ХРВАТСКА ПОД КАЈИНОВИМ БРЕМЕНОМ

     Ко вјерује у правдања Стјепана Месића и оспорава усташки карактер Туђманове Хрватске, нека почује глас неколико Хрвата од савјести и истине : Луке Винцетића, Еда Муртића, Виктора Иванчића, Ива и Славка Голдштајна ...

Пише: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

     Јасно је свима, осим онима који су окорели у лажи, који су неизлечиво обољели од србомржње, који су кратког памћења, који онда још нијесу били стасали или којима то више не одговара, као Стјепану Месићу, да су Хрвати, повампиривши усташтво почетком 90-их, крваво разбили, уз благослов Ватикана и помоћ Немачке, заједничку државу Југославију преко које су се, међутим, након хиљаду година, били вратили на историјску позорницу свијета.

      Довољно је за оне који то споре или у то сумњају, захватити у мноштву текстова који су се на ту тему у западној а неки чак и у хрватској штампи појављивалили током читаве деценије 90-их, а који непобитно говоре о усташком карактеру тада настајуће хрватске државне творевине. Још на самом почетку југословенске кризе усташе су толико вршљале по хрватским медијима да је један од хрватских јеврејских угледника, Иво Голдштајн, у Danasu од 31 марта 1992,  у чланку насловљеном Усташа на екрану, овако описивао то невјероватно стање у Хрватској, незамисливо у некој другој европској земљи:

   
Др Иво Голдштајн 

«У четвртак 26 ожујка, Омладинска је телевизија (ОТV) приказала разговор новинара Романа Болковића са шефом усташке пропаганде Данијелом Црљеном.  За Црљана сам сазнао још док сам био студент и нисам могао ни сањати да ћу га једног дана видјети и уживо на телевизији.(…) У Њемачкој, Аустрији, Италији, Француској, а да не говоримо о Низоземској и Норвешкој и свим другим западноевропским земљама без разлике, забрањено је нацистичко, односно фасистичко име, истицање и поготову продаја нацистичких или фашистичких симбола, забрањују се странке које пропагирају нацизам и, без имало страха да то није демократично, строго се суди њиховим припадницима.»

Гебелс још увек жив, у Загребу
Jerusalim Post, 12. II 1992.

     Затим Иво Голдштајн, чијег су дједу усташе заклале у Карловцу и бациле са хиљадама Срба у јаму Јадовно, а друге чланове породице истријебили у Јасеновцу, наводи примјер Курта Валдхајма...

     Затим наводи примере Јерга Хајдера  и професора Форисона чији су покушаји рехабилитације фашизма најенергичније сузбијени, и поставља питање:

«А код нас ? », и одговара : « На тргу бана Јелачића, у самом средишту Загреба, слободно се продају касете с усташким пјесмама, усташки симболи, Павелићеве слике, карте Велике Хрватске, те Crne legije – «то је била права војска».

     Има доста зидова, прометних знакова, плоча на којима се каче натписи «U» и «NDH» На Западу се такве појаве, а оне су ријетке, неподијељено осуђују и забрањују. Осуђују се и покушаји дјеломичне или потпуне рехабилитације нациста и њихових савезника. Једноставно, Европа је достигла цивилизацијску разину на којој је свака расправа о нарави припадника хитлеровске коалиције беспредметна. За Европу су то злочинци – и готово. Демокрација је слобода, с јасним ограничењем за оне који ограничавају слободу другога. Нацистички режими  не само сто су угрожавали слободу другога већ су смишљено и масовно убијали, па за њих у демокрацији  нема слободе, већ само забране.

Повампирене усташе
као оци утемељитељи Хрватске
Усташки митинг у Сплиту поводом
67-ме обљетнице Павелићеве државе

(Извор: New York Times, 12. IV 1997)

А NDH је у истину била нацистичка или фашистичка творевина. »

Фрањо Tуђман, човек који је био фаталан Босни као и целој Југославији

     Са своје стране, Славко Голдштајн, такође  се  горко жали у отвореном писму Туђману, објављеном у Слободној Далмацији од 12 новембра 1992, поводом телевизијске славопојке усташи Бруну Бушићу, на рехабилитацију усташа и њихове чудовишне државе, на заташкавање, брисање и негирање трагова њихових злочина, на рушење спомен-плоча над масовним јеврејским и српским гробницама, на хајку против антифашиста, на преобликовање повијести. Он дословно каже: «Вандалски се руше споменици жртвама усташког терора, уклањају се се спомен-плоче с колективних гробница. Особно сам се прошлог љета увјерио да је експлозивон  молиран споменик и да су уклоњене спомен-плоче над масовном гробницом у бившем логору Јадовно у Велебиту, вјеројатно првом логору за масовну ликвидацију у цијелој Европи, гдје је убијено више од 1 500 Жидова и вјеројатно још знатно више Срба и Хрвата – антифашиста. (…)

Заташкава се, прикрива, па чак и нијече тоталиристички карактер усташког покрета и злочиначки аспект NDH. Зар треба подсјећати : разни закони NDH од 30 травња 1941, уредба о изванредним народним и пријеким  судовима из травња до липња 1941, и службено проглашени систем убијања талаца из српња 1941 по свим се међународним конвенцијама третирају као ратни злочини. А да не говоримо о усташком геноциду Јевреја или о масовним масакрима као што је онај у Хрватском Благају 9 свибња 1941 када је је у једној ноћи, мимо одлуке два суда, убијено 440 недужних Срба, дакле, бројчано више од свих хрватских жртава тијеком све 23 године монархистичке Југославије. Чак се јављају гласови који у вриједносни континуиетет данашње хрватске политике убрајају Павелића, Будака, па и Францетића и Бобана, и тиме подгријавају сумње о карактеру данашње Хрватске ».

     Слично се изјашњава поводом педесете годишњице  побједе над фашизмом, у мају  1995,  највећи хрватски сликар друге половине XX вијека, Едо Муртић, члан Хрватске академије знаности и умјетности, добитник Сребрне медаље од папе Павлa VI, носилац Легије части. 

     Из његових ријечи намеће се најчудовиснији парадокс : да је Хрватска једина земља на свијету која прославља педесету обљетницу фашизма, оживљавајући фашизам и славећи фашисте. Пошто је подсјетио на вријеме свога дјетињства кад је био свједок стравичног призора...

Ветар фашизма у католичком Загребу:
у ултранационалистичкој ратној клими,
бивши савезници Хитлера и Мусолинија
постали су хероји који се славе.
Туђман окружен бојовницима!
(Republica, 2. II 1992)

      Призора пред којим свако занеми: уморених српских жртава чији су дјелови тијела, руке, главе, коса вирили из јарка посутог кречом, он се посебно осврнуо на почасти које се указују живим и мртвим усташким угледницима као што су били, на примјер, Винко Николић и Миле Будак, реквши: «Врло је чудно да је корифеј културе садашњег хрватског режима неко као Винко Николић, један фашиста, присталица Павелићеве идеологије. Човјек који је до јуче  писао панегирике своме вођи, хрватском фиреру,  данас је постао модел на који треба да се угледамо !

ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ ТУЂМАНОВЕ ХРВАТСКЕ:
Масакрирани Срби у Борову-Насељу
код Вуковара средином новембра 1992
(Извор: Living Marxism, бр. 53, март 1993)

Тај човјек нам објашњава како је од 1945 до 1990 преовлађивао мрак и да од тада ништа значајно није могло настати на пољу културе. То су лажи и глупости ! Узмите, рецимо, Крлежу. Он је великан неопходан нашој култури па је просто, благо говорећи, идиотски оно што каже Министарка културе Лиља Вокић да треба « кориговати Крлежу ». Истовремено је Миле Будак, који је био нека врста нашег Гебелса, претворен у свеца. Ово су опасне обмане од стране нашег политичког врховништва. Данас смо у ситуацији да не знамо шта смо ни ко смо, док се фашизам против кога смо се борили, поново подстиче.
Свједоци смо да се неки хвале тиме што су њихови очеви били усташе и да мисле да данашња Хрватска треба да буде наставак Независне Државе Хрватске”.

     Пометњи славног умјетника, чије се слике налазе по многим свјетским музејима, али које су уклоњене из Банских двора откад се у њих настанаио Врховник, нема краја:

“Знате, питао сам моје пријатеље у Њемачкој да ли је могуће да се једна улица или трг у њиховој земљи назове по Герингу или Гебелсу. Они су ми одговорили да је то сулуда мисао. Али овдје сам видио како  јединице и бараке хрватске војске добијају име по ратним злочинцима и усташким кољачима, Максу Лубурићу, Рафаелу Бобану и Јури Францетићу. Видио сам и слике Анте Павелића налијепљене на хрватским тенковима. И нијесам могао вјеровати својим очима. Шта може да мисли човјек кад види  Марија Кордића, предсједника Хрватске демократске заједнице, како  фашистички поздравља на војној смотри одржаној  недавно у Херцег Босни ! Био сам десетљећима у пријатељским односима са Туђманом,  а сад се у његовој земљи дешава незамисливо»

     У какав је усташки кошмар била запала Хрватска тих година доказ је такође пресељавање из Торонта у Загреб вођства такозваног Hrvatskog oslobodilackog pokkreta, HOP-a и његовог часописа Nezavisna Drzava Hrvatska, основаних 1956 од стране Анте Павелића, а на чијем се челу, након смрти овога, 1959 у Мадриду, налазио његов зет Срећко Пшеничник. Према разговору са Пшеничником и некима из његове дружине, објављеном у Globusu од 12 децембра 1995, утемељење те публикације у Хрватској има за циљ да се докаже континуитет хрватске државе, наиме да је ова постојала од 1941-1945, а не да почиње тек 1990, те да допринесе да увелико заживи Поглавниково наслеђе...

А црно Поглавниково наслеђе је да се 10 април, дан проглашења Ендехазије, прогласи као национални празник и да се сасвим рехабилитује усташки покрет у духу изворних начела његовог оца Анте Павелића, и праоца Анте Старчевића.

Остаци побијених, затим бензином посутих
и запаљених Срба у Госпићу,
средином октобра 1992.
(Извор: Living Marxism, бр. 53, март 1993)

Дубоки корени зла:
Макс Лубурић,
командант Јасеновца,
држи главу закланог Србина! 

Љубав према Хрватској
по мјери каме

Ферал Трибјун   као свјетионик

у неоусташком мраку Туђманове Хрватске

     Међутим, постајао је у усташком мраку који је тих година притиснуо Хрватску, један светионик који је, упркос свим могућим мјерама Туђмановог режима да тај светионик угаси, задивљујуће одолијевао и разгонио тоталитарни мрак, оправдавајући потпуно своје име  Feral Tribjun, јер се о њему ради, истодобно као неугасива лампа у усташкој ноћи и као трибина хрватске савјести. Из мноштва текстова објављених у овом прво дневнику, а затим недјељнику, који су својом смјелошћу изазиво више пута забрану, хапшење и суђење његових новинара те огромне новачане казне, али и међународна признања у виду неколико награда, издвајам два чланка, Кама и Сутра, Виктора Иванчића, оснивача и уредника Ferala, и Фаснички фашизам теолога и жупника Луке Винцетића, оба чланка објављена 3 новембра 1996.

     Направивши игру ријечи наслова чувеног индијског зборника разних положаја у полним односима човјека и жене, Кама Сутра, Виктор Иванчић разобличава развијање културе убијања као религије на  бившем југословенском простору: «Увијек има оних који су убијања жељни, али не располажу увијек с пригодним идеалима оправдања. За њихове ноћне море постоје људи који пишу, који објављују и препоручују; они већ знају како се над потнцијалним злочином унапријед исцртава ауреола високих побуда. Најчешће се убијало у име вође, државе, нације, у име сакралнога етатизма чија су недјељна звона с времена на вријеме позивала на обредно клање, претварајући наизглед кротке људе у ђавољу браћу».

     Као језиву потврду да се тако нешто одвија баш у Туђмановој Хрватској, Виктор Иванчић наводи примјер усташког ветерана Божа Јелића, усташе из злогласног Широког Бријега, припадника такозване Vrazje divizije из Другог свјетског рата, и војника Вермахта на Источном фронту, који је одликован Гвозденим крстом  првог и другог реда, и који је дочекао њемачку капитулацију у пуном клању у Јасеновцу. Хрватска новина Nacional од 1 марта 1996,  донијела је на насловној страни разговор са тим још крепким 77-им старцем, приспјелим у Загреб,  уз његову фотографију испред зида на коме поносно изложена његова некад много употребљавана а сада зарђала кама испод слике Поглавника.     Други примјер каме са закривљеним сјечивом, као политичке поруке, који Иванчић наводи, јесте фотографија десетак укочених тјелеса са овим упозорењем испод : «Ovako zavrsavaju neprijatelji hrvatskog naroda ! », објављена управо у листу Павелићевог зета Пшеничника, Nezavisna Drzava Hrvatska, у броју за март 1996.

Виктор Иванчић:
Разобличавање хрватске
културе убијања!

Писмо Фрање Туђмана од 10. II 1994,
Кенту Шинеру, председнику моћне јеврејске
организације B*NAI   B*RIT, у коме овај
горди Хрват моли за опрост због антисемитизма и обећава да ће се поправити и из својих БЕСПУЋА
све спорне странице избацити

     Пред искрсавањем тих језивих авети пролости које су нагрнуле у Хрватску, Виктор Иванчић се пита да неће сутра неки Божо Јелић с камом, као трофејом у руци, оштро протестовати због нечијег недовољног хрватства и неће ли због тога бити проглашен за хероја ? «Јер, према линији каме која се раби « у име народа и државе » - коју дакле руководи оно заједничко свеукупно «ми » - Хрвати од повјерења не кољу због ниских побуда, већ у име највиших вриједности.(…)   Колики  су од највиших моралиста међу хрватским државотворним националистима спремни данас казати како речене «вриједности» нису толике да би због њих, под било каквим околностима вриједило убити?»

      Ево дубинског питања упућеног од стране овог младог човјека велике савјести и храбрости, својим сународницама у циљу правог сагледавања и преиспитивања узрока зла почињеног у времену од 1941-1945, и у великој мјери поновљеног пола вијека касније, током 90-их.

     Виктор Иванчић закључује: «Зато, прије него зачепимо нос над најновијим сликописним порукама и запутимо се даље у хрватски демократски каос, тек хигијене ради вриједи напоменути како Божо Јелић и Независна Држава Хрватска, као јавне појаве, у нашу садашњицу нису пале ниткуда. Они су само крајње вулгарни, посве несофистицирани, холочасници културе убијања која се данас и овдје његује као државана религија (или религија државе, како вам драго). Њезине конотације такве су да увијек -, наиме, када год устреба ! – могу прснути као крв на тлу. Јер сви «идеали» с којима ће злочин бити оправдан или препоручен јесу пред нама,   нуде нам се уз милозвучну звоњаву као највише култне величине : ту је хрватски народ, ту је хрватска држава и ту су све бројнији њихови непријатељи ».

Натраг из гроба:
Поновно рађање
хрватског фашизма

(New York Times, 15. IV 1997)

Усташки режим као богоубојит, зао, мрачан и крволочан...

Лука Винцетић,
један од ретких гласова
правог хришћанина и хуманисте у усташкој
пустињи зла

     Беспризивна осуда усташтва коју представља чланак од тада већ упокојеног жупника Луке Винцетића у истом броју Ferala, насловљен Фаснички фашизам (што ће рећи месоједски, месождерски, људождерски фашизам), утолико је значајнија и за дивљење што је долази од човјека из окриља  Католчке цркве у Хрватској из које је на прекодринске Србе дошло толико зла и проклетства. Винцетићев текст својим општехришћанским и хуманистичким наданућем, својим здраворазумским сагледавањем како ондашњег тренутка тако и прошлости, одудара од огромног мноштва националистички и вјерски острашћених текстова, анализа и коментара од којих је тада брујала Хрватска. Чланак је у ствари одговор на интервју књижевника Винка Николића  објављеног у Nedjeljnom vjesniku, у коме овај  некад ватрен   усташки  идеолог, вративши се у Хрватску, примљен с почастима и именован од стране Туђмана за заступника у Сабору, остаје доследан чудовишној иидеологији коју је исповиедао прије пола вијека, оправдавајући сво зло које се онда чинило « из љубави  према Хрватској».

     А што се тиче Николећевих настојања да уљуди усташтво, фра Лука је категоричан: «Винко Николић је увијек истицао своје католичанство те ми бласфемично звучи свођење једнога богубојитог режима на «пропусте», умјесто да га виде по његовим дјелима која су била – од начела до монструозне праксе – против сваког ретка еванђеоске поруке.»  Па  наставља: «С те је стране ирелевентна расправа о томе је ли усташки режим био фашистички, пронацифашистички или то није био; он је био мрачан, зао и крволочан и нема те глазуре која би га могла представити друкчијим. Стога сматрам да је за сваког кршћанина у данашњој Хрватској било какво кокетирање с Павелићем духовна смрт…» Да  би се затим обратио самом Николићу овим ријечима: «Кажете да «усташтво није било никаква идеологија». Ту се слажем с вама; оно није било идеологија јер за то Павелић и његова хајдучка скупина нису напросто мозговно били способни…
Стога је смијешно и дјетињасто, г.Николићу, да попут полуписмених хрватских крчмарских наздравичара усташтво «тумачите» флоскулом да је «оно било старије од нацизма и фашизма, и нема с њиме никакве везе, нити икаквих додира». Премда се ради о подметању, јер је ријеч о Павелићевом усташтву, али узмимо да је тако како ви говорите, питам вас како би прошао, рецимо, неонацист у Њемачкој који би се послужио истом логиком те устврдио да никоме не би смио сметати његов  Hackenkreuz, будући да се ради о свастици,  је далеко старија од  Хитлера и нацистичког знаковља?!»

Српски заробљеници у Босни
које њихови хрватски чувари
приморавају да поздрављају
фашистичким поздравом!
(Извор: Le Figaro, 22. V 1992)

Српска саборна црква у Мостару,
подигнута 60-тих година XIX века

     Онда подсjећа Николића на  његов чланак Mi smo vjernici  објављен у Ustaskoj mladezi, додатку званног усташког гласила звног Ustasa од 28 рујна 1941, у коме Николић позива  хрватску омладину на најгори фанатизам: «Наша вјера је Независна Држава Хрватска ! Ми смо вјерници те наше дивне вјере ! Ми хоћемо, да сви Хрвати постану вјерници те дивне вјере ! (…) Сви морамо бити на чисту, да смо сви у контумацији осуђени на смрт. И да ћемо ми или они побједити смрт. Ми с Хрватском живимо, без Ње нам је досуђена крвничка, ужасна, језовита смрт.

Ми с Хрватском живимо, без Ње нам је досуђена крвничка, ужасна, језовита смрт. С њом, нашом дивном државом стојимо, без ње падамо. Зато ми морамо створити хрватски фанатизам, вјеру у Поглавника. Усташка Хрватска мора постати наша религија. Сви глухи, сви без својих мисли, без својих осјећаја, сви без приватних брига, без користи, без положаја, без група, кад је ријеч о Држави. Само извршити, радити, слушати. Издржати, вјеровати и чекати. Морамо узгајати, јачати хрватски фанатизам!»

     Лука Винцетић овако коментарише ове фанатичне изливе младог усташког идеолога о хрватском надчовјеку : “Тко се год иоле разумије у идеолошка спузавања, прочитавши ове ретке, упућене хрватској младежи, титулират ће Вас без скрупула – врховником усташког лова на душе! Кад год сам то читао тресли су ме жмарци, јер нисам могао повјеровати да се један човјек може овако тумбе окренути и клицати будућности државе у којој су се преокренуле све библијске вриједности: Права, Народа, Политике… Па био тај човјек млад, надобудан, неискусан и професионално амбициозан!” Да би закључио како је Винко Николић био и остао усташа: «Ви сте, дакле, г. Николићу, остали исти који сте били 1938, 1941, 1970… и потпора сте онима који у садашњој Хрватској слично желе од 1990 до 1996. »

     При крају овог разобличења изопаченог хрватства Винка Николића, познати теолог се позива на философа Жака Маритена, који је са писцем Франсоа Моријаком у вријеме Шпанског и Другог свјетског рата, у име истине и разума на којима почива Христова црква, осудио  солидарност Католичке цркве како са Франком, тако са Хитлером  које је дошло до изражаја чувеним «ћутањем Пија XII», pontifex-a maximus-a