Е вас Дуро неће упустити,

Прије своје на рамена главе.»

Па изиде Дуро пред колибу

Те позива остаралу мајку:

« Донеси ми гаће и кошуљу,

Е ћу шеит бити ил' газија,

И убит ћу сјутра Брђанина

Ал' уграбит с Брђанина главу.»

И ту га је Вуче преварио,

Утрча му у колибу Вуче,

Погуби му два посопца сина,

Па се врну из колибе Вуче

И уљеже њему у торину;

Поврну се Дуро у колибу

И закука као кукавица.

Узе Вуче из торине овцу,

Јер бијаше добро огладнио,

Понесе је буковом омару,

Не би л' штогод јадан вечерао.

Ту је мало вечерао Вуче,

Па с' отоле хитро подигнуо,

И планину равну прегазио,

Аганову ублу силазио

И Агана старог налазио,

И његово кљусе сигурано.

Па с’отоле премјестио Вуче,

Вукодолу равном излазио

На катуне Љуце Ћоса старца.

Али Ћоса нема у колиби,

Но изаша букову омару,

Наложио стотину ватара,

Нека виде Власи из планине,

Е се њима надају Грађани.

И даље се премјестио Вуче,

Док је доша на воду Изворе,

И ту нађе два турска катуна,

Кајовића и Мустафагића,

Седам брата, седам Кајовића,

Осам брата, све Мустафагића.

Међу њима два ускока млада,

Једно Нешо а друго Перошу,
Обојица бјеху из Лијешња.

Инате се Нешо и Перошу,

Ко ће убит сјутра Брђанина

Ил' уграбит с Брђанина главу.

А веле им браћа Кајовићи,

Кајовићи и Мустафагићи:

«Полако те, Нешо и Перошу,

Није ласно убит Брђанина

Ни уграбит с Брђанина главу.»

Окрену се Лопушина Вуче,

Ал' сви турски коњи сигурани,

Оседлани, ђемом зауздани,

Надају се џенку и ударцу.