Нова дјела

Др Љубомир Јакшић – Дурковић:

''ЊЕГОШ И ЛОВЋЕН''

МАУЗОЛЕЈ -

ДЈЕЛО ЦРНОГОРСКИХ РАСРБИТЕЉА

Приредио: Комнен Бећировић

Издавачи: Унирекс и Светигора 2006.

*Аманет великог његошолога

*Одлука маршала живота и смрти

*Подло клеветање краља Александра

*Дубоко поријекло зла

*Дјело са стотину фотоилустрација

Пише: ЈОВАН ДУЈОВИЋ

Љубомир Дурковић-Јакшић чије ће име бити уписано златним словима међу ктиторима будуће обновљене Његошеве капеле на Ловћену

    Двојицу великих његошолога, др Љубомира Дурковић-Јакшића родом  с Врела дурмиторских, а из Београда, и његовог сусједа знаменитог публицисту, професора и књижевника  Комнена Бећировића из горњоморачких Љевишта, а из Париза, иако  се у почетку нијесу познавали, зближиће  заједничка борба за спас Његошеве задужбине на Ловћену.

     Обојица су у то вријеме, независно један од другог, сачинили честитке/оптужнице Његошеве капеле које су  за Божић и Нову годину 1970/71 упутили, како  браниоцима тако и скрнавитељима и рушитељима ловћенске светиње, да би потом сада почивши Љубомир Дурковић-Јакшић, 1994 године, као свом угледном сараднику и саборцу, оставио рукопис, који ће ове године , у издању  подгоричког  ''Унирекса'' и  цетињске ''Светигоре'' приређен, допуњен и комплетиран новим илустрацијама, објавити Комнен Бећировић, о чему каже:

Насловна страна књиге ЊЕГОШ И ЛОВЋЕН Ово изузетно дело  можете наручити на E-mail: unireks@.cg.yu или телефонским путем + + (81) 237 - 706

     ''Протекло је читаво десетљеће – пише Комнен Бећировић ове године -  од како ми је 1994, три године прије своје смрти, наш велики његошолог, др Љубомир Дурковић-Јакшић, повјерио, као свом дугогодишњем сараднику и саборцу у одбрани Ловћена Његошева, рукопис, донекле несређен, због старости и болести, друге књиге свог незаобилазног дјела Његош и Ловћен изашлог 1971.

     Оно је било одговор на тада покренути подухват од стране Јосипа Броза и његових црногорских расрбитеља, против вјечног Ловћена и његове круне - Његошеве капеле.

     Ево тек овог љета, кад се навршавају тридесет двије године од како се зацарило бољшевичко-усташко зло на Ловћену у виду Мештровићевог маузолеја, био сам у стању да испуним нешто што сам у себи дуго носио као аманет, и најзад приредим за штампу Дурковићев рад.

     У њему, супротно безаконој и наопакој причи насталој у вријеме Брозових расрбитеља у Црној Гори а преузетој и развијеној од њихових садашњих насљедника причи, по којој је Његошеву задужбину на Ловћену срушио њен обновитељ, краљ Александар а никако аустроугарски окупатор, Љубомир Дурковић-Јакшић доказује непобитно, кроз мноштво докумената у које је укључио и свједочење митрополита односно патријарха Гаврила, сву бесмисленост те приче и поријекла зла на Ловћену које сеже у дубину 2о вијека.
     У ствари, све је почело злом намјером Аустрије, веома свјесне ловћенског олтара за српски народ, да га тог олтара лиши да га затре и тиме допринесе моралном истовремено кад и физичком слому Срба кроз рат који је против њих повела 1914. године.
    Испоставља се да је још тада почело да ниче, у помраченој свијести српских душмана, кошмарно здање на Ловћену, које је под влашћу бившег аустругарског каплара Јосипа Броза – самопроизведеног преко марксистичке идеологије у маршала живота и смрти српског народа – попримило вид садашње тамнице и гробнице Српства у Црној Гори, баш ондје гдје се налазило његово божанствено знамење – Његошева капела.

     Значај ове Дурковићеве књиге као и оне претходне, јесте управо у томе, што она осветљава прве темеље тога проклетства, јарком свјетлошћу историјске истине.''

Петар Петровић Његош

«Мати српске Горе Црне...»

     Предговором уводи се читалац у Владичино доба и  његову Црну Гору.

     Његош, који је рођен под Ловћеном,  у својој   раној пјесми ''Нахија'' посвећеној свом истоименом племену Катунској нахији и  поети на Гори тј. себи на гордом Ловћену,   рећи ће: ''Ти си мати српске Горе Црне'' да би  у краткој  пјесми  насталој  на Ђурђевдан 1833 казао о себи шта је -  по вјери, патриотизму, завичају, писму, језику, народности и духу:

''Име ми је Вјерољуб,

презиме ми Родољуб.

Црну Гору, родну груду,

камен паше одасвуду.

Српски пишем и зборим,

сваком громко говорим:

народност ми србинска

ум и душа славјанска''.

     Његош је од самог свог доласка на власт водио борбе против  сусједних Турака, а и против  зла домаћега издајника и потурица, расрбљеника, као и против аустријских власти, које -  да би осујетио и зауставио њихово планирано освајање Ловћена, на његовом врху подижe , 1845,  цркву  посвећену  своме  стрицу Светом Петру Цетињском, себи гроб а Црној Гори гранични биљег-симбол слободе.
    Аустрија нерадо гледа на ту градњу цркве на Језерском врху и њена власт из Котора обавјештава Беч како је владика црногорски « под утицајем ноћних визија » отпочео да гради цркву у мјесту дивљем и пустом.

                                       Његошев аманет да се сахрани

у цркви на Ловћену

 која постаје национално светилиште

Његошева капела на Ловћену Српско светилиште, извориште и уточиште

     Вративши се болан из Италије, Његош  на самртничкој постељи у јесен 1851, подсјећа главаре  око  њега да жели да буде  сахрањен у цркви на Ловћену, али му они одговарају да се боје да Турци не дођу ноћу на Ловћен, не раскопају му гроб, не одсијеку му главу, па куд ће онда њихова брука и срамота,  него  му предложе да га сахране у цркви на Цетињу. Онда их он тешко закуне : «  Ја хоћу да  ме  сараните  у ону цркву на Ловћену...  То је моја потоња жеља коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божу вјеру да ћете тако учинит како ја хоћу, онда ћу ве оставити  под  проклетством,  а мој последњи час  биће ми најжалостиви и ту моју жалост  стављам вам на душу».

      Пошто су те јесени падале страховите кише, Црногорци нијесу могли изнијети  Владику на Ловћен нити му испунити потоњу жељу, него су га привремено  сахранили у манастиру на Цетињу гдје остао до 1855 , кад бива пренешен на Ловћен и сахрањен у цркви-капели која убрзо,  свијешћу која се развија у српском  народу  о Његошевој величини,  постаје мјесто ходочашћа, национално светилиште. Томе је увелико допринио Љуба Ненадовић својим надахнутим  писањем о Владици и Ловћену, оним чувеним:

      «А шта је тај лепи врх Ловћена, него највећа и најчуднија гробница на целој  овој  земљи. Ту је гроб песника неувелога  горског венца. Ту, на тој висини, у тој страховитој  самоћи, сарањен је Раде (Петар други) владика и господар Црне Горе. Громови, морски ветрови су једини који ту тишину потресају.     Он је и гробом својим надвисио друге; Ловћен је уздигао његов гроб више свих гробова на овом свету, а његов гроб уздигао је Ловћен више свих славенских брегова: претворио га у Олимп, у храм где се српске виле скупљају.  На дну Ловћена он је угледао овај свет, на врху Ловћена гледа га овај свет. То је планина његовог детињства, његове младости, његове поезије».

Крајем XIX и почетком XX века, баш као и данас на почетку трећег миленијума, најпопуларнија политичка парола у културном и европском Бечу: СРБИЈА МОРА УМРЕТИ!

     Наравно да је Аустрија, која је кроз читави XX вијек била ангажовала своју науку, дакле и историографију, на проучавању Балкана, како би на њему наследила умирућу Турску,  савршено је била свјесна духовног значаја Ловћена за српски народ,  па је хтјела и територијално да га присвоји како би могла доминирати Јужним Јадраном. Међутим она то није могла извести  остављајући  слободарски  Његошев  прах и храм на Ловћену, па је једна од првих мјера бечке владе, након окупације Црне Горе почетком 1916,  било њихово уклањање са Ловћена.

      У ствари једно велико царство креће на Ловћенску светинњу, као што о томе свједочи, између осталих докумената које Дурковћ доноси у својој књизи, овај телеграм министра Спољних послова и савјетника Царско краљевске куће,  барона фон Буријана, упућен  16  јуна 1916 , своме изасланику Едуарду Оту на Цетиње, у коме дословно стоји:

     »Преносом остатака владике  Рада  са Ловћена на Цетиње, Ловћен би  изгубио ореол светилишта, што би само допринијело  будућој анексији тога краја. » A у једном каснијем документу изричито пише: « Ако би се владика Петар II оставио у његовом гробу на Лоћену, та планина би постала стална мета ходочасника подстицаних од стране велико-српске пропаганде, ради остварења својих политичких и завјереничких циљева. »

Како су се хрватско-бошњачке јединице под командом аустро-хрватског  генерала  Стјепана Саркотића, заузеле Ловћен, то је он, као «освојитељ Ловћена», тражио од цара Карла титулу  фон Ловћен,  али будући да је  у тој операцији имао великог удјела и аустријски генерал Игнац Тролман, то је и  овај тражио од цара исту титулу. Цар се нашао на муци самим тим што је  главнокомандујући  аустроугарске војске на Црну Гору био генерал, касније фелдмаршал Херман Кевеш фон Кевешхаза  који се, пошто већ имао племићко звање, каваљерски одрекао  титуле фон Ловћен, тако да је Саркотић добио титулу Саркотћ фон Ловћен, а Тролман фон Ловћенберг.

      Ове податке  саопштио је Комнену Бећировићу син фелдмаршала Кевеша,  барон  Геза Кевеш,  доктор филозофије,  директор Ратног музеја у Бечу, октобра 1971, давши му том  приликом низ докумената које Дурковић наводи у свом дјелу, као што доноси обиље цитата, слика и карикатура  из  ондашње  хрватске штампе која је просто ликовала над српским несрећама и страдањима.  Ту је и  Ода генералу Саркотићу освојитељу Ловћена  од пјесника  Ивана Тртња, о чијој вредности  може  довољно   да  се суди  по  самом презимену пјесника.

Свети Николај Српски: др Николај Велимировић

     Већ у августу мјесецу 1916, бечка влада, у намјери да одузме Ловћену карактер  свесрпског светилишта, принудила је митрополита црногорског Митрофана Бана, да се Његошеви остаци снесу на Цетиње, док је Капела, проваљена топовском гранатом и ишчупаних громобрана, остала да је туку и разарају громови са кишама и мразевима током наредних девет година колико је Његошев прах остао на Цетињу. Тек ће, 1925 године,  настојањем српске православне цркве и краља Александра, Његошевог крвног сродника, рођеног под Ловћеном, владичина задужбина на истом мјесту и у првобитном облику да буде  обновљена, а Његошев прах, уз присуство краља и краљице и највиших црквених и световних представника, свечано враћен на врх Ловћена. Том приликом златоусти  Владика Николај изрекао је своју чувену бесједу На крову српске државе.
     Дурковић доноси, у посебном прилогу, читаве странице из Мемоара патријарха Гаврила  из којих се види како се одвијала сарадња између Патријарха, онда митрополита црногорско приморског, и краља Александра, на обнови Његошеве капеле. 

Блаженопочивши КРАЉ АЛЕКСАНДАР I Карађорђевић

     У свјетлости свих ових докумената постаје  јасно  колико  су неосноване, бесмислене, сулуде, изопачене оптужбе комуниста и фашиста  против  краља Александра  да је његовом кривицом, а не Аустрије, срушена Његошева капела на Ловћену !

     Међутим, влада Црне Горе, упркос чињеници што је унијела врх Ловћена  с  Његошевом капелом у грб Републике, покренуће почетком педесетих година, идеју да се гради  нови и друкчији споменик на Ловћену, али у складу с владајућом идеологијом, без религиозних обиљежја. Упркос  општем  отпору одлуци да се капела руши, а по замисли Ивана Мештровића маузолеј гради,  идеја је ,  након  сусрета Јосипа Броза с Иваном Мештровићем љета 1959 на Брионима, почела да се реализује.  Пресудан моменат  била је Брозова посјета  Цетињу 1968, кад се кренуло у жестоку кампању против Ловћенске светиње, да би  1972 била срушена, а већ 1974 изникло на њеним рушевинама садашње кошмарно  здање.

     Узалуд се том зликовачком подухвату супротстављала Цетињска митрополија, својом тужбом  Уставним суду Југославије, чији је предсједник тада био, покретач свега, Блажо Јовановић и који се,  по личној Брозовој заповијести, огласио некомпетентним, већ предао ствар Уставном суду Црне Горе  на челу  са Јефтом-Чајом Шћепановићем који је тужбу одбио с образложењем да Његошева капела није  црква, већ надгробни споменик и да се, као такав, може рушити!

     А један познати  ондашњи Брозов  црногорски слугатор, Видоје Жарковић, рекао је отворено Митрополиту Данилу да сви судови у Југославији могу пресудити у његову корист, али да Капела на Ловћену не може остати! Што само  свједочи  о  крајњем безакоњу и некултури Брозових црногорских сатрапа.

Да се ловћенско кандило
у нама не утули! 

ЛОВЋЕН као неугасиво кандило у нама: Рад академског сликара Бате Михаиловића, Париз 1972. године

     Љубомир Дурковић-Јакшић оставиће и овакву опоруку:

     ''Моја друга књига Његош и Ловћен допуњава новом градњом и документима историју Његошеве задужбине закључно с обновом 1925, што ће корисно да послужи у будућности, приликом њеног обнављања према постојећим и оригиналним плановима.

     Тиме ће бити остварена не само Његошева жеља већ и захтјеви многих наших домаћих родољуба али и оних који живе ван граница Југославије, од којих овдје истичем Комнена Бећировића  из Париза,  који је питању Ловћена дао међународне размјере.

     Отварањем питања Ловћена након седамнаест година ћутања, управо СЛОВОМ О ЛОВЋЕНУ Комнена Бећировића у НИН-у од 10 децембра 1989, и мноштвом написа који су потом услиједили дигао се у јавном српском мњењу голем вал за повратак Капеле на Ловћен.

     Октобра 1990 у Подгорици  је оформљен Одбор у који су ушле угледне личности из разних области културног живота, који  је убрзо успио да развије огромну дјелатност, и вјероватно  би његово прегнуће било значајније да није дошло до крвавог распада несрећне Југославије, чији су опет главни заговарачи и виновници били Хрвати.

     Ипак, преостало нам је – каже се у уводу - да се ловћенско кандило у нама не утули, прије но што се једног дана опет не уждије на Ловћену. »