ИНТЕРВЈУ:

КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ
НА БРАНИКУ ИСТИНЕ
(Разговарао: ПЕТАР МИЛАТОВИЋ)

У Паризу живи и ствара дела трајне вредности један од најумнијих Срба данашњице, Комнен Бећировић, књижевник и публициста у служби Светосавља, најтрајнијег духовног здравља и најчвршћег моралног узглавља, интелектуалац великог формата који је, зналачком синтезом препородитељских начела: хтети, смети, умети народу служити, покренуо неке од великих светских умова да, без остатка, стану на страну Срба у време српске Голготе која има свој антинародни континуитет од 194 1 . године до данас.
Говорити о Комнену Бећировићу значило би писати још једну књигу. Са Комненом Бећировићем, монахом Српства, у Паризу је разговарао Петар Милатовић, главни и одговорни уредник "Истине".

Уредништво

Петар Милатовић и Комнен Бећировић пред иконом Ловћена, марта, 2005. у Паризу

- Господине Бећировићу, Ви сте један од покретача, почетком 70-их, историјског покушаја очувања Његошевог аманета и спасавања његовог храма на Ловћену од рушилачког подухвата Јосипа Броза и његових црногорских сатрапа, против те велике свесрпске светиње. Упоредо са акцијом коју су наши највиђенији интелектуалци водили у отаџбини, Ви сте повели кампању свјетских размјера за спас Његошеве задужбине, укључивши у ту кампању и неке од највећих људи XX вијека. Упркос свему, малоумље је било јаче од великоумља. Како тумачите тај суноврат разума?
- Има више разлога: великим поклањем од 1941 - 1945. кроз које су црногорски и остали југословенски бољшевици на челу са Јосипом Брозом, хтјели да изведу пролетерску револуцију у једном патријархалном друштву у коме уопште није било пролетера, Црна Гора је изашла обезглављена од својих елита: племенски прваци, ратници из ослободилачких ратова 1912.-1918., официри, правници, чиновници, учитељи, свештеници,... били су побијени и најчешће бачени у јаме безднанице. Мој велики брат и бард Радован Бећировић Требјешки описао је то злодоба у својим поемама "Ђаво у Црној Гори" и "Јаме", насталим у вријеме тих стравичних збивања. Времену поклања услиједило је вријеме страховладе, насилне колективизације, голооточког робијања, марксистичког једноумља, богобораштва. Сјећам се, као дијете, како су фанатизовани омладинци и омладинке, скојевци и скојевке, увитешке пјевали у порти манастира Мораче, претворене у тркалиште: Не вјерујмо у небеса/ но у Маркса и Енгелса , да би затим, једном приликом, упали у цркву, покупили свете књиге и цио архив, изнијели и запалили поред извора Светигоре, а замало и сама црква није изгорела. Иначе ту је било једно од комунистичких стратишта, како је пјевао бард Требјешки:

Задужбина Стевана Вукана,
Света лавра у крв окупана!

Ловћен у свом величанству и девичанству

У ствари, марксистичка тоталитарна доктрина нашла је повољно тло у искључивости нашег динарског човјека, поготово што су разумни и учени људи били побијени и што је комунизам био побиједио у Русији. С друге стране, велика енергија тих људи која се вјековима празнила на туђина и завојевача, наједном је окренута ђаволским умјећем Моше Пијаде и његових пајташа, против свога наводно у име неких високих идеала, а уствари да би се дало маха најгорем нечовјештву о чему свједоче, између осталог, јаме и пасја гробља широм Црне Горе. То би било моје основно тумачење зла које нас је снашло.

- А што се Његошеве капеле тиче?
- Један од главних ископника патријархалне Црне Горе, Блажо Јовановић већ је 1952. покренуо идеју да се, како он то каже, уклони религиозно-црквено обиљежје са Ловћена, иако је Његошева капела била у грбу Републике које је Блажо онда био предсједник, и да се оно замијени свјетовним. Остварење тог пројекта се повјерава проусташки настројеном хрватском вајару, глорификатору кардинала Степинца, емигранту Ивану Мештровићу који је сву своју славу стекао у служби краља Александра, како би се Мештровић задобио да кроз своја дјела велича Броза и његову владавину. Он можда нешто обећава и већ се даје на посао, прави макете Његоша и каријатида по којима ваја Мештровићев ученик у Сплиту, Андрија Крстуловић, да би сусретом Броза и Мештровића 1959. на Брионима судбина Ловћена била сасвим запечаћена. Хрватска солидарност обавезује!
Међутим испод Крстуловићевог длијета изашле су такве грдосије за које је, да би се поставиле на врху Ловћена, требало тај врх сравнити па се од подухвата одустало, а за мамутске кипове је нађено мјесто на Цетињу. Али ђаво доводи Броза 1969. у град под Ловћеном, и он одмах наређује да се руши Његошева капела и да се на мјесто ње гради маузолеј чији би главни елементи били Мештровићеви кипови. Тако је Ловћен жртвован Мештровићу, а да овај никад није био на Ловћену, нити га чак издалека видио.
Наравно да је Брозова ријеч била за његове послушнике највећа светиња па се одмах држава са њеном пропагандом, бирократијом, војском, полицијом, са њеним судством, са њеним њеним новчаним средствима којих је велики дио потицао из Хрватске, упрегла у ту злочиначку работу која је представљана као још један велики допринос "братству и јединству југословенских народа и народности". Још једна Брозова самовоља представљена је као општенародна воља.

Насловница књиге Комнена Бећировића "Одбрана Мораче од потопа", у издању Светигоре 2002.

- Ви онда отпочињете Вашу акцију?
- Налазећи се тада већ неколико година у Француској, иако ријешен да останем што даље од наших страхота из којих сам некако једва био испливао, нијесам ипак могао да, кад се зло наднијело над Ловћеном, останем скрштених руку. Осјетио сам да се, ударом на Ловћен, удара на саме основе мог духовног бића, будући да сам, са народном поезијом и Горским Вијенцем , Ловћен у себи носио одкад сам за себе знао, Ловћен онакав каквим су га обликовали вјечност и Владика, природа и историја, геологија и теологија. Како сам током 60-их водио за Нин разговоре са читавом плејадом ондашњих француских аутора са извјеснима се зближивши и спријатељивши, обратио сам се некима од њих, у првом реду ономе коме сам се највише дивио, писцу и филозофу умјетности, вишегодишњем Министру културе у Де Головој влади, проповједнику људске величине, Андре Малроу. Схвативши одмах сву изузетност Његошеве судбине, пјесника, владике и владара, а Ловћен саставним дијелом те судбине, Малро је одмах ријешио да се заузме за спас ловћенског светилишта.
Слично је урадио велики хришћански филозоф Габриел Марсел који се огласио у Фигару , изванредним чланком насловљенимНасртај на светињу, у коме је позвао југословенске власти да одустану од своје чудовишне накане против Ловћена. Међутим највише се ангажовао пјесник и романсијер, Жан Касу, самим тим што је био пријатељ Брозове Југославије: бранио је од француских комуниста Јосипа Броза у вријеме његовог сукоба са Стаљином 194 8, назвавши га "савјешћу човјечанства". Како су се ови и још неки знаменити људи, као пјесник Пјер Емануел, члан Француске Академије, огласили најповољније о Ловћену, велики листови, као Монд, Хералд Трибјун, Кориере дела сера, Трибун де Женв", Сандеј Тајмс , чак и јапански Асахи Шимбун , објавили су чланке илустроване сликама Његоша и Ловћена. Тако је питање Ловћена попримило свјетске размјере али су, на несрећу, Броз и његови остали неумољиви: Његошева капела је са врхом Ловћена дивљачки срушена, а на њеном мјесту подигнуто садашње грдило које је отворено љета 1974, истовремено кад је проглашен фамозни Брионски Устав. Оно што је урадила аустро-угарска царевина, срушивши, као велики свесрпски симбол, капелу на Ловћену и из ње извадивши Његошеве кости 1916., поновио је 1974. аустро-угарски каплар који је себе у међувремену прогласио за "цара". Међутим ово друго непочинство изведено је у много страшнијем виду пошто је Броз разорио и унаказио врх Ловћена, што Аустрија ипак није била учинила, него је само била топовском гранатом ранила капелу, а онда је, без громобрана, оставила да је током скоро цијеле деценије руше громови.

Матија Бећковић, Амфилохије Радовић и Комнен Бећировић пред иконом Ловћена, маја 1975. у Паризу

- Ви сте, господине Бећировићу, својевремено вршили обимна истра ж ивања о Ловћену у бечким архивима. Било би занимљиво, посебно за нас Србе који живимо у Аустрији, да нам о томе нешто кажете.
- Моја прва супруга, већ двадесет и двије године покојна Патриција, била је лирски сопрано па сам је пратио приликом једног њеног гостовања у Бечу, крајем октобра 1971. Мој пријатељ, велики његошолог Љубомир Дурковић-Јакшић, чији су ми радови о Његошу и Ловћену били драгоцјени у мојој борби за Ловћен, знао је за тај мој боравак у царској Вијени па ми је предложио да том приликом потражим у бечким архивима нешто о рушењу Његошеве капеле од стране Аустрије, августа 1916. Како је Патриција добро познавала списатељку Херту Шулду Милер, а ова бившег директора Ратног музеја, барона Гезу Кевеша, сина генерала, затим фелдмаршала Херамана Кевеша фон Кевешхазе, главнокомандујућег на србијанско-црногорском фронту 1915. Госпођа Милер ме препоручила код барона Кевеша, доктора филозофије, који ме је изванредно примио тим прије што је говорио савршено француски. Испоставило се да је био млад кадет у војсци свога оца у походу на Црну Гору, тачније у јединицама које су јануара 1916. заузеле Ловћен. Показао се према мени утолико предусретљивији што му је било незгодно кад је сазнао да је његова земља починила такво недјело па ми је здушно омогућио увид у архивска документа из којих сам сазнао да је постајао израђен план царско-краљевске владе да се велики пјесник, Владика Раде, макне са Ловћена, а тиме Ловћену одузме ореол српског светилишта. У једном од тих докумената дословно стоји: Gouvernement trдgt sich sohin mit der Absicht, die Uebertragung der Gebeine Vladika Rades nach Cetinje zu veranlassen, und meint, das hiedurch der Lovcen den ihm jetzt eigenen Nimbus einer Wallfahartsstдtte verlieren wьrde, was speziell mit Rьcksicht auf kьnftige Annexion dieses Gebietes nur von Vorteil sein werde. Сем намјере да Ловћену одузме карактер светилишта, Аустрија је хтјела да на њему подигне огромни споменик у славу Франца Јосифа па и због тога Његош није могао да остане на Ловћену.
Скидање Његошевих моштију са Ловћена лично је наредио Министар спољних послова Царевине барон фон Буриан, актом од 16. јуна 1916., достављеног Веберу фон Вебенау, гувернеру поробљене Црне Горе. Том приликом др Кевеш ми је испричао како су хрватско-аустријски генерал Стјепан Саркотић и пуковник Игњац Тролман, заповједници трупа које су заузеле Ловћен, тражили од цара Карла да им се додијели звање "фон Ловћен"! Међутим, како је генерал Кевеш, као главнокомандујући, имао првенство на ту титулу, цар га је позвао да га обавијести о молби двојице официра, али се генерал Кевеш каваљерски одрекао тог звања изјавивши да он већ носи племићку титулу, али је ипак дао израдити медаљу са својим ликом с једне, и са ликом Ловћена с друге стране. Најзад цар Карло је нашао соломонско решење, додијеливши Саркотићу звање "фон Ловћен", а Тролману "фон Ловћенберг", дакле: Sarkotic von Lovcen и Trollmann von Lovcenberg ! Дневник Die Presse од 13.-14. новембра 1971. објавио је један чланак о том мом боравку у Бечу, под насловом "Ein Kampfer fur die Rechtung von Lovcenberg, из пера Пјера Рисмонда.

Црква Успеније Пресвете Богородице на Морачи задужбина Немањиног унука Стефана Вуканова из 1252.

- Иако сте се достојно од Ловћена опростили Вашим чувеним написом "Збогом једном светилишту", објављеним у Монду од 6. децембра 1972., нијесте отада престали да се бавите Ловћеном, што сте показали идејом коју сте покренули крајем 80-их, да се врати првобитни изглед врха Ловћена, идеја коју је Српска православна црква поздравила, као и сви мислећи Срби за разлику од теглећих.
- Управо је тако: кроз многе године отада прохујале, нијесам престао да Ловћен носим у себи. А кад је аждаји, која четрдесет година морила српски народ, најзад вријеме дохакало, кад се тоталитарни лед почео отапати, кад су се дигли вјетрови слободе, ја сам једног зимског поподнева, нашавши се на Цетињу почетком 1989. отишао на Иванова Корита гдје сам нашао, сасуту у претужну гомилу, Његошеву капелу коју сам прије двадесет година био оставио на врху Ловћена у свој њеној слави и љепоти, у бескрају планина и небеса, као што сам онда био у јеку живота. Крајем те године, објавио сам у Нину , своје Слово о Ловћену у коме је, послије 17 година ћутања, било навелико отворено питање зла почињеног на нашој светој планини. Послије смо нас неколицина из Удружења књижевника Црне Горе са владиком Никанаром, затим са митрополитом Амфилохијем, свештенством и народом, ишли на поклоњење претужној гомили над којом смо држали бесједе, читали пјесме и молпествија. Ускоро смо основали "Одбор за обнову ловћенског врха и светилишта", подухват који је попримио најшире националне размјере и био оспораван једино од шачице сепаратиста на челу са Јевремом Брковићем и Славком Перовићем, подржаваним из Загреба и Сарајева, као и од неколика кумровачка питомца из тадашње владајуће екипе у Црној Гори. У њиховом табору се нашао историчар умјетности покојни Павле Мијовић, такође заговорник "црногорства" по цијену потирања Српства. Наравно да су распад Југославије и сукоби који су уследили прекинули наш подухват у пуној динамици. Међутим, иако разрушен на Ловћену, Његошев храм остаје неразрушен у народу, што доказује мноштво пјесама надахнутих ловћенском трагедијом, неколико храмова који су Црној Гори поникли у виду Његошеве капеле, њен лик у грбу Републике Српске, који такође наставља да се најчешће урезује на гуслама, том светом српском инструменту.
Све се то, као и прича о Кевешу и Саркотићу, налази у мојој књизи Борба за Ловћен Његошев, објављеној 2002. године у издању "Светигоре", поводом тридесете годишњице рушења Његошеве задужбине на Ловћену.

Франц Вебер и Комнен Бећировић у кањону Мораче, јуна 1988.

- Друга велика борба Вашег живота је спашавање Мораче коју су црвени властодршци хтјели да испреграђују бранама, чиме је требало да нестане та суза Европе, али и национална светиња Немањића задужбина на Морачи. Сјећам се добро Вашег устанка против потопа Мораче који се одвијао упоредо са Вашом акцијом за повратак Његошеве задужбине на Ловћен. Богу хвала, успјели сте, али шта ако се наши "Европејци" са азијатским навикама, попут њихових очева кумровачког педигреа, устреме опет на Морачу?
- Тачно је што кажете да је Морача суза Европе, мада се то говори за Тару која се, на жалост, загађује од насеља на њеним обалама као што су Матешево, Колашин и Мојковац. Морача има стрме обале тако да се на њима нијесу могла засновати насеља, прије но што сиђе у Зетску равницу. Све и да Морача није моја постојбина, чини ми се да бих је бранио будући да би њеним потапањем нестала велика природна и културна добра: нестало би чисте, распјеване, плаховите Мораче чији би пој заувијек замро у дну вјештачких језера; нестао би њен чудесни кањон као и онај притоке јој Мртвице чија се старост, и једног и другог, процјењује на тридесет до педесет милиона година те се тако у њима чита прошлост планете; нестала би археолошка налазишта откривена у неких седамдесет пећина у кањону Мораче гдје су живјели преисторијски људи прије 120 хиљада година ; нестало би исконско такозвано ендемско биље које расте једино на планети на обалама Мораче и њених притока; нестало би земље у којој је поникла Женидба Максима Црнојевића , једна од највећих поема свјетске књижевности, по оцјени самог Гетеа и Мицкијевича, али и великог слависте Герхарда Геземана; смртно би била угрожена лавра Немањића из 1252. године, бисер Црне Горе, како је цркву Успења Богородице на Морачи назвао њемачки географ Бернхард Шварц, а под чијим се сводовима налази једно од најзнаменитијих дјела цијеле хришћанске умјетности, фреска Гавран храни Пророка Илију. Најзад обезљудили би Ровца и Морача, пошто би потапањем пута кањоном Мораче са осамнаест тунела и шест мостова, ови крајеви били тотално одсјечени од Подгорице, дакле изгубили везу са свијетом. Над самом пак Подгорицом и цијелом Зетом наднио би се Дамоклов мач од пола милијарде кубних метара воде у вјештачким језерима узводно од Подгорице са висинском разликом од 300 до 400 метара. Та огромна водена маса би, у случају провале бране, услед земљотреса или ратних дејстава, збрисала са лица земље Подгорицу и 200 хиљада становника који у њој и у њеној околини живе. Довољно разлога, зар не, да се не повампирује авет потопа над Морачом.
Сви ти подаци налазе се у мојој књизи Одбрана Мораче од потопа , изашлој такође 2002. године, поводом седамсто педесет година постојања манастира Мораче. Једна краћа верзија те књиге под насловом L'Eternite menacee de la Moratcha (Угрожена вјечност Мораче), објављена 1998. у издању куће L'Age d'Homme у Паризу, ради упознавања свјетске јавности са Морачом.

- Ви сте, дакле, питању Мораче такође дали свјетске размјере.
- Она то по свом значају, по својој природној и културној баштини, по свом величанству заслужује. Највише ми је у томе помогао мој велики пријатељ, швајцарски еколог свјетског гласа, Франц Вебер који има истоимену фондацију у граду Монтреу. Кад је први пут, на мој позив, дошао у Морачу априла 1998. и кад је видио како Морача, набујала од топљења сњегова, ваља у кањону своје бијело зелене таласа, он је одушевљено узвикнуо: «Морача је Бетовенова симфонија!» Затим је у јуну дошао са групом од десетак новинара, међу којима се налазио и уредник еколошке рубрике Монда , који су ријечју и сликом изнијели у својим гласилима најљепше утиуске о Морачи.Вебер је тада рекао своју чувену реченицу: «Морача је катедрала вјечности».
- Ми смо предложили да, умјесто потопитеља, у Морачу дођу геолози, археолози, ботаничари, историчари умјетности, и да се Морача, као изузетна природно-културна цјелина стави под заштиту Унеска, што је могло већ одавно да се учини поготово док је на челу свјетске организације био мој пријатељ Федерико Ма j ор, али власт није у том погледу ништа предузела, јер држава треба да буде предлагач да се унесе ово или оно добро у баштину човјечанства. Замислите, Морача у баштини човјечанства, понос пред свијетом! Само неко крајње несвјестан и безуман може томе да се противи зарад нешто струје која се може добити без имало штете на другим црногорским водотоцима.
Франц Вебер је, за своје залагње са спас Мораче и Студенице, која је једно вријеме била слично угрожена, као и за своје заузимање за спас споменика српске цивилизације на Косову, добио Орден Светог Саве првог степена који му је уручен од стране митрополита Амфилохија прошлог љета на Госпођиндан у манастиру Морачи. Наравно да су државни медији бојкотовали како због владике Амфилохија тако и због мене, јер смо оба у немилости власти. Све се заклињу у Европу, а кад Европа дође у Морачу, не желе да народ о томе зна!

Отац архимандрит Јустин Поповић и Комнен Бећировић у манастиру Ћелије, јула 2006. Снимио: јеромонах Амфилохије Радовић

- Занимљиво је примјетити, што се прећуткује, да је морачко-ровачко поднебље дало три велика борца за Српство у наше вријеме: Амфилохија Радовића, Матију Бећковића и вас Комнена Бећировића. Ја сам склон да у том видим мање случајност, а више неко Провиђење.
- Прво, велику ми почаст указујете што ме стављате у исти ред с њима двојицом, будући да су моја остварења знатно скромнија од њихових, мада смо нераздвојни већ четрдесет година. Заједничко нам је што смо синови величанствене морачко-ровачке земље, што смо са матерњим млијеком задојени Српством, што смо се, прије но што смо научили да пишемо и читамо, хранили морачко-ровачком епопејом, што смо са буђењем на свијет упијали јеку гусала уз јеку завичајних нам вода и хујање вјетрова, што смо душу напајали видицима који пуцају у бескрај са наших планина, што смо расли у осијању морачког светилишта, лавре Немањића, праве престонице двије Мораче и Роваца, што смо схватили све размјере зла учињеног од стране бољшевизма нашем не само морачком-ровачком већ и читавом српском роду и племену. Амфилохије и Матија већ деценијама настоје, један теологијом, други поезијом, да Црну Гору, отуђену бољшевизмом од саме себе, врате самој себи како би схватила шта јој се десило и од зла оздравила.
- Поред тога, у основи нашег духовног бића је Острог у који је моја побожна мајка Милена, постећи и боса, цијелог живота ходочастила и у који ме, тек што сам проходао, са собом врлетним стазама и богазама водила. Прије тога ме са оцем ми Стеваном, у колијевци носила да ме крсти у окриљу Острошке светиње. Све сам то, као и епопеју мојих предака Требјешана, кроз живот, као неко завјештање у себи, носио гледајући да му останем што вјернији, упркос лутањима, искушењима и согрешењима којих има мање више сваки човјек. Чак се и један такви праведник Божји као што је био отац архимандрит Јустин Ћелијски, а кога сам имао срећу да упознам кратко вријеме прије његовог пресељења у царство небеско, увијек потписивао са - грешни Јустин.

- Управо сте дотакли једну од тема које сам припремио за овај разговор: најмудрији Србин, после Светог Саве, владика Николај Велимировић, био је деценијама обиљежен као "државни непријатељ", мада Српство није имало од њега већег пријатеља и проповједника у XX вијеку. Николај је проглашен за српског светитеља? Кад ће то бити архимандрит Јустин?
- То питање је управо на недавном скупу у Паризу, уприличеном поводом изласка на француском Николајевих Молитава на језеру , наговијестио владика Атанасије који је много учинио на канонизацији Николаја. Ја мислим да ступање оца Јустина међу српске светитеље неће потрајати : он је то мјесто себи обезбиједио својим просвјетљујућим дјелом и својим праведним животом земаљским. И Николај и Јустин су били критичари Европе : мислио сам да су били престроги све док нас је крајем Другог миленијума Господа Исуса Христа није снашло зло од Европе, а онда сам увидио да нијесу били строги, већ прави пророци, бар што се тиче сила зла које су превагле у Европи и Америци над силама добра.

- Можете ли нам рећи неку епизоду из Вашег сусрета с оцем Јустином?
- То је било у јулу 1976. Прво нас је на путу од Београда до Ваљева милиција четири пута заустављала, јеромонаха Амфилохија, мене, једног грчког монаха и историчара Бошка Бојовића који нас је возио. И још би да Бог не посла велику олују те отјера силне страже с пута па тако, након пет сати, стигосмо у Ћелије гдје угледасмо издалека, силазећи низ гору, оца Јустина како нас стрпљиво чека поред једног стуба на коме је висила свјетиљка. Слушати га било је као слушати жубор чистог извора, прави источник светости и мудрости. Кад сјутрадан поподне кренусмо, ја погледах на околна небеса и шуме под штедрим сунцем, а његовој прозорљивости то не умаче па ми, као преводећи моје тренутно осјећање, рече: «Понесите мало од ове лепоте у очима».
- Кад је ријеч о владики Николају, на њега су повремено покретане праве хајке као да су његова богоугодност, његова праведност, његово српство просто распамећивали и распомамљивали комунисте. Једна таква хајка бијеснила је 1981. кад је Николај називан мрачњаком, ратним злочинцем и упоређиван са Степинцем. Писмо у одбрану Николаја, које сам тада написао Нину , могло је да буде објављено тек десет година касније 1991, као и једна моја одбрана Николаја у стиховима. Мука, као и радост, натјера човјека да пропјева односно у овом случају да протужи.

Пјер-Мари Галоа, једна од савести Француске и Запада

- Нијесте се штедјели ни свих протеклих година српске Голготе, већ напротив, као што о томе, између осталог, свједочи Ваша књига Le Kossovo dans l' a me (У души Косово), што звучи као формула за све Србе, сем, наравно, за одроде и отпаднике! Шта можете о томе да нам кажете?
Заправо прави океан зла бијеснио је на Србе ни криве ни дужне свих протеклих година. Као да је требало, по неком дубоком Провиђењу, да се на њима повтори страдање Господа Исуса Христа на крају његовог другог миленијума. Превасходна земља Христова, Косово, постало је нова Голгота. Чак је један високи официр, честити католик, Georges Neyrac, из састава окупационих снага Нато-а, видећи како Шиптари разарају косовскехрамове, написао у својој књизи Les Larmes du Kosovo (Сузе Косова ), изашлој 2001. да је Христос разапет по други пут на Косову. Николај и Јустин, а прије њих Достојевски, били су дубоко у праву кад су осуђивали све више од Христа удаљујућу Европу.
Није било нити ће вјероватно бити примјера у историји свијета да милијарда људи са неограниченим војним, економским, политичким, медијским и сваким другим моћима, води рат против једног народа од десетеак милиона душа који само брани себе и најсветији дио своје земље. Вјековно хрватско, бошњачко и шиптарско антисрпско зло дјеловало је на зло свијета као уље на ватру те се свијет просто запалио мржњом на Србе која се конкретизовала апокалипсом Нато-а над њима баш у ове дане прије шест година. Требало би да се роди један нови Данте или Достојевски па да се нагну над тим понором и расвијетле његове тмине.
Као што сте то и сами искусили, јер сте били у првим редовима у борби против антисрпског зла, та борба се водила са хиљадуглавом хидром лажи, будући да су се велике медијске, телевизијске и новинске куће на Западу биле претвориле у праве лајачнице, у праве пећине за сатанизацију Срба. И не само ми Срби, него и наши угледни страни пријатељи, нијесу се могли појавити у медијима. Ви у Аустрији и на читавом германском подручју добро знате како је прошао истинољубиви Петер Хандке, а био је предмет острашћених напада и у Француској гдје стално борави. Међутим, мање вам је познат случај великог геополитолога, генерала Пјер-Мари Галоe, Де Головог блиског сарадника, захваљујући чијем залагању је Француска ушла у ред нуклеарних сила свијета. Па, ето, ни он, који је толико задужио Француску, није могао, осим у ријетким случајевима, да добије простор у медијима у којима је ведрила и облачила једна те иста антисрпска клика. Ипак, ма колико да је генерал Галоа са осталим нашим пријатељима био онемогућен, његов глас праведника и човјека од истине и савјести, пробијао се како-тако кроз орљаву антисрпског пакла.

- Господине Бећировићу, као што се, Вашим посредством, Андре Малро са другим знаментим људима, заузео за спас Ловћена, Франц Вебер за спас Мораче и Суденице те косовских храмова, тако се, захваљући Вама, Пјер-Мари Галоа заузео за српску правду и истину у најтеже вријеме. Како је до тога дошло?
- Ради се о једном изузетно праведном, племенитом и мудром човјеку који би се, прије или касније, свакако сврстао на праву страну, чак и да се нијесмо срели. А срели смо се на једном његовом чланку у Фигару , који сам прочитао путујући возом од Лозане у Париз, почетком септембра 1992. Он је у том тексту осудио антисрпски став Француске према Србима, њеним савезницима из два свјетска рата, посебно браћи по оружју са Солунског фронта кад је Француска славила Србе као ниједан други народ. Галоа није могао да прихвати да се то погази да би се удовољило Њемачкој која је кренула у разбијање Југославије не само на штету већ и по цијену пропасти Срба. Ступио сам у везу с генералом Галоа преко нашег заједничког пријатеља, новинара и историчара Пол-Мари де ла Горс-а, такође од почетка просрпски орјентисаног, честитао му и захвалио му на његовој вјерности нама, и замолио га да стави његово име на једну петицију коју сам тада са Костом Христићем био саставио, што је он свесрдно учинио за разлику од неколико других личности које су, с обзиром на тада владајуће антисрпско једноумље, то одбиле. Отада је генерал Галоа постао стуб у борби за праведну српску ствар, једна од савјести Француске и читавог Запада.

Комнен Бећировић над згомиланом Његошевом капелом на Ивановим Коритима у подножју Ловћена, септембра 2001.

- Господине Бећировићу, у чему видите лијек данашњем, како кажете, злу свијета?
- У истини, једино у истини! Достојевски је говорио да једино љепота може да спасе свијет, међутим свијет је данас толико огрезао у гријеху, лажи и безакоњу да то може да учини само истина која је божанско својство човјека, као што му је лаж обиљежје ђаволско. И зато сте крстили правом ријечју ваш сајт: ИСТИНА, на чему могу само да вам честитам. Ја сам још у новембру прошле године упутио један апел који је са мном потписао наш неуморни Сима Мраовић, предлажући стварање једног свјетског Одбора за српску истину. И прије тога, годинама сам вапио за утемљење једне такве институције, али се, како она претходна, тако и ова власт о те вапаје потпуно оглушила. Треба да са ваше триб и не, као и са других патриотских српских трибина које имају планетарни домет, пође у свијет све оно што се годинама сакривало, што се и даље сакрива или што наставља да се измишља на рачун Срба. Знате, ја често у овој нашој муци мислим на једну сцену из Дантеовог Пакла гдје Виргилије, који води Дантеа кроз пакао, ућуткује разјарену паклену звијер која на њих лаје, бацајући јој прегршти земље у разјапљене чељусти! Тако и ми треба да гласом истине, да призорима српског страдања, призорима недужно усмрћених, осакаћених, прогнаних и у крајњу биједу бачених Срба, призорима њихових разорених људских домова и Божјих храмова, али у исти мах призорима љепоте и величанства Ловћена, Дечана, Грачанице, Милешева, Мораче, Острога, преплављујемо свијет како би ућуткали хидру лажи, како би допринијели, ако не спасу свијета, а оно његовом просвјетљењу и оздрављењу у односу на нас Србе на правди Бога облагане, оклеветане и оцрњене. Као што лед не може да одоли сунцу него се од њега топи, тако нема те лажи која је лед душе, која може да одоли, прије или касније, пред силом истине.