Пјер Мари Галоа, жива меморија XX века      Одбивши пораз и предају земље и осудивши јавно сарадњу Петенове владе из Вишија са окупаторском Немачком, Галоа бива ухапшен и заточен у једној тврђави на југу Француске. Одатле, захваљујући америчкој вези, успева да, после неколико месеци, побегне у Енглеску и придружи се Де Голу који из Лондона организује национални отпор под чувеном девизом: "Француска је изгубила битку, Француска није изгубила рат".      Ступивши одмах у британске ваздухопловне снаге, капетан Галоа учествује у крајње опасним борбеним летовима над Немачком одакле су се енглеске ескадриле враћале често преполовљене због жестоког отпора немачке авијације, а још више немачке противавионске одбране. За испољену храброст, Галоа добија низ одликовања, међу којима Легију части након узастопних бомбардовања положаја Вермахта у Саксонији, која су омогућила снажан продор руских снага на Запад ка престоници Рајха.      Галоин саборац, славни књижевник Жил Роа, описао је та збивања у у својим књигама Повратак из пакла, где се Галоа појављује под правим именом, и у роману Срећна долина где му писац даје друго име.      Након рата, из кога излази као пуковник, Пјер-Мари Галоа игра значајну улогу на изради програма обнове француске војне и цивилне авијације, да би, 1950, био именован на дужност шефа кабинета министра одбране Рене Плевена, касније Председника владе. Учествује у редиговању Повеље Северно-Атлантског пакта који тада има чисто дефанзивни карактер и у чију команду у Европи на челу са генералом Норстедом, улази 1953. Како му амерички генерал ставља до знања да би Сједињене Државе, уколико би дошло до рата на европском контненту, могле остати по страни да не би претрпеле разарања од стране совјетских нуклеарних ракета, то пуковник Галоа, који је болно доживео слом и понижење Француске 1940. приступа остварењу своје замисли која се у њему зачела крајем рата, након Хирошиме и Нагасакија, да своју земљу опскрби најмодернијим и најмоћнијим оружјем – атомском бомбом. Основна му је идеја да, ма колико будућа француска нуклеарна моћ била незнатна у односу на исту моћ Сједињених Држава и Совјетског Савеза, она ће ипак бити довољна да обесхрабри потенцијалног нападача и представљаће најбољу гаранцију безбедности и независности Француске.

     После јаког отпора од стране тадашњег цивилног и војног француског врха,  пуковник Галоа успева да, 1956, убеди ондашњег председника владе, социјалисту Ги Молеа, у оправданост и корисност свога пројекта. На Ги Молеову примедбу, током бурног разговора, да је добио изборе обећавши Французима смањење пореза, крај рата у Алжиру и разоружање, а да је повећао порезе, да рат у Алжиру и даље бесни и да сад треба да иде у производњу нуклеарног оружја, пуковник Галоа одговара: "Господине Председниче владе, пошто сте већ слагали Французе по два прва питања, слажите их и по трећем!" Реч коју доноси Жак-Шабан Делмас у књизи својих мемора.

     Међутим како се ствар не покреће с места, пуковник Галоа одлучује да са својом замишљу упозна лично Де Гола, који је већ десет година ван националних послова, али чији повратак на власт, драматичним догадађајима у Алжиру који се преносе на метрополу, бива све извеснији.  Једне априлске вечери 1956 у дворцу Лаперуз, долази до сусрета и потпуног разумевања два човека: пуковник Галоа упознаје генерала Де Гола са тајним документима о изради атомске бомбе која му је поверио генерал Норстед, али му даје и своју докторску тезу у којој је нашироко развио своју нуклеарну доктрину коју Де Гол у потпуности прихвата.  Она, ступањем Де Гола на власт 1958 постаје званична француска доктрина, док њен аутор бива, на личну Де Голову препоруку, унапређен у чин генерала и постављен за једног од његових најближих војних саветника. Истовремено обавља дужност професора на Институту за високе студије Националне одбране, као и у Ратној школи.

     Упоредо са тим званичним дужностима, генерал Галоа увелико ради на својим књигама као што су Равнотежа страха, Велика подвала, Парадокси мира, Рат од сто секунди - у којима долази до изражаја велики стратег, сјајан писац и историчар, док његова  Геополитика – Путеви моћи -, изашла 1990, постаје права библија геополитолога.

     Великим светским поремећајем изазваним крајем 80-их и почетком 90-их, падом Берлинског зида, уједињењем Немачке, Заливским ратом, распадом Совјетског Савеза, ослабљењем Русије, трагичним разбијањем Југославије на подстицај Немачке и уз благослов Ватикана, Пјер-Мари Галоа, као дубоко морална личност, као луцидан аналитичар светских збивања током пола века, као прави филозоф историје, све више схвата да у новонасталој ситуацији неоколонијални демони, тежња за присвајањем енергетских извора, воља за моћ и амбиција за доминацијом света све више обузимају Запад на челу са Сједињеним Америчким Државама. Диже глас против агресије на Ирак 1991, а затим против комадања Југославије на штету српског народа, заступајући идеју, сходно Повељи Уједињених нација, самоопредељења југословенских народа по територијама на којима одувек живе, а не по титоистичким републикама чије је административне границе у оквиру југословенске федерације Запад проглашава државним.

     Како се југословенска драма продубљује, а српски народ подвргава стравичним притисцима, санкцијама, најцрњим оптужбама и клеветама и најзад бомбрдовањима од стране Нато-а, Пјер-Мари Галоа се неуморно ангажује у његову одбрану, како својим чланцима и књигама, својим наступима на јавним трибинама и у медијима уколико се то могло, тако и својим путовањима у Србију и Републику Српску. Наравно да то његово заузимање за Србе, као ни заузимање других њихових истакнутих пријатеља у свету, није утицало на кобни ток догађаја зацртаних од стране бездушних светских моћника, али је огромно значило и све ће више значити на разини правде, савести, истине и морала.

     За Пјер-Мари Галоу се може рећи да је, како својим бескрајним ангажовањем у одбрану Срба  - једном је рекао да ће то чинити до свог последњег даха – тако и својом  дубоком часном старошћу,  заиста патријарх српске праведне ствари на Западу. Али он је то и што се тиче праведне ствари других народа који су жртва сличног зла и безакоња, у првом реду несрећног ирачког народа. Тешко је доживео и престанак улоге Русије на светској сцени, због чега се сво ово зло и дешава, да је једном приликом у присуству неколико руских значајних личности које су му са мном биле дошле у посету, изјавио: "Кад бих доживео опоравак и уздизање Русије, уснио бих мирно у крилу Господњем". Изгледа да се Путиновом политиком, та његова жеља остварује на велики ијед душмана Русије.

     Јасно је да би био неопростив пропуст и немар да српска јавност не обележи велики јубилеј генерала Галоа који је последњих деценију и по провео са Србима на њиховом голготском путу, па сам сматрао својом дужношћу са уредником Истине Петром Милатовићем, да направимо овај прилог, као скромни дар, поводом деведесет пет часних и витешких година генерала Галое,  свесрдно му желећи да наврши читаво столеће. А и све да није тога, све и да није једна од великих савести нашег доба, Пјер-Мари Галоа је, као што ће читаоци видети из овог нашег разговора, вођеног 12 јуна ове године у његовој резиденцији у Рембрантовој улици у Паризу, жива меморија XX-ог века, па је његово сведочење самим тим крајње значајно и драгоцено.