|
ИСТИНА
број 150
Беч,
четвртак 6. децембар 2007.
У Паризу је у 78-ој години живота (1929-2007), умро Пјер Пижо, један
од челника француских роајалиста, директор и уредник листа Аксион
Франсез 2000, велики противник утапања Француске у фамозне
евро-атлантске интеграције, верни пријатељ Срба у искушењима
које су доживели последњих петнаест година.
Тридесетак истакнутих француских и старних
личности одало му је почаст у специјалном броју Аction
Française од
29 новембра до 19 децембра 2007. Међу њима и признање, у име Срба,
од стране Комнена Бећировића које доносимо на француском и српском
језику.
Његово посмртно слово нашем пријатељу,
редакција листа илустровала је Спомеником Француској на Калемегдану
у Београду.
IN
MEMORIAM
ПЈЕР
ПИЖО,
ПРИЈАТЕЉ СРБА
Пише:
КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ
Отворио
трибину Аксион Франсез Србима. Човек
високог морала и верности. Осудио учешће Француске у рату против
Срба као издају. Хришћанска Европа је ћутала док је разарно српско
хришћанско наслеђе на Косову. Нато се обешчастио. Заточник и мисионар
вечне Француске
Ми, Срби у Француској, делимо бол који осећају бројни
Французи после смрти Пјера Пижоа. За време голготе коју је наш народ
поднео – насилним распадом Југославије, изопштењем из светске заједнице
и општом мржњом које је постао предмет, а која је експлодирала ратом
Нато-а против њега како би му се отела његова света земља Косово
– Пјер Пижо је показао према Србима узорну стаменост и верност.
Он нам је отворио ступце Аксион Франсез 2000, док смо свугда
другде били онемогућени и проказани. Такође је редовно долазио на
наше француско-српске скупове да нам пружи подршку својом племенитом
и усрдном речју.
Пишући, под псеудонимом Жак Сепоа, у Аксион
Франсез од 3 априла 2003, о скупу посвећеном Косову на Сорбони
претходног 26 марта, Пјер Пижо је осуђивао окупацију те српске области
и пустошење њеног хришћанског наслеђа од стране косовских Шиптара,
овим речима: «Дијапозитивима које је приказао Љубиша Фолић о сто
дванаест разрушених цркава, схватили смо шта је све изгубила баштина
човечанства. Најпоразније је то је што је до тих разарања дошло
пошто је Кфор ушао на Косово. Нато се обешчастио. Пред тим разарњима
хришћанска Европа је ћутала.»Али Пјер Пижо није ћута; напротив,
тај велики хришћанин видео је у свим тим оскрнављеним и разрушеним
црквама толико нових Христових рана.
Тако је
он допринео са неколицином других, као што су Пјер-Мари Галоа, Луј
Далмас, Патрик Барио, Морис Перњије, Жан-Пол Блед, Патрик Бесон,
или као покојни Владимир Волков и Пол-Мари де ла Горс, да не очајамо
у Француску у време кад се она, следећи своја атлантистичка и европеистичка
опредељења, и жртва једне руље преваранта која је харала у њеном
јавном мнењу, сврстала у коалицију против Србије, њене савезнице
из два светска рата и чија је престоница, Београд, једина страна
метропола где се уздиже споменик у славу Француске. Срећом он је
преживео је Ширакове бомбе које су са Клинтоновим, Блеровим и Шредеровим
пале на Београд.
Човек високог морала и верности, Пјер Пижо
је доживео то ангажовање своје земље као застрањеност, још горе,
као издају. Управо захваљујући поменутој плејади људи од савести
и истине, међу којима је био Пјер Пижо, и захваљујући
свему што нам је Француска – која је дала свету
неке од највиших вредности цивилизације – такоће дала, ми смо истрајали
у нашој вери у Француску, у вечну Француску коју
је Пјер Пижо носио у себи и које је током целог свог земаљског постојања
био борац и мисионар.
IN
MEMORIAM
PIERRE
PUJO, AMI DES SERBES
Nous les Serbes de France, nous partageons
la douleur que ressentent de très nombreux Français
après de disparition de Pierre Pujo. Durant le calvaire qu’a
enduré notre peuple - avec la désintégration violente
de la Yougoslavie, l’isolement et la haine universelle
dont il a fait l’objet et qui a explosé avec
la guerre menée par l’Otan pour arracher
sa terre sacrée, le Kosovo - Pierre Pujo a fait preuve à
notre égard d’une constance et d’une fidélité exemplaires
; il nous a ouvert les colonnes de l’Action Française2000,
alors que nous étions frappés d’ostracisme partout ailleurs,
et il s’est rendu régulièrement à nos réunions
franco-serbes pour nous apporter le soutien par sa parole généreuse
et fervente.
Evoquant, sous le pseudonyme Jacques Cépoy dans l’Action
française 2000 du 3 avril 2003, la soirée à la Sorbonne
consacrée au Kosovo le 26 mars précédent, il dénonçait
l’occupation du Kosovo par les troupes de l’Otan,
et la dévastation de l’héritage chrétien de la province
par les albano-kosovars à l’ombre de cette occupation. Il écrivait
notamment : « Une projection saisissante de diapositives par Ljubisa
Folic sur les 112 églises détruites par les terroristes
albanais a permis de se rendre compte de tout ce qu’a perdu le patrimoine
de l’humanité. Le plus fort est que ces destructions ont été
opérées après l’installation des troupes de KFOR.
L’OTAN s’est déshonorée. Devant ces ravages,
l’Europe chrétienne s’est tue. » Mais Pierre Pujo, lui,
ne s’est point tu, bien au contraire, ce grand chrétien voyait
dans des églises serbes profanées et détruites au
Kosovo, comme autant de nouveaux stigmates du Christ.
Ainsi a-t-il contribué
avec quelques autres, comme Pierre-Marie Gallois, Louis Dalmas,
Patrick Barriot, Maurice Pergnier, Jean-Paul Bled, Patrick Besson
ou comme les regrettés Gabriel Kaspereit, Vladimir Volkoff
et Paul-Marie de la Gorce, à ce que nous ne désespérions
pas de la France au moment où, guidée par ses choix européistes
et atlantistes et victime d’une tourbe d’imposteurs sévissant
dans son opinion publique, elle a rejoint la coalition contre la
Serbie, son alliée de deux guerres mondiales et dont la capitale,
Belgrade, est la seule métropole étrangère où
se dresse un monument à la gloire de la France. Heureusement,
il a survécu aux bombes de Chirac tombées avec celles
de Clinton, de Blair et de Schröder sur la capitale serbe.
Homme de haute morale
et de fidélité, Pierre Pujo a vécu cet engagement
de son pays contre-nature et contre l’histoire, comme une aberration,
pire comme une trahison. C’est grâce à cette pléiade
des hommes de conscience et de vérité dont il faisait
partie, ainsi que grâce à tout ce que la France, dispensatrice
de plus hautes valeurs de civilisation au monde, nous a apporté,
nous avons persévéré dans notre fois en la France,
cette France éternelle que précisément Pierre Pujo
portait en lui et dont il aura été durant toute son existence
terrestre le combattant et le missionnaire.
Komnen
Becirovic
|
