Одбрана Мораче од потопа

Морача у очима европских аутора XIX и XX вијека

Потапајући Морачу, садашња црногорска власт потапа Европу у Морачи. Умјесто под воде потопа, Морачу у свјетска добра под заштиту Унеска.

* * *

Док се полутуђе Проклетије, кршевити и безводни Орјен, Скадарско језеро, претворено у каљугу, итд, проглшавају националним парком, величанствена и благословена земља Морача се осуђује на потоп!

Крајем 2009. године црногорска влада је на велика звона најавила како су Проклетије, после Ловћена, Дурмитора, Биоградске горе, Скадарског језера и Оријена, проглашене за национални парк, док истовремено та иста влада увелико највљује потапање Мораче као свршену ствар! Човјек се у чуду пита чиме је и на основу каквих критеријума руковођена власт при доношењу таквих парадоксалних, заправо наопаких одлука да се, наиме, једно погранично подручје, као што су Проклетије, које само једним дијелом припада Црној Гори, а велким дијелом са својим највишим врхом Маја Језерце (2692), Албанији, проглашава националним добром, док се централна област Црне Горе, Морача са својим јединственим природним, историјским и културним насљеђем, осуђује на пропаст! Има, заиста, нечег проклетог у тој логици да се сурове полутуђе Проклетије добијају статус националног парка и стављају под заштиту државе, док се предаје проклетству сопствена Морача, благословена земља у којој, као у обећаној земљи, тече мед и млијеко. И заиста, будући да Морача обилује сваким цвијетом, у њој пчеле дају најљепши  мед. А доскора је текао и низ греду Челину, између Осредака и Љуте, која је по станишту пчела у њој и добила то име, док се у морачким планинама од млијека које у њима још увијек тече, купи најљепши сир и скоруп! Mорача је богомдано пољопривредно подручје које само треба вредновати, умјесто што се запушта и зараста у шикару тако да се, на примјер, у Подгорици продају индустријске јабуке увезене из Аосте из сјеверне Италије, умјесто да се потрошачима нуде најљепше еколошке јабуке из Мораче.

Поглед на морачке горе и врлети	Дивља, чиста, бистра распјевана Морача	Љетње јутро у Горњој Морачи
Греда Челина са горостасним Талима у позадини Облакови над Магаником чије литице чине југо-источну страну кањона Мртвице

Додајмо, кад је ријеч о Проклетијама, да је са те стране на Црну Гору вјековима надирало проклетство. Присјетимо се само Скадра, вјековног губилишта гдје су многе црногорске главе окапале, a 1912 крвавог стратишта, те разуре Куча и  најезда на  Црну Гору које су се сломиле на Мартинићима, на Крусима, на Фундини... Руски дипломата и балканолог Иван Јастребов, који је био конзул у Скадру, у Призрену и Солуну, написао је да је Албанија вјековима представљала турски бедем наспрам Црне Горе. A ево гдје нема краја удварању Албанији кроз свакојако удовољaвање њеној мањини у Црној Гори, а посебно кроз хитњу да се призна, као друга шиптарска држава на Балкану, српско вјековима управо од Шиптара страдално Косово! Само они који су слијепи код очију не виде, и глуви код ушију не чују оно што непрестано заговарају албански политичари унутра и вани: да Велика Албанија има да обухвати све оне области по којима су се Албанци били насилно распрострли под окриљем и у служби турског завојевача. Бојати се да ће мултиетничка Црна Гора, од које хоће да се  на силу, након вјековних антагонизама, направи балканска Швајцарска, проћи исто, упркос недавном благослову папе Бенедикта, као што је прошла мултинационална Југославија. То, уосталом, сматрају  угледни  западнии аналитичари југословенске драме, као што су, рецимо, Џон Лаухланд и Рик Розоф.

Но вратимо се нашој теми: cлично заштити Проклетија и славопојкама на ТВ Монтенегро такође, бар њеним извориштем, албанској ријеци Цијевни, док од Мораче, која тече средином Црне Горе и пролази кроз њену престоницу ни помена нема, сем што се најављује њена пропаст, јесте и са заштитом Скадарског језера које знатним дијелом припада Албанији. Уз то, оно је загађено одпадним водама Подгорице у којој живи скоро четврт милиона људи, и свакаквим смећем које одбацује становништво зетских села те опасном нечисти која се излива из Комбината и оном коју доноси Зета од Жељезаре и других загађивача у Никшићу, претварајући Језеро, што је некад било око Балкана, у праву клоаку. Какав национални парк кад је то једна огромна каљуга чије смо страхотне размјере могли видјети на екранима након катастрофалних поплава у том дијелу Црне Горе почетком ове године?! А за то вријеме званичници интензивно развијају стратегију уморства дјевичански чисте Мораче, једне од посљедњих таквих оаза у Европи, стресирајући што хитнијим расписивањем тендера односно давањем концесија некој страној фирми да гради електране и да их користи, како нађе за сходно, током три деценије!

Скадарско језеро претворено у каљугу

Сурови, такође полутуђи Орјен

Цијевна, полутуђа ријекa, на албанском Цеми

Исто важи и за кршевити,  релативно безводни, без историјске и културне баштине Орјен, који такође знатним дијелом припада другој држави, Босни и Херцеговини, а који се, упркос свему томе, проглашава националним парком!  Остаје величанствена дивљина Дурмитора са кањоном Таре, али која ни изблиза нема ни рељефно, ни вегетационо, ни историјско богатство, нити пак климатску погодност, које има Морача са Ровцима гдје ниче свака травка, цвјета сваки цвијет, расте свака биљка, узноси се свако дрво, успијева и зријева свако воће, док у дурмиторском крају једва успије да сазрене која дивља трешња. Често у љетње дане, док је долина Таре до близу подне поринута у маглу, а јесени чак и у иње, дотле се долина Мораче купа у најштедријем сунцу. Осим тога, уопште не постоји Тарска епопеја, док Морачка епопеја итекако постоји, као што на обалама Таре не постоји ни једно славно историјско здање, док на обали Мораче постоји преко седам и по вјекова стара славна свјетски позната лавра Немањића. “Побожнe су Немањића руке Богу дигле дворе”, како вели краљ Никола у свом Морачком колу. Нека не замјере они који су алергични на Немањиће. Такође се мора се признати да је уствари Морача, све до Подгорице,  фамозна суза Европе, а никако Тара, пошто ову, већ у горњем дијелу њеног тока, загађују одпадне воде Матошева, Колашина и Мојковца, нарочито каљугом званом Јаловиште. На крају, кањон Таре могу да виде углавном само они коју умију да управљају кајаком, док кањон Мораче може да, захваљујући магистралном путу, види свако од дјетета до старе особе.

Дакле, сва поређења између долине Таре и Мораче почевши од њихових изворишта, иду у прилог Мораче, што никако не значи да долину Таре треба потопити, сем ако не би било другог избора па би се једна од њих морала жртвовати. Преостаје, кад смо већ на обалама Таре, Биоградска Гора која је са својим језерцетом заиста једна изузетна густа шума, нека врста прашуме, али која се еколошки не може ни упоредити са огромним и разноврсним богатством морачко-ровачког поднебља. Уосталом, има и Морача, међу својим бројним добрима, своју прашуму, звану Дебела Гора гдје се уздижу букве висине и до 30 метaра.

Што се тиче ловћенског краја, гдје се опет сусрећемо са камењарима, ситногорицом и оскудицом вода, осим Иванових Корита које обилује и  гором и водом, то подручје посједује мање природно, а далеко више историјско и културно насљеђе, већ самим тим што je оно битни дио старе Црне Горе  и што се налази у озарењу историјског Цетиња. А посебно што је врх Ловћена осмишаљвао и красио Његошев храм, тај највиши цвијет хришћанске цивилизације на европском континенту, док га није ишчупала и разорила са врхом зликовачка рука једне тоталитарне инаџијске власти, и замијенила садашњим Мештровићевим тамничким зинданом, што је нанијело озбиљан ударац како црногорској, тако и свесрпској и европској баштини.

Јасно је да ниједно од ових подручја нема ни изблиза природно-цивилизацијско благо које има долина Мораче самом чињеницом што се она налази на разним географским а тиме и климатским висинама од изворишта  ријеке на око 1400 м висине испод врлети Лоле и Лукавице до њеног силаска у Зетску равницу на само неких педесетак метара надморске висине.  Стрме шумовите падине које се размакнуте спустају, нарочито у Горњој Морачи, од голих или борјем окићених врлети, до блажих терена и речних тераса по којима су села, да би се опет примакле, прије но што се поново размакну и отворе у велику питому доњо-морачку котлину, а затим доњо-ровачку, звану Међуријечје на увору Мртвице у Морачу, која је предворје Платија. Својим трудом, у који је уложила многе милионе година, Морача је прокопала ове џиновске клисуре, омогућивши тако продор медитеренске струје, а тиме и настанак великог биодиверзитета у морачко-ровачком поднебљу. Наравно да ће преграђивањем Платија од стране наших политичара и струјара браном високом 150 метара, и утамничењем Мораче у вјештачка језера, бити поништен овај исконски величанствени подвиг Мораче, уствари њен храм у чијим је зидовима записан знатан дио повијести планете, а тиме се Морача и Ровца наћи одбачени у исконско доба кад је у њима владала нека друга клима.

Само један такав удар на природу, поготово у једној малој држави која, уз то, себе сматра еколошком, раван је највећем злочину, а да не говоримо злочину који ће, остварењем пројекта електрана на Морачи, бити нанесен историјском и културном насљеђу двије Мораче и Роваца, као и животу људи у њима. Ова острвљеност узастопних црногорских моћника на Морачу која траје већ више од пола вијека, утолико је несхватљивија од стране ових садашањих што они хрле у Европу у којој је из пера мноштва знаменитих аутора, геолога, географа, природњака, истраживача, историчара, пјесника, умјетника, путописаца настала читава литература о Морачи, далеко обимнија него о било којој другој црногорској области.

Ови славни европски и руски аутори сочинили су химну баштини Мораче коју власт хоће да потопи:
Адам Мицкијевич	Ами Буе	Јегор Коваљевски	Павле Ровински	Курт Хасерт
Лудвиг Куба	Габријел Мије	Димитрије Оболенски	Антонио Балдачи	Франц Вебер

Величанствена морачка природа

Јегор Коваљевски отвара врата Мораче свијету.

Захватимо из те европске ризнице бисера о Морачи, само неке од њих. Тако руски велики руски истраживач, путописац, географм историчар и дипломата, Јегор Петрович Коваљевски, свакако први странац који је икад дошао у Морачу, даје знатно мјесто Морачи у свом омањем дјелу Четири мјесеца у Црној Гори, објављеног 1841 у Петрограду, а затим у пуно опсежнијем, 1872, под насловом Црна Гора и словенске земље  Он у тој књизи коју је издао подгорички ЦИД 1999, у преводу Драга Ћупића, каже: «Област Морача одликује се савршено посебним карактеристикама, како физички тако и по свом политичком положају. Морача је сва састављена од брда и планина, виших него остали дио Црне Горе. Али те планине не чине голи, изломљени скелет природе какав је случај са Катунском нахијом. Морачке планине су застрте зеленилом и покривене шумама огромних димензија. Никада нијесам видио тако великих јела и букава као у Морачи. Овдје  су трешњева стабла дебља и виша од наших сјеверних бреза. Тло је покривено дебелим слојем земље, а клима је прелијепа. Црногорац из других нахија са завишћу говори о богатству вода Мораче».

Додајмо да је свједочење Коваљевског о Морачи и уопште о Црној Гори утолико значајније што је он пропутовао  пуно свијета: читав Сибир, дио Кине, Египат и Абисинију, не доспијевши до изворишта Нила, али га приближно тачно одредивши. У Црну Гору враћао се 1851, као представник Русије која је у сарадњи са Аустријом, спријечила да Црна Гора буде поробљена од стране Омер-паше који је те године на њу завојштио. Његов долазак, 1838, у непроходну од свијета забачену Морачу, био је прави подвиг, како сам описује свој вратоломни пролазак кроз Ровца и долазак у манастир морачки: «Колико стари памте, ја сам био једини странац који је стигао у Морачу, те није необично што се народ скупио да ме посматра као какво чудо. Ниједан владика нијe посјећивао овај крај. Зар није чудно: извориште Нила видјели су путописци страниx и далеких земаља, a Морача, угао Европе, остаје terra incognita»

Ами Буе уноси Морачу у своју енцикопедију Балкана, Павле Ровински и Лудвиг Куба се одушељавају њеним величанственим призорима.

И управо огромна заслуга Коваљевског јесте у томе што је отворио свијету врата Мораче. Тако француски геолог, истраживач, љекар, Ами Буе, дописник Царске Академије у Бечу гдје је углавном провео вијек, преузима опис Мораче од стране Коваљевског у свом огромном свестраном дјелу о Балкану насловољеном Европска Турска, изашлог у Паризу 1840. Он истиче богату флору Мораче, али и обиље лијепих живих вода, а за житеље Мораче вели да су су храбри и пуни природних врлина. Заслуга Буеа, који није био у Морачи, већ је само прошао кроз Васојевиће на путу у Албанију, састоји се у томе што је уствари превевши већ из рукописа спис Коваљевскога, дао мјеста Морачи у свом монументалном дјелу. Иначе Ами Буе је био пријатељ Коваљевског, као и Вука Краџића од кога је стекао извјесно знање српског језика и чији је Рјечник носио у свом пртљгу на својим путовањима Балканским полуострвом.

У истом духу је опис Мораче од стране највећег страног познаваоца Црне Горе, Павла Ровинског, аутора вишетомног дјела Црна Гора у прошлости и садашњости, објављеног у својој коначној верзији 1888 у Петрограду, преведеног на српски такође у издању ЦИД-а, 1994. Он каже: «Та област представља најзамршенији сплет високих планина голих врхова и дубоких долина у којима налазите најразноврсније и најраскошније  растње, захваљујући плодном тлу које чине наноси органског хумуса, и пријатној клими што ту влада будући да околне планине спречавају продор хладних вјетрова».

Чешки сликар, етнограф фолклориста, Лудвик Куба, у својој књизи У Црној Гори, објаљеној 1891 у Прагу, то јест годину дана након путовањa по нашим крајевима,  a 1996, у преводу Бранислава Борозана у издању ЦИД-а у Подгорици, овако види, долазећи из правца Колашина, морачка чудеса која су се пред њим са Црквине наједном указала: «Када се отворио поглед на Морачу, зауставили смо се, не само због ручка, већ због величанственог погледа, који та дубина од преко 1000 метара, нуди са том страшном па ипак бесконачно красном скупином џинова који су ту око и испред нас, у  величајним обрисима развили своје чадоре различитих боја. Неки су плаво зелени, свилене финоће, други грубљи, мјестимично наборани, сљедећи пак снијежно бијели, они су највећи.

А у дну, као кредом oзначена тачка усред круга, блијешти свијетли манастир морачки, циљ нaшег ходочашћа, ваздушне удаљености једног сата, а стварне даљине три сата путовања.

Како ми се и данас надимају груди при сјећању на то задивљујуће дјело јединствене, ненарушене природe!»

Кубино виђење морачке цркве Успења Свете Богородице и водопада Светигора

Уствари, доживљај славног чешког умјетника од прије 120 година је и наш данашњи доживљај при погледу који са Црквине отвара на доњо-морачку жупу, на висине Платија у које се она стјешњује, на огромни стјеновити Маганик који се геометријски правилним литицама спушта ка кориту Мртвице, на џиновске Тали на југу и југо-западу па даље на горњо-морачке планине, Поцки врх, Стожац, Капу Морачку све до Зебоца на западу и Љевишких страна са Лијевном и сјеверо-западу.

Курт Хасерт: Морача је један велики природни парк.

Њемачки географ Курт Хасерт који је, током љета 1891, посјетио мање-више све крајеве тадашње Црне Горе, па чак и најзабаченији од њих, Ровца и Горњу Морачу, те своје утиске изнио у двотомној  дјелу Путовање кроз Црну Гору, публикованој у Бечу 1893, а у српском преводу двојице наших угледних ботаничара Данијела Винцека и Вукића Пулевића, у издању ЦИД-a 1995. Стигавши у Горњу Морачу, Хасерт овако даје маха свом одушевљењу: «Она се одликује  прелијепим шумама и ливадама и пејзажима који јој дају изглед парка, сједињавајући oштру љепоту високих и чар средњих планина. Многа брда су све до врха пресвучена зеленим травним тепихом, међутим, грађена из тријарских кречњака и стрмо се уздижу огољеним стијенама. Бројни извори и потоци који теку кроз уским клисурама, пресијецају ове веома планинске масиве, разнолике и приступачне. Између њих Морача је дубоко укопала своје корито и она често ваља шљунак и камење понекад велико као кућа.»

Ево је славни географ, прије 120 година, написао да је Морача уставри један огроман парк, чега је наши даншњи заблудјели властодржци не удостојавају, него сасвим ту чињеницу игноришу и, умјесто Мораче, проглашују проклетијске и оријенске забити националним парком! Он даље описује свој силазак у Међуријечје и одатле свој свој крајње  напоран пут кањоном Мораче: «Међуријечје своје име  између двије ријеке не носи узалуд, јер је смјештено између Мораче и Мртвице која ту утиче. Посљедња истиче из једног зјапећег кањона који се вертикалним зидовима губи у планинама, чији смо  горњи ток раније посјетили. Такође и обале Мораче постепено постају све дивљије и све више се истиче њен кањонски карајтер па ускоро долина има простора само за зелену ријеку богату. Често се морало пењати преко полица конгломерата и правити временски дуга заобилажења да би се пут како тако могао како тако наставити.»

Извор и велики водопад Мораче звани Сика Поглед на село Љевишта и врлети Врагодола одакле извире Морача Букова прашума звана Дебела Гора Хридине Врмца украшене борјем Поцки врх Јесење раскоши Мораче

Разноликост рељефа Мораче, погодност климе, богатство вегетације, обиље вода, плодност тла...

Колико су сви ови описи морачке природе вјеродостојни, може се свако од нас увјерити долазећи у Морачу, поготово љети из кршног и безводног Приморја, из катунских камењара и из ужарених Бјелопавлића, Пипера и Зете одакле нема другог видика осим баш на Проклетије. Одједном се,  изашавши, захваљујући путу, у наше доба проходних Платија, нађемо у сасвим другом свијету зеленила и вода, шума и воћњака по питомим селима, Прекобрђу, Барама Радовића, Ђуђевини, Осредцима, и са најрзноликијим облицима рељефа около њих. За разлику од једноличног дурмиторског краја, у морачко-ровачком крају куд год се погледа види се нешто различито. Већ нам се из Међуријечја гдје нас својим исконским појањем дочекују Морача и Мртвица, погледу указују на сјеверу гребенасти горњо-морачки Столови мјестимично окићени борјем, док се јужно уздиже величанствени сури масив Маганика чије геометријски правилне, длијетом вјечности исклесане литице, чине ту страну кањона Мртвице насупрот оној која се спушта са Лијешња.  Излазећи из те умне доњоровачке котлине, у којој једино у Црној Гори расту заједно смоква и буква, а коју треба да са кањоном Мртвице читаву прогута потоп, избијамо у широку питому шљивородну и јабукородну доњо-морачку котлину са бијлом лађом цркве Богородичиног Успења присталом из Божјег бескраја на једну алувијалну терасу Мораче стару око пола милиона година.

Пошто нас храм прими под своје високе сводове и напојимо се духовношћу и повијешћу, затим закрштеном водом са светигорског врела на чесми у порти, на даљем путу ка Горњој Морачи очекују нас нова чудеса: прво, морачке шуме букове на осојним падинама, храстове на присојним које и с једне и с друге стране ријеке, у одмклом прољећу, испуња миомирис липе. Убрзо се пред нама, подаље од греде Челине,  јужно узвисују горостасне Тали у раскоши распаљених предвечерњих небеса, а затим, кад већ изађемо у Горњу Морачу, на истој страни Поцки врх који оштро у њих задире, док се иза њега помаља Капа Морачка са Градцем, врлети које блажим падинама прелазе у питома села, Пожњу, Старче и Бојиће. На сјеверу се узвисује хридинасти Врмац окићен раштрканим борјем, па даље ка истоку више нас Греде и Висока Градишта, величанствени обронци Сињавине који силазе у лијепа села Сврке, Редице и Драговића Поље. Крај је испресијецан с десне стране Мораче њеним притокма, валовитом горопадном Ратњом и далеко мирнијом Пожњом, а с лијеве хучном Трновицом и Јаворским потоком који тече низ горовиту питому увалу у подножју Врмца, звану Добродо.

Али ни ово није крај чудесним горњо-морачким призорима за које Лудвик Куба вели да су дивље романтични и јединствени у Црној Гори. Јер кад се избије напомол најгорњег морачког села, хајдучких и ускочких Љевишта, пред нама се указује на западу врлетна удолина Врагодола из глечерског доба у виду огромног амфитеатра, окружена литицама Зубаца, Сумора и Каблове Ластве у подножју којих, иза шумовитог брда Обла глава, извире Морача која се водопадом званим Сика, високим око 70 метара, стропоштава у Љевишта. Извор коме бесумње нема равна на европском континенту. Лијево од Врагодола су Бијела точила у врх којих се уздижу громада Ђеда и подаље, надкривена буковом шумом, греда Орловача чије само име довољно говори, те џиновска пирамида Стожца и камене Чуке око њега; десно пак од Врагодола остају громадна Рупочајска глава,  висока коса Шљемена иза кога се помаља врх Зебоца звани Пандурица, затим Коњевача, троугласти масив Лијевна настављајући се Љевишке стране којима се Јаворје спушта к Морачи. Предио карактеришу велике урвине низ које хрле потоци, Рзачки, Рупочајски, Црнионички и даље Јаворски, ка својој матици Морачи, здружујући њихову јеку са њеном која, као нека моћна симфонија, испуњава Љевишта, посебно у порљећно и у јесење доба кад надођу воде. Само њен величанствени извор и цијела њена челенка, а некмоли све остало, били би довољан разлог да се Морача поштеди и прогласи националним добром.

Морам да признам да, иако се цио вијек са својих странствовања враћам у Морачу у којој сам, прије неких скоро седамдесет и пет љета, угледао свијета, сваки пут доживљавам њена чудеса, обликована тектонским и космичким силама и елементима,  као да их по први пут видим. Уствари, усред тих чудеса и испод морачких плаветних и озвјезданих небеса, усред морачког сјаја и бескраја, доживио сам неку врсту спознања, заправо откровења: да сам становник васионе. И заиста, кад сам љета Господњег 1987, почео да градим нову кућу у Љевиштима, поред старе ускочке предачке куле Рада Бећирова-Јездимирова Требјешког из XIX вијека, неки мјештани су се чудили зашто градим кућу у бобијама, а не у Подгорици, у Никшићу или у Будви! Ја сам им донекле у шали одговарао да то чиним ради својих односа с васионом, што су збиља све прохујале године, колико је човјеку дато да понире у свемир и да се напаја сунцем небеским, потврдиле. Нека, но су и неки од њих слиједили мој примјер, рекавши: «Кад може Комнен из Париза, можемо и ми одовле», тако да је отада никло једно петнаестак нових кућа под извором Мораче. А сачувана је од пада и обновљена наша стара Требјешка кула, највише захваљујући  труду мога синовца, младог вредног пословног човјека из Подгорице, Блажа Бећировића. Пуно мојих Морачана одлично комбинује сеоски и градски живот, будући да је Подгорица, гдје продају своје производе, сир, скоруп, месо, поврће и мед, и гдје зими имају гдје да здигну, само на сат и по вожње, што им посебно омогућава да љети побјегну, кад год могу, од несносних подгоричких врућина. Ово је доказ да одлив сеоског становништва, чиме се такође правда градња електрана на Морачи, није фаталност, осим у оној мјери у којој нема потребне политике да се народ у њима задржи или да се у њих враћа. А то је управо случај сада када, напротив, власт својом наопаком политиком хоће да разбије морачко-ровачки простор и пресијече  његову природну упућеност на Подгорицу, а тиме отјера и оно народа што је на њему остало.

Франц Вебер, највећи еколог нашег доба: кањон Мораче је катедрала вјечности, ријека Морача је Бетовенова симфонија, лавра морачка је молитва у камену.

Ова завичајна дигресија ми се наметала тим више што сам хтио да покажем сву оправданост похвала које су Морачи изрекли Јегор Коваљевски,  Aми Буе,  Павле Ровински, Антонио Балдачи, Курт Хасерт, Лудвик Куба и остали. Но наставимо ово виђење морачке природе од стране славних европских аутора дивљењем које које је према њој испољио наш савременик, еколог свјетског гласа, прави филозоф природе, Франц Вебер, који је већ пола вијека брани и спашава многа угрожена природна и културна добра широм свијета од Аполонових Делфа до аусталијских пространстава на којима, захваљујући њему, живе безбједно стада дивљих коња. Taj велики забран носи управо његово име: Franz Weber Territory. Исто тако његовом заслугом, у природном парку Фазао-Mалфакаса у држави Того у Африци, слично живе безбједно од ловокрадица и трговаца слоновачом, крда величанствених пашидерма, слонова. Његовим залагањем, чаробна долина Енгадина у Алпима, у којој је Ниче написао свога Заратустру, остала је, пред налетом разних грађевинских промотера, нетакнута, као што су то остали и виногради који је се испод небеса падинама Лавоа, између Лозане и Монтреја, спуштају ка Леманском језеру. Франц Вебер је такође ушао и у савремено поглавље Косовске епопеје, бранећи храмове Косова и Метохије од насртаја шиптарских вандала под окриљем Нато-а, као што је ушао и у Морачку епопеју, бранећи Морачу од потопитеља. Заслуге за које је примио Орден Светог Саве из руку митрополита Амфилохија на сабору у манастиру Морачи на Госпођиндан 2004, што предсавља својеврстан догађај, прво, што се једна заменита личност са крова Европе нашла, из најплеменитијих побуда, у Морачи, и друго, што се, том почашћу указаном Веберу, одала у неку руку почаст и његовим славним предходницима из Европе.

А сад да изнесем како је Франц Вебер дошао у Морачу и  Студеницу која је својевремено такође била угрожена, и кренуо у борбу за њихов спас. Десило се да сам га случајно видио и чуо на Француској телевизији како говори о свом успјешном спашавању, у сарадњи са великом грчком глумицом Мелином Меркури, најчувенијег античког светилишта, Аполонових Делфи, гдје требало да  буду посјечена два милиона маслина и крај претвори у индустријску зону, пошто су у њему откривена огромна лежишта руде бокситне. Био је тако убједљив да рекаох себи: ево правог човјека! правог савезника! Ускоро сам му писао, изнијевши му укратко, у ријечи и слици, опасност која се надвила над Морачом и Студеницом, на што је он здушно одговорио, рекавши да би прво дошао да види на лицу мјеста о чему се ради, да се прожме оним што треба да брани, као што је увијек чинио у својим кампањама, па тек да онда дође у пратњи медија. Ја му захвалих и одписах рекавши му, како је то било негдје испред Васкрса, да ће његов долазак у Црну Гору и Србију представљати најбољи ускршњи поклон за браниоце угрожених светиња, Мораче и Студенице.

Нашли смо се, увече 6 априла 1988, на подгоричком аеродрому, да би се сјутрадан упутили уз кањон Мораче која је, хучећи ваљала своје бијело-тиркизне таласе надошле од топљења сњегова.  Већ од Смоковца и Биоча је почело његово одушевљење да би достигло врхунац кад смо застали на Андријеву гдје је узвикнуо: «Морача је Бетовенова симфонија!” изражавајући своје дивљење према ријеци, а затим: «Морача је катедрала вјечности», према њеном величанственом дјелу, Платијама. Ту је, сишавши низа стрмен, направио и онај свој познати снимак горопадне Мораче у кањону. А већ кад смо касније угледали бијело здање морачке лавре на обали литице, његовом одушевљењу није било краја, изразивши га ријечима: «Ово је молитва у камену! Савршена симбиоза предјела и умјетничког дјела настањеног духом!» Кад смо се нашли под сводовима лавре, мој гост, иако агностик или тачније пантеист, постао је наједном сабран, преображен као на молитви, што је на мој упитни поглед кад изађсмо из цркве, изразио ријечима: «Осјетио сам као да на мене силази нека космичка моћ». Затим, кад му на његово питање коме је посвећен храм, одговорих: «Успењу Богородице», он спонтано примијети: «Она ће нам помоћи да га спасимо». Сличан је био и његов доживаљај лавре Студенице куда смо, послије Мораче продужили, с том разликом што Студеница нема величанствену околну природу као што има Морача.

Роже Канс: након свих невоља током историје, Морачи сада пријети потоп.

Два мјесеца касније, 4 јуна, Вебер је се вратио у Црну Гору, наравно о трошку своје Фондације која носи његово име, са групом од десет-дванест швајцарских, аустријских и француских новинара сa којима се сјутрадан упутих уз Морачу, наравно без домаћих медија, иако су били благовремено обавијештени. Узалуд сам се био уздао у свог школског друга Рајка Церовћа, уредника на Телевизији Титоград, али, режимски човјек, он изврда, као што  то и ови данас чине. Пред полазак раздијелих свакоме велику разгледницу са ликом Пророка Илије Морачког, рекавши им  «Идете у сусрет овоме». У групи се налазио и Роже Канс, уредник еколошке рубрике Монда, који је, у својој репортажи, изашлој 21 августа 1988, на цијелој страни тог листа, овако изнио своје утиске: «Да би се стигло до манастира Мораче, кренувши од црногорске престонице Титограда, има само чеmетрдесетак километара! Али каквих километара! Пут вијуга у дну дивљих клисура које миришу на тису, на чемпрес, на мајчну душицу. Ријека Морача – силна бујица која избија из Динарских Алпи – ваља своје зелене таласе у кривинама кањона који је скрива скоро на цијелом њеном току. Не види се, а чује се!»

А како сам био домаћин и водич својих иностраних пријатеља, имао сам част да ме Роже Канс, унесе у своју репортажу, наводећи моје ријечи при уласку у кањон на Андријеву: “Сада улазимо у бездани времена”, најављује свечано Комнен Бећировић, ватрени члан Удружења књижевника Црне Горе, рођен има педесет и двије године у овој долини. «Морача је неимарка понора који она копа у кречњаку већ четрдесет милиона година! Нико нема право да то њено дјело уништи!» 

У манастиру - наставља Роже Канс - гдје се  те недјеље прославља празник Свете Тројице, свеже окречена црква је пуна вјерника. Дошли су да чују свог великог човјека, Амфилохија Радовића, који је такође рођен у овом крају и који је данас владика у Банату, сјеверно од Београда. Свети човјек нимало не заобилази ствар: «Имали смо Турке, грађански рат, земљотресе, а ево сада имамо потоп који је права атомска бомба над нама! Што се за неупућене може превести: манастир је био разрушен у шеснаестом вијеку од стране отоманског освајача, који је оставио цркву и њене драгоцјене фреске на отвореном током седамдесет година. Почетком  50-их, кад је манастир био претворен у школу - у којој су учили владика и књижевник - комунистичка омладина је упала у цркву и спалила qрхиве некадашњих монаха. 1979, јаки земљотрес који је погодио Црну Гору, оштетио је нека здања али је поштедио цркву Богородичиног Успења...

Потоп, на крају, који стварно треба узети у буквалном значењу: црногорска влада је одлучила да сагради четири бране на Морачи, од којих једну високу 150 метара, створивши тако језеро дугачко 26 километара које ће запљускивати зараван на којој је подигнут манастир. Збогом величанственој панорами клисура, збогом слаповима и јеци ријеке те староме мосту на смарагдној води! Та «технолошка профанација» изазвала је  дубоко негодовање утолико више што је манастир Морача био симбол отпора турском завојевачу...»

Веберов доживљај Мораче: васељенски потрес.

И написи осталих новинара, поглавито на њемачком језику, а које, на жалост, немам при руци пишући овај текст, истог су садржаја: њиховом чуђењу, заправо зграњавању да се може тако олако и неразумно ударити на толика природна и културна добра, нема краја.

Морача у кањону, набујала од топљења сњегова Франц Вебер и Комнен Бећировић у кањону Мораче јуна 1988.

Кањон Мртвице, такође осуђен да га прогутају воде потопа Митрополит Амфилохије одликује Франца Вебера Орденом Светог Саве, августа 2004 у манастиру Морачи; десно Комнен Бећировић

Гласило Веберове фондције Franz Weber Journal, које је предходне године почело тромјесечно излазити на француском и њемачком језику, донијело је у свом броју 5 за јули/август/септембар 1988, специјални прилог о Морачи и Студеници из надахнутог пера младе новинарке Урсуле Шпилман. Она, у дијелу текста посвећеног Морачи под насловом Морача или Бетовен у Црној Гори алудирајући на Веберову ријеч, пише: «Кречњачке литице надвисују зелено смарагдну ријеку која се моћно оглашава у дубинама», наводећи, као и Роже Канс, моје морачко поријекло и моје ријечи о Платијама као о гудурама вјечности и поређујући ме са крсташем, са трубадуром, са  Францом Листом, што ми се десило још низ пута у животу.  Посебно је импресионирана јединственим путем кроз кањон, тим више кад се има у виду по коју цијену је направљен:  «Кад је 50-их година усијецан у литице са 16 туњела, узео је данак од стотинак живота. Од тада се сматра херојским дјелом које је вредјело поднесене жртве, јер је пут повезао сјевер и југ Црне Горе те нијесу остали одвојени један од другога.» Oна наводи и археолошки значај кањона у чијим су бројним пећинама нашли склоништа преисторијски људи од прије 120 000 година, као што су се житељи у тим природним тврђавама вјековима одупирали турском завојевачу, а које ће наравно прогутати воде потопа, уколико дође до остварења кобног пројекта електрана. На крају, доноси Веберов одговор на питање једног од новинара који су га пратили зашто се бори баш за спас тих православних српских манастира, одговор који гласи: «Манастири су, било да којој религији припадају, израз боготражења. Осим тога, манастири Морача и Студеница чине са околном природом, јединство које позивље на преданост. Чистота која избија из њих треба да прожме не само сваку религиозну особу, него и сваку особу која има иоле осјећање културе. Студеница и Морача са њиховом величином су заувијек настањени у мојој души. Природно је да се борим за њих».

Тај свој доживљај Мораче и Студенице, Вебер ће изваредно сажети у оквиру једног великог разговора који смо, годину дана касније, водили у његовом дому у Монтреју, а који је изашао у Побједи од 10 јуна 1990,  па затим у зборнику Одбрана Мораче од потопа, љета 2002. Oн каже: «Човјек се ту осјећа у сагласју са нечим великим и наједном срећан, будући прожет љепотом. У Морачи се сами споменик сједињује с предјелом. Ту сам доживио неку врсту откровења, васељенског потреса. Има мјеста која су космичка врата, и Морача је једно од њих. Ту се човјеку чини да осјећа, да тако кажем, ултра-звуке из васељене. Што је нешто узвишено.

Морачу сам доживио некуд јаче и од саме Студенице, јер ту постоји многострука дивота: ријека, дивља, чиста, кањон, манастир, околни предио, планине, растиње, зеленило, шуме – све је то у савршеном складу. А кад неко има тако савршено јединство, треба да га поштује. Нико нема право да дигне руку на то, јер ако се то уништи, земља и народ осиромашују, а сем тога, долази до ланчане реакције која доноси друге недаће. То су светилишта духа. Делфи су једно од њих, Морача је једно од њих, Студеница такође. И та светилишта треба чувати, јер кроз њих васељена говори».

Овом посјетом Морачи  неколицине европских медијских дјелатника на челу са Францом Вебером, борба за спас Мораче је попримила међународне размјере тако да је Свјетска Банка, која је била одобрила кредит од 250 милиона за градњу електрана на Морачи, а ваљда неку такву суму и за градњу оних на Студеници, тај кредит ускоро отказала. То се да закључити из писма које ми је, 4 априла 1990, упутио Еуђенио Лари, директор Свјетске Банке за Европу, Сјверну Африку и Средњи Исток, а који каже: « Ми знамо да предложени пројекат наилази на снажан отпор од стране бранилаца човјекове природне средине, као и неких других чинилаца, у Југославији и вани. Неки од мојих сарадника који су посјетили кањон и манстир Морачу, такође су ме обавијестили о њиховој спектакуларној љепоти и њиховој важности за баштину те области. Према томе, можете бити сигурни да је Свјетска Банка осјетљива на разлоге које сте изнијели».

Морачка лавра и њена јединствена умјетност

Јегор Коваљевски, Павле Ровински, Курт Хасерт здушно описују морачки храм.

Међутим, као што су одушевљени морачком природом, странци су такође одушевљени морачком лавром, њеним положајем у предјелу, њеним неимарством, њеним живописом, њеном духовном и историјском улогом. Његов први инострани значенити посјетилац, Ковљевски га овако описује: «Морачки манастир основан 6760 како свједочи сачувана повеља коју је потписао оснивач манастира  «Стефан Урош, по милости Божјој краљ и самодржац српски ». У цркви су сачувани зидови, чврсто озидани од тесане седре. Једино су мермерни стубови код улаза и врата, који цркву дијеле на двоје, унеколико пострадали: њихова сјајна политура је вјероватно изазивала халапљивост Турака. Није тако било у унутрашњости храма: од сјајних времена српских краљева остао је једино ћивот краљq Стефана, непокретан и неотворен, без обзира на сва настојања муслимана и хришћана. Први су мислили да у у њему нађу скривену ризницу, а други очувано тијело. Поколоници мјесеца, Турци, били су спремни на све могуће пријетње и паљевине... Црквене двери, дуго скриване у једној од пећина, сада се налазе у цркви, на предходном мјесту, и исто су онако лијепе као и раније. Оне су покривене разним шарама, необично умјетнички израђеним у мозаику – од црног дрвета и слонове кости. »  Коваљевски завршава своје виђење морачког храма подсјећањем да је некада био покривен оловом које су Турци скинули приликом похаре манастира прије 300 година, а да је сада покривен складним троугластим буковим даскама, да је живопсан фрескама једноставнијим од оних првобитних и које личе на фреске у Суздаљу, да црква има облик грчког крста и да су јој дјелови сразмјерни, а купола величанствена.

Са своје стране, много касније, Ровински пише: «Манастир је живописно смјештен на високој обали ријеке Мораче, која окомито пада ка ријеци и одакле с висине од око четрдесет метара, обрушава један водопад док је тамна греда низ коју се ломи, покривена густим зеленилом биљака пузавица и лијана. Равнина на којој се налази манстир, широка је отприлике стотинак метара, а надвисује је брдо стрмо као литица у чијем подножју избија моћно врело које се мало подаље претвара у водопад».

Манастир морачки у свом многовјековном природном амбијенту са ријеком Морачом, водопадом Светигора, шумама и хридинама Стола

Лавра Немњића на обали Мораче, посвећена Успењу Свете Богородице (1252)

Фреска Гавран храни пророка Илију, ремек дјело хришћанске умјетности

Хасерт, савременик и једном моменту сапутник Ровинског по Црној Гори, који силази на стари мост испод манастира и одатле посматра литице Светигоре, употпуњује тај опис геолошким подацима:  «Спустили смо се до шумног водотока који код Манастира премошћује камени мост, па смо се одједном нашли испод колосалних маса осулина, кречњака свих боја и величина, тамнозелених дијабаза, палеозојских и верфенских шкриљаца  и моћних блокова што су се одвалили од стрмих пећинастих зидова чији конгломерати средње величине нијесу били потпуно слијепљени  природним клаком окер боје. Mали водопади, код којих се јасно видјело дјејство усијецања у стијену, веселим скоковима су падали у плавозелену Морачу, а на висини од 50 метара рјечне терасе смјештен је манастир који чува мошти Светога Стефана. Он је највећи те врсте у Црној Гори...»

Што се тиче одрона о којима говори Хасерт, до једног сличног је, на жалост, дошло почетком децембра 2009 кад се одвалило стотинак кубних метара земље од светигорске стрмени, опоменувши шта би тек било кад би се тај простор зајезерио. Но наши потопитељи се праве као да се ништа није десило и хоће језеро па хоће, што се могло чути грлато на ТВ Монтенегро испред Нове године из уста званичника црногорске владе, Николе Јаблана и Михила Бурића, као и Бранимира Гвозденовића који сада глуми министра за Уређење простора, пошто је годинама, као министар Економије, радио на његовом растурању, трубећи потоп Мораче. Видјети  на сајту www.tvorac-grada.com моју посланицу под насловом Опет aвет потопа над Mорачом, упућену му почетком јануара 2009.

Бернхард Шварц: манастир морачки је бисер Црне Горе. Антонио Балдачи, Лудвик Куба задивљени морачком лавром и природом у којој се уздиже.

Други чувени њемачки географ Бернхард Шварц, који је, у друштву Ровинског, посјетио Црну Гору 1881,  исказује нам, у својој књизи Црна Гора, изашлој 1888 у Лајпцигу, своје одушевљење красном морачком грађевином утолико више што се она налази у једном потпуно дивљем крају у коме јој нема ништа слично. Он пише:

«Наспрам здања пред којим сам се налазио, уздизала се црква, Божји храм, саграђен једноставно и складно, једино здање у великом стилу које привлачи поглед у читавом предјелу. Зид фасаде према мени красила је велика фреска на којој био представљен Свети Ђорђе како убија аждају. Ријетко једна грађевина заузима заиста један тако лијеп положај, као манастир Морача, тај бисер Црне Горе.»

А наши водоземци односно водопривредници на челу са удворчким академиком Момиром Ђуровићм и координатором у црногорској влади за градњу електрана на Морачи, кобним Николом Јабланом, говоре о његовом измјештању, или жале што се то не може учинити, како би потопили најглавнију црногорску рјечну долину. За њу је то управо рекао, још прије 120 година, знаменити италијански природњак Антонио Балдачи у својој књизи У Црној Гори: моје путовање ботаничара 1891, гдје дословно стоји: «У долини ријеке Мораче, најважније у Црној Гори, налази се стари манастир који носи име према ријеци. То је мјесто живописно и величанствено. Манастир у дну долине је задивљујући у тим крајевима. Он нуди археологу и историчару довољно материје да испуне њихову душу.» А за саму ријеку Морачу, на једном другом мјесту вели: «Морача споро тече кроз свој величанствени кањон, пуна је воде, богата рибом и стварно представља једну лијепу ријеку.»

Са своје стране Лудвик Куба, у свом већ поменутом дјелу подвлачи  склад  богомоље на Морачи са околном природом и наглашава њен умјетнички, историјски и цивилизацијски значај овим ријечима: «Немањићa кнез, обузет љепотом предјела, дао је маха својим осјећањима, подигавши једну грађевину којој нема равне у Црној Гори, и која би била сматрана свуда, чак и у најбогатијим и најразвијенијим земљама, као прави драгуљ како својом апсолутном љепотом, тако својом стварном вриједношћу у исти мах умјетничком и историјском.» Наравно да је и Куба, као и сви остали, пун хвале за водопад Светигору, само што га  донекле скраћује, кад каже: «На супротној обали појављује се бијели лабуд манастира са једним отвором близу својих бедема одакле избијају два сребрна језика дуга двадесет до тридесет метара, спајајући планински извор са водама Мораче.» Он, уосталом, прави познате цртеже и манастира и водопада.

Славни византолози Габријел Мије, Николај Окуњев и Виктор Лазарев изричу највеће похвале неимарству и сликарству морачке лавре.

Други каснији страни посјетиоци, знаменити византолози, као Габријел Мије, професор на Колеџ де Франс, што је у рангу Сорбоне, те професор Николај Окуњев са Прашког и професор Виктор Лазарев са Московског универзитета, дају детељне одушевљене описе неимарства и сликарства лавре на Морачи. Тако Габријел Мије у свом дјелу Византијска умјетност код Словена на Балкану, изашлом у Паризу 1930, у посебној студији посвећеној црквама Старе Рашке, пише:  « Црква је висока, њене размјере су лијепе. Свијетла купола раздваја двије тамне масе гдје се утапају сводови брода, док са страна, изнад крила трансепта, сви простори купјау у светлости. Византинци су избјегавали нервуре да би дали свим сводовима подједнако освјетљење. Срби су нарушли ту равнотежу, јер су тражили више ефекта ».

А ево шта каже за морачког Пророка Илију, у својој студији Манастир Морача у Црној Гори, изашлој у часопису Бизатинославика у Прагу 1939, Николај Окуњев: «Тај значајни циклус из живота Светог Илије је у области иконографије од огромног интереса самом чињеницом што се појављује као једино познато дјело до те епохе у монументалној средњовјековној умјетности. Осим једноличних приказивања пророка Илије, посебно у композицијама Христовог Преображења, епизода која је најчешће сликана од старих времена јесте она његовог Узношења. Друга композиција која настаје много касније, али крајње ријетко, представља га како га гавран храни.»

Са своје стране, Виктор Лазарев у својој Историји византијског сликарства, објављеној у Москви 1986, запажа сљедеће: «Сигурног цртежа и врло лијепе, морачке фреске одају руку правог мајстора који је добро познавао каноне византијске умјетности XIII вијека. Истовремено је очито да умјетник црпе у локалној традицији, јер има много заједничког са једним од мајстора који је радио у Милешеви. Али он иде даље од својих петходника. Већ се осјећа у развоју композиција у простору, у бројним архитектонским равнима у позадини, у слободнијем ставу лица, дух умјетности сљедећег раздобља Палеолога.»

Јудиштир Раџ Изар из Унеска: манастир Морача зрачи вишеструким вриједностима и треба га сачувати за добро свих.

Двије године касније, у свом одговору од 25 маја 1988, на писмо Удружења књижевника Црне Горе и Србије, огласио се у одбрану лавре морачке, диерктор одсјека Унеска за Културну баштину, Јудиштир Раџ Изар, који је након увида у досије Мораче, написао: «Иако манастир Морача није уписан на листу Свјетске културне баштине, он зрачи вриједностима, вјерским, историјским и културним да га треба сачувати за добро свих.» Ево човјеку са другог краја земљиног шара и друге вјере, али који у себи носи универзалне вриједности цивилизације, кристално је јасно оно што није јасно нашим домородцима, како оним предходним тако овим садашњим, којима би, да је среће, храм на Морачи требало да буде понос пред свијетом!

Посљедње што је власт у наводно еколошкој држави измислила јесте да манастир морачки треба сачувати од потока који га сасвим безопасно оптиче већ много вјекова, тако што ће се у манастирске темеље довести велико језеро дубоко 50 метара! Иако су сви стручњаци указали на погубност овога по манастир! Међу њима чувена египатска историчарка Серес Виса Васеф која је, поучена горком судбином древних споменика Египта који су, нашвши се на обали Асуанског језера, почели наједном да пропадају, те исте 1988 године, у разговору са писцем ових редова, изашлим у штампи, опоменула, управо завапила поводом Мораче и Студенице: «Немојте никако допустити да се вода приближи вашим споменицима!»

Међутим, неки наши паметњаковићи, попут Радослава Ротковића и Слободана Радоњића, истрајавају у својој бесловесној причи да, наиме, кад може Венеција да опстаје на води, може и манастир Морача! Као да се тако нешто уопште може упоређивати: град на на нултој надморској висини са отвореним морем, и стара богомоља на трошној конгломератској обали вјештачког језера на надморској висини од близу 300 метара, уваљеног у морачке кланце и клисуре са изрженом ерозивношћу! Сем тога, они, јадници, изгледа не знају како Венецију сваке године плави такозвана висока вода, aqua alta, и како се град на лагуни од тога о јаду забавио, посебно прошле јесени 2009, па се морају уложити астрономске суме да би се подигли високи бедеми у мору и томе злу коначно нашло лијека. Сличне лудорије распреда и жалосни академик Бранислав Ђорђевић који замјењује нуклеарне централе у долини ријеке Лоаре измишљеним хидро-електранама! Хоће научевњак да докаже да, кад може на Лоари, може и на Морачи!  Уз то, плаши како су наводно читаве цивилизације у прошлости пропале због необезбјеђености водом и енергијом па да сличну судбину може доживјети и Монтенегро, ако се што прије Морача не потопи и не направе спасоносне бране и електране! Али видјети детаљније на већ поменутом сајту мој осврт на то умовање познате водо-привредне величине, под насловом Бенетања академика Бранислава Ђорђевића о електранама на Морачи. А Ђорђевић је управо један од оних фамознох свјетски признатих југословенских стручњака, креатора пројекта електрана на Морачи 70-их и 80-их, на које се данас позивају званичници Владе и Електропривреде!

Додајмо да су потопитељи такође изнашли да, осим што ће њихово језеро спасити манастир од потока, оно ће га још спасити и од вибрација које изазвају возила што пролазе магистралним путем иза њега. Па кад толико воле манастир што нијесу досад пут измјестили или што га не измјесте без довођења језера? Али куда да га окрену, пошто је на супротној страни Мораче на простору Чиоца, Ђуђевине и Бара Радовића највеће клизиште у Динаридима?  И то је управо био разлог, а не омраза атеистичке власти на морачку светињу, маколико да је та омраза постојала, што је пројектантска екипа на челу са чувеним инжењером Кирилом Савићем, трасирала пут десном, а не лијевом обалом Мораче. Наравно да су стручњаци, међу којима инжењер пројектант Бранко Кујовић који се налазио међу Савићевим сарадницима, указали још на почетку полемике око Мораче на чињеницу да ће то клизиште прорадити и временом се сурвати у акумулацију, уколико она буде формирана у његовом подножју.  А онда ће се, не само кубе морачке цркве наћи испод површине језера, него ће ово увелико преплавити и можда проломити високу брану у Платијама и оне ниже ње, као што се десило, усљед земљотреса, у провицији Сечуан у Кини, маја 2008, кад су се, читава брда обурдала у вјештачка језера те милиони људи низводно од брана морали да буду евакуисани.  Као што би морале да бјеже стотине хиљада житеља Подгорице и Зете, уколико би то уопште стигли, у случају да дође до пролома брана на Морачи. Но, иако је ово што се тиче брана и језера на Морачи, у области утолико остварљивије хипотезе што се ради о трусном подручју, заговорници потопа, који наједном штите манастир од вибрације узрокованих саобраћајем, не кажу нам ништа о томе како ће заштитити манастир од тектонских поремећаја које огромна водена маса буде индуковала својом притиском на земљину кору? Овдје је чак и актуелна евро-атлантска идеологија, која изгледа рјешава све проблеме Црне Горе и уопште сва питања људске судбине, као што је то некад чинила комунистичка, једноставно немоћна против геологије.

Морачка историја, хомеровска поема.

Јегор Ковљаевски, Ами Буе, Сипријен Робер, Жорж Фрилеј, Павле Ровински о бојевима на Морачи.

Него наставимо са високим мишљењима страних аутора о Морачи. Први знаменити странац који је боравио у Морачи, јесте свакако Јегор Коваљевски, који је, августа 1838, провео неколико дана у манастиру, описавши овако свој доживљај морачке светиње: «Манастир се пред нама се указао изненада и одјеном, кад смо били недалеко од њега. На стејновитој обали Мораче уздизала се се древна црква словенске архитектуре, предмет захвалности и дивљења цијеле Црне Горе, али и предмет ужаса непријатеља крста, мјесто чудеса и салве Господње, једини остатак града српскога кнеза Стефана, који је он изградио, у коме је живио и умро.»  Затим прелази на каснија времена турске окупације гдје се мијеша историја и легенда: «Турска освета дошла је до пуног изражаја у неким ударима на морачки манастир. Сваки пут у свом рушилачком налету они су настојали да сруше цркву, а сваки пут, захваћени страхом, гоњени невидљивом силим, бјежали су од ње. Тако је, напуштена од свихм светиња, као укор спашавала саму себе. Предање је обавило легендом једну хридину, скоро вертикалну и високум с које се некада, поражено чудесима, један за другим низ њу стропоштало 10 000 и нашло сигурну смрт у брзацима Мораче. Та хридина назва се Светигора.»

Светигора чијем ће се истоименом водопаду сви будући страни посјетиоци неизоставно дивити, који ће га описивати, а неки и ликовно представљти, тако да ће Светигора постати најславнији црногорски водопад, прије но га краљ Никола коначо не обесмрти чувеним стиховима : «Над Морачом, ђе ускаче/ скок бијели Светигоре, /побожнe су Немањића/ руке Богу дигле дворе.» Јасно је да, ако се оствари чудовишни наум потопитеља, Светигора више неће са висине од 50 метара ускакати, уз силну хуку и ломаљаву, у Морачу, него ће мукло утицати у језеро које ће допирати скоро до манастирске терасе, а свакако је повремено и плавити. Невјероватно је да заговорници потопа попут Ротковића, тотално занемарују ове величанствене стихове, а истичу, као ваљан разлог за градњу електрана, како је, ето, још краљ Никола, давши концесију неком инжењеру са Брача за неку централицу ваљда на Биочу или нешто височије, хтио да кроти Морачу и преграђује Платије, као да се у то вријеме уопште располагало могућностима и технологијом за извођење једног таквог подухвата! Додуше ова дукљанска перјаница игнорише и Српство краља Николе са његовим узвишеним химничним позивом, Онамо ‘намо, за ослобођење Косова и Метохије од најцрњег полумиленијумског турско-албанског ропства.

Наравно да Коваљевски коме се враћемо, након ове дигресија што се наметала, доноси најпознатији догађај из позније морачке историје, велику битку у Горњој Морачи, 19 и 20 октобра 1820, кад су Морачани уз помоћ Ровчана, Пјешиваца и Бјелопавлића,  сатрли огромну турску војску од 12 000 људи, коју је босански Џелалудин-паша, под командом Дели-паше, послао на Морачу с намјером да уништи то слободарско гнијездо у које се она била претворила нарочито од доласка ускока у њу, крајем XVIII и почетком  XIX вијека. Коваљевски опширно доноси свој сусрет са чувеним игуманом архимандритом Димитријем Радојевићем кога представља мање као свештеника, а више као ратника «који се није разликовао од других ратника осим својом брадом» што је везивао марамом кад би ишао у бој.  Он закључује своју евокацију историје Мораче чувеном ријечи да је историја народа морачког уствари хомеровска поема. Дословно вели: «Морача је слична другим црногорским нахијама, прослављена - има своје чувене побједе којима се заиста може поносити. Какав народ! Каква историја! То је хомеровска поема!»

Управо је битка на Морачи од 1820, догађај из морачке историје који се највише помиње у европској историографији. Тако Ами Буе, у свом већ поменутом дјелу Европска Турска, које представља праву енциклопедију Балкана прве половине XIX вијека, тај догађај овако доноси: «Године 1820, босански Џелалудин-паша који се, испоштовавши наређења Порте, насјекао много глава или задавивио непокорне. Завршивши тај мучни подухват, хтио је такође да покуша да подчини Црну Гору, и у том циљу је послао војску у долину Мораче. Црногорци су увукли своје непријатеље у кланце тог дијела њихове територије, напали их и побиједили.»

Један други значајни аутор тога времена Сипријен Робер, професор историје на Колеџ де Франс, слично преноси, у својој књизи Словени Турске, битку на Морачи, додајући да се Џелалудин-паша, након пораза своје војске у морачким гудурама, од срамоте замакао. Исти догађај опширније доносе Жорж Фрилеј и Јован Влаховић у њиховој књизи Савремена Црна Гора, штампаној 1888 у Паризу. Они казују: «Године 1820, босански везир Џелалудин-паша, пошто је смирио побуњену провинцију, намислио је да покори Црну Гору и послао у Морачу једног од својих гавних заступника на челу дванаест хиљада људи. Та војска је почела да пустоши Горњу Морачу (17 септембра) и одатле се спремала на Доњу Морачу коју је требало да задеси иста судбина, али су Морачани и Пипери, пошто су били одбијени први пут, подпомогнути од Бјелопавлића и Пјешиваца, сви заједно успјели да опколе непријатеља. Овај је покушао да се врати натраг, али је био одвећ зашао у клисуре запосједнуте Црногорацима, и сатрвен од њих са висина врлети у близини извора Мораче, изгубивши хиљаду и по људи, док их је мноштво са ратним плијеном, пало у ропство.»

Овом побједом извојеваном заједно са Ровчанима те Бјелопавлићима и Пјешивцима које је на челу са сердаром Мркојем Мијушковићем, који ће у том боју погинути у Љевиштима, послао владика Петар I, Морача је званично ушла у састав црногорске државе. Након те велике турске погибије у морачким кланцима, настала је и остала чувена ријеч: «Заклели се Турци на погачу/да не војште више на Морачу. Они су заиста одржали ријеч током 57 година, све до похода на Доњу Морачу  y вријеме великог рата Русије, Србије и Црне Горе против Турске од 1876-1878 који се завршио Берлинским конгресом и признавањем Црне Горе и Србије као независних држава. Пошто је, попут осталих историчара,  дао одговарајуће мјесто првом догађају, Ровински овако доноси други: «За вријеме посљедњег рата, Мехмед-Али-паша кренуо је, 11 јуна 1877, са 30 000 људи и моћном артиљеријом да би, разориши Морачу, прошао у Бјелопавлиће са циљем да састави војску са војском Сулејман-паш ; али је он доживио тежак пораз надомак манастира. Храброст и умјеће морачког игумана, архимандрита Митрофана (који је сада митрополит Црне Горе), који је зано да улије дух својим ратницима, учинили су да пропадне  погибељни наум једног од најбољих  турских генерала и тако се спасе Морача од уништења, а њено светилиште од смртоносног обесвећења».

Разумије се да, уз одважност архиманрита Митрофана, треба истаћи благовремено приспјеће војводе Миљана Вукова који је са својим Васојевићима упустио Турке да зађу, при покушају да се повуку ка Колашину, у морачке кланце и ждријала и ту их сатре.  Као и раније, Морача се и тада показала са својим врлетном природом, који садашња власт хоће да промијени у језерску, најбољи савезник својих бранилаца. Јасно је, да је онда постојало језеро, да ови, релативно малобројни, не  би могли одољети великој турској сили, већ да би она с копна на манастир навалила и разорила га. А што је некад бивало, може се, истина у другом виду, поновити.

Морачка поезија у врху свјетске поезије

Морача, епска земља, постојбина Женидбе Максима Црнојевића, једне од највећих поема свјетске књижевности, како су је оцијенили Гете, Адам Мицкијевич, Герхард Геземан, Франсоа Ленорман...

Како је долина Мораче заграђена планинама, а веза са доњом земљом Зетом била немогућа због непроходности кањона, морачко-ровачко поднебље остало је свијет за себе у чијем средишту је била и који је осијавала црква Успења Свете Богородице. Како, као што је то изванредно примијетио Мицкијевич управо говорећи о српској поезији, људи из планина са бескрајним видицима и ближе небесима, посједују епски менталитет, а они из низина откуд вида нејма, како вели Мажуранић, имају више склоност ка причама и баснама, то је у Морачи настала читава једна епска поезија која је ушла у збирке Вука Караџића, Симе Милутиновића, Петра Петровића Његоша, посебно пјесме о бојевима на Морачи 1795 и 1820, о ускочким и хајдучким  ратовањима, о великом морачком јунаку Вуку Лопушини Требјешком  коме је славни њемачки слависта Герхард Геземан посветио читав есеј, објављен у Шишићевом зборнику, 1927 у Загребу.  И Шарл Иријарт, историчар Медитерана, у дјелу Обале Јадрана и Црна Гора, изашлом у Паризу 1878, примјећује да су се «управо у Морачи сацувале у својој првобитној чистоти пјесни рапсода које казују националну историју земље.» Кад се то има у виду, онда није нимало случајно што је баш у Морачи поникао највећи црногорски и српски народни бард XX вијека, а наш брат по другом пасу, Радован Бећировић Требјешки. То морачко књижевно насљеће је знатним дијелом обухваћено у хрестоматији Књижевна споменица манастира Мораче у редакцији Драгана Лакићевића, објављеној 2002 у издању Светигоре, кад и мој зборник Одбрана Мораче од потопа, поводом јубиларне 750-те године лавре на Морачи.

У сваком случају, стоји да, поред врхунске вриједности коју у свјетској умјетности представља морачки Пророк Илија, постоји и врхунска књижевна вриједност коју је дала Морача свјетској литератури, а то је поема Женидба Максима Црнојевића. Колико је књижевна историја до сада могла утврдити, њена постојбина је заиста Морача самом чињеницом што је Старац Милија, од кога је Вук Караџић записао ову поему, био родом човјек морачко-ровачког поднебља. О томе постоји прилчно убједљивих аргумената у радовима двојице  врсних култунрих посленика из Мораче, историчара књижевности Радосава Меденице, аутора познатног дјела Наша народна епика и њени творци, објављеног на Цетињу 1975, и Риста Ковијанића који је пуно трагао по млетачким, поглавито которским архивама у вези са Црном Гором.  А ваљда највећи данашњи познавалац народне књижевности на простору Црне Горе, грешни Новак Килибарда, прихвата и развија ту тезу.

Морам с извјесним поносом да кажем да сам и прије упознавања са радовима двојице угледних саплеменика, тако нешто слутио по духу који прожима поему који ми је био крајње близак, као пој Мораче, као шум завичајних гора и извора, тако да сам је, по психологији личности, по рјечнику, по отворености и отреситости којом лица говоре једни другима, осјећао као нешто своје. И кад сам, као потврду те своје слутње, прије петнаестак година, прочитао код Ровинског ове ријечи: «Двије најбоље и највеће поеме, Женидбу Максима Црнојевића и Бановић Страхињу, Вук је чуо од Морачанина Милије из Колашина», оне су дјеловале на мене попут откровења. Ровински, који је ово писао 80-их година XIX вијека, што значи неких пет-шест деценија након што је Вук забиљежио поему од Страца Милије, мора да је познавао неке од млађих савременика морачког барда.

Кад је пјесма доспјела у Европу преко Вукових збирки, објављених у Лајпцигу 1823-24, тачније преко избора из њих сочињеног од стране госпођица Талфј (од иницијала њеног пуног имена Тереза-Албертина фон Јакоб) за Гетеа, под насловом Volkslider der Serben, штампаног у Халеу 1825-26, Женидба Максима Црнојевића поздрављена је као врхунско остварење. Сам Гете је о њој рекао: «О одличности те пјесни нема потребе ништа да кажем; она је јединствена и чудесна и, као свака права пјесен, садржи сву поезију.» А угледни њемачки слависта тога доба Јохан Северин Фатер, упоређује Женидбу Максима Црнојевића са поемама Хомера и Осијана.

У исто вријеме је барон Фердинанд д'Екштајн, познавалац њемачке културе, иначе министар Луја XVIII, у свом надахнутом есеју Пјесни српског народа, изашлом у часопису Ле Католик, 1826 у Паризу, обасуо поему највишом хвалама, написавши: «Та творевина се одликује огромном трагичном моћи, дубином осјећаја које изазива.”Да би је затим упоредио са најљепшим дјелима природе која“ рађа поеме као што рађа цвијеће при сваком повратку прољећног годишњег доба.»

Средином сљедеће деценије, списатељка Елиза Воајар, превела је Талфијину збирку на француски па је Женидба Максима Црнојевића са Косовским циклусом, постала предмет особите пажње и проучавања. Посебно је заузела веома значајно мјесто у предавањима о словенским књижевностима што их је највећи пољски пјесник Адам Мицкијевич, живећи у емиграцији у Француској, држао 1841-42 на Колеџ де Франс. Посветивши јој читава два часа, он каже: «Тешко би било наћи код и једног народа једно такво обликовано пјесничко дјело, тако вођено у свим појединостима као што је пјесма о женидби Иванова сина Максима” И даље: “Сви тумачи који су се бавили овом поемом слажу се да у њој налазе неку особиту одлику мирноће, суздржаности и мудрости чак и онда када неко лице говори са страшћу».

Чувена Мицкијевичева предавања објављена су неколика тома под насловом Словени, повијест и књижевност словенских нација, пољске, чешке, српске и руске, прво 1849, затим 1866 у Паризу.  Поменимо још мишљење историчара Франсое Ленормана, који у свом врло обавијештеном дјелу Турци и Црногорци, објављеном 1861 у Паризу, вели за Женидбу Максима Црнојевића да је «најразвијенија и најљепша од повијесних рапсодија садржних у збиркама Вука Караџића», као и да је «најпознатија од словенских пјесни на Западу.» Разумије се да Ленорман говори такође о доласку ускока у Морачу тврду качаницу, о великим бојевима на Морачи, како о оном првом 1795, тако и оном другом 1820, што исцрпно чини и Димитрије Милаковић у својој историји Црне Горе на италијанском језику,  Stоria del Montenegro, изашлој 1877. у Трсту.

Да наведем још једно високо мјеродавно мишљење о овој поеми насталој на обалама Мораче, очекујући да нам неко докаже да није, а које долази од великог слависте Герхарда Геземана, временски много ближег нама, аутора чувеног дјела Црногорски човјек, публикованог 1934 у Прагу, који вели: “Женидба Максима Црнојевића је једна од најбољих дјела јуначке епопеје уопште свих народа и свих времена.”

Британски византолози са Оксфорда на челу са Димитријем Оболенским у одбрану морачке баштине као саставног дијела  свеукупне европске баштине.

У овом прегледу виђења морачке баштине од стране европских аутора, значајно мјесто заузима писмо британских византолога на челу са Димитријем Оболенским са Оксфорда, аутором капиталног дјела Византија и Словени, упућено преко лондонског Тајмса од 21 марта 1989, ондашњој југословенској влади да одустане од градње електрана на Морачи и Студеници на коју су се, иако се она налазила још од  1986 на Пријавној листи Унеска,  режимски потопитељи такође били острвили. Ово обраћање је утолико важније што оно истовремено указује на природне и културне али, посебно кад се ради о Морачи, и на туристичке вриједности тих манастира који са предјелима у којима су подигнути, чине саставни дио европског насљеђа, што на крају подвлаче славни византолози, Робин Кормак, Селиа Хауксворт, Ана Киндерсли, Сирил Манго, Стивен Рансиман, Дејвид Уинфилд који, поред Димитрија Оболенског, потписују апел. Ево реченица које се поглавито тичу Мораче:

«Узнемирени смо вијестима о озобиљној пријетњи југословенском културном насљеђу. Стари манастири, Морача, у Црној Гори, и Студеница, у Србији, оба подигнута близу ријека чије долине треба да буду потопљене, ако предвиђени радови почну ове године.

У том случају, Морача са њеним свјетски познаттим циклусом зидног сликарства из XIII вијека, наћи ће се на обали једног огромног вјештачког језера и само неколика метра изнад нивоа воде. Читав манастир ће бити у опасности.

Тај подухват, која има за циљ да повећа производњу хидро-електричне енергије, такође би заувијек потопио, величанствени кањон Мораче. Постоје неколике алтернативе које не би нанијеле штету ни манастиру ни предјелу.

Морача је лако доступна новим живописним планинским путем који повезује Јадран са сјевером Грчке – пут који годишње узимљу хиљаде возача из Европе и Сједињених Држава. Многи од њих се заустављају у кањону и посјећују мнастир. Ако замисао буде остварена, тај туристички пут првог реда ће бити обезвријеђен...

Многи Југословени се веома опиру спровођењу у дјело тих пројеката. Вријеме је за њихове стране пријатеље, у бризи да би се сачувале љепота југословенских крајолика и историјских споменика, да се огласе. Ми тражимо од надлежних власти да преиспитају своје планове и да разматрају алтернативна решења прије него буде нанесена непоправљива штета овим двема споменицима који су незанемрљиви дио наше заједничке европске баштине.»

Ево ријеч је изречена са од стране најмјеродавнијих личности са највишег мјеста, са Оксфорда, једног од светилишта европске културе! Морача и Студеница као дио заједничке европске европска баштине, умјесто плијен неразумника и незаситих ала! Иако су написани прије двадесет година, иако више нема Југославије, иако је опасност од Студенице убрзо отклоњена, ови редови су данас сасвим актуелни за Морачу, утолико више што садашња црногорска власт досади и Богу и људима, хрлећи у заклињући се у Европу, а овамо презире, гази и усмрћује управо оно што је на простору Црне Горе, Европа највише истицала, узносила и славила, природне и цивилизацијске вриједности Мораче! Ово тим прије што је наша ондашња кампања уродила плодом те се, под притиском јавности, али и због недостатка средстава, одустало од оба кобна пројекта и манастир Морача стављен на Пријавну листу Унеска, а Црна Гора проглашена еколошком државом септембра 1991.  

Реакције из Европе на нови удар власти на вјечност Мораче.

Међутим, док је упис Студенице у свјетску баштину успјешно окончан, црногорска власт је од средине 90-их поново почела да наврће потоп на Морачу. Скинула је манастир са Пријавне листе Унеска, повампирила пропали пројекат електрана и ставивла Морачу на међународни добош односно обзнанила да ће електране на Морачи бити изнајмљене на тридесет година страном инвеститору који те електране изгради и који ће за то вријеме Црној Гори продавати по својој цијени струју коју оне буду производиле! Понижавајућа понуда која важи и данас кад се црногорски главари толико диче повраћеном самосталношћу и државношћу! Наравно да су браниоци Мораче поново дигли свој глас, што сам са своје стране, између осталог, учинио књигом о Морачи на француском језику L'eternite menacee de la Moratcha - Угрожена вјечност Мораче - објављеном крајем прољећа 1998 у Паризу, а из које су преузети углавном сви цитати у овом штиву. Та књига, доступна на Интернету на сајту www.tvorac-grada.com, изазвала  je написе неколико аутора кроз које је Европа опет проговорила о Морачи односно о авети потопа која се наднијела над њеним природним и културним добрима.

Луј Далмaс

Ево неколико навода из њихових написа којима сам, својом одброном Мораче на језику Волтера и Виктора Игоа, био повод на што сам веома поносан. Тако бард француског новинарства, бриљантни публициста, директор часописа Балкан Инфо,у броју тог гласила за септембар  1998, пише: «Република Црна Гора  се упустила у један пројекат брана и вјештачких језера, у циљу градње хидро-електрана, на једној од својих најљепших ријека, Морачи. Комнен Бећировић, који је поријеклом из те области, види у том подухвату праву катастрофу: потапање величанствених кањона, нестанак јединствене флоре на свијету, уништење археолошких налазишта из преисторијског доба, угрожавање славног манастира из  XIII вијека украшеног свјетски познатим фрескама, опасност по главни град Подгорицу.

Роже Канс

Све је то изнијето да би се показала сва штетност тога пројекта. Али и много више: повијест једне ријеке чије су обале окрвављене великим биткама, умјетничко и књижевно насљеђе настало у тој области кроз коју она протиче, изузетна љепота околних предјела. У овом дјелу од свега стотинак страна, аутор је направио прави подвиг: успио је да темељитошћу доказа подкријепи своју надахнуту одбрану.»

Са своје стране огласио се и Роже Канс, који у приказу књиге о Морачи, у часопису Combat Nature - Борба за природу - од маја 1999, овако евоцира своје сјећање на посјету Морачи деценију раније: «Постоји у Републици Црној Гори једна долина исто тако лијепа као долине Ардеша и Вердона, али још дивљија и очуванија, кањон Мораче. На дивљу љепоту предјела надовезује се сјај једног манастира чија се бијела црква Успења Богородице уздиже на вертикали клисура. Са висине тога предгорја, као да избија из темеља светилишта, сурвава се један слап чија вода изгледа природно благословена. 

Tај изузетни предио је доживио многe недаћe током своје историје, прво под отоманском влашћу, затим под окорјелим комунистима на почетку титоистичког времена. Манастир је био спаљиван и пљачкан. Прије десет година, док је још постојала Југославија, инжењери су хтјели да укроте Морачу бранама ради производње струје, и да потопе њене клисуре, док  је светилиште требало да се нађе на самој обали водe.»

Роже Канс подсјећа да је подухват био пропао захваљујући кампањи, у којој посебно наглашује улогу Франца Вебера, али да се опасност поново надвија над Морачом на што аутор књиге Угрожена вјечност Мораче, за коју вели да је пуна ученог надахнућа, звони на узбуну.

У истом духу је писмо упућено, 26 септембра 1988, аутору од стране славног француског писца, романсијера и есејисте, Владимира Волкова,  кији се не може начудити како црногорска власт, упркос мишљењима најмјеродавнијих личности и установа, упорно истрајава у свом потопитељском науму. Он ми пише: «Ваша књига Угрожена вјечност Мораче је потресан позив у помоћ. Једно од великих људских дјела је угрожено нестанком... Ви нам, у вашој књизи, дајете час из историје, али и заокружујете ствар у садашњем тренутку: упркос једногласју великих свјетских стручњака умјетности, упркос настојањима Унеска, византолога са Оксфорда, Фондације Франц Вебер, упркос одбијању Свјетске Банке да загази у тај злочин, садашњи управљачи Црне Горе намјеравају да до краја спроведу њихов пројекат брана и електранa и да, како ви то врло добро кажете, жртвују бистру Морачу на олтар загађујуће индустрије.»

Ријечи које као да су написане ових дана, а не прије читаву деценију кад се инсистирло на градњи електрана на Морачи превасходно да би се напајали струјом два незасита гутача енергије за које се још од раније знало да су уствари два загађивача, двије тровачнице Црне Горе, Комбинат и Жељезара. Да наведем још италијанску ауторку, Жану Тоски Марацани Висконти, која је била мећу ријетким западним медијским посленицима који су објективно и савјесно обавјештавали своју публику о збивањима на просторима екс-Југославије током 90-их. Она је, поводом изласка мог пледоајеа за Морачу на француском, обавила са мном опсежан разговор на ту тему, објављен у еколошком часопису Маис од марта 1999 у Милану, гдје стоји: «Посебна природна  знаменитост Црне Горе је ријека Морача која је, умјесто да тече раширена, ископала скоро на цијелом свом току дубоко и дугачко корито, њен чувени кањон. Заиста, кад се у њему нађемо, обузме нас дивљење пред једним исконским призором.  Надајмо се да ће бити очуван од налета једне ужурбане и непримјерене цивилизације.»                                           

Садашњи црногорски властодржци оглушују о ове надахнуте ријечи упућене од стране знаменитих европски аутора Морачи, и упорно настављају да раде на њеној пропасти!

На жалост, у потрази за неких 700 милиона киловата струје, колико се, уосталом, губи лошим пословањем и шверцом при преносу на мрежи, а који се могу добити без икакве штете на другим црногорским водотоцима, власт испољава заправо психопатску острвљеност на Морачу! Колико је током протеклих година радила о глави Морачи, могла је да зато вријеме које је уторшила идући с торбом по свијету да тражи паре за уморство Мораче, саградити неколико хидро-електрана, рецимо на Комарници, на Љутици, на Перућици, на Ћехотини или у залеђу Рисна једноставним провођењем вода кроз туњел из Билећког језра које знатним дијелом припада Црној Гори, сем ако власт има намјеру да и њега прогласи националним добром.  Да је те објекте радила, или пак развијала пројекте у циљу коришћења сунчане енергије којој свијет почиње да се увелико окреће, умјесто што је непрекидно навртала потоп на Морачу, Црна Гора  данас не би била у дефициту електричне енергије, него у суфициту.

Манастир Морача у свом вјечитом природном амбијенту и планираним језером поред њега, дубоким 50 метара, у коме треба да нестане највећи и најславнији црногорски водопад Светигора Kањони Мораче и Мртвице стари 30-40 милиона година којима власт спрема злу судбину језером дубоким 150 иза планиране високе бране Андријево

Али не, Боже сачувај! До њихове свијести уопште не допире да је Морача тековина вјечности, творевина безбројних милиона година геологије и многих вјекова историје! Они хоће те четири своје проклете електране, не хајући што ће Морачи и Црној Гори тиме нанијети грдне ране! Они су толико заслијепљени свјетлошћу коју ће им странац продавати са тих објеката, да не хају ни за земљотресе којима је подложно цијело подручје, за клизишта одроне и урвишта, за поплаве, за високе водостаје и страве од могућег пролома брана, што се замало није десило почетком ове 2010 у сусједној Албанији, за огромну масу од милијарду кубика воде над Подгорицом! Изгледа да нико од њих и не зна за пролом бране над Фрежисом, у вече 2 децембра 1959, кад је, након огромних дуготрајних киша, маса од 50 милиона кубика воде за неколика сата збрисала са лица земље овај  француски градић у подножју Приморских Алпи, усмртивши велики дио његових житеља! А водена запремина над Подгорицом, не у једном већ у четири језера, биће десет до двадесет пута већа од оне над Фрежисом, и са бар пет-шест пута већом висинском разликим кад је у питању највеће од тих језера, Андријево!

Далеко од тога да те појаве забрињавају наше водеће политичаре и електро-привреднике, рекло би се да их оне још више охрабрају у њиховом науму који им је постао права опсесија! Они су толико заљубљени у своју планирану президу у Платијама да је већ најављују као једно од свјетских чуда! Још само да плате неку бјелосвјетску фирму па да она стане да то труби, као што им белгијско-норвешка COWI труби потоп или им за њега даје разрјешење! А што посебно скандализује, јесте што су се, код толико алтернатива, окомили баш на Морачу, не водећи ни најмање рачуна да ће тако да обезвриједе, обесмисле, пониште истините и надахнуте ријечи које су током два вијека изрекли знаменити људи европске културе, а да не говоримо о нашима, о тој средишњој црногорској области! Њих је, изгледа, баш брига за то, или то не знају, а незнање је пошаст, како вели Маркс чији, за разлику од њих, никад нијесам био поборник, али који је овдје сасвим у праву. Они наручују да им направи елаборат о томе шта треба радити са Морачом фирма COWI која, до њене обилато плаћене наруџбине, није ни знала да Морача уопште постоји! И то чине баш када до бесвијести истичу повраћену црногорску државност и неко национално достојанство којима не престају да се бусају у прса!

Уствари, потапајући Морачу, данашњи осиони црногорски властодржци потапају Европу у Морачи! Ово не само кад је у питању морачко насљеђе, него и кад се ради о оним силним милионима евра које је Европска Унија уложила посљедњих година у оправку, санацију и обезбјеђење пута кроз Платије, који треба такође да, на дужини од 20 километара, прогутају воде потопа!  Шта чекају невладине организације и парламентарна опозиција да то питање изнесу пред надлежним европским форумима ?!

Јасно је да садашњи моћници узимљу на себе страшну одговорност да, између осталих зала, загњуре у вјечиту влагу и мемлу морачко светилште вјере и умјетности, да изложе смртној опасности најстарији и најважнији историјски споменик Црне Горе, да наруше његов вјековни амбијенат, да потопе у мртву и устајалу водурину хомеровску поему коју представља прошлост Мораче, а тиме и њену будућност, да иза брана и устава утамниче слободарску ријеку Морачу, ту јунакињу Морачке епопеје, да зувијек ућуткају Бетовенову симфонију којом се она већ многим милионима година кроз своје кланце оглашава, да потопе катедралу вјечности коју представља чудесни кањон Мораче са некуд још чудеснијим кањаном Мртвице и тако потру дио повијести планете које су те сунтулије свједочанство!

Само помислимо, да би схватили што су ови несрећници наумили да раде, да је призор  вјечних звјезданих небеса, кад су двије ријеке почеле копати своје бездани, био сасвим друкчији од овога који сада наше очи за тренутак виде, и да још није било помена ни трага од човјека на земљи. А кад се човјек већ касно појавио, једно од његових исконских станишта на европском континенту, било је управо у кањону Морачу, као што то свједоче многи предмети од прије 120 000, откривени у око 70 пећина од Биоча уздуж Платија до Роваца и Мораче. Само у Градини више Биоча, екипа покојног професора Драгослава Срејовића, археолога свјетског гласа, ископала их је, крајем 80-их, читав камион. Потапањем долине Мораче, биће уништен јединствен простор како антрополошке тако и ботаничке науке, пошто ће безброј ендемских биљака које једино на планети расту у кањонима Мораче и Мртвице, заувијек нестати, што због потопа, што због драстично промијењене микроклиме у читавом морачко-ровачком поднебљу.

Неколика узорка многобројног исконског такозваног ендемског биља и дрвећа које на планети расте једино у кањонима Мораче и њених притока које потоп треба дa прогута

Осим тога, ти споменици су велики изазов за ствароце о чему свједочи дјело двојице наших великих умјетника друге половине ХХ вијека, Вука Радовића и Николе Вујошевића чије су живптно надахнуће биле морачко- ровачке Платије које су за њих оно што је Црмница и цетињски крај за  Петра Лубарду. Иако је превалио 80 љета, Никола Вујошевић има још увијек свој атеље у проширеном дијелу кањона на Биочу испод пећине Градине гдје је професор Срејивић трагао за тајнама преисторијског човјека. Наравно да се, потапањем тих величанствених кланаца, обесмишљава, уствари пoтапа дјело двојице знаменитих стваралаца, као што се обесмишљва и потапа сва историја Мораче и Роваца.

Kањони Мораче и Мртвице као надахнуће сликара Вука Радовића

Кањони Мораче и Мртвице као надахнуће сликара Николе Вујошевића

Међутим, ако би ишта требало да острвљенике на Морачу просвијетли и, не само да Морачу сачува од потопа, него да је препоручи за упис у свеопшту баштину под заштитом Унеска, то су управо крилате ријечи ових знаменитих европских умова које су смо навели.  На жалост,  иако јадно, лажно и чак гротескно звуче аргументи: треба струје, језеро спашава манастир од светигорског потока, језеро ће бити рибњак Европе, привући ћемо туристе, уљепшаћемо природу и отворити у њој други животни циклус и томе слично, званичника Владе и Електрoпривреде Црне Горе, Вујице Лазовића, Бранимира Гвозденовића, Николе Јаблана, Срђана Вујадиновића те чемерних академика Момира Ђуровића и Бранислава Ђорђевића и осталих гласноговорника потопа, ти њихови аргументи се узимљу као, не било примијењено, само слово Јеванђеља по судбину Мораче! Док се истовремено пренебрегава, игнорише, предаје црноме врагу и заувијек сахрањује у водама мртве језерине,  права химна коју су Морачи сочинили неки од корифеја европске културе, Гете, Адам Мицкијевич, Јегор Коваљевски, Павле Ровински, Николај Окуњев, Герхард Геземан, Димитрије Оболенски, Стивен Рансиман, Франц Вебер, Роже Канс, између толико других! Осим, наравно, уколико се баштина Црне Горе не вреднује њеним сакаћењем и уништењем.

Одустати од кобног пројекта електрана на Морачи, градити их на другим водотоцима гдје се не проузрокује скоро никаква штета, ићи на коришћење сунчане енергије, а Морачу уписати у свјетска добра.

Стога у Морачу не треба из свијета доводити разне потопитеље, него научнике, геологе, географе, антропологе, екологе, природњаке, историчаре, умјетнике, ствараоце којима Морача може да буде богомдани простор за њихова проучавања и надахнућа, као што је богмдани простор за туристе. Довољно би било само превести на енглески, њемачки и руски, пошто на француском већ постоји, ову ниску бисера о Морачи и одговарајуће је украсити морачким чудесним призорима па да она буде најбољи водич туристима. Међутим, као неопходни предуслов за врeдновање Мораче са Ровцима, јесте да се прекине са завјером ћутања  и потопитељском пропагандом  на Телевизији Црне Горе против Мораче и да се отвори најшира расправа о њеној судбини којом приликом би се огласиле мјеродавне личности из разних области науке и уопште културе, пољопривреде и туризма. Треба изаћи с алтернативним рјешењима на другим водотоцима гдје је штета никаква или минимална, а посебно са идејом коришћења сунчане енергије за које Црна Гора има идеалне услове.

Колико би једна таква расправа значила могло се видјети из емисије Отворено Андријане Кадије од 18 јануара, која представља први помак на том пољу, а у којој су два млада одлично обавијештена човјека, еколог Дарко Пајовић и биолог Данило Мрдак, бриљантно контрирала тројици електро-енергетских старина, затворених у њихову бирократску психу, Николи Јаблану, Михаилу Бурићу и Зорану  Стојићу, обарајући њихове кварне и изанђале аргументе, њихову смијешну причу о Лас Вегасу и Хуверовој централи на Колораду чији би се примјер наводно могао примијенити на Морачу, и  њихове бајке о томе како ће Морача доживјети процват са језером Андријево, иако је Пива, како је убједљиво истакао Дарко Пајовић, доживјела пропаст и обезљуђење са језером Мратиње!  Ова три стара заговорника потопа иду дотле да безаконо тврде како је, још током 80-их, све рашчишћено у прилог пројекта градње електрана на Морачи!  Међутим,  као што смо раније видјели, баш тада је настао велики отпор том погибељном пројекту, отпор који је попримио међународне размјере, што је довело до потапања, не Мораче, већ самог пројекта. Уосталом постоји обимна антологија тога отпора под насловом Одбрана Мораче од потопа  на преко 300 страна, које сам приређивач и приличним дијелом аутор, а за коју је прави час да се постави на Интернет, како би аргументи изнешени онда, а који су остали и данас сасвим важећи, од стране најпозванијих личности били доступни широкој јавности. Додуше у зборнику нијесу заступљена, осим уопштено, три значајна елемента, биљни и орнитолошки свијет у кањонима Мораче и њених притока, и рибљи свијет у Скадарском језеру, три елемента који су се посљедњих година искристалисала захваљујући радовима Златка Булића, Дарка Савељића и Данила Мрдака.

Морача је утолико више зрела са упис у свјетску баштину под заштитом Унеска, већ самим тим што се за ово четврт вијека колико траје борба за спас Мораче, она веома прочула и свијест о њеном јединственом природно-цивилизацијском насљеђу, како код нас тако и вани, увелико духове освојила. Само крајњи неразум, инат, бахатост, истрајност у злу, запарложеност у незнању, ушанченост у једном једином хидро-енергетском рјешењу од прије пола вијека, код  низа других, удружени са похлепом домаћих и страних ала, носиоца толиких зала, могу да раде о глави Морачи у тренутку кад је довољно једно обраћање црногорске владе Унеску, да се гласитост Мораче крунише, за најкраће вријеме, њеним увршћењем међу највећа добра човјечанства.

Комнен Бећировић