МОРАЧКА ЕПОПЕЈА       Читаоци  ће увиједјети у сву застрањеност дукљанских проклетиња и аветиња у њиховом трабуњању да Црногорци нијесу Срби, да Црна Гора па, дакле ни Морача, није српска већ дукљанска земља, кад се поема отвара управо стиховима : "Пили вино српске поглавице/ у Морачи код бијеле лавре/ код бијеле лавре Немањића,..." .   Пише: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

     Тек што сам, прије неких седамдесет љета, у Љевиштима под извором Мораче свијета угледао и стао се освјешћивати и к себи долазити, слушао сам,  уз пој завичајне ријеке, уз хујање вјетрова, уз ломљаву громова, уз кликтање орлова, уз јеку гусала, многе пјесме из наше морачке епопеје, поред оних о Марку Краљевићу, цару Лазару, Милошу Обилићу, Карађорђу, Бановић Страхињи, Старини Новаку, Смиљанић Илији и осталим јунацима наше свесрпске епопеје.

Његош је, преузевши је из ''Пјеваније црогорске и херцеговачке'' Симе Милутиновића, унио пјесму у своје  "Огледало српско", под насловом "Клоринда  Српска", поредивши тиме Плану Томашеву са јунакињом Торквата Таса из спјева "Ослобођени Јерусалим", Gerusalemme liberata.

      Поразом Турака на Морачи 1795, de facto је посвећено ослобођење три племена, Горње и Доње Мораче и Роваца са духовним средиштем у манастиру Морачи, задужбини Вукановог сина, а Немањиног унука, кнеза  Стевана из 1252. Међутим малена Љевишта су постајала претијесна за толики свијет који се у њих стицао, нарочито у вријеме турских похара Дробњака кад се сва нејач склањала у Морачу, па су многим Ускоцима служила као успутна станица за даља одредишта.

     Тако су се многи селили у Србију, а велики дио Требјешана у Русију куда су отишли  на челу са Малишом сердаром 1804, већ по договору са руским представником грофом Марком Ивелићем да ће их Русија примити, ако ствари крену лоше по њих, као што се то и десило.  Шта више, цар Александар I удовољио је њиховој молби да добију племство и имања у области Одесе, као доследни борци за хришћанску вјеру православну на Балкану. Један од њихових потомака,  жандамеријски официр Иван Степановић Драгићевић, кога су у колијевци однијели из Љевишта у Русију, објавио је 1843 код Димитрија Тирола у Београду, чувену хронику "Казивање старих Требјешана".

     Једно што се ослободилачки пламен из Мораче ширио на друга племена још под турском влашћу, а нарочито што су чете морачких хајдука залазиле све дубље у Херцеговину, Босну и Рашку, жалбе и давије на Морачане стизале су до самог Стамбола, како вели опет чувени дистих :

          «Цару нема зевка ни узура

          Док Морача сједи у каура.”

   Но ако народни пјесник овдје претјерује, он то свакако не чини кад овако исказује јадање ага и бегова босанском везиру Џелалудин-паши на морачке хајдуке :

         «Ђегођ бјеше Влаха ваљатнога

        У сву Босну и Херцеговину,

        Све побјежа у Морачу Горњу,

        Робе, пале, а сијеку Турке,

        Разбијају по друму трговце,

        Одјавише из планине овце,

        Одагнаше коње и волове,

        Похараше господске дворове,

        Раскопаше куле и чардаке,

        Поведоше буле кадуџике,

        Узимљу их за вјерне љубовце;

        Аман везир, за царево здравље!”

        Наравно да Џелалудин, или како се народу говорило Џеладин-паша, услишио ове вапаје и, прекршивши турску заклетву да неће више војшти на Морачу, послао на њу, крајем септембра 1820, велику ордију од дванаест хиљада људи под командом свога ађутанта, делибаше Ибрахима, која је отаборила на површи Јаворја, очекујући да се одатле, попут лавине, сручи низ Љевишке Стране у Морачу. Како је толикој турској сили могло да се супротстави тек неколико стотина Ускока и Морачана, ови су послали сердара Мијата Дуловића и харамбашу Јакшу Абдаловића да траже помоћ од владике Петра I, како опет вели пјесма:

    “Процвиљеше два српска сокола

     Уз кољено Петровић владике.”

     Свети владика је не часећи издао наредбу Острошком игуману Ђорђију Павићевићу и сердару Мркоју Мијушковићу да крену један са осам стотина Бјелопавлића, а други са пет стотина Пјешиваца  у помоћ Морачанима који су за то вријеме упустили  низ питому увалу Добродо турску силу у Морачу, једно што јој нијесу сами могли одољети, а друго да што дубље увуку босанске балије у морачке кланце и гудуре. У том су стигли Ровчани, а затим Брђани,  Бјелопавлићи и Пјешивци, да би садејству са Морачанима, предвођеним војводом Мином Радовићем и сердаром Мијатом Дуловићем, стали враћати Турке, онемогућивши им одступницу уз Добродо наваљеним дрвећем по путу, него их усмјеравајући ка врлетима Врагодола, Рзаче и Љевишких Страна одакле су могли врло тешко да се извуку, тако да их је стало гинути стотинама. По предању, које преноси француски историчар Франсоа Ленорман у својој књизи "Турци и Црногорци",  изашлој 1867, Морача је неколика дана текла крвава кроз Подгорицу удаљену 70 километра.  Сматра се да је тада погинуло око 1 500 Турака, док је Срба пало само двадесетак, али међу њима два бирана Пјешивца, сердар Мркоје Мијушковић и барјактар Шуша Маговчевић, како вели пјесма испјевана од стране локалног пјесника-ратника:

“Од велике ступе Попадића

До Љевишта села хајдучкога,

Пет стотина глава уграбише

И примише уз Рзачу Турке.

Но ђе срећа, ту је и несрећа:

Пуче бумба, а пуче лубарда,

Уби бумба Мркоја сердара,

А лумбарда Шушу барјактра.

Србима се уморише руке

Сијекући уз Рзачу Турке,

Од Србаља мало ко погибе,

Од Турака мало ко утече:

Богу хвала, Срби задобише!”

     Наравно да је Његош и ову пјесму, из које су такође претходно наведени стихови, унио у своје "Огледало српско", објављено у Београду 1845.

 Овом великом турском погибијом и српском побједом, која је имала балканске размјере, а због које се Џелалудин-паша од срамоте отровао, Морача је званично постала саставни дио црногорске државе. Но тим догађајем  завршава се и најдраматичнији дио њене епопеје започет доласком Требјешана у Морачу и подвизима једног од најгласитијих јунака те епопеје Вука Лопушине Требјешког коме је вријеме да се вратимо.

     Још као младић под Требјесом, одликујући се великом снагом хитрином на велику завист беговских синова, Вукашин, Вук Јокановић, добио је надимак Лопушина с којим ће ући у легенду, јер је једном приликом сабљом пресјекао вола тако лако, као да је, како је сам рекао, ударио по пушини, лопушини, некој врсти гљиве која расте по планинама. А по коначној  разури постојбине му Требјесе 1789, као да је сву своју енергију устремио на праведну освету и задовољење правде не само од зла које је са читавим братством доживио и него и од оног које су покољења његових предака подносила. Хајдуковао је по Пиви, Дуги и Голији, док није једном приликом, на превару и издајство, доспио у  крвничке руке, али се је, што витешком ријечју капетана Хамзе Мушовића да није никакв подвиг погубити свезаног јунака, што својом храброшћу, из њих избавио.

 Иако је хајдуковао и четовао само неких седам-осам година, у пјесмама се прославља као да је то чинио деценијама.  Постоје три српске и једна муслиманска пјесма о његовој погибији на Лоли планини на Петровдан 12 јула 1796. О том догађају у "Казивању старих Требјешана" стоји: “Вукашин је Јокановић био таквиј силниј јунак, да су сујеверни Турци мислили да у њему два срца има, и зато, пошто су га убили, свега су испарали ножевима и изсекли на ситне комаде, тражећи по внутрености његовој и друго срце.”

      Што се пак пјесама тиче, једну од њих је унио Вук Караџић, у IV-у књигу својих збирки, а друге двије, потпуније и квалитеније које свакако није имао прилике да чује, остале су мање познате. То је оцјена коју даје велики њемачки слависта Герхард Геземан у свом есеју о Вуку Лопушини, објављеном у «Шишићевом зборнику » у Загребу 1929. Он се ишчуђава од кога је Вук Караџић могао да чује тако осредњу верзију, кад су постајале двије боље, једна коју је Геземан чуо од славног гуслара Танасија Вућића из Бијеле испод Крнова, а коју је записао етнолог Андрија Лубурић, а друга коју је забиљежио профессор књижевности Душан Вуксан од бившег перјаника краља Николе, Мирка Николића из Лукова више Никшића. Но од ове двије, Геземан с разлогом даје првенство  последњој, а то је управо она коју сам у дјетињству од мајке Милене задивљен слушао, да бих до ње тек након пола вијека дошао, захваљујући далеком Вуковом пранећаку, попу Митру Лопушини кога посјетих једног љетњег дана 1994, у Стругу више Шавника куда се један дио Требјешана био из Мораче одселио. 

И то учињех у последњем моменту, јер је прота Митар био већ превалио 90-ту, али задржао свјеж дух и добро памћење. Иако сам од дјетињства о њему слушао, никад га нијесам имао прилику, занесен цио вијек у свијет, да га сретнем те је за мене био нека врста митског човјека. Његова једноставност, његова мудрост, његова својтљивост, његово занимање за наше требјешко поријекло, његова голгота под комунистима, како лична тако и национална, његова благодарност ми што сам се заузимао за спас Његошевог храма на Ловћену, претворише тај сусрет у једеан од врхунских сусрета мога живота, попут оног са архимандритом Јустином Поповићем кога посјетих, такође у последњем часу, у његовом манастиру Ћелије крај Ваљева, љета 1976. Наразговарасмо се тога дана, заправо исповиједисмо се један другоме, за све што нијесмо читав живот учинили, а то настависмо и идућег љета кад ми прота Митар даде својеручно преписану верзију Мирка Николића о погибији Вука Лопушине, објављену први пут у "Књижевном листу" на Цетињу 1901, свеска број II,  а затим прештампану, као брошурица, у издању Књижаре Милутина Радојичића у Никшићу 1931. И прота бијаше сасвим сагласан са Геземаном, за кога наравно знаваше, да је то најбоља пјесма о Вуку Лопушини, а то је управо ова коју ИСТИНА извлачи из скоро потпуне анонимности и ставља је на располагање својим бројним читаоцима у отаџбини и широм свијета.

     Они ће се и сами увјерити у њену  високу вриједност која се састоји непрекидном епском ритму који долази до изражаја у понављању  неких стихова, попут тема у Баховим фугама, као на примјер оних: није лако убит Брђанина/ ни уграбит с Брђанина главу, или: ал’су турски коњи сигурани/ оседлани, ђемом зауздани… Поема такође садржи елементе финог хумора, који донекле разгаљује трагедију, већ у самој лексици на примјеру пуша и макаша, или два одпадника Неше и Пероша, или пак у дерњави Реџе од Прекића у страху од најезде Брђана. Посебна врлина пјесме је у њеном вјерном одсликавању људских карактера,  ратоборног калуђера Шундића и свадљивог ситног човјека  Пауна Шушовића, или пак уморног Вука коме је и сам живот омрзнуо,  најзад у одавању признање турским противницима који се у једном тренутку називљу витезовима.

     Сем тога, они међу читаоцима ИСТИНЕ који познају Хомера, моћи ће да се освједоче да ова поема представља једну Илијаду у малом, будући да Вук уходи турску планину, као што Одисеј уходи тројански табор, да настаје свађа између Вука и пиперског вође Пауна Шушовића, попут оне између Ахила и Агамненона, која такође урађа злом, и  најзад да се одвија прави хомеровски двобој између српског и турског јунака, Вука Лопушине и Абди Љуце, под бескрајним и вјечним небесима Лоле планине.

    На крају, читаоци ИСТИНЕ ће увиједјети у сву застрањеност дукљанских проклетиња и аветиња у њиховом трабуњању да Црногорци нијесу Срби, да Црна Гора па, дакле ни Морача, није српска већ дукљанска земља, кад се поема отвара управо стиховима : "Пили вино српске поглавице/ у Морачи код бијеле лавре/ код бијеле лавре Немањића,..." . И кад се све у овој поеми кроз ријечи и поступке обичних људи, јунака, владара и преосвештеника, заправо  владике Петра I, који учествује у догађајима, и владике Петра II Његоша,  који их слави и уноси у своја дјела - све, апсолутно све одвија у осијању Српства, као што се свијет креће у осијању Сунца.