КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

МОЈА ОДБРАНА

ОД ЈЕВРЕМА БРКОВИЋА

-  трећи дио -

Кобна улога у рушењу Његошеве капеле Вељка Милатовића

кога Јеврем Брковић предпоставља

и супротставља владици Николају

     Преглед, дат у претходном броју Истине, скандалозног односа Јеврема Брковића и осталих загрижених анти-Срба и дукљаноида у Црној Гори према владици Николају, остао би непотпун кад не би изнијели кога Брковић, осим самог себе, предпоставља и кога супротставља Николају Велимировићу кад је ријеч о Ловћену и Његошу.

Ради се, ма колико то било невјероватно, о Вељку Милатовићу који се био толико истакао у братоубилачком рату у Црној Гори на страни Јосипа Броза да га је овај наградио звањем  народног хероја, прије но ће га поставити за једног од својих главних удбаша, а затим за предсједника Црне Горе и, као таквог, за свог главног човјека за извршење непочинства на Ловћену: разарање његовог врха и светилишта и градња садашње накараде на њему, зване Мештровићев маузолеј Његошу.      То се, по свједочењу пјесника Танасија Младеновића, који је био истинит и храбар човјек, десило у доста понижавајућим околностима по Вељка Милатовића: наиме овај је на једном пријему у Младеновићевој вили на Дедињу, још не знајући да лично Броз стоји иза намјере да се руши Његошева капела, гласно реаговао да он неће никад дозволити да се руши грб Црне Горе, њено највеће знамење.

Комнен Бећировић

   То је исте вечери доспјело преко његових доушника до старог тиранина који је сјутрадан позвао Вељка и строго му заповиједио: "Ти ћеш ми бити гљавни за маузољеј"- Броз је најчешће л изговарао као љ - што је овај без поговора прихватио као најсветију дужност, мада би исто био учинио да му је Броз био наредио да сатре пола Црне Горе.

Комунистички злочин над Ловћеном. Црвено-црна челична птица, војни хеликоптер под будним оком Брозовог послушника Вељка Милатовића,  зликовачки руши свету Његошеву капелу на Ловћену

Толико су Брозови великаши били вјерне слуге свога господара, али су се за тај свој ропски однос према њему љуто светили и натресали над народом. Наравно да се Вељко Милатовић својски дао на посао створивши такозвани југословенски одбор за градњу маузолеја у који су одбили да уђу Иво Андрић, Петар Лубарда, Михаило  Лалић, између осталих еминентних личности тог времена. Не могу да провјерим док ово пишем, али биће да је, према Пери Симићу, који је увелико ушао у архиве Јосипа Броза, он ишао са Веселином Ђурановићем и Видојем Жарковићем, јуна 1971, код Броза на Брионе да их овај утврди у зликовачком подухвату против Његошевог Ловћена.  То је Броз смјеста учинио, рекавши им да се не обазиру на противљење тамо некакве - то је био његов омиљени израз - цркве и интељигенције. А по причању Милована Витезовића, кога је Вељко Милатовић једном приликом примио у своја кола на путу из Котора на Цетиње – волио је да буде у друштву књижевника -, кад му је Милован изнио своје запрепашћење одлуком да се руши највећа црногорска и једна од највећих српских светиња, Вељко је набусито одговорио: «Тако је одлучено и не можемо се играти с државом.»          Колико Брковић у наставку XII и XIII свога утука на моју књигу о Ловћену, блати Николаја Велимировића, несвјестан да за злато не пријења блато, толико у наставку XXIV, велича и уздиже Вељка Милатовића, обимно наводећи његове несувисле фразе као откровење саме истине о Ловћену, као апотеозу, како сам вели, за разлику од Николајевог бућкуриша, како назива славну бесједу. Треба читати шта Милатовић каже да би се повјеровало: “Ево од данас Његошев Ловћен виши је за један испуњени дуг нашег покољења великом пјеснику, за ново дјело инспирисано њиме.     Ово је тренутак кад с Ловћеном сраста гранитна ријеч нашег времена и нашег човјека (…) Овај Маузолеј црногорском пјеснику борбе и слободе, Петру II Петровићу Његошу, није хододарје и  задужбина у славу трона и олтара, декор моћи и прилог што велича  улагача. Он није хладни мермерни ковчег на врху опјеване горе ни светилиште измакнуто од смртника да би се исказивало страхопоштовање(…)

    Маузолеј Његошу је споменик солидарности свих наших људи (…) Том Његошу, горостасу – пјеснику  борбе непрестане и визионару, подигосмо овај споменик на Ловћену иако увјерени да је највећи споменик Његошу, његовој стваралачкој самовољи и слобдарским хтјењима – слободна Црна Гора у слободној заједници равноправних народа и народности социјалистичке и несврстане Југославије”

Ово је тренутак кад с Ловћеном сраста гранитна ријеч нашег времена и нашег човјека (…) Овај Маузолеј црногорском пјеснику борбе и слободе, Петру II Петровићу Његошу, није хододарје и  задужбина у славу трона и олтара, декор моћи и прилог што велича  улагача. Он није хладни мермерни ковчег на врху опјеване горе ни светилиште измакнуто од смртника да би се исказивало страхопоштовање(…)      Маузолеј Његошу је споменик солидарности свих наших људи (…) Том Његошу, горостасу – пјеснику  борбе непрестане и визионару, подигосмо овај споменик на Ловћену иако увјерени да је највећи споменик Његошу, његовој стваралачкој самовољи и слобдарским хтјењима – слободна Црна Гора у слободној заједници равноправних народа и народности социјалистичке и несврстане Југославије”(…) Само још недостаје уобичајени поклик брозовског ритала: “Живио друг Тито, вођа и учитељ наших народа!”

Комнен Бећировић пред неугасивом српском буктињом, Његошевом црквом на Ловћену, рад академског сликара Бата Михаиловића, Периз 1972. године.

    Да не говоримо о  бесловесностима као што су: да је Ловћен постао виши кад је и физички, зарубљивањем врха, а још више духовно, убијањем историје, религије и поезије, постао нижи; о гранитној ријечи нашег времена и  човјека; о хододарју - измишљена ријеч којом су се  ондашњи вајни црногорски књижевници разметали; о нападу на краља Александра и Српску Православну цркву кроз критику трона и олтара, о Његошевој стваралачкој самовољи, док је Ловћен би жртва Брозове зликовачке самовоље, и  томе слично.

Садашња накарада на Ловћену

– стравична метафора    антисрпске Црне Горе

      У ствари, Брковићева амбиција је да, слиједећи злим путем својих идола, Јосипа Броза, Блажа Јовановића, Вељка Милатовића, али и Савића МарковићаШтедимлије, који садашњим ругобним здањем, свети врх Ловћена оскрнавише и разорише и његову божанствену круну у гомилу сасуше, то исто учини, служећи мрачним силама, са Његошевим дјелом као и са душом Његошевог народа.

Зиндан на Ловћену: данашње усташко-комунистичко чудевеније, највећи злочин у историји светске културе!

Јасно је да, без Српства које је њена духовна суштина, Црна Гора се отуђује од саме себе и срља у понор зла и наказности, као што то не престаје да се, мање-више, догађа од 1941 на овамо. Накарада на Ловћену, које Брковић хоће да нам наметне као врхунску вриједност, управо је стравична метафора те антисрпске Црне Горе, њена слика и прилика.      У свом подухвату рашчињавања и обесвећивања свега  онога што су толики вјекови сочинили и посветили, жалосни мисионар дукљанства био би смијешан и гротескан кад не би био штеточина, загађивач и тровач душа. Како ће се  он  и његова братија, сјутра у Европи сложити за иновјерним и инојезичним људима кад не могу данас са својом једнородном, једнокрвном и једнојезичном браћом у Србији?!     Мисле ли они, несрећници, да ће завијањем из њихове дукљанске пећине, истргнути неимарство и сликарство немањићких задужбина из свјетских антологија умјетности, или пак нашу народну епику, на коју се такође блатом бацају, из антологија свјетског пјесништва.

Или да ће моћи да затоме вјечни јек гусала који је ограшавао покољења?! Могу им рећи да су недавно, настојањем аутора ових редова и његових француских пријатеља, српске гусле, баш уз стихове из Мајке Југовића и Косовке дјевојке, величанствено зајечале на Сорбони, једном од светилишта европске културе. Јеврем Брковић ме оптужује да сам ратнохушкач, подстрекач на рушење Дубровника и варварин. Још о лажи о српском разарању Дубровника.

Брковићеви "Ловћенски стражари": Ајриз Ибрахими, Жељко Пајовић, Фатам Ахмети, Елвир гаши, Шемси Ахмети, поносно држе везане "матерње" барјаке на Ивановим Коритима 31. октобра 2004.

    Међутим, што се тиче редова овог текста  о кобној улози Вељка Милатовића, у сламању величанственог и светог врха Ловћена,  нијесам мислио, иако су били написани прије неколико мјесеци, да их уносим у овај трећи дио моје Одбране намијењен Истини из  чистог обзира према њеном уреднику Петру Милатовићу, да му ране не вријеђам,  али кад сам му то саопштио, он је рекао: «Нипошто! Не изостављај то што си написао све да ми је најрођенији, а некмоли неки уљез преко одиве у наше братство и коловођа зла на Ловћену.

Петар Милатовић, уредник ИСТИНЕ: Српско-српска мука је кад се један Милатовић стиди због другог Милатовића који се ничега није стидео!

Уосталом, ако је један Милатовић рушио Његошеву капелу, други ће је обнављати!» Што Петар заиста чини самим тим што већ годинама са Острогом држи Његошев Ловћен као симбол на свом личном сајту www.milatovic.org  , као  и на сајту  Истине  изнад рубрике Дневне вести.        На крају својих разних лагарија против мене, Јеврем Брковић ме тешко набјеђује да сам ратнохушкач и варварин, као што ме његов послушник Цимеша набиједио да сам истребљивач, обраћајући ми се овако: «А ви сте, иначе, господине Бећировићу, јавно подржали, наравно из Париза, вандалско рушење Дубровника, којег су рушили и ваши Срби и ваши «српски» Црногорци. Нека вам служи на част акција коју сте водили за што темељније рушење Дубровника. Кад подржавате варваре и ви сте варварин!» Само што ме не пријављује Карли дел Понте да ме њени пандури воде у Хашку тамницу, гору него ону азачку из народне пјесме.      Међутим, како поводом његових осталих оптужби на мој рачун, тако и поводом ове, истина је крајње поразна по Брковића.  Али прије но то покажем, треба се повратим на велику лаж о разарању Дубровника, будући да сам од изласка првог дијела ове Одбране на сајту Истине од 10 априла, добио преко Интернета од нашег честитог Србина професора Миње Милојковића из Монтреала, драгоцјен материјал на енглеском и француском језику са суђења Слободану Милошевићу у Хашком трибуналу.     Испитујући, у току расправе по питању Дубровника, која се одвијала 18 децембра 2002, градоначелника Дубровника из 1991-92, ПетраПољанића, као свједока оптужбе, Милошевић је овога  мноштвом  непобитних доказа тотално поразио, као што је то учинио са највећим бројем свједока оптужбе због чега је, да би Хашки суд избјегао тоталну катастрофу, на крају био уморен.

Милошевић је, том приликом, дао пројектовати не само видео-касету Џона Петера Махера од 25 марта 1992 на којој се видјело да је стари дубровачки град  у ствари нетакнут, већ и једну другу касету изгледа снимљену од стране дописника Индепендента почетком октобра 1991, приликом посјете групе страних новинара Дубровнику, на којој се такође видјело да Дубровник није уопште претрпио никакви разарања. На то је Пољанић одговорио да су се Дубровчани осјећали угроженим од јединица ЈНА око града па да су хтјели да дигну галаму у медијима, како би се избјегло најгоре, што се, по њему,  десило од 20 до 23 октобра кад се на Дубровник оборио прави ураган пројектила. Онда га је Милошевић упитао: «Како објашњавате чињеницу да су 30 октобра 1991, што значи недјељу дана послије напада који сте малочас навели, страни амбасадори, међу којима амбасадор Велике Британије, Холандије, Италије, Грчке, као и помоћник амбасадора Сједињених Држава, посјетили град и  констатовали да Стари град није био оштећен, сем неколика здања на ивици града, не изјављујући ко их је оштетио, већ, напротив, да су приче о томе како је пало 15 000 граната на град, лишене сваке основе? То је било званично саопштење које нам је дато, свима нама, преко медија, увече 30 октобра те 1991 године.”

Злочин над светим брдом, уље на платну сликара Томислава Џогаза

   Пољанић је на ово остао забезекнут, као и на друге чињенице које је Милошевић стао износити: да су испаљиване из Старог града гранате на положаје ЈНА-а около града, посебно на Жарковицу; да је у старом граду кружио један камион са противавионским топом са кога  су испаљиване неке од тих граната; да су на зидинама била митраљеска и минобацачка гнијезда која су тукла околне положаје ЈНА-а; да су након посјете групе амбасадора паљене гомиле аутомобилских гума у граду како би се се стекао утисак да град гори и преокренуло свјетско јавно мнење; да су припадници  Збора националне гарде, ЗНГ-а, експлозивом разорили библиотеку и музеј Српске православне цркве;  да је Дубровачки вјесник објавио како је погинуло 450 војника ЈНА-а и територијалне одбране, док се у Дубровнику, према Пољанићу, налазило тек стотинак бранилаца; да су прве жртве на граници Црне горе и Хрватске биле црногорске, поводом чега је Скупштина Црне Горе одржала комеморативно засиједање; да је ЈНА, неутрализовањем усташких постројби које су имале план да заиста сруше Дубровник како би се дигао Запад на Србе, у ствари спасила Дубровник, итд., што је потпуно дотукло Пољанића.

Факсимил чланка из Монда од 28. маја 1991. године, у коме се Комнен Бећировић обраћа папи Јовану Павлу II да дође у Југославју и смири братобилачке демоне.

Ипак се он ишчуђавао, батргао у својој лажи, тврдећи да су пале хиљаде граната на Стари град, од којих 56 само на Страдун, а 53 на Францискански манастир, који је на Махеровом снимку скоро без огреботина; да су зидови дубровачких здања направљени тако солидно да су могли одољети али да је  унутрашњост тих здања страдала; да он не зна или да први пут чује неке ствари, а да су друге лажне; да је 2000 либерала и осталих црногорских слободара, тада просвједовало на Цетињу против рушења Дубровника, уз пјесму: Са Ловћена вила кличе: опрости нам, Дубровниче!, очито имајући у виду ону Брковићеву  је(в)ремијаду, и томе слично. А негдје сам и прочитао како  Брковић каже да би се србо-црногорски рушитељи Дубровника могли искупити за њихов толики гријех једино тако ако би ишли на кољенима, бауљали кроз љуте црногорске и херцеговачке кршеве и врлети све до Дубровника - нешто што је само овај болесни  маштар у стању да смисли.     Док Јеврем Брковић тврди да сам подстицао на рушење Дубровника, ја сам  јавно преклињао папу Јована-Павла II да смирује разбуктале братоубилачке страсти између Хрвата и Срба        Све ово показује колико је без основе, већ на самом терену, Брковићева оптужба да сам хушкао и подпаљивао из Париза на што «темљније» разарање Дубровника и понашао се као варварин, али и колико је његова нарицаљка над Дубровником, којом се он толико поноси, једна обична лажуља. Такође сам претраживао на Интернету да видим постоје ли призори разарања Дубровника и нашао само два-три увијек иста од којих на једном сукља пламен из приземља једне зграде, вјеровато књижаре Српске православне цркве. Међутим, има још нешто далеко горе по дукљанског поглавицу: не само да нијесам те конбне 1991, кад се на све стране, посебно у Брковићевој другој домовини, ударало у ратне бубњеве, у томе учествовао него сам, напротив, преко једне од највећих свјетских трибина, проповиједао разум, мир и слогу, као што о томе свједочи моје смерно обраћање папи Јовану-Павлу II, изашло под насловом Pour la reconciliation, За помирење, у Монду од 28 маја 1991, а које је већ сјутрадан пренијела Политика, тако да Брковић не може рећи да за њега није знао.

     Обузет неком врстом пророчког немира, још почетком 1991 док сам се налазио у Подгорици, да се иде у велику трагедију, предложио сам, вративши се у Париз, у свом обраћању папи преко Монда да врховни поглавар Католичке цркве што прије дође у Југославију, сретне се и богослужи са патријархом Павлом и са њим, ријечима истине, покајања и опраштања, смири узавреле братоубилачке демоне који су тресли југословенске народе, у првом реду Хрвате и Србе. «Папин долазак у Југославију, о коме се говори и који се очекује већ годинама  - писао сам -, свакако би допринио да се превазиђе садашње стање ствари, на прагу новог раздора. Сигурно је да ће Хрвати, одани Риму, послушати папу, а да ће га Срби, као добри хришћани, чути.

У сваком случају може се радо замислити искупљујући сусрет два духовна поглавара, папе и патријарха, како се заједно моле и служе помен на неком од стратишта српског народа под хрватско-усташким терором за вријеме Другог свјетског рата. На примјер, у Јасеновцу, страшном логору смрти, гдје је пострадало стотине хиљада невиних Срба. Или над једном од хиљаду и тринаест јама широм Крајине, Далмације и Херцеговине, гдје су бачена друга мноштва Срба, људи, жена и дјеце! Или пак над остацима неког од многобројних православних храмова, порушених или спаљених, понекад са вјерницима унутра затвореним. А пошто су те страхоте биле, на жалост, почињене од стране његових, Свети Отац би такође могао да постави на неком од тих мјеста камен темељац једног великог храма покајања».

     Послије ове сугестије да се путем истине, признања грехова и покајања, дође до катарзе, неопходне за суживот како јединки тако и народа, и подсјећања на осуду, додуше усамљену, геноцида над Србима из самог Ватикана од стране чувеног кардинала Ежена Тисерана, наставио сам: «Ево за садашњег папу одличне и чак неодложне прилике да скине једну страшну хипотеку! Јер било би несхватљиво да савјест хрватске нације остане заувијек притиснута чудовишним Каиновим бременом које представља милион српских мученика!«  Најзад, након подсјећања да хрватска нација није никад затражила опрост од Срба, као што је то учинила њемачка од Јевреја и других европских народа, жртава нацистичког варварства, закључио сам: «Само би ријечи истине и правде од стране папе, осудивши почињено зло и подстакавши Хрвате да пруже руку Србима, чија је рука увијек отворена, могле да успоставе трајне мостове помирења, па чак и новог братства између два народа. Ако би, којом срећом, до тога дошло, што би представљало право чудо, тада би папа и патријарх, увијек под предпоставком да се сретну, могли да поставе један други заједнички камен темељац, за храм помирења».

     Рекох и душу своју спасих, као што то учинише тог судбонсног љета двије угледне англо-америчке личности сличним обраћањем папи Војтили, на жалост без резултата, Ричард Уест у Сандеј Тајмсу од 11 августа 1991, и Роберт Д. Каплан у Њујорк Тајмсу односно Ентернејшенел Хералд Трибјуну од 5 септембра 1991. Хрвати дочекаше на нож мој позив Светом Оцу и извришише,  писмима и преко телефона  такав притисак на Монд, какав се, по признању једног од уредника, није видио од времена Вијетнамског рата. Потом ми тројица њихових свештеника, Зорислав Николић, Здравко Остојић и Божидар Нађи, у име «дубоко увријеђене» хрватске католичке заједнице у Француској, одговорише у Монду  од 18 јуна 1991, оптуживши Србе бар за седам-осам геноцида укључујући ту и геноцид над Црногорцима послије 1918, о коме толико труби Јеврем Брковић са својом дукљанском дружином. Наравно да нијесу пропустили да окриве Србе ни за хрватски геноцид над Јеврејима. А што се папе тиче, он ће, по свједочењу бившег Генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара, тек касније, кад југословенска трагедија буде у пуном јеку, узвикнути: « Боже, шта смо учинили!». И тек приликом посјете Загребу, у јесен 1994, позваће Хрвате и Србе, кад су се увелико били закрвили, на помирење, што су му неки екстремни Хрвати чак замјерили.

Сво Брковићево безакоње према мени

     Ето, то је било сво моје војевање из Париза на Дубровник, што  Брковићу ни најмање не смета да ме прогласи за ратнохушкача и варварина, као што се није либио да ме безаконо прогласи, сам или са својим хајкачима, за прљавог и бескрупулозног манипулатора свјетског јавног мнења поводом Ловћена; за нечасну особу коју одбија од себе љукачем неко ко је, као и милиони Француза, сазнавао о Ловћену и Његошу управо из мојих текстова, или оних које сам иницирао; за пигмеја, наравно у поређењу са књижевним џином Брковићем кога његове удворице стављају уза самог Његоша; за небулозног духовног дефрауданта, што је  већ само по себи бесмислица, јер једна ријеч не иде уз другу; за клеветника који вријеђа Брковића и његове ласкавце самим тим што се усуђује да им одговори; за четника, за  неочетничког иделога, за четника са дна морачке каце, најзад за озлоглашеног четничину, што ће рећи кољача, што је ипак премного од стране једне усташке богобитине; за овијаног великосрпског националисту, пропагандисту и плаћеника, мада моје књиге није спонзорисало никакво српско министарство, као што је Брковићеве хрватско Министарство одбране; за клеро-шовинисту и шизофреника који шири вијести да  власт хоће да потопи цијелу Црну Гору; за обмањивача јавности да је Његошева капела икад била у грбу Црне Горе; за отуђеника, одрода и негатора свега црногорског; за душманина вајног црногорског историјског и националног идентитета оличеног, по тамо њима, у садашној проклетињи на Ловћену; за пропагатора геноцида у односу на Црну Гору, што ће рећи за подстицање на масовно убијање;  и, на крају, за аутора оне фотографије што су Брковићу направили и у јавност пустили увријеђени и огорчени Радикали!  И још ми тражи, преко суда у Подгорици, да му, поврх свега тога, платим педесет хиљада евра, иако, да сам имао времена да се њиме до сада бавим, као што то сада чиним од невоље, ову бујицу увреда, клевета и подвала, не би подмирила нити ме обештетила с његове стране ни сума десет пута већа! Додајем да је било крајње вријеме, пошто су сви ови Брковићеви напади на мене били јавни, да се и ја јавно огласим и покушам да му чувам образ као он мени, што чиним овом Одбраном.

Његошев Ловћен као свесрпски планетарни симбол 

     У ствари, све што више вал истине, који се прије више од петнаест година, дигао о Ловћену, нараста до небеса и заједно са стихијама, муњама и громовима, кишама, сњеговима и мразевима против којих не помажу никакве страже, разорно удара у бољшевичко-усташку пећину на Ловћену, то њеног врховног  жреца и стражара, Јеврема Брковића, хвата паника. Он све више схвата да је изгубио битку против Ловћена каквим су га били обликовали вјечност и Владика,  и настоји да још нашкоди колико може, као и да, блатећи друге, пере своју сопствену прљаву прошлост. Јер уморена Његошева задужбина, од исте зликовачке руке од које и њен други ктитор и знатан дио његовог народа, непрестано васкрсава у српској души; јер се сокрушени и разграђени ловћенски олтар саграђује у пјесмама, у сликама, у одликовањима, на гуслама; јер свирепо ишчупани Божји цвијет са Ловћена, ниче и умножава се диљем Црне Горе: у Прчању, у  Косијереву, у Голији, на Бјеласици и другдје.

     Нека настави да ниче и да се умножава по свим српским и страним земљама, по свим континентима гдје Срби живе! Нека, као и до сада надахњује ствараоце, пјеснике, умјетнике и повјеснике! Нека, захваљујући Интернету, божанствени призор Његошевог Ловћена преплави свијет и постане један од симбола српског отпора злу и побједе над злом које се на Србе острвило како оно може само да се острви на оне који су невини праведни. Али узалуд, као што је то показао примјер нашег невино пострадалог Господа Исуса Христа који већ двије хиљаде година живи добром, правдом и истином у људским душама и у њима се прославља.

- КРАЈ -