Поразна слика Брковићеве друге домовине,

Приморан да се озбиљније позабавим Јевремом Брковићем, дошао сам протеклих мјесеци до низа изванредних текстова из пера угледних хрватских аутора о дубоко усташком карактеру Туђманове Хрватске у чију се службу, као некад Савић Марковић Штедимлија у службу Павелићеве, Јеврем Брковић био годинама ставио, витлајући својом опаком језичином, као мачем, над страдалним српским народом и досољавајући на његове ране.

Међу тим ауторима кроз које je високо проговорила хрватска савјест, издвајам теолога и свештеника, покојног Луку Винцетића, оснивача и уредника Ферал Трибјуна, Виктора Иванчића, великог сликара Еда Муртића, јеврејске челнике Ива и Славка Голдштајна те новинарку Јелену Ловрић, између осталих. Дошао сам такође до мноштва текстова, а неке сам већ имао, у потпуно истом духу из пера страних аутора као што су А. М. Розентал, славни колумниста Њујок Тајмса, Дејвид Бајндер, Крис Хеџис и Стефан Кинзер, чувени новинари тог истог листа, Валтер Рајх из Вол Стрит Журнала, Џејмс Џаксон из Тајма, Александар Кокберн из Лос Аnђелес Тајмса, Ричард Уест из Гардијана, Робер Фиск и Тони Барбер из Индепендента, Нора Белоф из Њу Јеропијена, Кенет Робертс из Спејктетора, Адриан Броун из Сандеј Телеграфа, Сандро Виола из Републике, Луиђи Иполито и Ерос Бицић из Коријере дела Сера, Теди Пројс из Јерусалим Поста, Џаред Израел са чувеног сајта Тhe Emperor's New Clothes, те челници Центра Симон Визентал и међународне јеврејске организације B'nai B'rith, и други.

Сви они скупа дају најпоразнију слику Туђмана и његове творевине у којој је дукљански изгнаник нашао уточиште, коју је славио као штоватељицу свих људских права и слобода, радио на њеном избављењу из великосрпског ропства и кликтао на њеним медијма: “Добра ти ноћ Хрватска!”, поздрављајући етничко чишћење Крајине, као касније, доследан самом себи, бомбардовање Србије и Црне Горе од стране Нато-а, и егзодус Срба са Косова и Метохије!

Наравно да ће ови текстови са онима хрватских аутора, сачињавати посебно поглавље, ако ова Одбрана, поприми вид књиге, као што вјероватно и хоће.

Што се пак тиче Брковићеве омразе на мене лично, којом је вријеме да се детаљније позабавимо, она траје већ више од три и по деценије, заправо од времена кад сам покренуо свјетску кампању за спас Његошеве задужбине на Ловћену, крајем 60-их. А било је то вријеме кад је Брковић, поред своје јавне литературе, пратиковао тајну, састављајући за Удбу читаве студије у којима је, уз силно цитирање Тита, Маркса и Лењина, тумачио, дешифровао, разоткривао наводно скривени непријатељски, антиреволуционарни и антисоцијалистички садржај поезије неких комунистичкој власти сумњивих аутора.

Познатије жртве неодољиве Јевремове потребе да доставља Удби своје пријатеље и доброчинитеље – Јованчевић и Чижек су га, изгледа, били примили на стан – искусили су такође његови пријатељи пјесници Сретен Перовић и Бранко Бањевић. Опет се намеће, као лајтмотив, Брковићево нехотично признање од прије десетак година: “Још сам у дјетињству, на изласку из дјетињства поготово, осјетио да се у мени скрива неко ко од мене може да уради што год хоће, да ме натјера да другим људима, па и онима најближим, урадим или приредим што год тај неко у мени зажели.” Наравно да је бољшевичка идеологија којој служио била идеално поље да тај неко у њему дође до пуног изражаја. Али, упркос томе, Брковић каже да је частан човјек и тражи баснословне суме да ту своју част, наводно угрожену од мене и од Митрополита, заштити.
Изгледа да је баш неко од дукљанских академика, малицозно примијетио да је Јеврем Брковић за 47 година свога стваралаштва, објавио 54 књиге, што је више него што их је укупно прочитао. Томе свакако треба додати необјављене текстове, који вероватно не могу стати ни у неколика тома, Брковићеве удбашке литературе попут врло опсежног есеја о антикомунистичком и прочетничком карактеру поезије већ поменутог Сретена Перовића, коме су отац и дјед погинули у четницима.

Ради се, уз силно цитирање Тита, Маркса и Лењина, о тајном извјештају Удби у виду исцрпне анализе Перовићевих стихова, посебно у збирци Сеансе, изашле 1958, извјештају који је интегрално објављен, 40 година касније, у Гласу Црногораца од 6 и 13 октобра 2002, обистинивши се тако на Јеврему она јевађеоске да нема ништа тајно што неће бити јавно нити ишта сакривено што се неће открити. Како се у случају Сретена Перовића, ради о идеолошко-политичком раскринкавању његове поезије, то се за ово рано Брковићево остварење може слободно рећи да је његов дипломски рад којим се детаљно позабаво управо Марко Вешовић у Монитору 15 јануара 2005. Дужност нам је такође обавијестити читаоца да су се Перовић и Бањевић у међувремену увелико сврстали у Брковићев антисрпски табор, a и Вешовић је једно вријеме био исте горе лист, мада има олакшавајућу околност будући да је рат провео као потенцијални таоц у Алијином Сарајеву.

Вриједи из Брковићевог штива чије би интегрално доношење са коментарима захтијевало такође читаво поглавље, навести бар неколике реченице, како због крајње доушничке и удворичке психе која се ту испољава, тако због Његошеве капеле на Ловћену коју Јеврем Брковић брани, као највећу црногорску светињу, од Сретена Перовића. Он почиње: “Очигледно је Перовић поезију схватио да изживи некакве своје мутне и накарадне идејне нагоне који иза себе имају чисто четничко насљеђе”. Бесмислица « идејни нагони » се може опростити младом Брковићу, мада код њега зрелог и старог има такође сијасет сличних бесмислица, али он наставља у свом потказивачком жару: “Он, пјесник, не ради само то, храбри их, даје им да се надају и мртви. Он иде још даље и почиње да плаче за њима, да их оплакује, сахрањује, да их оживљује и рехабилитује. Кога он то повампирује, кога оплакује, кога прижељкује? За какву он то освету оштри зубе?” Аутор Брковић са свим заносом своје удбашке младости се упиње да докаже како Перовић, из збирке у збирку, не престаје да плаче и лелече над својим мртвим оцем и дједом, да им “походи гробове који нијесу за похођење,” да призива њихове авети, чак и да се обраћа ловћенском камењу. Занимљиво је да је Брковић толики поклоник тога камења да Перовића третира скрнавитељем само зато што се овај усуђује да помене Ловћен.

«И то је гријех но не и срамота, гријех је доводити у везу са великим знамењем као што је Ловћен његове (Перовићеве) мртве па макар и да их није наша револуција направила гробовима», вели Удбин тумач поезије. Подсјетимо да је Његошева капела, тада била у грбу Републике Црне Горе, према Уставу од 1946, у коме дословно стоји: «Државни грб Народне Републике Црне Горе представља Ловћен са Његошевом капелом окружен ловоровим вијенцем, који је доље повезан црногорском заставом. Између врхрова ловоровог вијенца је петокрака звијезда. Позади Ловћена са неколико вијуга представљено је море».

Међутим, пошто се Брковићево дивљење Брозу и његовим црногорским сатрапима граничило с обожавањем, била је довољна једна Брозова ријеч, промуцана приликом његове посјете Цетињу 1968, како треба да се Капела руши и на њеном мјесту гради бункер у који би се смјестио Његошев кип Мештровића, па да се он из врућег поклоника ловћенског знамења и камења прометне у њиховог љутог душманина. Промјена је била запањујућа: још видим унезвијереног Јеврема како ме једног јулског дана те далеке 1968 у холу хотела Црна Гора у Титограду чијој ће се детитоизацији касније жестоко успротивити, печобразно убјеђује у исправност одлуке власти да се Његошев храм руши, правдајући то Мештровићевом величином, братством и јединством и скромношћу Капеле, иако је неки дан раније био сагласан са мном да се у Ловћен не смије дирати. Он је био толико у логици ондашњих властодржаца да му није ни до свијести допирало да неко може и да помисли да им се успротиви. Учиних крај мом ефемерном пријатељству са Јевремом Брковићем и сасвим га изгубих из вида за наредних двадесет година све док, крајем 1989 и током 1990, не покренух кампању за обнову ловћенског врха и светилишта, основавши у ту сврху један свесрпски Одбор.
Тада је стао да ме острашћено напада у хрватским и бошњачким медијима у којима му је дат најшири простор како на радио-телевизији тако и у новинама, као на примјер у сарајевској Недјељи-Ослобођењу од 3 марта 1991, гдје се најгорим клеветама, подметањем и псовањем, овако острвљује на мене: “Тај фамозни одбор предводи извјесни Комнен Бећировић, човјек без икаквог дјела иза себе, познат по свом примитивном антицрногорству и фолклорном српству којима нас деценијама засипа из Француске, гдје живи и ради. Тај наш Француз је покушао да уплете у своје прљаве и бескрупулозне игре око Маузолеја и Ловћена онда док се Маузолеј градио, тадашњег француског министра за култууру Андреа Малроа, а данас, када су наумили да га руше, црногорског принца Николу Петровића Другог. Принц га је одмах јавно демантовао и елегантно “љукно” од себе и куће Петровић-Његош.”
Ни мање ријечи, ни више лажи и изопачења, али прије но што то покажем, треба да објасним читаоцима да глагол љукати, љукнути, који је свакако провинцијализам, пошто га нема у великом Речнику српско-хрватског језика Матице Српске и Матице Хрватске из 1967, којим располажем, значи у Црној Гори: ударити одбити говече, јуне, посебно теле док жена музе краву, омањом тојагом, званом љукач, по носу.

Ето каквим се језиком у односу на мене служи ова дукљанска поганштина! А сад да видимо како стоји са осталим: што се тиче остављања дјела иза себе, боље је и не оставити никакво дјело него големо (не)дјело, као што је случај са Брковићем, мада, без лажне скромности, моје Збогом Ловћену или моје Обраћање папи Јовану-Павлу II са једне од највиших свјетских трибина, вриједе више но читави Брковићеви томови тртљања, празнине, досаде и бешчашћа, који представљају својеврсно загађење црногорског културног простора.
Даље: о каквом се мом вишедеценијском засипању антицрногорством и фолклорним српством из Француске, могло радити кад сам, након моје кампање са спас Његошева храма на Ловћену, био онемогућен да долазим у Југославију, а камоли да пишем у црногорској и србијанској штампи у којој је, сем тога, српство онда било сасвим проскрибовано? Ако сам некоме тада српство проповиједао, то сам чинио Французима, својим Писмима из српских светилишта, Острога, Студенице, Хиландара, Милешева, Сопоћана, Ћелија…, објављених поглавито у Монду, текстова у којима сам захватао истовремено у историји, религији и умјетности. Један од њих је управо био насловљен La Serbie eternelle, Вјечна Србија, што ће Брковићу причинити посебно задовољство.

Најкраће речено, истина се састоји у томе што сам, својим разговорима са француским писцима које сам водио и углавном објавио у Нину током 60-их, са некима од тих аутора успоставио пријатељске везе, па је било нормално да их замолим, кад је зло запријетило Ловћену, да се заузму за спас једне тако велике светиње мога народа. Разумије се да Брковић не би био оно што је да није цио вијек завађен са истином која је и у овој прилици, као и у свим другим, сасвим супротна, а за коју је он знао будући да је писмо подршке мојој акцији од стране Андре Малроа, са писмима других знаменитих француских личности, као пјесника и романсијера Жана Касуа, који је на Ловћен ходочастио, пјесника и члана Француске академије, Пјера Емануела, и кардинала Ежена Тисерана, објављено у факсимилу у оквиру мога прилога Агонија и апотеоза Ловћена, чувеној публикацији Сумрак Ловћена, изашлој крајем 1971, а затим у репринт издању 1989, у Београду.

А пошто Брковић - увјек судећи, јадник, по самом себи - посебно инсистира да сам новодно у некакве своје прљаве игре уплео и преварио Малроа, ево укратко истине о високом и племенитом гесту тога великог човјека према Ловћену, како сам то донио у својој књизи Andre Malraux ou la grandeur humaine – Андре Малро или људска величина, коју сам објавио 1996, поводом двадесетогодишњице Малроове смрти и преноса његовог праха у Пантеон. Пошто сам описао свој сусрет и разговор са Малроом за Нин и Радио-Телевизију Београд, 5 маја 1969, у Министарству културе смјештеног у Краљевској Палати, којом приликом ми је рекао да су моја претходно достављена му питања тако високог нивоа да се за одговор на њих морао припремити и чак направити забиљешке, наставио сам: «Што се Малроа тиче, писао сам му, након извјесне недоумице, 3 маја 1970, замоливши га да се заузме за Ловћен код самог Тита. На моје изнанеђење, нијесам дуго чекао на његов одговор. Само три дана пошто сам му послао писмо, пропраћено једним својим текстом о Ловћену и сликама Ловћена и Његоша, Малро ме позвао преко своје секретарице да ми поручи како ће се заузети за спас угроженог светилишта, али да би желио да се његов гест до даљњег не објелодањује.

Свакако да је на Малроа, који је и сам био човјек изузетне судбине – писац, ратник и државник -, велика Његошева судбина, пјесника, владике и владара, произвела знатан утисак те се тиме објашњава и његова брза реакција и спремност да нам помогне». Ови редови су само делић велике приче, коју доносим у посебном поглављу насловљеном Подршка Андре Малроа браниоцима Његошеве задужбине на Ловћену, на крају своје књиге о Ловћену, о томе како се један од највећих људи XX-oг стољећа заузео за спас једне од наших врхунских светиња и културних вриједности.

Ето шта биједни опадач Јеврем Брковић, који је, док сам ја бесједио са аутором Људске судбине и Наде, Преображења богова и Гласова тишине, сједио уз кољено бољшевичких ископника Његошеве Црне Горе, разних удбаша и батинаша, хоће да представи као прљаву игру и манипилацију с моје стране, настојећи да обезвриједи, поништи, сведе на свој ниски ниво, однос Андре Малроа, као и других високих умова, према Његошу и Ловћену. Он тако поступа, с истом намјером да ме понизи, и кад је у питању архитекта Никола Петровић, праунук краља Николе, с којим сам ступио у везу у прољеће 1990 приликом покретања акције за уклањање барутане са врха Ловћена, и обнове истога са његовом круном, Његошевом капелом. Брковић се грубо и бахато умијешао у сасвим уљудну полемику насталу у једном тренутку између мене и принца Николе, настављајући да, видјели смо, млатара тамо-амо, као каквом трањом, својом језичином о томе како ме је овај «љукнуо» од куће Петровића – какав човјек, таква бесједа -, као и да радим “најнечаснији посао који је један Црногорац (поријеклом) икад радио.» Од часног Јеврема Брковића ово је ипак премного али, што се тиче Николе Петровића, и ту се батрга у својој лажи, будући да је став овога по питању Ловћена био далеко ближи моме него Брковићевом, што се види и Петровићеве изјаве истом издању сарајевског листа: «Свиђала ми се много капела која је раније била на Ловћену. Имао сам среће да је видим први пут кад сам долазио у Црну Гору.

Јер архитектура маузолеја којој недостаје дух, не допада ми се. Али то сада није ургентни проблем за Црну Гору. О повратку старе капеле треба расправити на миру.” Слично се изјаснио и у свом писму Побједи од 15 јуна 1990, изазваном присвајањем принца Николе од стране Новака Килибарде у једном интервјуу у коме сам и ја поменут, будући да сам упознао Килибарду и Петровића. У писму стоји: «Поводом маузолеја на Ловћену, тачно је да ја сматрам да је садашње естетско рјешење лоше, док је стара капела оставила на мене изузетан утисак приликом мог првог боравка у Црној Гори али се категорички противим било каквим брзоплетим одлукама о рушењу маузолеја.» Док сам ја са огромним дијелом српске интелигенције сматрао да чекања нема, већ да што прије треба брисати трагове непочинства на Ловћену и враћати му првобитни смисао и славу, због чега је дошло до обичне размјене мишљења између Петровића и мене у Побједи, које је Брковић, доследан самом себи, представио као љукање. Кад би се нечија књижевна вриједност мјерила по необузданости и дивљању, псовању и клеветању, Јеврем Брковић би био већ одавно нобеловац.

Додајем да је он овај свој текст, украсивши га са још неколике псовке на мој рачун, као “наш француски гастарбајтер” и слично, унио у своју књигу Pjesnik s potjernice, изашле у 1997 у Загребу гдје он био, зна се, какав и чији гастарбајтер, а свакако и у своја сабрана дјела у сопственој издавачкој кућу Duks којом су га Мило Ђукановић и Хрвати, између осталог, наградили.

Брковић је управо у вријеме кампање за повратак Капеле на Ловћен, преузо и учинио својом перверзну причу, коју су брозоиди били развили како би оправдали непочинство на Ловћену, наиме како је Аустрија била само оштетила Капелу, а како ју је, обновивши је, краљ Александар, уствари срушио да би ударио печат великосрпскe хегемонијe Црној Гори. Као да никад Аустрија, у намјери да скине ореол са Ловћена, није уклањала Његошев прах са наше свете планине нити на њој хтјела да гради споменик Фрању Јосифу, нити пак да су аустријски генерали Стјепан Саркотић и Игнац Тролман, као освојитељи Ловћена 1916, тражили и добили од цара Карла звање један фон Ловћен, други фон Ловћенберг, што се увелико може видјети у њиховим биографијама на Интернету.

Међутим, ту безочну причу су, да би оправдали злочин против природе и цивилизације на Ловћену, били развили истовремено црногорски брозоиди и усташоиди, као управо Савић Марковић Штедимлија у свом чувеном чланку у загребачком Вјеснику од 26 априла 1970, у коме је тврдио да је Црногорцима «навирала крв на очи» при погледу на Александрову капелу, иако су је они славили пјевајући је у пјесмама и урезујући јој лик на гуслама. Брковић је закључио, сасвим у духу свог ужег земљака и претече, Павелићевог измећара Штедимлије, да је маузолеј на Ловћену израз «коначног црногорског националног и историјског идентитета», запријетвши да ће, ако се у њега дирне, Црна Гора у крв запливати и у црно се завити.
Истовремено је са шаком својих присталица, основао такозване ловћенске страже и био увелико наименован од стане хрватског тиска, захваћеног националистичком хистеријом и србофобијом, за њиховог команданта. Недјељник Данас од 4 децембра 1990 доноси Брковићеву слику са пушком на готовс и натписом испод: А у рукама Мандушића Вука…, што скупа довољно говори да се на Брковића рачунало као на хрватску узданицу у Црној Гори.
Међутим није дуго потрајало док је Мандушић, храбро збрисао преко Албаније у Хрватску гдје је увелико бијеснило неоусташтво, праћено злостављањем Срба и сламањем заједничке државе Југославије. Према Вјеснику од 24 априла 1993, који наводи Јован Бошковић у својој књизи Српске слуге Хрватске – Servi Croatiae, изашле 1999, Брковић је, преселивши се у Аграм, поносно изјавио: “Загреб је вазда био уточиште у окупираној Црној Гору непожељних Црногораца. Овдје су налазили уточиште и корифеји црногорског националног отпора посрбљавању свега црногорског, др. Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија…”
Брковићев нови господар Фрањо Туђман био је раскрилио врата усташкој емиграцији из цијелог свијета, отворено проповиједајући идеје изнешене у својој књизи Bespuca povijesne zbilje: да је геноцид природна ствар, да је Павелићева Хрватска изражавала дубоке тежње хрватског народа, да су нацисти били само извршиоци неке скривене намјере Провиђења над Јеврејима, а усташе над Србима, да је у Јасеновцу страдало тек неколико десетина, а никако неколико стотина хиљада Срба, итд. Истовремено је Алија Изетбеговић развијао радикални ислам, заступајући да нема мира ни суживота између ислама и других религија и заговарајући, много прије Бен Ладена, стварање јединствене исламске државе од Сарајева до Техерана, од Марока до Индонезије. Наравно да српски народ у цјелини, а посебно онај његов дио западно од Дрине који је вјековима био жртва ислама, а у Другом свјетском рату и фашизма, није могао да прихвати да живи у државама заснованим на таквим идеологијама.

Међутим, уколико се, управо због таквих опредељења, фамозно братство и јединство, које је наводно било оличено у мамутском здању на Ловћену, испостављало обичном лажи и клизило у море несрећа, и уколико се истодобно истина о непочинству на Ловћену пробијала на свијетло дана, откривајући кобну улогу у томе Јосипа Броза и његових црногорских сатрапа, утолико је Јеврем Брковић све више истрајавао у свом антисрпству, а тиме и у својој омрази према мени тим више што сам се током читаве југословенске драме налазио у супротном табору. Стога је користио сваку прилику да ме безобзирно нападне, као већ у броју 19 свога CKL-а од 15 септембра 2001, након мог великог разговора са Јованом Дујовићем, објављеног у наставцима у Дану од 28, 29 и 30 августа 2001. Том приликом ме назвао, кроз уста једног од својих ласкаваца и лармаџија, Борислава Цимеше, «пигмејом, духовним дефраудантом и великосрпским пропагандистом», оптуживши ме за све и свашта па чак и за геноцид, као што се може видјети из овога што слиједи: «Небулозни Бећировић је познат нашој јавности по бројним измишљотинама и подвалама. Подваљивао је читаоцима да је некадашња капелица на Ловћену саставни дио грба Црне Горе (…), тврдио је да је « краљ Александар понос свјетске историје», иако је овај био паликућа и злочинац, уносио је измишљотине о манастиру Морачи и изградњи хидроцентрала на истоименој ријеци, борио се против изградње и за рушење Маузолеја на Ловћену. Служио се увредама, клеветама и преварама, блатећи браниоце истине о Црној Гори, академика Јеврема Брковића и адвоката и писца Бранка Никача». А сада на крају овога делирјума, најтежа оптужба да сам масовни убица: «Изјавама и текстовима исказивао је типичан примјер геноцидног понашања према Црној Гори и Црногорцима што је својствено најокорелијим потуђеницима и одродима».

Овом завијању на мене из дукљансеке јазбине зване CKL, сувишан је сваки коментар, сем што треба указати на незналачко или безаконо негирање од стране датог Цимеше историјске и материјалне истине што се тиче Његошеве капеле: да је она заиста била саставни дио грба Црне Горе и чак у њему заузимала средишње мјесто. Али ево још једног сличног бисера из пера самог Јеврема Брковића, алиас Вукоја Ћеранића, у броју 43 CKL-а од 15 септембра 2002, након традиционалног сабора одржаног на Госпођиндан претходног 28 августа у манастиру Морачи, поводом 750-те годишњице подизања немањићког морачког олтара. Тај сабор клеветник карактерише као клеро-шовинистички, иако је он био јубиларни, док се ја који сам на њему говорио, поред Амфилохија Радовића и Матије Бећковића, третирам као «идеолог морачког неочетништва ». Иако је ово обична глупост, она не би завређивала да се на њу осврћем кад се појам четништва код Брковића, још из времена његове удбашке литературе, не би изједначаво са појмом зла, далеко више него код нас појам усташтва, и кад он још увијек не би војевао на четнике. Даље ми Брковић подмеће да сам ''у неком параноично-шизофреном заносу пророковао општи потоп Црне Горе», што моја превасходно историјска и еколошка бесједа у којој сам позвао да се Морача стави под заштиту Унеска, уопште није садржавала, како се то може видјети из текста објављеног у Гласу Црногораца од 31 августа 2002.
Како да, послије толиког дивљања у односу на мене и на најсветије ми вриједности од стране Јеврема Брковића и његових цекелеоваца, не дођем у ситуацију да му бар донекле одговорим и да му вратим мило за драго будући да, иако сам хришћанин, мом трпљењу и стрпљењу има граница?

Па ипак први пут сам, након одговора Брковићу на онај напад из 1991, то учинио тек објављивањем оне фотографије из Велике Србије у мојој књизи Борба за Ловћен Његошев 2002, што је било толико незнатно да Брковић то није ни примијетио, већ је наставио да ме жестоко напада, отпочевши, под псеудонимом др. Богић Вранеш у броју 70 CKL-а од 1 новембра 2003, читаву серију написа под насловом Borba za «srpski Lovcen» ili sumrak istine, против моје књиге. Већ на самом почетку показује колико држи до истине, устврдивши да је моја књига, одмах по изласку, била промовисана са великом помпом у Дому војске у Подгорици, што му је прилика да војску нападне и назове је српском, додавши да су «промотери били испод подношљивог интелектуалног, моралног и научног нивоа». На жалост по Брковића, све је то његова чиста измишљотина будући да је промоција одржана тек 21 септембра 2003 у кино сали Студентског дома, којом приликом је приказан и потресни документарни филм Крста Шканате о трагедији Његошевог Ловћена, што је увелико било пропраћено у Дану и на телевезији Елмаг, док су званична телевизија и Побједа ствар наравно прећутале.

Како Јеврем Брковић моје слављење Црне Горе
у свјетској јавности, изопачује у антицрногорство

Затим мој критичар Вранеш наставља да ме овако чашћава: «Комнен Бећировић је познат црногорској јавности не само као жестоки противник комунизма, четник са дна морачке каце, већ и као фанатични српски националиста и окорјели негатор свега црногорског што не носи српски знак или предзнак«. И ово је, као и све остало ван сваке памети већ самим тим што је, захваљући мојим настојањима, Морача са својим природним и културним добрима, била доспјела на пријавну листу Унеска ради уписа у свјетску баштину, и што су се ликови Његоша и Ловћена и величанствена прича о њему, нашли на страницама највећих свјетских листова, какви ће свакако, а не по садашњем грдилу на Ловћену, остати у меморији човјечанства. Већ мој први интервју по питању Ловћена највећем америчком дневнику ван Америке, Eнтернејшенел Хералд Трибјуну од 19 марта 1970, кад је Брковић увелико толковао Удби стваралаштво својих пријатеља, носи наслов Црногорци се боре за спас светилишта, а славна новинарка Мери Блум, која је са мном разговор водила, наглашава моје ријечи да је Ловћен за све Србе, а посебно за Црногорце истовремено Олимп, Патмос и Синај, а мене представља као аутентичног Црногорца. А свој сопствени текст о Ловћену, који сам објавио на пола велике стране у Женевској трибини од 13 маја 1970, почињем овако: «Донекле као што су стари народи обожавали ријеке и планине, тако су, могло би се рећи, Црногорци током своје историје обожавали Ловћен: он је био планина њихове слободе и завојевач је могао заузети остатак њихове земље, друга брда и долине, равнице, села и градове, али све дотле док непријатељска нога не би газила по Ловћену, њихова слобода би остајала спашена». Тај текст је изашао навелико под насловом Света Гора Црне Горе, у Руској Мисли, гласилу руске емиграције у Западној Европи, 3 јуна 1971 у Паризу. У истом духу се појавио чланак, илустрован сликама Његоша и његове задужбине, насред треће стране највећег италијанског дневника Коријере дела сера од 18 маја 1970, под насловом Париз брани прах пјесника Његоша – Један глас за спас једног гроба, гдје је ријеч о Његошу као о црногорском владици и владару, али и као највећем српском и југословенском пјеснику, а о његовој малој византијској капели на врху Ловћена, као о симболу Црне Горе. Да поменем још, у низу других, чланак великог хришћанског филозофа Габријела Марсела, објављен под насловом Насртај на светињу, у Фигару од 12 јуна 1970, гдје стоје ове ријечи о Његошу: «Можда је једини у модерним временима, он усредоточио у себи за вријеме свог кратког живота -1813-1851- тројство кнеза, владике и пјесника. Наслиједио је од 17 година, под именом Петар II, свога стрица Петра I, који је током пола вијека, такође као владика-господар, управљао неукротивом малом државом Црном Гором, која је знала да сачува своју независност у крилу Отоманског царства».

Треба да је неко до краја огрезао у безакоњу, као што је то Јеврем Брковић па да ме, послије оваквог прослављања Црне Горе у свјетским листовима, набиједи да сам одрод, отуђеник и негатор свега црногорског. А не може се рећи да он још онда није знао за те текстове, пошто је, као жбир Удбе под шифром “Содома и Гомора”, како тврди врсни проучавалац Удбиних досијеа Марко Лопушина,” био редовни читалац такозваног Танјуговог црвеног билтена у коме су за комунистичку номенклатуру и њену полицију, аутоматски доношени у преводу сви чланци са осјетљивом садржином који нијесу били за ширу јавност. Мислим да сам баш посредством Јеврема Брковића сазнао за преношење мог интервјуа из Хералд Трибјуна у емигрантској новини Српска Борба у Америци, будући да је Брковић рекао Момиру Војводићу, који тада још није био с њиме раскинуо, како ја објављујем у четничкој штампи па сам морао, да бих одвратио напаст од себе, да објашњавам како је то она само, без мога знања, пренијела. Но и поред тога, нарочито послије мога Збогом ловћенском светилишту, изашлог у рубрици Међународна трибина, у Монду од 6 децембра 1972, није ми за читавих пет година било пута у Југославију, знајући из повјерљивих извора шта ме чека. Јер била је крајња дрскост с моје стране, изнијети онда, кад су били силни од силнијех, непочинство на Ловћену Броза и његових црногорских и осталих сатрапа, пред свјетску јавност и рећи им, као што сам то учинио, да је зиндан на Ловћену достојан споменик његових градитеља те да су у њега утамничили прах пјесника слободе.

Но вратимо се Брковићевом штиву у коме наставља да се кези на мене, тврдећи како сам подражавалачка личност - свакако не толико да бих се пола вијека упињао да будем црногорски Мајаковски : Друже Комунизме, итд. -, да за мене нико не би знао да нијесам у сукобу са својом земљом и народом - што би било далеко боље но бити познат по безакоњу и хрлити под скуте злотвора свога народа -, да радим на великосрпској националној и државној идеји – што је славније, будући да су на њој радили Његош и краљ Никола, но радити на великохрватској или на великоалбанској идеји -, да јектим над српским поразима – што је бескрајно људскије и племенитије него се над њима церекати или на ране свога народа досољавати -, да ми се није тешко заплакати – ипак теже него њему над Дубровником од дима запаљених аутомобилских гума, представљеног као српска паљевина града, и породити једну отужну нарицаљку -, и најзад да ме, што први пут у животу сазнајем, у Морачи зову Плачко због наводног цмиздрења над свим и свачим - мада, све да је тако, не толико колико он цмиздри, кука и колежи, дојадивши и Богу и људима, над српским ропством, горим но вавилонским, у које је тобоже запала Црна Гора у вријеме Немањића па онда након уједињења, 1918, за вријеме Карађорђевића.

Брковићеви суманути напади на краља Александра
чију задужбину Његошу приказује као нову Ћеле кулу,
а љубав Црногораца према том владару као најстрашнију мржњу

Онда удара у манити вјетар, проклињући по стоти пут краља Александра и видећи у његовој обновљеној цркви Његошу “нову Ћеле-кулу” у коју су, према злореком Брковићу, око Његошевих костију уграђене «главе црногорских владика и господара, свих црногорских династија, цијела историја Црне Горе, њена слобода и независност. То је био језиви тријумф не само једне династије без високог поријекла над династијом народних владара, пјесника и светаца». Као да је рушењем Александрове капеле и градњом Мештровићеве апсане на њеном мјесту, Црна Гора наједном повратила сву славу тих силних династија, стекла слободу и независност, и као да сиромах Његош, како га Дукљани називају, није био свјестан тог ниског поријекла династије Карађорђевића кад је њеном родоначелнику посвећивао круну свога стваралаштва, Горски вијенац, нити пак краљ Никола кад се са њоме орођавао.

Толико болесне мржње на Александрову капелу запрепашћује утолико више кад је она била управо симбол помирења двије династије, кад је војвода Божо Петровић био у Одбору за њену градњу, кад је краљ Александар приликом њеног освећења у септембру 1925, био дочекан од народа у Црној Гори са највећим одушевљењем, будући да су настојања комуниста да овај дигну против краља сасвим пропала, како то признаје Милован Ђилас у својим мемоарима. Треба читати, 2002 објављену књигу докумената Јована П. Поповића, Краљ Александар 1925 у Црној Гори да се добије представа о том величанственом дочеку, као што свједоче ова два-три пасуса: “У лудом и ноеписаном одушевљењу - како је преносио славни новинар Станислав Краков у листу Време -, које је захватило ових дана Црну Гору, нема више ни комуниста, ни федералиста, ни републиканаца, већ само најодушевљенијих монархиста, црногорских патриота који са необичном радошћу срећом дочекују своје суверене. Нико није умео лепше ни топлије да покаже своје одушевљење него Црна Гора.”(стр.67).

Или овај опис дочека у Беранама: “Око подне Краљ је са свитом стигао у Беране. Далеко изван вароши, Краља су дочекали мештани, Срби и муслимани, у свечаним националним оделима и на дивно окићеним коњима. Још ту, на пустом пољу, изасланици вароши направили су своме владару овације. Са барјацима на челу, окружен коњаницима, Краљев ауто ушао је у варош кроз тријумфалну капију, око које се била искупила непрегледна маса света.” (стр.49) Или пак овај дочек у Острогу: “Исто као што су синоћ безбројне ватре по највишим каменитим врховима Комова објавиле и поздравиле долазак Краља и Краљице у Црну Гору, тако су вечерас суктале ватре на планини Острогу, објављујући долазак суверена у манастир Св. Василија Острошког. Са највиших врхова дизали су се пламенови и сијали на небу, а други опет у шуми, међу дрвећем подсећали на осветљене куле чаробних замкова. Огромна стена пред пећином у којој је стари мали манастир са моштима највећег свеца црногорског, трептала је у горостасним светлосним иницијалима” (стр.70)

Унук краља Николе, кнез Михаило Петровић, преклиње Павла VI
да се зауме за спас хришћанског храма изниклог из Његошевог генија на Ловћену

Наравно кад би било и зрнца истине у оном што причају Јеврем Брковић, Новак Аџић и остали цекеловци о наводној мржњи Црногораца преме краљу Александру, ови би га тада одмах били убили, умјесто што су му величанствени дочек на сваком кораку приредили. А сад да видимо колико се унук краља Николе, кнез Михаило Петровић, трудио да се спасе од Броза и његових црногорских слугатора Његошева капела на Ловћену што је онда краљ Александар био обновио. О томе најбоље свједочи његово чувено писмо упућено 1971 папи Павлу VI, у коме кнез Михаило преклиње папу да утиче на Броза да се светиња на Ловћену не скрнави и не руши: «Дозволио сам себи да упутим ову молбу Вашој Светости и да Вас замолим, Пресвети Оче, да благонаклоно интервенишете код шефа југословенске државе, у име највиших људских начела којих је Ваша Светост блажени чувар у свијету, како би налог за рушење вјечне куће Петра II Петровића Његоша, био оповргнут». А што се мене тиче, ојађени кнез с којим сам се баш тада срео, довевши му адвоката Андрију Поповића Ераковића да га опуномоћи да у име породице Петровића брани пред судом капелу на Ловћену, он ме је просто за моју акцију за спас ловћенске светиње, благосиљао, за разлику од Јеврема Брковића који ме проклиње и који ме, прогласивши се за самозваног вратара архитекте Николе Петровића с којим сам од тада имао два-три сасвим нормална случајна сусрета, љука од куће Петровића.

А двије године прије обраћања папи, након чувене «неопозиве» одлуке цетињских одборника 1969 да се капела руши, честити кнез, који ми је причао да је плакао на вијест о смрти краља Александра и који је, као достојан потомак својих предака, одбио, по цијену робовања у њемачким логорима, црногорску круну под фашистичком окупацијом своје земље, писао је у Гласу канадских Срба, слиједеће: «Гроб владике Рада у спомен-капели на врху Ловћена је српска национална светиња на коју се био сручио бијес непијатеља у два свјетска рата. У Првом свјетском рату, аустро-угарски окупатор био је порушио капелу, а ковчег са Његошевим костима био је пренијет у Цетињски манастир захваљујући старању тадашњег црногорског митрополита Митрофана. Послије Ослобођења и Уједињења, капелу је с пијететом обновио краљ Александар: нова капела је била потпуно вјерна реплика старе. У њу су Његошеве кости свечано пренијете и положене приликом њеног освећења 1925 године. У Другом свјетском рату, капелу су оштетили италијански фашисти, али је главнокомандујући италијанских трупа сматрао за потребно да се јавно огради од тога варварског поступка. У оба свјетска рата, Његошев надгробни споменик био је симбол страдања и борбе српског народа. И у свом вјечном пребивалишту владика владика Раде је делио судбину свога народа.” Послије овог историјског подсјећања, кнез Михаило изванредно улази у суштину Његошеве одлуке да почива на врху Ловћена, која је сасвим у складу са његовом мисијом, поезијом и филизофијом: «Као владар и пјесник, Његош је желио да његови земни остаци пребивају на висинама Ловћена, стожер-планине Црне Горе и слободног Српства кроз вјекове. Али, као религиозни човјек и преосвештеник, он је одредио да му гроб буде на посвећеном мјесту, у капели, у подножју крста, симбола овоземаљског страдања и вјечног спасења. Његошева капела складно довршава природну куполу Језерског врха и слива се у величанствени надгробни споменик који савршено изражава васионски домет Негошевог духа».

Шта хоће, пред овим крилатим ријечима самог најближег сродника Његошева, тужни и кукавни Брковић у својој сулудој острвљености на краља Александра кад би овај био дозволио свом дворском вајару Ивану Мештровићу да прави неки пагански споменик Његошу на Ловћену, да краља није од тога одвратила Српска Православна Црква на челу са митрополитом, касније Патријархом Гаврилом, као легитимни власник и чувар цркве на Ловћену?! Међутим, сав зазидан у своје антисрпско проклетство, које се погоршало годинама проведеним под Туђмановим скутом и конкретизовало у његовом псовачком таблоиду и чемерној му академији, Брковић неће ни да чује за одлуку Светог Архијерејског Сабора од 19 новембра 1920, да се обнови Његошева капела на Ловћену и у њу врати његов земни прах, одлуку коју је потписао Патријарх Димитрије са тринаест епископа, а чији факсимил у цјелини доносим у мојој књизи. А не може се рећи да је није добро проучио, пошто јој је посветио читави фељтон од неких тридесетак наставака.

Како Јеврем Брковић сатанизује једног од највећих духовника
и бесједника XX-ог вијека, владику Николаја Велимировића
и његову класичну бесједу “на крову српске државе”

Неопходно је изнијети, управо у вези са Ловћеном, још један драстичан примјер да би се видјело чиме се бави и о каквом јаду ради Јеврем Брковић са својом кликом, заправо како, трудећи се да побије моју књигу о Ловћену, налагује, поред Светог Саве и Његоша, још на једног великана српске и свјетске духовности и културе, владику Николаја Велимировића. У ствари, он мајмунише око Николајевих ногу, као Зоил, праотац клеветника великих људи, око Хомерових. Повод му је чувена похвала владике Николаја Црној Гори, изречена на Цетињу, на крову српске државе, приликом повратка праха Његошева у обновљену цркву-урну на Ловћену, 21 септембра 1925, похвала из које сам донио неколике реченице, уз слику владике Николаја, у својој књизи о Ловћену, што је допунски разбијеснило Брковића.

“Ево нас на крову наше државе! Црна Гора у истину представља кров наше државе,и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама него и моралним”, започео је своју божанствену бесједу златоусти Николај да би наставио овим размишљањем важећим и за наше вријеме: “Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историије своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не преда се само бризи о дану и комаду”. Истакнувши затим да ће нестати са земље такав народ, а преживјети онај који гаји култ својих великана који га истовремено подстичу на добро и у њемуизазивају стид кад посрне у зло, богонадахнути Николај развија, над шкрињом праха Његошева, ову медитацију о тијелу и духу, о смрти и бесмртности: «Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овоме праху што је пред нама. Под свесним или несвесним изговором да смо се сабрали данас око овога праха, ми смо се у самој ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овом праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе ? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место (…) Бог хоће да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха».
Наравно да се премудри Николај осврнуо на злочин Аустрије над Његошем, који Брковић, како би оправдао још већи злочин комуниста над истим, настоји упорно да скине с Аустрије и стави га у својој помахниталости на душу краља Александра, побједника заједно са савезницима над завојевачком Аустријом. «Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину?» пита се бесједник. «Ако су намеравали да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали, преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда кад неправду бране а правду нападају.

Или су можда намеравали да, спуштањем праха у низину, спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему ? У томе су се јос црње преварили (…) Својим неделом Аустријанци су још више повећали наше поштовање према нашем највећем песнику».

Одавши пламеним и дубоким ријечима највише признање Његошу, показавши трајност духа насупрот пролазности материје и немоћ грубе силе против духа, Николај на крају изриче, у величанственом крешченду, ову похвалу Црној Гори, највишу што је ико икад изрекао, осим њега самог, као што ћемо даље видјети. Слови божански Николај: «Но кад нас је бесмртни дух Његошев данас сабрао око своје богате духовне трпезе и нахранио нас својом тројаком крепком храном: својом пламеном вером у Бога и бесмртност душе, својим жарким родољубљем, и својим витештвом, дужност нам је, мислим, да учинимо оно што је и сам Владика чинио за живота и што би он то радо и сада са нама учинио, дужност нам је, наиме, да се поклонимо и осталим бесмртницима, које је одњихала Црна Гора.

Ми се клањамо, дакле, светоме краљу Јовану Владимиру, и клањамо се Црној Гори што нам је дала таквог племенитог и светог краља;

ми се клањамо Немањи и Светоме Сави и многима великим светитељима и витешким краљевима из Немањине династије, и клањамо се Црној Гори, што нам је дала ту славну династију;

ми се клањамо светоме кнезу Лазару, и клањамо се Црној Гори, што нам је одњихала таквога часног мученика за Крст часни и слободу златну;

ми се клањамо јуначини Краљевићу Марку, и клањамо се Црној Гори, што обрадова нашу историју и нашу песму таквим заточником правде;

ми се клањамо кнезу Балши и кнезу Ивану Црнојевићу, и клањамо се Црној Гори што обогати нашу историју таквим родољубивим и таквим честитим вадарима;

ми се клањамо мудрим и неустрашивим Владикама црногорским од Данила до Петра II, и клањамо се Црној Гори, што нас украси таквим-дијамант карактерима, таквим узорним и духовним народним вођама;

ми се клањамо Светом Петру I, победиоцу Наполеона, клањамо се Светом Василију Острошком, Светом Арсенију, Светом Стефану, и осталим светитељима црногорским, и клањамо се Црној Гори, што нам уздиже такве молитвенике пред престолом Божијим;

ми се клањамо свим безбројним мученицима и благородним жртвама за веру, част и слободу, из чије је крви већ ‘изникло цвијеће' за ово поколење и клањамо се Црној Гори, што их имаде и даде и никоме се не пожали;

ми се клањамо мукама и страдањима Црне Горе, ранама синова њених, сузама мајки њених, жалостима удовица њених, крви посечених младенаца њених, кроз векове и векове;

ми се клањамо гусларима и певачима славе и победе, што помињаше мртве и храбрише живе, и тако не дадоше да се угаси пламен духа у Црној Гори, кроз векове и векове;

ми се клањамо још једном духу и праху највећег песника нашег, Владике Петра II Његоша, с којим се у песништву може мерити само сав народ укупно, а нико појединачно, и који нама и целом свету јасније но ико откри мајдан духовних и моралних блага Црне Горе, што роди и ужеже такву лучу у душама нашим.»

Наравно да је златоусти бесједник и мудрац позвао присутне, а тиме и све оне коју буду читали његове божанске ријечи кроз вријеме, да се поклоне такође краљуАлександру, наследнику свих тих поменутих престола и династија, свог тог богатства витешког и раскоши светитељске, све те славе и величине моралне, одавши му признање и благодарност што је прихватио и спровео у дјелу одлуку Српске православне цркве из 1921 да се из рушевина дигне и обнови Његошев храм на Ловћену и тиме дао примјер цијелом народу како треба поштовати своје великане, њима се одушевљавати и надахњивати.

Међутим, ове величанствене ријечи изговорене у славу Црне Горе и великих људи што их је она Српству и човјечанству дала, толико распамећују Дукљанског поглавицу, да им он посвећује читава два наставка, XII и XIII, свога утука на моју књигу, у бројевима 83 и 84 CKL-а од 15 маја и 1 јуна 2004, називљући узвишеног бесједника и проповједника Николаја, Мефистофелом у архијерејској окрути, « српским Мефистом у лику гаврана, гавраном у мантији, » што је биједно у сваком па и у књижевном погледу, будући да је гавран увијек у црном руху. Тај Мефисто изговара « сатанску реченицу « – а шта би могао друго пошто је Мефисто? - кад види црногорску историју као српску и тобоже ликује над несрећом у коју је Црна Гора наводно запала својим уједињењем са Србијом. Но цитирајмо Јеврема да би схватили сав понор између њега и Николаја, између пакла и неба, кад каже, и још истиче масним словима, да је «епископ охридски Николај Велимировић, с мефистофелофским задатаком, и, поклонивши се краљевском пару, одржао свој чувени срамотни говор, понижавајући за Црну Гору и Црногорце, њихову историју, династију, за Његоша и његове кости. За душу ! За дух бесмрни који се тога јутра винуо толико далеко да би могао примијетити тај мравињак ташти који се бави нечасним послом у име његове части а своје славе. Хтио би тај мравињак бестијални да му је придода, да прионе уз њега, као гвоздени опиљци уз магнет. Али гвожђе се претворило у глиб». На страну књижевна ништавност ових редова – ташти и бестијални мравињак који се бави нечасним послом, гвожђе које се претвара у глиб!-, на страну чињеница да се Николај поклонио прво Његошу и Црној Гори коју је оковао у звијезде, па тек се онда поклонио Краљу али не краљевском пару, они одражавају сво црнило, сву изопаченост и сву губавост душе овог несрећног Николајевог критичара који иде толико далеко у псовци, у подметању, у бајању, у лажи, у изопачењу, у надувености да му штиво постаје обично недоношче или мртворођенче, обична смрадна цркотина. Но, наносећи овако чудовишно на Николаја, он се, као и у мноштву других случајева, у ствари исповиједа, а да тога није ни свјестан већ, напротив, мисли да прави чуда од литературе, да врши неку велику мисију, не видећи да је то што чини само ругло и једнога и другога.

Али почујмо га даље : »Гавран у мантији - опет гавран у мантији ! - је закрештао јаче, плетући своју мефистофеловску лицемјерну апотеозу бесмртном Владици, Црној Гори и Црногорцима, њиховој историји, културним и духовним тековинама – искључиво као српским .» Тако се изражава аутор Кучкиних синова о аутору Беседа под гором и Молитава на језеру, тих Давидових псалма XX-ог вијека, да би потом стао да завађа - он бивши доушник и полицијски књижевник једног богоборачког режима! – двојицу свијетлих Владика здружених њиховим генијем у крилу Господњем, мумлајући како би Његош презрео Николајеву бесједу и побјегао од њега у комите. Овај жалосник који, све да се попне на својих тридесет томова насложених један на другога, а којима се толико хвалише, не би доспио Николају ни до кољена, наставља да овако бенета о антологијској Владичиној бесједи коју су покољења напамет учила, што није нити ће икад бити случај са његовом, Брковићевом литерарном недоношчади: «Такав бућкуриш може да изговори само сотонска душа, архијереј ‘чисте расе' који је духовно породио потоњег Амфилохија Радовића и његове инквизиторчиће». Што би претстављало свакако комплименат за митрополта Амфилохија кад не би на овако бестидан начин долазило од кога долази. Међутим, кад Брковић и ини Дукљани толико проклињу Николаја и све оне који Његоша сматрају српским пјесником, шта чекају да то учине са самим Његошем, пошто скоро да нема његовог поетског или прозног стива у коме његово српство не долази до изражаја? На крају, чудно је да се, неко ко толико брани Његоша од химни Николајевих, не само само жив не чује кад усташке и друге хијене завијају на Његоша, него у томе, као што смо видјели, донекле и сам учествује причом о » милитантном Његошу».

Свакако да би пропуст према читаоцу, кад смо већ са светитељем Николајем, да не узлетимо још једном у његове висине, једним другим његовим виђењем Његоша и Црне Горе, утолико прије што морамо често да се спуштамо у Брковићеву баруштину и да по њој гацамо. У свом чувеном дјелу Религија Његошева, објављеним 1911, којим је ушао на краљевска врата у богословље и књижевност, премудри Николај вели: «Његош је свим својим бићем љубио своју малу домовину .( …) Црна Гора мала по пространству, део дела једне државе, била је у очима њеног надахнутог господара велика својом историјском улогом. Ова њена историјска улога почиње Косовом, до Косова она за владику нема историје; Косово је почетак њене историје, јер је почетак њеног хероизма. Историјска улога Црне Горе дакле, јесте у хероизму т.ј. у њеној борби против неправде, у освети правде, у светој освети. Стојећи на страни правде, Црна Гора стоји на страни Бога против Сатане, Ормузда против Аримана, закона реда против безакоња и нереда. Тако се историјска улога Црне Горе ставља на једну огромну, васионску основу. Том широком концепцијом улоге свога народа, Његош је довео, природом изоловану, заборављену и напуштену од целог света, Црну Гору не само у тесну везу са општом човечанском историјом него и у тесну везу са васионским животом, са васионском драмом. Црна Гора значи нешто у овој васионској драми, и то значи нешто велико. Тамнобронзане људске фигуре, које се мало разликују од тамнобронзаног лица Црне Горе, изабрао је Бог за осветнике своје правде. Да су Црногорци народ изабрани, то је вера Његошева, не мање силна и не мање одушевљена од вере пророка Исаије у богоизабраност израиљског народа». Иако, ма колико да су наши и странци одушевљено писали о Црној Гори, нико никада, па ни сам Алфред Тенисон, није овако писао о Црној Гори и Његошу, ипак чујем Брковића и његове Дукљане како урличу на Николајашто им је пренебрегао Бодина и Јаквинту и њихов опскурни пород. И што неко кога сулудо мрзе, тим више што је српски владика и светитељ, може да овако, у исти мах дубоко и узвишено, проникне у бит Црне Горе и Његоша, што они, кукавци, свађалице, омразници и узурпатори Црне Горе и Његоша, нијесу кадри нити би икад то могли бити па да живе хиљаду година. Још их чујем, у хору са вренгавим Мирком Ђорђевићем, како пањкају Николаја да је био антисемита, заборављајући да је чудан тај антисемита који је Други свјетски рат провео утамничен у једном манастиру, да би на крају подијелио судбину Јевреја у злогласном Дахау. Уствари, Николај је, не само у поређењу са Карлом Марксом који је на Јевреје наносио као вјештица на свој род, већ и у односу на старозавјетне пророке који су грмјели на грешни Израел, прави филосемита. На крају неко ко од Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, најцрњих измећара у српских и јеврејских крвника, прави барајктаре свога црногорства, изгубио је заувијек свако право да критикује по том питању било кога, а поготово сужња, проказаног такође од комуниста, из нацистичких логора, великомученикa Николаја.

Но, како у уводном тексту свог утука на моју књигу наставља да излива сав свој ијед на мене, то се неопходно на њему још задржати. Враћајући се на оне династије и оне лобање зазидане, по тамо њему, у Александровој Ћеле-кули на Ловћену, Брковић ме овако апострофира: »Господине Комнене, какво је тек то непочинство, а нијесу га починили ни бољшевици ни Брозови комунисти !» , да би опет надао у кукњаву над «бесмртним владиком кога су његови душмани Карађорђевићи подвластили. » Рекло би се да нема већег закланика за Његошем од Брковића кад се не би знало да се, као што смо видјели у првом дијела овога текста, није ни жив чуо док су његови хрватски домаћини у књизи Izvori velikosrpske agresije, прогласили Његоша геноцидним пјесником, јер је наводно позивао на истребљење мирних и невиних Турака. Стварно ми није познато да је Брковић, жестоки бранилац Његоша од Карађорђеића, те од мене, од владике Амфилохија и од Матије Бећковића, на то реаговао, док ја јесам написавши, између осталог, Апологију Његоша у којој сам показао до које су се мјере хрватски аутори од Илирског покрета па до наших дана дивили Његошу, гледали у њега као у божанство, славили га и окивали у звијезде, а Мештровићево дивљење било му је још и кобно.

Комнен Бећировић на Ловћену у јулу 1969

Посебну острвљвеност Јеврем Брковић показује управо на моју вјерност српским великанима, на моје доследно српство које он у свакој прилици поистовјећује са четништвом, варирајујући, у ствари иживљавајући се на ту тему: час сам четник, чак сам четнички и неочетнички идеолог, час сам четник са дна морачке каце… Али најдаље је у том свом делиријуму отишао недавно кад је, у броју 119 свога CKL-еа од 15 новембра 2005, након једног мог критичког осврта, изашлог у подгоричком Покрету, на покушај режимског историчара Шерба Растодера да шири антисрпску пропаганду у Паризу, Јеврем Брковић дословно о мени ово написао: «Аутор текста је нико други него овијани српски националиста и шовиниста озлоглашена четничина Комнен Бећировић». Збиља не знам гдје Брковић црпе толико моје четништво кад сам имао само пет година кад је почео рат братоубилачки између и четника и партизана наметнут од стране ових последњих, кад ми нико није био у четницима, осим мог великог брата и барда Радована Бећировића Требјешког који разобличио комунистичке злочине у јеку њиховог дешавања, кад нијесам припадао никаквој четничкој организацији, већ само понеког од тих мученика сретао током мога странствовања, кад нијесам ни писао о њима, сем у књизи о Морачи, о поклању које су бољшевици изазвали у Морачи и Ровцима, и кад се, на крају, показало да су четници били у праву, будући да се комунистичка Вавилонска кула коју је Брковић славио као Град Сунца, а која је била подигнута на толиким злочинима, стровалила и срушила, након пола стољећа, као кула од карата.