Момо Капор,
ФОЛИРАНТ
прве класе!

Комнен Бећировић:
Кажи Момо,
СПАСИ ДУШУ!

Пише :  КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

     Прохујала су три пуна десетљећа откако је Момо Капор, у својој књизи Фолиранти, изашлој 1974 у Загребу, узео као повод моје име, моје горштачко  и патријархално порекло, мој идеализам и моју љубав према француској књижевности из студентског доба у другој половини 50-их у Београду, да све то изобличи и карикира али тако да је прототип остао довољно препознатљив па је био предмет извјесне знатижеље ондашњих  Капорових читалаца.

Алфред де Вињи (1797.-1863.)
као официр у француској
краљевској војсци, песник
стоичког надахнућа пред
пролазношћу чоека на земљи

Мадам де Стал (1776-1817)
која је пала у велику немилост
Наполеона јер је подвгрла критици његову тиранију

Комнен из Капорове књиге

   У тој лакрдији, како се види из самог наслова, коју ми донесе у Париз покојни Живорад Стојковић, стајало је како се Комнен, родом из брда више Колашина, осуђује на добровљно заточеништво и самовање у Студентском граду, шишајући се до голе главе; како има сањалачко-унезвијерен, што ће рећи избезумљени, лудачки поглед који та ћела још више истиче; како се Комнен толико одродио од свога завичаја и племена, јер не може да поднесе «мушка  правила» која тамо владају и у њега се не враћа ни кад му отац умире; како се одушевљева француским класицима, Лотреамоном, Мисеом, Вињијем, Госпођом де Стал и Госпођом де Севиње, које Приповедач са својим друштвом, загризајући Комнена, назива «педерским фолирантима»; како  је  овога навео да учи француски својим «врцкањем» неки млади професор у Колашину;  како Комнен толико утонуо у француски језик да већ котрља r и увјерава своје другове, да је шишање нуларицом, као и чај од куваног лука, нешто здваво, умјесто здраво; како је Комнен  «једини живи створ» који је неосјетљив на чари нимфоманке Миме у коју је Приповедач до гуше заљубљен али која припада кршном Алету, него да се радије дружи са бившим глумцем из предузећа за расподјелу филмова, Павличеком, који отворено испољава своју хомосексуалност;  како Комнен отвара прозор, истреса чаршаве и ћебад, купи последње длачице на свом кревету на коме су Але и Мима вршили сношај на који се своди љубав између младића и дјевојака на свакој страници Капорове књиге; како Комнен са Приповедачем сахрањује погинулог Алета односно Александра коме су родитељи дали то име из вјерности према краљу Александру, након што је овај «укокан» у Марсеју; како се, после двадесет четири године изгнанства у сопственој земљи, Комнен најзад бестрви у Француску, своју праву домовину, где постаје угледни слависта и понекад  пише у Монду о Југославији као о некој афричкој земљи… 
     Колико приземности, вулгарности, бљутавости, несувислости, несојлука, и то углавном у једном поглављу на двадесет три, колико их има ова бургијада! Класици француске и свјетске књижевности, па још двије жене, су педерски фолиранти!    

Професор у једној патријархалној средини наводи ђаке на противприродни блуд, а да не буде проказан ни каменован!  Није довољно написати да је великомученик краљ Александар убијен, него да је,  ради увесељења  ауторове истовремено комунистичке и хрватске публике, укокан!  А не може се рећи да се ради о младалачком несташлуку и гријеху Мома Капора, будући да он, кад ово објављује, има пуних тридесет осам година!

Комнен Бећировић са Русоовим ''Исповестима'' у руци, у гимназији у Никшићу 1954. године Жан-Жак Русо (1712-1788) Виктор Иго (1802-1885), један од највећих светских генија, песник Легенде векова, писац Јадника, најчитаније књиге после Библије! Мадам де Севиње (1769-1850) ћија су ПИСМА узор епистоларне књижевности Пол Валери (1871-1945), сви третирани као ''педерски фолиранти'' у књизи Мома Капора која га је прославила и обесмртила

Комнен из стварности

   Не набрајајући даље сличне неподобштине којима је аутор онда себе прославио, да не кажем обесмртио, да видимо, после  Комнена из ове његове капоријаде, какав је био стварни Комнен. Јесте, он је дошао, у јесен 1956, у Београд из среза колашинског, али не с Бјеласице, Вучја или Сињавине гдје нико стално не станује, него из Горње Мораче у коју се сваког љета враћао код својих, помажући их, нарочито оца и брата у косидби;  јесте, становао у Студентском граду, али не с аутором с којим се врло мало сретао, није се шишао до главе самим тим што је држао до свога изгледа и што је редовно похађао предавања, као што никад није кувао ни пио чај од лука  који  ваљда и не постоји сем у Капоровој машти; јесте стварни Комнен патио је због суровости и оскудности ондашњих услова живота и зала која су починили комунисти, чезнуо је за свијетом као за једном великом бескрајном  слободом и авантуром, али никад није заборављао своју постојбину, своје епско порекло ни подвиге својих предака Требјешана, опјеване у народним пјесмама; јесте, стварни Комнен био велики идеалиста, не само онда него и кроз читав и, као такав, грозио се сваке нискости, прљавштине моралне и физичке, посебно изопачења којим се природни однос човјека и жене захваљујући коме се, уз највеће земно блаженство, продужује људски род, замјењује неприродним односом човјека и човјека преко дебелог цријева; јесте, стварни Комнен је био толико чедан да није ни знао да постоји једно такво изопачење све док није, у својој двадесетој дошавши  у велеград, за њега први пут чуо; јесте, стварни Комнен је почео да стиче прво знање из француског у Колашину од професора Вељка Самарџића, већ тада покривеног сиједим власима, али нарочите од младе лијепе професорице Милеве Тапушковић у гимназији у Никшићу, гдје јој то било прво запослење, и у коју је пола нас било наравно безнадежно заљубљено;  јесте, стварни  Комнен је био толико поносан да га је било срамота да, не само због лијепе и љубазне професорице, него и због своје  амбиције и жеђи за знањем, не буде први у разреду из француског; јесте, он се већ тада опијао француским класицима од којих му је неке професорица позајмљивала, а касније их узимао из Француског културног центра у Београду, и доносио у своје планине те учио читаве поеме Игоа, Вињија, Бодлера, Рембоа, Валерија напамет, као што је страсно читао дјела Русоа, Балзака, Стендала, али и Дантеа, Шекспира, Сервантеса, Достојевског већ самим тим што је студирао Свјетску књижевност а, уз то, историју умјетности и естетику; јесте стварни Комнен је, завршивши студије и захваљујући стипендији од Универзитета у Нансију, у својој двадесет четвртој години, отпутовао у јесен 1960 у Француску, гдје је затим, једно вријеме, добио мјесто предавача српско-хрватског, како се то онда звало, и књижевности, успоставивши прве контакте са француским писцима; јесте, стварни Комнен је толико успјешно радио на Славистичкој катедри  у Нансију, спремајући докторат, да му је власт најстрожије наредила да се, 1963, врати у Београд, подвргавши га притиску да шпија, а на његово одбијање, прогањању и скоро пребијању једне вечери у кафани хотела Балкан од стране Удбе, да га не спасише два његова Морачанина, Јован Дујовић и један Дожић до чијег имена свакако морам доћи; јесте, стварни је Комнен, вративши се касније у Париз бесједио са живим француским класицима, као што је некад друговао са класицима њиховим предходницима у својим морачким и велеградским самоћама; јесте,  стварни Комнен је писао у Монду  о својој земљи да би исказао свој и српски бол за порушеним ловћенским олтаром, чиме је запао у најдубљу немилост Брозовог режима, док се Момо Капор тада налазио у његовој најдубљој милости, постајао његово мезимче, његов забављач, улазио у његову моду.

     Ето то би била  углавном сва разлика и сличност између стварног Комнена и оног «романсираног» у фолирантској капоријади, написаној специјално за «Biblioteku Hit», накладног завода Znanje у Загребу, како стоји на омоту књиге. Све је то Момчило-Момо Капор онда  савршено знао, као што је имао прилику да током друге половине 60-их чита на страницама «Нина» моје разговоре са читавом плејадом француских аутора онога времена међу којима Франсоа Моријак, Жан-Пол Сартр, Андре Малро, Луј Арагон. Нека ова ријеч коју ми је упутио Андре Малро, примивши ме једног мајског јутра 1969, у Palais Royal, Краљевској палати у којој се налазило Министарство културе на чијем се челу налазио, даде представу о тим разговорима. Како сам му неколико дана прије тога био доставио питања, он ми, узевши ме под руку и извевши на велику терасу дворца, док се у салону поставе ТВ камере, рече: «Знате, ваша питања су врло високог нивоа и морам вам признати да сам се припремио за наш разговор, чак  сам направио забиљешке». Вредело је читати и учити напамет све оне «педерске фолиранте»  само да би се чула једна таква похвала из уста једног од највећих људи XX –ог вијека.  А било је и других, попут оне коју ми је, неку годину раније, упутио Луј Арагон, написавши ми као посвету своје чувене антологије Игоовог пјесништва, Aves-vous lu Victor Hugo – Јесте ли читали Виктора Игоа?: «Комнену Бећировићу, коме се то питање не поставља, Луј Арагон».

Нема Мома Капора, потоњег великог Србина,

међу браниоцима  Његошеве задужбине на Ловћену

    Све је то Момо Капор одлично знао па зашто ме онда стављао као прототипа у свој брлог звани Фолиранти, да ли због стваралачке немоћи, да ли намјерно, да ли да мало сеири на мој рачун, да ли да ме сатанизује  због мог заузимања  за спас једног од највиших олтара Српства и свијета, Његошевог храма на Ловћену, на који је онда била  зинула бољшевичко-усташка аждаја чији је он био миљеник? Чуо сам га једном приликом на телевизији БК његову исповијест како се дружио и љетовао по Дубровнику са Брозовим великашима, онима у милости и немилости, Кочом Поповићем, Александром Ранковићем и другима, само не рече да ли им се, пијући  заједно виски, подригивало од њихових силних српских жртава.

 
Александар Карађорђевић,
витешки Краљ ујединитељ
и српски великомученик,
обновио је Његошеву капелу на Ловћену
коју су 1915. године срушили Аустријанци!

     Аждаја је онда грозно ригала на обновитеља храма на Ловћену, краља Александра, зато што није, умјесто божанског цвијета изниклог из Његошевог генија, пристао да  постави на Ловћен Мештровићеву накараду. Узалуд тражим име Мома Капора међу стотинак интелектуалаца, писаца, пјесника, историчара, вајара сликара, међу којима велики Петар Лубарда, који су дигли глас против тог вишеструког непочинства: над природом, историјом, културом и етиком. Како да Момо Капор,  тај највећи писац међу сликарима  и највећи сликар међу писцима,  тако јадно затаји на једну тако величанствену тему, горе него Комнен из Фолираната на чари мале развратнице Миме Лашевске ?! А како и не би затајио кад се баш тада церекао над другим ктитором Његошеве капеле на Ловћену, краљем Алексанром!
     Осим тога, за мене је краљ Александар био донекле ствар породице, пошто је наш Требјешки бард, а мој брат по трећем пасу Радован Бећировић, испјевао двије чувене поеме у славу краља Александра, једну поводом Краљева доласка у Црну Гору 1925, управо ради повратка Његошевог праха на Ловћен, другу поводом Краљеве погибије 1934 у Марсеју, које сам знао напамет још од  раног ми дјетињства.  

     Да још додам да ми се низ пута у животу десило да чујем како мој лик асоцира на лик краља Александра, као и на лик Дантеа, Абрахама Линколна, Франца Листа и Лоренса Оливијеа, што бескрајно превазилази моју скромну личност, али на што сам био веома поносан и гледао да будем достојан тих поређења. Ваљда ћу наћи код неког од Капорових биографа са којим су га великанима упоређивали његови савременици.

     Не могох ићи у Црну Гору ни у Морачу током више од пола деценије, од љета 1969 па до почетка зиме 1975, јер су ми гласови долазили да ми пријети  хапшење због тога што сам одбрани Његошевог Ловћена дао свјетске размјере, укључивши у њу, поред других знаменитих људи, и самог Малроа, али те зиме ми умрије отац Стеван у дубокој старости, па ријеших да  му идем на вјечни испраћај, макар ме сјутрадан послали на Голи Оток. На повратку у Париз, остах десетак дана у Београду, понајвише се виђајући са Матијом Бећковићем.

Комнен Бећировић, лета 1969. године,
на ходочашћу Ловћенској светињи,
за чији је спас и васкрс многе године
свога живота уложио

     Тада ме Антоније Исаковић - мир праху његовом - поведе једног дана на ручак у Кошутњак и саопшти ми да је нешто чуо како би боље било да што прије отпутујем у Париз, што и учиних. Но за тих неколико дана, више особа ми помену Капорову књигу која бјеше постала бестселер, те се огласих једним краћим и умјереним написом у Политици  од 26 априла 1975, у коме јасно повукох границу између Капоровог јунака и некадашњег мене. На то је, како сам сазнао, Капор, доследан себи, одговорио нечим недоличним тако да је Политика одбила да му то објави.
     Истовремено је режим стао увиђати какво је стравило и грдило навалио на Ловћен, па се осмјелих те почех, као и некада, сваког љета долазити у Морачу, задржавајући се обавезно по неколико дана у Београду. Приликом једог од тих наилазака, случајно сретох Мома Капора који ме угледа издалека и, бесумње знајући да је према мени грешан, пође ми у сусрет раширених руку, што прихватих као гест помирења и извињења с његове стране. Рекох му да би било добро да оно исправи, јеноставно замјеном имена, што ми се учиње да наиђе на његово прећутно одобравање.

 
Момо Капор, на омоту загребачког издања
''Фолираната'' 1975. године


Комнен Бећировић,
почетком 70-тих година
У Паризу када је ангажовао
европске и светске умове
за спас српских светиња
од рушилачке руке
Брозовог комунизма!

Момо Капор од забављача

постаје национални херој

      Као што до тада, уза сво поштовање читаоцима Мома Капора, нијесам читао његове књиге, осим Фолиранте од невоље, тако ни по тада, бавећи се мноштвом других ствари, посебно спасавањем величанствене земље Мораче од потопа чему посветих читаве године, тако да Момо Капор сасвим неста из мог видокруга све до распада Југославије почетком 90-их и Голготе на којој се тада нађе српски народ. Пријатно ме изненади његово ангажовање у одбрану свога нападнутог, облаганог, изолованог и на свјетски стуб срама прикованог народа, прије него што ће се на њега, уз свеопшти лавеж, сручити пакао Нато-а. Рекох себи: ево требало је да се деси национална трагедија па да се Момо Капор најзад уозбиљи и да од обичног забављача, постане национални човјек.  И заиста мора се признати да је Момо Капор, посебно оним текстовима у Политици, својом духовитом ријечју привијао на ране српског народа, за разлику од неких који су, прихвативши туђу причу, њиховим опаким језиком на њих досољавали. A био сам чуо да је имао и озбиљних здравствених тешкоћа па ми га је искрено било жао.
     Међутим долазак Мома Капора средином новембра у Париз, ради промоције његове књиге Тајна Шломовић преведене на француски у издању Ксеније нашег младог пријатеља и вишегодишњег саборца за српску правду и истину, Слободана Деспота - наједном покрену све одавно опроштено, превазиђено и скоро заборављено.

    Наиме, био сам ријешио, отказавши један важан састанак са мојим француским пријатељима суверенистима, да се радо одазовем на Деспотов позив да присуствујем вечери Мома Капора у сриједу 15 новембра у Културном центру Србије, и уобличавао на компјутеру неколико ријечи хвале аутору за његово одлично држање у нашим великим искушењима са освртом на далеке студентске дане прије пола вијека - кад ми дискретна рука у већ палој вечери донесе онекуд из забаченог угла библиотеке и стави  на сто Фолиранте.  Замало их не одгурнух као нешто што је било и прошло тим више што никада нијесам био злопамтило, кад ми ипак поглед паде на давно обиљежене странице гдје прочитах из оног загребачког издања:

Неколика  «бисера» из књиге Мома Капора

…. « Kotrljao je slovo r, imao unezveren pogled sanjara koga zivot neprestano prekida u njegovim vizijama. Rodjen je u brdima iznad Kolasina. Pripadao je porodici ludaka, koji su, da bi se prisilili na dobrovoljno zatocenistvo u Studentskom gradu, sisali glavu do koze masinom « nularicom »…- To je jako zdvavo – rekao je Komnen trlјajuci celu »…. (str. 91, 92.)

….« Ismevali smo njegovu ljubav za istancanu francusku knjizevnost. Madam de Stal, Alfred de Vinji, Madam de Sevinje, Mise, Lotrеamon… Njegove ljubimce zvali smo pederskim folirantima a on ih je branio do poslednje kapi krvi, sa blagoscu, kastriranog svestenika, oprastajuci nam nase uvrede pocinjene iz neznanja »… (str.92)

….« Navikao je na svoj lezaj u uglu, na svoje knjige i gomile recnika. Uzivao je u hrani iz menze, koja je bila mnogo bogatija i raznovrsnija od one kod kuce, u brdima. Tada jos nisam mogao da znam: Komnen je brizljivo pripremao selidbu svoje duse u zavicaj pesnika koje smo zvali pederima”…

…..“Zanimljivo je da Komnen nije nikada spominjao svoj rodni kraj. Tamo su ga vec odavno bili oplakali o otpisali kao crnu ovcu zbog urodjеnе zenstvene finoce i nesposobnosti da se uklopi i prihvati plemenska pravila ponasanja za muskarce. Potpuno sam i bez icije pomoci, krcio je tako stazu do svog sna kojim se zarazio ko zna gde i kako: mozda u seoskoj bibloteci onoga dana kada je slucajno naleteo na Antalogiju francuske poezije, ili onda kada je bio zaveden vrskanjem mladog profesora francuskog, cije je prvo zaposlenje bilo – Kolasin.

  I kada je jednog jutra 1960. zakoracio na peron stanice Sen Lazar, bio je najzad u svojoj pravoj domovini od koje ga je odvajalo izgnanstvo dugo dvadeset i cetiri godine. Bio je najzad u Francuskoj! Nije se vracao cak ni kad su mu javili da mu je umro otac.” (str. 93, 94.)…

 … »Komnen nije voleo Mimu Lasevsku. (…) Vracao bi se tek posto Mima ode. Cim bi usao u sobu, otvarao je prozor bez obzira na to kakvo je vreme napolju. Rasirenim nozdrvama lovio je preostale Mimine mirise i vracao u red svoj izguzvani, po njemu, verovatno, oskrnavljeni krevet. Istresao cebad, zatezao plahte, lovio je nevidljive mrve i dlacice, bas kao da je zeleo da potpuno unisti i poslednji trag Miminog prisustva medju nama. (…) Komnen je je bio jedini zivi stvor, medju ljudima, mackama, psima, bubama i pticama, potpuno otporan na magnetizam kojim je ona privlacila i osvajala sve koje je upoznala » (str.94, 95.)…

… »Poducavamo zbunjenog Komnena kako ce zicariti lovu. Obici ce najpre Kolarac, pa onda Kinoteku, produzice do Slozne brace, proci kroz Proljece, pa se spustiti do zeleznicke stanice i pokusati da opeljesi nekog zemljaka. (…)

Ne znam koliko je proslo otkako je otisao Komnen, mozda sat, mozda nedelja...

 Budi nas svetlosni udarac u oci.

Iz Miminog narucja prosipaju se paketi. Iza nje u sobu ulaze dve ogromne kese – Komnen i gosn Pavlicek ». (178, 179.)…

Да разјаснимо наш неспоразум за живота

    Згранух се: па зар није ништа промијенио, зар је све ове баљезгарије, ово кастиженије могао овако да остави ?! Одох на Интернет, кад тек тамо имам шта видјети: кастиженије је, као роба широке потрошње,  од 1974 до 2006 узнапредовало, доживјело читавих десет издања, преведено на неколика језика, видјех на бугарски и македонски, и налази се цијело на Интернету ! Ваљда је била и нека награда, што само потврђује истину да понеки цвијет може да израсте, међу мноштвом корова, на буњишту… Све ми се поврати, заудари ме  смрад преко понора година, - таква је моћ ове Капорове литературе - смучи ми се, развезах већ свезану машну, и одустах да идем на Капорово вече. Мишљах да ће ме сјутрадан проћи али, напротив, стаде ми се данима наметати, било радећи на другим темама, било излазећи, да мало одахнем, у парк иза Notre-Dame гдје су  последњи дукати на липама упорно одолијевали новембарској киши и вјетру.  А Момо Капор  добро зна да је једини начин да се аутор ослободи неке теме која га опсиједа, јесте  ако је обради.  И нека се не чуди што му се ово у вези са мном дешава : Сартр је написао, а то ми је поновио у нашем ватрометном разговору јуна 1967, да нас наша дјела, имајући у виду нарочито недјела, заувијек прате.  Стога је Момо Капор требало  да помисли да ће оно што је тада стварала његова разузуздана машта, можда морати једног дана да испашта.  Такође треба да разуме да сам, као јунак његовог романа, стекао, након тридесет година стрпљења, право да кажем, кад се већ за то указала прилика, шта мислим о свом аутору.  Уосталом,  свако има право да пише своје мемоаре, неко лажне, неко истините.  И као што види, ово му пишем на завичајном дијалекту, како би се увјерио да ни после пола стољећа проведена у Француској, а некмоли онда, нијесам «преврнуо» језик.

     У сваком случају,  ствари су се морале разјаснити и поставити на своје мјесто, јер не би ваљало да ме будући проучаваоци Капоровог дјела поистовјете са оним Комненом из Фолираната, тим прије што нема другог Комнена из колашинског краја који је имао француску судбину осим мене, и што мене тада више неће бити да им објашњавам да ја то нијесам, као што сам објашњавао, лично и преко штампе, оним Капоровим читаоцима по Београду далеке 1975. Морали смо да се објаснимо и сведемо рачуне, утолико прије што нам лађе увелико плове ка другом свијету па не би имало смисла да се тамо у Господњем крилу, ако нас грешнике у њега прими, објашњавамо и  свој земаљски неспоразум настављамо.

Кажи Момо, спаси душу...

     Стварно 0чекујем од Мома  Капора да, пошто сам му указао на његов гријех у коме је тридесет година провео, да не кажем као риба у води, јер риба не живи у каљузи, гријех којим се поносио и који му је, судећи по броју издања и по прођи коју је његова лакрдија  имала, силно благо доносио, очекујем, дакле, од њега да се хришћански, пошто је већ постао узоран Србин а тиме хришћанин, преиспита.

Комнен Бећировић
по упису на београдски
Универзитет,
јесени 1956. године
Фотографија са Индекса.

     Нека нам каже како  је посрнуо у тај гријех, и је ли га се икад, током свих ових прохујалих година година дотакло покајање, не само у односу на мене, приказаног у најгорој настраности и супротности од онога што сам тада био и кроз живот остао, него и према толико младежи која је током времена ту прљавштину гутала и њоме душу хранила. Јер оно што се налази у тој капоријади, може се, и још пуно  више,  већ одавно наћи на сваком киоску и у свакој порнографијади, само не вјерујем да ће се ни у једној од њих наћи како су, на примјер, великани француске и свјетске књижевности чија слава испуњава читаво поднебесје, обични «педерски фолиранти», и како све оне који се њима напајају, треба извргнути руглу.