Факсимил насловне стране
"Казивања старих Требјешана"
у Београду  1842.

Објављено  први пут у ''Књижевном листу'', свеска, I, II, 1901, затим као брошура у књижари Милутина Радојичића ''Прогрес'' 1931 у Никшићу.

Пили вино српске поглавице

У Морачи код бијеле лавре,

Код бијеле лавре Немањића,

Једно бјеше стари духовниче

Из Мораче из  бијеле лавре;

Друго бјеше Малиша сердаре

Од Лијешња мјеста питомога,

А треће је Шундић  калуђере,

Из Никшићске Жупе са Крајине.

Па кад су се вина накитили,

Но што рече Шундић калуђере :

« О чујеш ме, оче духовниче,

Ну искори Малишу сердара,

Ево дана има шест година,

Од како је сердар ускочио,

Од Никшића поља широкога,

Из Требјесе села гласитога,

Још се није никад поврнуо

У Никшиће, своме завичају,

Да убије добра Грађанина

Јал' донесе с Грађанина главу

 Ил’ доћера плијен од Грађана;

Но г' искори за светог Јована,

Не би ли се сердар расрдио,

Не би л' штогод игђе учинио.»

А кад сердар зачуо Шундића,

Па се сердар расрдио љуто:

« О Шундићу, срамота те било!

Што ми абаш нама и јунаштво,

А да не знаш, не знали те људи,

Кад ускочих из Никшића града

И Требјесе мога завичаја,

Те ја дођох на Лијешње равно,

Све бијаху по Ровцима Турци,

По Ровцима и по Морачама;

И ја дигох чете неколике

Па ишћерах Турке из Роваца,

Из Роваца и двије Мораче;

Сад не дају гроша ни харача,
Ни икаква ака са земаља,

Па ме абаш, срамота те било!»

Одиста се шћаху посвадити,

Но не даде стари духовниче,

И о томе ријеч прекинуше,

Па почеше опет пити вино.

Опет Шундић оде бесједити:

« О чујеш ме, оче духовниче,

Дај овако да ми не сједимо,

Но да ситну књигу накитимо,

Отпремимо у камена Ровца,

Радовану кнезу од Роваца,

Да покупи по Ровцима војску,

Да идемо Спужу крвавоме,

Да на спушке краве ударимо,

И да спушке краве прихватимо,

И чобане њине погубимо,

И за себе нaма извадимо.»

Тада стари рече духовниче:

« А луд ли си, Шундић калуђере,

Ти да знадеш од Спужа Спужане

За то не би ријеч говорио,

А камо ли тамо полазио. »

Па на томе ријеч прекинуше,

И почеше опет пити вино.

Опет Шундић оде бесједити:

« О бога ти, оче духовниче,

Дај овако да ми не сједимо,

Но да ситну књигу направимо,

Спремимо је у Морачу Горњу,

На Милоша од Мораче кнеза,

Да покупи по Морачи војску,

Да идемо на Лопате с њоме,
На бијеле колашинске овце;

Да им бјеле овце плијенимо,

А чобане њине погубимо

И кадуне младе заробимо,

А за себе нaма извадимо. »

Тада рече стари духовниче:

« О прођи се, Шундић калуђере,

Ти да знаваш колашинске Турке,

Како ли су од вазда јунаци,

И вазда су Турци на катуну,

Могу од нас бруку направити,

И нашега нaма оштетити!

Нећу тамо та не погинуо ».

Тада рече Малиша сердаре:

« О Бога ти, оче духовниче,

Ти се прођи Шундић калуђера,

И његове старе лакрдије,

Но послушај Малишу сердара,

Што ће тебе сердар говорити:

Ја сам мога брата оправљао,

Мога брата Бошка најмлађега,

Тамо доље никшићској планини,

И студеној води Лукавици,

Те се тамо Бошко састајао

С чобанима од града Никшића;

И њему су причали чобани,

Два се дана један догодили,

Петров-данак и Аџилер-бајрам,

Па ће ићи од града Грађани

Да клањају Бајрам у џамију,

А саме ће овце оставити

На кадуне и луде чобане;

Но да хоћеш мене послушати

Да начиниш књиге неколике,

Да ми добру војску задрмамо,

Да идемо никшићској планини,

Да ми њине овце плијенимо,

И кадуне младе заробимо,

А чобане њине погубимо

И катуне њине попалимо,

 Ми за себе нaма извадимо.»

Кад је стари зачуо сердара,

Ни сједио нити дангубио,

Но скочио на ноге лагане,

Примаче се рафу и долафу,

Оде ситне књиге направљати:

 Прву  ти  је књигу оправио,

У Дубраву на Драгићевину,

Брђанину попу Милутину:

« Чујеш ли ме, попе Милутине,

Окупи ми шест стотин' Брђана,

Све Брђана како ватре живе,

Ајде с њима на Лијешње равно,

Право кули Малише сердара.»

А другу је књигу оправио,

У Пипере у мјесто јуначко

А на руке Шушовић Пауну:

« Чујеш  ли ме, Шушовић Пауне,

Покупи ми шест стотин' Пипера,

Све Пипера као мрка вука,

Ајде с њима на Лијешње равно

Право кули Малише сердара.»

Па је трећу књигу оправио

Радовану кнезу од Роваца:

« Чујеш ли ме, кнеже Радоване,

Покупи ми по Ровцима војску,

Ајде с њоме на Лијешње равно,

Право кули Малише сердара. »

Па четврту књигу направио,

А спреми је у Морачу Горњу

На Милоша од Мораче кнеза:

« О Милоше од Мораче кнеже,

Купи војску од двије Мораче,

Ајде с војском у Лолу планину,

Код катуна Мекић Осман-аге,

Ту нас чекај с војском код катуна.»

А пету је књигу оправио

У Повију Мркоју сердару:

« Чујеш ли ме, Мркоје сердаре,

Окупићеш војске неколико

Па затури боја с Грађанима,

Нећеш ли их потегнути на се,
Да не иду у поћеру амо,

Кунем  ти се и вјеру ти давам,

Што год буде мала и шићара,

Тебе ћемо дио учинити -

Баш ка' да си био на ударцу.»

Па кад ситне књиге растурио,

Те се књиге стигле на гласове,

Сви главари на ноге скочили,

Одабрану војску покупили.

Тако стало дана неколико,

Кад ево ти попа Милутина,

Милутина попа Брђанина,

И за њиме шест стотин' Брђана,

Сиђе војска на Лијешње равно,

А под кулу Малише сердара.

Таман сјели отпочинули,

Кад  ево ти кнеза Радована

И за њиме војска од Роваца,

И та војска на Лијешње дође,

Под бијелу сердареву кулу.

Таман сјели и отпочинули,

Док ево ти Шушовић Пауна

И за њиме шест стотин' Пипера,

И та војска на Лијешње сиђе,

А под кулу Малише сердара.

Ту су војске биле коначиле

Па ујутру рано ураниле,

Пред њима је Малиша сердаре.

Ето војске сентом и планином,

Док су дошли у Лолу планину,

Код катуна Мекић Осман-аге;

Ту нађоше и Милоша кнеза,

За њим војска из двије Мораче.

Ту се обје војске састануле

И ту војске биле починуле;

Ту сјеђеле обадвије војске

Док навали на планину сунце.

Тада војска на ноге скочила,

И почеше  међу се  вијећат,

А кога би војска одабрала

Да га спреми никшићској планини,

Да уходи никшићске катуне.

Одабраше Вука Лопушину,

Па кад Вука војска одабрала,

Види Вука од горе хајдука

Ка не зове друга ниједнога,

Но дохвати пушку по ремику,

Па га ето низ Лолу планину.

Момче лако а стрмене стране,

Хитро момче Лолу прегазило,

Док у Штирног Дола угазило,

Ту га бијел данак оставио

И мркла га ноћца прихватила.

Ето Вука ноћу без мјесеца,

Док изиђе Добробожју равну,

Добробожје Вуче прегазио,

Па га ето Брду Вјетрноме,

Намоли се Долу Трештеноме

И катуну Аџи-Мушовоме;

Примаче се Вуче до катуна

Па погледа пред турску колибу,

Али турски коњи сигурани,

Аџин ђогат свезан пред колибу

И Јусина шаин бедевија.

Инате се Јуса и Аџија,

Ко ће убит сјутра Брђанина

Ја л' уграбит с Брђанина главу.

Када виђе Лопушина Вуче,

Е се њима надају Грађани,

Од девет се јада збавио,

Па се натраг Вуче суврнуо,

Сигра Вуче на широке луке,

На широке луке Беширове

Код катуна Бешировић Ага;

Примаче се за колибу Вуче,

Па погледа пред турску колибу,

Али турски коњи сигурани:

Оседлани, ђемом зауздани,

Стоји њиска коња од колана,

Инате се пет Бешировића,

Ко ће убит сјутра Брђанина

Ил' уграбит с Брђанина главу.

А вели им Бешир ага стари:

« Полако те, моја ђецо драга,

Није лако убит Брђанина

Ни уграбит с Брђанина главу.»
И ту виђе Лопушина Вуче

Двије жене из Мораче Горње,

Е Турцима абер донијеле

Да ће њима ударит Брђани.

Ту се више ојадио Вуче,

Па с'отоле итро премјестио,

Док на Пода Пељевића сиђе

Код катуна Беће Пељевића;

Примаче се до колибе Вуче,

И ту коњи бјеху сигурани.

Па с' отоле премјестио Вуче,

Докле сиђе на Закраје равне,

Код катуна Авди-Љуцинога,

И његово кљусе сигурано.

Па с'отоле удаљио Вуче,

Докле Долу Говеђему сиђе,

Код катуна Ђечевић Омера,

И ту нађе седам милих брата,

Седам брата, седам Ђечевића.

Њини коњи у метериз ћуте,

За синџире дуге повезани -

Надају се џенку и ударцу.

Инате се браћа Ђечевићи

Ко ће убит сјутра Брђанина

Ја л' уграбит  главу с Брђанина.

А вели им Ђечевић Омере:

« Полако те, ђецо Ђечевића,

Није лако убит Брђанина

Ни уграбит с Брђанина главу.»

Па с' отоле одмакао Вуче,

Чавки води ладној силазио,

Код катуна Џидића Ахмета,

И ту коњи бјеху сигурани.

И отле се премјестио Вуче,

Док на  Горње Вучје силазио,

Код катуна  Реџе од Прекића,

Али Реџе нема у колиби,

Но изиша брду и бријегу,

Чува Реџа стражу од Брђана.

Колико се Реџа препануо,

Све се дере Реџа од Прекића,

Одлијеже Гора Ћеранића,

А чуди се Дуро Бајровићу:

«Што је Реџи, јад га задесио,

Шта су су њега Власи устрашили,

Њему ништа учинити неће,

Докле моју посијеку главу.»

Отоле се Вуче сувратио,

Ето натраг уз планину Вука,

Докле Гвозду Загаљеном дође

До катуна Али Шеховога,

И његово кљусе сигурано.

Па отоле окренуо Вуче,

Док изиде крају Рубешкоме

И катуну Таир Љуциноме.

Примаче се до колибе Вуче,

Таир Љуце у колиби нема,

Но изаша' на пољану равну

Да чалучи својега Котура,

Е му може сјутра требовати.

Па с’отоле  премјестио Вуче,

Докле дође на сред Смољевина,

До катуна Деда и Дамира,

То бијаху два брата од мајке,

И њини су коњи сигурани,

Оседлани, ђемом зауздани.

Па  отоле похитао Вуче,

Докле Ублу Глоговоме сиђе,

До катуна Рамиз и Авдије,

И то су ти два брата од мајке,

И њини су коњи сигурани.

Па се даље премјестио Вуче,

Докле дође под Мршину Греду,

Код катуна Груде Омер-аге;

Накучи се на колибу Вуче,

Ал' сам Груда у колиби ћути,

Преко крила држи џевердара.

Уљеже му у колибу Вуче

И Омеру посијече главу.

И отле се запутио Вуче

У лијепу Гору Ћеранића,

Код катуна Дура Бајровића,

Ал' код Дура ниђе никог нема

Нако једне сиротиње љуте,

Сиротиње - пуша и макаша.

Стоји писка пуша и макаша,

 А ћеши их Дуро Бајровићу:

« Не бојте се, моја сиротињо,

Сиротињо, пуши и макаши,

Док је вама Дура на ђогину,

Е вас Дуро неће упустити,

Прије своје на рамена главе.»

Па изиде Дуро пред колибу

Те позива остаралу мајку:

« Донеси ми гаће и кошуљу,

Е ћу шеит бити ил' газија,

И убит ћу сјутра Брђанина

Ал' уграбит с Брђанина главу.»

И ту га је Вуче преварио,

Утрча му у колибу Вуче,

Погуби му два посопца сина,

Па се врну из колибе Вуче

И уљеже њему у торину;

Поврну се Дуро у колибу

И закука као кукавица.

Узе Вуче из торине овцу,

Јер бијаше добро огладнио,

Понесе је буковом омару,

Не би л' штогод јадан вечерао.

Ту је мало вечерао Вуче,

Па с' отоле хитро подигнуо,

И планину равну прегазио,

Аганову ублу силазио

И Агана старог налазио,

И његово кљусе сигурано.

Па с’отоле премјестио Вуче,

Вукодолу равном излазио

На катуне Љуце Ћоса старца.

Али Ћоса нема у колиби,

Но изаша букову омару,

Наложио стотину ватара,

Нека виде Власи из планине,

Е се њима надају Грађани.

И даље се премјестио Вуче,

Док је доша на воду Изворе,

И ту нађе два турска катуна,

Кајовића и Мустафагића,

Седам брата, седам Кајовића,

Осам брата, све Мустафагића.

Међу њима два ускока млада,

Једно Нешо а друго Перошу,
Обојица бјеху из Лијешња.

Инате се Нешо и Перошу,

Ко ће убит сјутра Брђанина

Ил' уграбит с Брђанина главу.

А веле им браћа Кајовићи,

Кајовићи и Мустафагићи:

«Полако те, Нешо и Перошу,

Није ласно убит Брђанина

Ни уграбит с Брђанина главу.»

Окрену се Лопушина Вуче,

Ал' сви турски коњи сигурани,

Оседлани, ђемом зауздани,

Надају се џенку и ударцу.

Па  отоле окренуо Вуче

Под високу Крновску Главицу,

До катуна Деда Лачковића,

И његово кљусе сигурано.

Већ катуне био преобио,

Па га ето испод Острвице,

Док је доша у Закосе Вуче,

Ту г' уморна санак освојио,

Уз станац се камен прислонио,

И ту санак преварио Вука,

Заспа Вуче, као јагње лудо.

Када зора била ударила,

У зору се Вуче пробудио

Па се Вуче добро ојадио,

А у сану грдан сан видио:

Ђе удари сјевер од планине,

Понесе му четрдест војника.

У то доба бијел данак дође,

Из Лоле се покренула војска,

На уморна Вука нагазила

Тада Вуку арамбаше вичу:

«А да Вуче, бирани хајдуче,

Ђе си био, кудије с'одио,

И јеси ли уходио Турке?

Бијаху ли Турци на катуне,

Смијемо л'им данас ударити?!»

Оде им се Вуче јадовати:

«Браћо моја, моје арамбаше,

Ни питајте нит' имате рашта,

Сад не зборе Турци о Бајраму,

О Бајраму нит' Петрову дану,

Но све зборе о јаду нашему,

Како ће нас данас дочекати.

Ђе год нађох тора и колибу,

На сваку сам ноћас долазио,

Свуд бијаху од града Грађани,

И њини су коњи сигурани,

Оседлани, ђемом зауздани,

Надају се џенку и ударцу.

Но вас кумим Богом од невоље,

Да враћемо војску на трагове,

Имам дома пет стотин' овнова,

Па ћу заклат овна свакојега

И даћу вам ручак и вечеру,

Теке данас да не погинемо.»

Онда Паун  Шушовићу рече:

«Пи, ђаволе Лопушина Вуче,

А шта си се тако препануо,

Препануо Вуче од Грађана!

Ти нијеси јунак николико,

Ајд' се натраг под Требјесу врати,

Па ти телад љокај кадунама,

Да те каде вареником ране.

Подај пушку твојој вјерној љуби,

И спреми је мене у планину,

Ја ћу с њоме удрит на Грађане.»

А кад Вуче разумје Пауна,

Но  јунака лако укорити,

Те се добро насрдио Вуче,

Шћаше њему изгубити главу,

Но не даше друге арамбаше.

Тада срдит Вуче проговори:

«Копиљане, Шушовић Пауне,

Ајде узми војске половину,

Војску бирај коју ти је драго,

Па ти ајде од планине бандом,

Ајде бандом којом ти је драго,

Ја л' ти воља Гори Ћеранића,

Ја л' ти воља на Крново равно.»

Онда скочи Шушовић Пауне,

Па он узе војске половину,

Узе њему шест стотин' Пипера,

И узе му шест стотин' Брђана,

А одабра Гору Ћеранића.

А осташе Лопушини Вуку

Морачани и Ровчани храбри,

Па Вук оде испод Острвице

Да удари на воду Изворе.

А сад да ви за Пауна причам:

Ето Паун с војском Добробожју,

Док изиде Брду Вјетрноме,

Намоли се Долу Трештеноме

И катуну Аџи-Мусовоме;

Но га турска стража опазила,

На стражи су Јуса и Аџија,

Повикнуше Дамир и Алију,

А гласну се Рамиз и Абдија

И пет брата, пет Бешировића,

Седам брата, седам Ђечевића;

Па почеше подвикиват Турци,

Пуцају им кратке кубурлије.

А то виђе Шушовић Пауне,

Препаде се, црн му образ био,

И побјеже с војском уз планину,

Па изиђе с војском у Стругове,

Те сеири Вука и Грађане.

Виђи Вука од горе хајдука,

Кад на први катун ударио,

Баш на катун Деда Лачковића,

Затече му овце у торини,

И луђану ђецу у колиби,

Бијеле му овце изјавише,

А двоје му ђеце заробише,

Младу Фату од девет година

И Омера од седам година,

А Дедову посјекоше главу.

Побјегоше Турци низ планину,

Кајовићи и Мустафагићи,

А за њима момци Морачани,

Бијеле им овце плијенише.

Посјекоше седам Кајовића,

А побјеже осам милих брата,

Осам брата све Мустафагића,

А за њима војска кидисала,

Почеше их хватат низ планину,

Окрећу се један на другога,

Као браћа сви од једне мајке,

Један другог из пушака бране.

Морачани боље приживнуше

И свакоме посјекоше главу.

Утече им Нешо и Перошу,

Утекоше долу Вукодолу

Код катуна Љуце Ћоса старца.

Кад то виђе од планине вила,

Па с' дохвати у лагана крила,

Те је одмах ето низ планину,

На Гракала вила починула,

Па Грађане соколове виче:

«О Грађани, црн ви образ био,

Црн ви образ био на дивану

Ка' што вам је данас на мегдану,

Не смијете була оставити,

А браћа вам грдно изгинуше,

Кајовићи на Крново равно,

Кајовићи и Мустафагићи.»

Кад Грађани вилу разумјеше,

Па кадуне Турци оставише,

Витезови коње појахаше,

Полећеше Турци уз планину.

Виђе Вуче шта се учинило,

Па је војсци ријеч говорио:

«Браћо моја, моји Морачани,

Окрен’те се Гори Ћеранића,

Пуцају ли пушке и плотуни,

Је ли Паун озгор ударио?»

Тада војска мало пристанула,

Па погледа Гори Ћеранића,

Ал' пушака нема ни плотуна,

Ни се чује боја ни ударца!

Виђе Вуче што се учинило,

Издао га Паун Шушовићу;

Тада Вуче у дружину викну:
«Натраг браћо, ја вас Богом кумим!
Издаде нас Шушовић Пауне,

И побјеже с војском уз планину,

А сви на нас отискоше Турци,

Сад ће од нас бруку направити,

Бјежте натраг да се помичемо!»

Ал' не хоће војска Морачани,

Јуриш чине на доње катуне,

Па се Вуче на јаду видио,

Не може их врнути никако,

Па  је капу Вуче дохватио,

На џевердар капу намакао,

Па пред војску хитро искочио

Те их куми Богом великијем.

Ту је једва војску премолио,

Па је врну натраг уз планину,

И опет им Вуче говораше:

Браћо моја, моји Морачани,

« Немојте се, браћо, препанути,

И немојте бјежат плаховито,

Него бјежте, браћо, полагано,

А бранте се огњем из пушака

Е  ће на нас навалит Грађани. »

Тада војска крену уз планину,

А стадоше пролијетат Турци,

Најпрви је Турчин долетио

На ђогату Дуро Бајровићу,

И он мисли кавгу затурити

И морачку главу уграбити;

А виђе га Туркиња ђевојка,

Млада Фата Деда Лачковића,

Што је бјеше војска заробила,

Па из војске була проговара:

«Ђе си, дајо Бајровићу Дуро,

Ево мене Власи поведоше,

Не дај, дајо, за лијепог дина! »

А кад Дуро разумје ђевојку,

Тада боље наћера ђогина,

Не би л' булу уграбио Дуро.

А Вуче га гађа џевердаром,

Пуче пушка, вазда му пуцала!

Сломи Дуру ногу у кољену,

Паде Дуро под коња ђогина;

На њега се Турци окупише,

Окупише па се уставише,

Погибе им глава од Грађана!

Тада Вуче помаче дружину,

И покрену војску уз планину.

Све соколи Вуче Морачане:

« Немојте се, браћо, препанути,

Нећемо ли пребјежат планину,

Не бисмо л' се Лоле доватили.»

У то боље натуштише Турци,

Доста их се бјеше прикупило,

Одма' један Турчин издвојио,

А на име Ђечевић Алија,

На његову мамурну гаврану,

Мисли Турчин главу уграбити;

А Вуче га гађа џевердаром,

Пуче пушка, свијетла му била,

И погоди Ђечевић Алију:

паде Туре под коња гаврана,

На њега се Турци окупише,

Окупише па се се уставише.

Опет виче у дружину Вуче:

«Бјежте, браћо, ако Бога знате,

Све се више Турци прикупише.»

Помаче се уз планину Вуче,

А Грађани јуриш учинише,

Најпрви је Бешировић Усо,

На дорину коњу од мегдана,

И он мисли главу уграбити;

А Вуче га гађа џевердаром,

Пуче пушка ка' од грома муња,

И погоди Бешировић Уса,

Посред паса укиде с гласа!

На њега се Турци окупише,

Окупише па се уставише.

Опет виче у дружину Вуче:

« А напријед, моја браћо драга,

Добро су се Турци окупили,

Могу од нас бруку направити

Него бјежте, ако Бога знате,

Не бисмо ли Скару ухватили.»

Па напријед војска похитала

И ждријело Скару ухватила.

А што ћу ви бројит и казиват,

Од Крнова до Скаре ждријела,

Уби Вуче тринаест Грађана.

Кад ждријело Скару ухватише,

Тад мишљаху да се не бојаху:

Не могу их заскочити Турци,

Заскочити с десна ни с лијева.

Ђе је среће, ту је и несреће, 

Скупише се на ждријелу Турци,

Ма не могу Скару проломити,

Нит икако ударит на Вука.

Враг донесе и несрећа црна

Таир Љуцу на коњу Котуру;

Бијаше се Турчин узмучио

И на себе добро расрдио,

Зашто није прије уранио,

Е је сву ноћ коња чалучио,

Не бил влашку главу уграбио.

Колико се Турчин разљутио,

Обагони својега Котура

Око војске на четири стране,

Па точило тврдо угледао,

Дивљу козу не би ишћерао,

А камо ли Турчин на Котуру;

Туда Туре наћера Котура,

Ишћера га наврг брда тврда.

Сваки му се Турчин зачудио,

Ђе не сломи себе ни Котура.

На морачку стражу нагазио,

И на стражи војника убио,

И његову главу откинуо,

Заваља је низ Букову Греду.

Виђоше га војска Морачани,

Па с' од тога војска препанула,

И велику јаду зачудила

Каква вијес' низа греде скаче.

Па ждријело Скару оставише,

Побјегоше уз Лолу планину.

Онда Турци Скару ухватише

Па, уз Лолу, горе похиташе,

Почеше им одма' сјећи главе.

Док ево ти добра Грађанина,

Абди Љуце на коња дорина,

И он ти се добро ускарио,

Е се бјеше грдно придоцнио

Па ијетко наћера дорина,

А криви се што га грло служи:

«Ђе си море, Лопушина Вуче,

Јесам чуо, дружина те хвали,

А ни мене не куде Грађани,

Ајд' се врни да се ударимо,

Да јуначки мегдан дијелимо.»

А зачу га Лопушина Вуче,

Бјеше Вуку живот омрзнуо,

Велики га умор освојио,

Па се врну низ планину Вуче,

У рукама носи џевердара.

Вук на вука ни поноћи неће,

Ама хоће јунак на јунака,

Абди Љуца на бијесна Вука.

Кад с' Абдији ближе примакао,

Па га Вуче гађа џевердаром;  

Ту га пуста пушка преварила,

Нешће пушка ватру прихватити:

Турска пушка на Турчина неће,

Е ј’ и прије у Турчина била,

Скинуо је Лопушина Вуче

У Зминицу са Прекића Рама,

Ваља пушка стотину дуката,

Лопушину стоји без динара.

Од како је Вука допанула,

Послушна је вазда њему била,

А сад га је ватром преварила.

Па пошто га пушка преварила,

Тури пушку на долину Вуче,

 Па сребрни  ханџар дохватио,

На Абдију загон учинио.

Вајде није хвалити Турчина,

А кудити мрка каурина:

Добар бјеше силан Абди Љуца,

Бјеше Вуче бјесан и дугачак,

Абди Љуца и узак и кратак;

 Добар бјеше силан Абди Љуца,

А ма бољи Вуче од Абдије,

Но је бољи талих у Абдије.

Нагони се сила на бијеса,

Абди Љуца на бијесна Вука,

Варају се и ударају се,

Абди Љуца преварио Вука,

Клече Вуку под лијеву руку,

Нада се га ножем ударио

По мишици и десници руци,

Осјече му до рамена руку,

Скочи рука преко мрка Вука.

Тад се јадан расрдио Вуче,

Па се саже до зелене траве,

У лијевој ножа приватио,

Прикучи га руком половицом,

Обали га у зелену траву.

Шћаше Вуче посјећи Абдију,

Но дотрча Нешо и Перошу,

помогоше умријети Вуку,

Ту Вукову посјекоше главу!

Кад без Вука војска останула,

Тада Турци јуриш учинише,

На смућену војску ударише,

И трдест им глава посјекоше,

Па се натраг Турци повратише,

И врнуше овце Кајовића,

Кајовића и Мустафагића.

Кад се доље Турци окупише,

Ал' им нема тринаест Грађана

Најбољијех од града Никшића,

И нема им седам Кајовића,

И са њима осам милих брата,

Осам брата све Мустафагића,

И нема им Деда Лачковића,

И Омера, сина Дедовога,

Ту намртво нађоше Грађана

Ђе им бјеше тридест погинуло.

То је било, истина је било,

Тако веле и причају људи.