На слободарској Морачи
испољио се слободарски дух Црне Горе

Комнен Бећировић наспрам манастира Мораче, јануара 1991

У моменту кад је једна самозадовљна, самохвалисава, бахата и осиона власт под плаштом демократије, већ била спремна да стављањем на међународни добош, или како то она каже расписивањем тендера, унајми и утамничи дивљу, силовиту, чисту и бистру слободаску ријеку Морачу и заувијек ућутка, задави, потопи у устајалу водурину глувих језерина, њен исконски пој кроз њене величанствене кланце и гудуре, десило се да је Морача, достојно саме себе, моћно, оздрављујуће, обједињавајуће, узвратила. Другим ријечима, у полемици која се прољетос повела око опстанка Мораче, као јединствене природно-цивилизацијске вриједности, снажно се огласила вјечна слободарска Црна Гора, наједном покидавши густу тоталитарну мрежу исплетену над њом посљедњих десет-петнаест година. Показало се да дугогодишње, час овим час оним, испирање мозгова, није ни издалеко претворило све Црногорце у послушну режимску рају, него да су, напротив, они остали здраворазумски и слободномислећи људи. И то се испољило управо на Морачи, нашој ваљда најопјеванијој ријеци, како због ње саме, њеног тока кроз врлетне крајеве, њене јеке, њене силовитости, њене чистоте, тако због догађаја који су се кроз вријеме одигравали на њеним обалама, а који чине Морачку епопеју.

Било је заиста задивљујуће видјети како се током низ година различито опредијељене личности, медији, странке, невладине организације, превазишавши своја неслагања, спонтано налазе на Морачи, као на једној вјечној вриједности изнад и изван политичких и других зађевица и размирица. Како људи из ПзП-а на челу са Бранком Радуловићем заступају исте ставове које већ годинама заступају људи из СНП-а и СНС-а односно НСД-а, мада су се ови посљедњи могли прољетос чујније огласити! Или како се неке личности удаљене од Митрополије црногорско-приморске, налазе на истој таласној дужини са личностима из ове! Или пак како се Дан, Вијести и Монитор такмиче ко ће објавити више смислених прилога у одбрану Мораче, попут оних Дарака Пајовића и Јелене Маројевић из Green Home-a, Дејана Миловића из Мans-а, Буда Симоновића, Вуксана Симоновића, Маријане Бојанић, Марине Марковић, Гарета Танкосића, Вукашина Ћулафића, Василија Миличковића, Александра Чиликова и Татјане Пејовић, Часлава Пејовића у разговору са Весељком Копривицом… Наравно посебно задовољство ми је поменути и нашу вилу прекоморку Франческу Антонели која, испред Свјетског фонда за очување природе, WWF, бдије над Морачом.

Ту свакако спада и аутор ових редова коме је веома жао што не може да наведе неке од својих сабораца из првог боја за Морачу, као да су се уморили и бацили копље у трње, наравно лише владике Амфилохија; док други, као Влдислав Влаховић, Бранко Кујовић, Драгослав Срејовић, Павле Мијовић који се мном спорио по птању Ловћена али био сасвим сагласан по питању Мораче, нијесу више од овог свијета: покој душама њиховим. На жалост и пјесници су овога пута затајили, осим Јована Дујовића чије су Морачке пасторале недавно угледале свијета. Питам се како могу да свеједнако ћуте док се небеса над Морачом и Ровцима злослутно муте?! Жалим што морам да их прекорим али, будући да сам многе године живота свога, и дословно и преносно, принио на олтар Мораче, мислим да могу то да учиним, надајући се да они својим крилатим ријечима неће затрајати утолико мање што Морача својим величанством представља највише надахнуће.

Слично ме збуњује и упорно ћутање Златка Булића од кога је било нормално очекивати да се у овој расправи која се прољетос дигла око Мораче, а и много раније, огласи и као природњак, проучавалац биљног свијета у сливу Мораче, и као директор Завода за заштиту природе Црне Горе. Драг ми је Златко, али ми је много дража Морача, по оној латинској amicus Plato sed magis amicas veritas те стога себи дозвољавам да га прозовем. Збиља није у реду да се, пред толиким ударом који се спрема на природу Црне Горе, неко ко је донекле њен врховни чувар, не оглашава па све да је у питању краљевски трон, а некмоли обична директорска фотеља. Посебно признање треба одати ТВ Вијести која је издашно дала и наставља да даје сав потребан простор браниоцима Мораче од потопа, за разлику од ТВ Црне Горе која је углавном служила, са изузетком једне зимушње емисије Андријане Кадије, као стална трибина заговорницима потопа. Па иако се у посљедње вријеме почињу да у Дневнику доносе супротни ставови, то се редовно чини уз првилеговање званичних.

Тако се може рећи да је Морача, како јој то и доликује њеном величанственом природом и историјом, одиграла улогу будитељке свијести, помиритељке и ујединитељке јавног мњења по једном питању од највеће важности за Црну Гору. Али Морача је истовремено показала лице и наличје друге стране, наиме патолошку острвљеност власти на Морачу, њену упорност да, по сваку цијену, спроведе у дјело пропали пројекат електрана на Морачи, стар више од пола вијека. По цијену одбацивања бројних алтернативних решења која се нуде на другим црногорским водотоцима; по цијену уништавања или угрожавања знатног дијела црногорске баштине, било да се ради о творевинама природе или човјека; по цијену прекидања жиле куцавице тобожње еколошке државе Црне Горе, коју представља долина Мораче, јер да је заиста еколошка не би се о томе јаду радило; по цијену разних испразних обећања, обмана и измишљотина о томе како ће нићи туристички рај на потопљеној Морачи, иако је потопљена Пива жалостан примјер праве туристичке пустиње; по цијену потапања пута кањоном Мораче, једног од најживописнијих у Европи, изграђеног уз највеће напоре и жртве те је стога тај пут такође историјски; по цијену бацања у воду десетина милиона евра које је Европска Унија током ове деценије уложила у санацију тога пута; по цијену обесмишљења дјела, надахнутог кањонима Мораче и Мртвице, двојице великих црногорских сликара, Вука Радовића и Николе Вујошевића; по цијену сакривања од јавности и чувања, као настрожије војне тајне, документа о томе шта било са четврт милиона житеља Подгорице и Зете у случају пролома џиновске бране у Платијама, усљед земљотреса, рата или тероризма. И да не набрајам даље, јер ако се погубни пројекат спроведе у дјело, лелеку над двије Мораче и Ровцима, као и над Црном Гором, управо због сакаћења њене баштине и могућности плављења њене престонице, не би било краја.

Судбина коју црногорска влада спрема баштини Мораче: кањон Мораче и манастир Морача прије и послије потопа

У ствари, озбиљне анализе су показале, мало је рећи сву неозбиљност и мањкавост фамозног Просторног плана Црне Горе, већ његово ругло, као што се показало да је његов виновник, његов зао дах, Бранимир Гвозденовић, стручно, интелектуално и морално недорастао своме задатку. На Морачи се испоставило да је он, на жалост, мање министар уређења простора и заштите природне и животне средине, него што је министар разбијања тога простора и уништења те средине. Јер о каквом уређењу простора и заштити животне средине може бити ријечи кад ће џиновска брана висока преко 150 метара, планирана на Андријеву на улазу у Платије, спријечити доток благе медитеранске струје уз долину Мораче и тиме проузроковати драстичну промјену микроклиме у тој средишњој црногорској области, промјену која ће се негативно одразити како на живот људи, тако на биљни свијет и животињски? О каквој се заштити природне средине може говорити кад ће лавра морачка сасвим изгубити своје природни амбијенат те се више неће моћи говорити, као што се говорило током више од седам и по вјекова: лавра на Морачи, него лавра на огромној локветини Андријево, док је не расточе влага и мемла и не сурва се у ту локветину?! Умјесто да чува, пошто се већ примио тога посла, оно што су Бог и природа кроз вјечност, а људи кроз историју створили и уредили, Гвозденовић и остали силни од силнијех су кидисали да то разграде и преуреде под изговором да штите природу и историју! Какве ли изврнуте психе!

Кад га чујемо како, одговарајући својим критичарима, важно слови на телевизији, да ће се преиспитати неке ствари из његовог Просторног плана, на примјер број лежајева у будућим имагинарним хотелима на планираним језерима и томе слично, постаје очито да у његовој свијести не постоје величанствени кањони Мораце и Мртвице, те књиге-повјеснице планете на нашем простору, које су двије ријеке својим трудом сочиниле и раскрилиле током многих милиона година према к небесима! И заиста, ти кањони дају питању Мораче васионску размјеру, као што му храм Свете Богородице даје божанску. Наравно да то не улази у оквир размишљања министра Гвозденовића, као што га се не дотиче ни ендемско биље на обалама Мораче и њених притока, јединствено на земљином шару, а које ће воде потопа заувијек прогутати! Као што га се не доима ни драгуљ свеопште хришћанске умјетности, лавра морачка, коју наводно хоће да спасе од потока Светигоре, што је вјековима својим жубором безазлено оптиче, довођењем језера у саме њене темеље! Он је, изгледа, са својом потопитељском дружином, минситром економије Бранком Вујовићем, Николом Јабланом, Вујицом Лазовићем и другим режимским великашима, на све остало огуглао и обневидио, осим на оних несрећних 720 милиона киловата струје који хоће да се, уз толику покару и помаму, добију на Морачи, а који се, скоро без икакве штете, могу добити другдје! Додајмо да би та катастрофа требало да кошта око милијарду евра коју би уложила нека страна компанија, вјероватно италијанска А2А, и тиме постала стварни власник и корисник електрана на Морачи током читавих 30 година, што се приближно рачуна као вијек тих електрана.

Острвљени на Морачу: Бранимир Гвозденовић, Бранко Вујовић, Вујица Лазовић, Момир Ђуровић

Донекле не чуди да су се они, што заслијепљеношћу киловатима, што по професионалној деформацији, што по недостаку опште културе и интелектуалне ширине, а нарочито као званичници Владе, упрегли у тај чудовишни подухват, али чуди што то чини Црногорска академија на челу са својим предсједником Момиром Ђуровићем, која је постала права слушкиња текуће политике, као што је у Средњем вијеку филозофија била слушкиња, ancila теологије. Ово изненађује, заправо зграњује утолико више што је Европа, у дјелима својих знаментих аутора, геолога, географа, природњака, антрополога, историчара, истраживача, писаца, пјесника, обасула морачку природу и историју са Богородичиним храмом у средишту, највећим похвалама које не би могле стати ни у позамашном зборнику. Па умјесто да Академија, као највиша културна установа државе, ради на објављивању једне такве публикације како би се видјела сва испреплетаност нашег наслеђа са европским, њен челни човјек Момир Ђуровић иде дотле да је предлагао разградњу морачког светилишта и његово сељење у Ђуђевину или у Баре Радовића, гдје се, као што само име говори, налази велико клизиште, уствари највеће у Динаридима! А недавно је изјавио да Црна Гора не мора ни да примјењује европске стандрде у подизању брана, пошто она није чланица Европске Уније у коју се, међутим, власт куне и у коју хрли свим силама. Стога је Гвозденовић, мимо овог савјета поданичког академика, ипак ишао у Брисел код главног човјека за екологију у Европској комисији, Карла Фалкенберга, надајући се да ће добити зелено свијетло за електране на Морачи, које није добио, али што је званична пропагнда донекле представила као да јесте.

У сваком случају, пошто Академија не ради свој посао, ја сам сматрао својом дужношћу да радим свој, уобличивши зимус управо ту химну коју је Европа создала Морачи, у виду врло обимног, богато илустрованог прилога, који је, међу мојим радовима, под назнаком Одбрана Мораца од потопа, а под правим насловом, Морача у очима европских аутора XIX и XX вијека, доступан на сајту www.tvorac-grada.com Али како се и француска сажетија верзија тога досијеа налази на истом сајту, као и на познатом еколошком сајту Nature Sauvage et Civilisation, насловљена Defense de la Moratcha contre le deluge, то нијесам одолио а да је не пошаљем Карлу Фалкенбергу. Он ми је одговорио да треба дјеловати у смислу како би црногорска влада поступила разумно у овој ствари, изразивши посебно своје дивљење према лику морачког Пророка Илије који се налазио у приложеној иконографији.

И заиста, треба се надати да ће разум побиједити потоп. Да би се то десило неопходно је да динамика која се прољетос створила у одбрану Мораче и која је увелико уздрмала потопитеље, нимало не ослаби, него да се, напротив, још више појача како би се спасла величанствена, благословена, слободарска земља Морача и уписала међу највиша добра човјечанства под заштитом Унеска. Избор између те двије опције, између једне такве свјетске промоције, почасти и славе и између четири несрећне електране које ће усред Црне Горе направити дубоке ране, не може бити јаснији, осим за оне којма су душа и ум затрављени незнањем и несвијешћу, затомљени омразом, инатом и осионошћу, а тиме и неспремношћу да признају да су на погрешном путу.

Узорци бројног ендемског биља, jединственог на планети, које ће нестати ако дође до потопа Мораче: Daphne Blagayana, Edrianthus Montenegrinus, Teucrium Arduini, Moltkia Petrea

Ипак их позивам да се у ове прољећне дане дигну из својих удобних фотеља, изађу из својих ушанчених кабинета, и да се крену уз Морачу, уз њене вјечне Платије које су настајале заједно са сазвежђима на небесима, а које су они, слиједећи своје зле намјере, кидисали да зајезере; нека чују силну јеку бијело-тиркизне Мораче, надошле од топљења сњегова, за коју Франц Вебер, највећи еколог нашег доба, рече да је Бетовенова симфонија, а коју се труде да заувијек ућуткају; нека виде морачке шуме у листању и морачке воћњаке у цвјетању, морачку природу у њеном пуном слављу и здрављу, а коју се упињу да поремете грубим ударом на њену климу; нека узберу неку од оних исконских биљака у морачко-ровачким Платијама, које они настоје да поморе, и понесу драгој особи, вјереници, супрузи, ћерци или сестри, кад се врате у Подгорицу; нека походе морачку светињу и нађу се под њеним смирујућим сводовима и пред замишљеношћу Пророка Илије кога се спремају да са цијелим светилиштем порину у влагу, мемлу и маглу; нека застану пред Светигором, највишим и најславнијим водопадом у Црној Гори, који хоће да са 50 метара висине скрате само на 2 метра; нека им неко из њиховог табора каже, ако мени не вјерују, да је Морача јунакиња у народним пјесмама те у дјелима Његоша, краља Николе и Мажуранића - не би ли се свим тим призорима и сазнањима напојили, ограшили, оплеменили, уразумили, просвијетлили и одустали од свога кобног наума против Мораче.

Париз, крајем априла 2010.

Комнен Бећировић