Разговор Јасмине Ане са Комненом Бећировићем, објављен у дневнику Експрес, 28-29. децембра 2002, у сeрији њених разговора Срби за које се молим, који су потом сабрани у књизи под истим насловом. Испоставило се да је, приликом постављања овога текста на Творац-града, било неопходно учинити неке мање интервенције, без утицаја на садржину разговора.

Комнен Бећировић и Јасмина Ана

           Јеку Мораче носи у себи као музику свога живота.То је он, Комнен Бећировић, велики српски интелектуалац у Паризу,  сарадник Монда и Фигароа, публициста и књижевник. Његове реченице су бистре и бриљантне, као прозирне тиркизне воде чудесне црногорске реке Мораче за чије се очување већ много година бори.  Он сам личи на свој завичај, окомит и поносан. Иако живи у великој европској и светској метрополи, у Граду светлости, невидљивим концима га вуче тишина сумрачног кањона, кроз чију дубину протиче најтајанственија река.

         Недавнo је Комнен Бећировић у Подгорици  промовисао две своје књиге: Борба за Ловћен Његошев, поводом 30 година од рушења Његошеве капеле на Ловћену, и Одбрана Мораче од потопа, поводом 750 година, постојања манастира Мораче, на чијој полеђини читамо:
          «Кад је Морача, та неимарка бездана, почела да копа свој кањон још у освит садашњих  времена,  што се  зове еоцен, тада још није било никаквог трага  човјека на земљи. И мада је и тада исто сунце гријало свијет, које га и сада грије, призор сазвежђа на небесима био је сасвим друкчији. Стога нас у тим страшним провалијама  времена, где свјетлост већ одавно угашених звијезда стиже тек сада из дубине васионе...»

На повратку у Париз,  Комнен Бећировић се задржао неколика дана у Београду којом приликом смo се срели и разговарали.

 Реците нам нешто о свом завичају, детињству и одласку у Париз?

извором ријеке Мораче. Учио сам нижу и вишу гимназију у Манастиру Морачи, у Колашину и Никшићу, а студирао Свјетску књижевност у Београду гдје сам дипломирао 1960. Како сам био посебно посвећен у француску књижевност, то сам на препоруку професора Драгана Недељковића, добио стипендију за постдипломске студије на Европском универзитетском центру у Нансију, које сам успјешно завршио. Затим сам добио мјесто лектора на Словенској катедри на универзитету  у том граду. Тада сам почео докторску тезу и успоставио везе са низом значајних личности у интелектулним круговима, упознавши најзнаменитије писце тога времена, као што су Франсоа Моријак,  Жан -Пол Сартр, Симон де Бовоар, Луј Арагон, Жак Превер, Роже Кајоа, Мишел Битор...  Водио са њима разговоре, објављене поглавито у Нин-у, да бих те своје сусрете крунисао, маја 1969, великим разговором с Андре Малроом који је емитовала и наша телевизија.

У то време, из далеке Француске, започели сте борбу за Ловћен?
         - Крајем шездесетих година тадашња власт је одлучила да се скине Његошев храм са Ловћена, а да се  на његово мјесто постави неки нови споменик по замисли вајара Ивана Мештровића, без икакве везе са дотадашњим, као ни са природом и историјом. Ушао сам тада у борбу за одбрану тог српског светилишта:  љета 1969 ишао сам на ходочашће на Лоћен, а већ почетком 1970 покренуо сам међународну кампању за његов  спас. Јавно мњење се узбуркало, неки од највећих умова, као што је  управо Андре Малро, почели су да пишу Титу, југословенским властима, али то није помогло... Зашто сам то урадио? Зато што је Ловћен био један од стожера мога бића, једна од оних наших вриједности којима сам се пред свијетом поносио. Резултат моје борбе за спас светилишта на Ловћену је књига која се јесенас појавила, Борба за Ловћен Његошев. Сочинивши ову књигу од бројних својих текстова у којима сам разобличио тај злочин према српском народу, имам осјећање као да сам донекле повратио капелу на Ловћен.
         Кроз трагедију Ловћена постао сам свјестан судбине свога народа па сам, током 70-их година, учинио низ ходочашћа по великим српским светилиштима, почев од Острога, гдје су ме мајка и отац донијели у колијевци  као дијете од годину дана  да ме крсте, па преко Студенице, Хиландара, Жиче, Милешева, Сопоћана... Моји утисци са  неких од тих ходочашћа изашли су у виду писама углавном у Монду, али и другдје.

          Занимљиво је да сте се Ви, као светски путник,  сарадник париског Монда, добар зналац француских, европских интелектуалних кругова, вратили  Морачи да ту нађете супругу и будућу мајку своје деце?
            - Како сам се све више везивао за завичај и надахнућем и бјегством од свијета, у који сам  некад био побјегао од мукотрпног завичаја и ношен жељом за знањем и за свијетом, то сам све више бјежао у Морачу од свијета, донекле као што су моји преци ту бјежали од Турака. Приликом једног од тих повратака у завичај, срео сам једну особу која ми се учинила кao оличење патријархалне жене. Срећом, из тог брака са мојом Морачанком, родило се двоје дјеце, син који има османаест, и ћерка која има шеснаест година.

            Шест месеци сте непрекидно провели у Морачи?
            - Од Видова до Никоља дана био сам у Морачи. Од када сам се оженио, сва љета проводим у Морачи, јер за мене од ње нема љепшег краја. Носталгија ме вуче обалама ријеке Мораче чију јеку носим у себи од настанка. Поред старе предачке куле, направио сам, прије петнаестак година, нову савремену кућу. Моји пријатељи су ми говорили : зашто, Комнене, правиш кућу у дивљини, у бестрагији, под самим извором Мораче?  Ја сам им одговрaо да то чиним за своје односе са васионом. Ових шест мjесеци, а посебно током мjесеци када се сазвежђа на небу појављују рано, нарочито моје најомиљеније сазвежђе Орион, ја сам се у величанственој морачкој природи, уз јеку вода, извора, уз раскош  јесењих шума - осјетио другачијим, заиста у вези са космосом. Једно је пробудити се у граду са неким зидом пред вама, а друго са звијездама у очима или шумама и врлетима под јутарњим сунцем. На обали Мораче у исконској природи, радио сам на мојим двјема књигама и срећно их привео крају. Напустио сам Морачу у последњем часу кад је већ почела снијежна зима.
             О мондијализму  не мислите  најлепше. Прочитала сам једну Вашу сјајну реченицу: Ако нам је намењена судбина жртве мондијализм, који је ново тоталитарно зло човечанства, онда нам је намењено да се на нама пробуди савест света.
          - Постоји  право проклетство да се Срби  лако одричу  свог идентитета. Као што су се клели у комунизам, исти људи или њихови следбеници, сада се куну у Европу. Иде се дотле да се тврди да треба кориговати Његоша. Французима не пада на памет да коригују Виктора Игоа, колико год да је он национални пјесник. Има код нас  једно олако срљање у туђе и прихватање туђега.
          Српски народ је био разапет на планетарни крст на крају Другог миленијума Господа  Исуса Христа. То је право махнитање зла свијета које се острвило на Србе. Но ми Срби смо у моралној предности, иако смо физички страдали, иако смо опет поражени на Косову, шест стотина година након првог пораза.  Ипак Косово је мањи пораз за Србе него што је то пораз западног хуманизма.
          Велики гријех Милошевића у тој катастрофи јесте што је ћутао онда када је требало говорити. Оно што сада говори у Хагу, требало је да говори раније, док је био на слободи и на власти.

             Ко су најжешћи борци против Срба?
             - Јеврејски интелектуалци попут Бернар-Анри Левија, Алена Финкиелкрота, Андреа Глуксмана, затим писца Паскала Брукнера који је Француз, а који су од екстремних левичара постали ватрени десничари и мондијалисти.

              Шта је са Бернаром Кушнером?
              - Са њим сам имао и јавно полемику. У сукобима на просторима екс- Југославије отворено је држао страну Хрвата, а затим Бошњака и Албанаца, и заговарао још од почетка војну интервенцију против Срба.  Да бисмо се заштитили од антисрпске пропаганде и бојкотовања од стране медија, нас неколицина смо основали  један часопис,  Балкан-Инфо, око кога су се окупила значајна имена: његов главни покретач Луј Далмас, ветеран француског новинарства, генерал Пјер-Мари Галоа, творац француске нуклеарне моћи, велики  геополитолог, писци Владимир Волков и Патрик Бесон, Пол-Мари де ла Горс, геополитолог и историчар, Коста Христић, један од угледних француских новинара...  Наравно у истој констелацији су издавач Владимир Димитријевић те сликари Бата Михајиловић, Петар Омчикус, Љуба Поповић...

              Комнене Бећировићу, понашањем, држањем, елеганцијом, одмереним речима, даром и лакоћом постојања, одавно се разликујете од већине. Да ли себе доживљавате као племића?
             - Сво моје понашање је одувијек такво. Још као студент био сам ваљда једини од свога друштва у Студенском граду, који није псовао. Кроза живот су ме поредили са Дантеом, са Лоренсом Оливијеом, са Францом Листом, са краљем  Александром, са Абрахамом Линколном... па сам морао да то некако оправдавам и да себе, хтио-не хтио, доживљавам, како ви велите,  као племића, што ми нимало тешко није падало нити пада.