КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

МОЈА ОДБРАНА ОД ЈЕВРЕМА БРКОВИЋА

- Други дио -

Поразна слика Брковићеве друге домовине,

Туђманове Хрватске, у свјетској штампи

Приморан да се озбиљније позабавим Јевремом Брковићем, дошао сам протеклих мјесеци до низа изванредних текстова из пера угледних хрватских аутора о дубоко усташком карактеру Туђманове Хрватске у чију се службу, као некад Савић Марковић Штедимлија у службу Павелићеве, Јеврем Брковић био годинама ставио, витлајући својом опаком језичином, као мачем, над страдалним српским народом и досољавајући на његове ране.

Факсимил насловне стране књиге   Комнена Бећировића која је разбеснела Јеврема Брковића, Туђмановог Штедимлију

Међу тим ауторима кроз које je високо проговорила хрватска савјест, издвајам теолога и свештеника, покојног Луку Винцетића, оснивача и уредника Ферал Трибјуна, Виктора Иванчића, великог сликара Еда Муртића, јеврејске челнике Ива и Славка Голдштајна те новинарку Јелену Ловрић, између осталих. Дошао сам такође до мноштва текстова,  а неке сам већ имао, у потпуно истом духу из пера страних аутора као што су А. М. Розентал, славни колумниста Њујок Тајмса, Дејвид Бајндер, Крис Хеџис и Стефан Кинзер, чувени новинари тог истог листа, Валтер Рајх из Вол Стрит Журнала, Џејмс Џаксон из Тајма, Александар Кокберн из Лос Аnђелес Тајмса, Ричард Уест из Гардијана,  Робер Фиск и Тони Барбер из Индепендента, Нора Белоф из Њу Јеропијена, Кенет Робертс из Спејктетора, Адриан Броун из Сандеј Телеграфа, Сандро Виола из Републике, Луиђи Иполито и Ерос Бицић из Коријере дела Сера, Теди Пројс из Јерусалим Поста, Џаред Израел са чувеног сајта Тhe Emperor's New Clothes, те челници Центра Симон Визентал и међународне јеврејске организације B'nai B'rith, и други.    

Сви они скупа дају најпоразнију слику Туђмана и његове творевине у којој је дукљански изгнаник нашао уточиште, коју је славио као штоватељицу свих људских права и слобода, радио на њеном избављењу из великосрпског ропства и кликтао на њеним медијма: “Добра ти ноћ Хрватска!”, поздрављајући етничко чишћење Крајине, као касније, доследан самом себи, бомбардовање Србије и Црне Горе од стране Нато-а, и егзодус Срба са Косова и Метохије!

Наравно да ће ови текстови са онима хрватских аутора, сачињавати посебно поглавље, ако ова Одбрана, поприми вид књиге, као што вјероватно и хоће.

Јеврем Брковић као чувар казамата на Ловћену. (Пренето из тједника "Данас" од 4. XII 1990.)

Што се пак тиче Брковићеве омразе на мене лично, којом је вријеме да се детаљније позабавимо, она траје већ више од три и по деценије, заправо од времена кад сам покренуо свјетску кампању за спас Његошеве задужбине на Ловћену, крајем 60-их. А било је то вријеме кад је Брковић, поред своје јавне литературе, пратиковао тајну, састављајући за Удбу читаве студије у којима је, уз силно цитирање Тита, Маркса и Лењина, тумачио, дешифровао, разоткривао наводно скривени непријатељски, антиреволуционарни и антисоцијалистички садржај поезије неких комунистичкој власти сумњивих аутора.

Зиндан на Ловћену! - данашња тамница Његошевих мошти

Што се пак тиче Брковићеве омразе на мене лично, којом је вријеме да се детаљније позабавимо, она траје већ више од три и по деценије, заправо од времена кад сам покренуо свјетску кампању за спас Његошеве задужбине на Ловћену, крајем 60-их. А било је то вријеме кад је Брковић, поред своје јавне литературе, пратиковао тајну, састављајући за Удбу читаве студије у којима је, уз силно цитирање Тита, Маркса и Лењина, тумачио, дешифровао, разоткривао наводно скривени непријатељски, антиреволуционарни и антисоцијалистички садржај поезије неких комунистичкој власти сумњивих аутора.

Насловна страна антологије српских слуга Хрватске Јована Бошковића, у којој Јеврем Брковић има своје мјесто

Познатије жртве неодољиве Јевремове потребе да доставља Удби своје пријатеље и доброчинитеље – Јованчевић и Чижек су га, изгледа, били примили на стан – искусили су такође његови пријатељи пјесници Сретен Перовић и Бранко Бањевић. Опет се намеће, као лајтмотив, Брковићево нехотично признање од прије десетак година: “Још сам у дјетињству, на изласку из дјетињства поготово, осјетио да се у мени скрива неко ко од мене може да уради што год хоће, да ме натјера да другим људима, па и онима најближим, урадим или приредим што год тај неко у мени зажели.” Наравно да је бољшевичка идеологија којој служио била идеално поље да тај неко у њему дође до пуног изражаја. Али, упркос томе, Брковић каже да је частан човјек и тражи баснословне суме да ту своју част, наводно угрожену од мене и од Митрополита, заштити.
Изгледа да је баш неко од дукљанских академика,  малицозно примијетио да је Јеврем Брковић за 47 година свога стваралаштва, објавио 54 књиге, што је више него што их је укупно прочитао. Томе свакако треба додати необјављене текстове, који вероватно не могу стати ни у неколика тома, Брковићеве удбашке литературе попут врло опсежног есеја о антикомунистичком и прочетничком карактеру поезије већ поменутог Сретена Перовића, коме су отац и дјед погинули у четницима.

Јеврем Брковић на балу усташких вампира код Туђмана

Ради се, уз силно цитирање Тита, Маркса и Лењина, о тајном извјештају Удби у виду исцрпне анализе Перовићевих стихова, посебно у збирци Сеансе, изашле 1958, извјештају који је интегрално објављен, 40 година касније, у Гласу Црногораца од 6 и 13 октобра 2002, обистинивши се тако на Јеврему она јевађеоске да нема ништа тајно што неће бити јавно нити ишта сакривено што се неће открити. Како се у случају Сретена Перовића, ради о идеолошко-политичком раскринкавању његове поезије, то се за ово рано Брковићево остварење може слободно рећи да је његов дипломски рад којим се детаљно позабаво управо Марко Вешовић у Монитору 15 јануара 2005. Дужност нам је такође обавијестити читаоца да су се Перовић и Бањевић у међувремену увелико сврстали у Брковићев антисрпски табор, a и Вешовић је једно вријеме био исте горе лист, мада има олакшавајућу околност будући да је рат провео као потенцијални таоц у Алијином Сарајеву.

Један од бесомучних напада на Комнена Бећировића у Crnogorskom knjizevnom listu (CKL)

Вриједи из Брковићевог штива чије би интегрално доношење са коментарима захтијевало такође читаво поглавље, навести бар неколике реченице, како због крајње доушничке и удворичке психе која се ту испољава, тако због Његошеве капеле на Ловћену  коју Јеврем Брковић брани, као највећу црногорску светињу, од Сретена Перовића. Он почиње: “Очигледно је Перовић поезију схватио да изживи некакве своје мутне и накарадне идејне нагоне који иза себе имају чисто четничко насљеђе”.  Бесмислица  « идејни нагони » се може опростити младом Брковићу, мада код њега зрелог и старог има такође сијасет сличних бесмислица, али он наставља у свом потказивачком жару: “Он, пјесник, не ради само то, храбри их, даје им да се надају и мртви. Он иде још даље и почиње да плаче за њима, да их оплакује, сахрањује, да их оживљује и рехабилитује. Кога он то повампирује, кога оплакује, кога прижељкује? За какву он то освету оштри зубе?” Аутор Брковић са свим заносом своје удбашке младости се упиње да докаже како Перовић, из збирке у збирку, не престаје да плаче и лелече над својим мртвим оцем и дједом, да им “походи гробове који нијесу за похођење,” да призива њихове авети, чак и да се обраћа ловћенском камењу. Занимљиво је да је Брковић толики поклоник тога камења да Перовића третира скрнавитељем само зато што се овај усуђује да помене Ловћен.

Јеврем Брковић у часопису Велика Србија, број 1667 за децембар 2001. године Ова фотографија Јеврема Брковића објављена је такође у Великој Србији број 1679 за фебруар 2002. године и у броју 1699 за јули 2002. године.

«И то је гријех но не и срамота, гријех је доводити у везу са великим знамењем као што је Ловћен његове (Перовићеве) мртве па макар и да их није наша револуција направила гробовима», вели Удбин тумач поезије. Подсјетимо да је Његошева капела, тада била у грбу Републике Црне Горе, према Уставу од 1946, у коме дословно стоји: «Државни грб Народне Републике Црне Горе представља Ловћен са Његошевом капелом окружен ловоровим вијенцем, који је доље повезан црногорском заставом. Између врхрова ловоровог вијенца је петокрака звијезда. Позади Ловћена са неколико вијуга  представљено је море».

Међутим, пошто се Брковићево дивљење Брозу и његовим црногорским сатрапима граничило с обожавањем, била је довољна једна Брозова ријеч, промуцана приликом његове посјете Цетињу 1968, како треба да се Капела руши и на њеном мјесту гради бункер у који би се смјестио Његошев кип Мештровића, па да се он из врућег поклоника ловћенског знамења и камења прометне у њиховог љутог душманина. Промјена је била запањујућа: још видим унезвијереног Јеврема како ме једног јулског дана те далеке 1968 у холу хотела Црна Гора у Титограду чијој ће се детитоизацији касније жестоко успротивити, печобразно убјеђује у исправност одлуке власти да се Његошев храм руши, правдајући то Мештровићевом величином, братством и јединством и скромношћу Капеле, иако је неки дан раније био сагласан са мном да се у Ловћен не смије дирати. Он је био толико у логици ондашњих властодржаца да му није ни до свијести допирало да неко може и да помисли да им се успротиви. Учиних крај мом ефемерном пријатељству са Јевремом Брковићем и сасвим га изгубих из вида за наредних двадесет година све док, крајем 1989 и током 1990, не покренух кампању за обнову ловћенског врха и светилишта, основавши у ту сврху један свесрпски Одбор.
Тада је стао да ме острашћено напада у хрватским и бошњачким медијима у којима му је дат најшири простор како на радио-телевизији тако и у новинама, као на примјер у сарајевској Недјељи-Ослобођењу од 3 марта 1991, гдје се најгорим клеветама,  подметањем и псовањем, овако острвљује на мене: “Тај фамозни одбор предводи извјесни Комнен Бећировић, човјек без икаквог дјела иза себе, познат по свом примитивном антицрногорству и фолклорном српству којима нас деценијама засипа из Француске, гдје живи и ради. Тај наш Француз је покушао да уплете у своје прљаве и бескрупулозне игре око Маузолеја и Ловћена онда док се Маузолеј градио, тадашњег француског министра за култууру Андреа Малроа, а данас, када су наумили да га руше, црногорског принца Николу Петровића Другог. Принц га је одмах јавно демантовао и елегантно “љукно” од себе и куће Петровић-Његош.”
Ни мање ријечи, ни више лажи и изопачења, али прије но што то покажем, треба да објасним читаоцима да глагол љукати, љукнути, који је свакако провинцијализам, пошто га нема у великом Речнику српско-хрватског језика Матице Српске и Матице Хрватске из 1967, којим располажем, значи у Црној Гори: ударити одбити говече, јуне, посебно теле док жена музе краву, омањом тојагом, званом љукач, по носу.

Једно од писама подршке Андре Малроа Комнену Бећировићу за спас Његошевог храма на Ловћену

Ето каквим се језиком у односу на мене служи ова дукљанска поганштина!  А сад да видимо како стоји са осталим: што се тиче остављања дјела иза себе, боље је и не оставити никакво дјело него големо (не)дјело, као што је случај са Брковићем, мада, без лажне скромности, моје Збогом Ловћену или моје Обраћање папи Јовану-Павлу II са једне од највиших свјетских трибина, вриједе више но читави Брковићеви томови тртљања, празнине, досаде и бешчашћа, који представљају својеврсно загађење црногорског културног простора.
Даље: о каквом се мом вишедеценијском засипању антицрногорством и фолклорним српством из Француске, могло радити кад сам, након моје кампање са спас Његошева храма на Ловћену, био онемогућен да долазим у Југославију, а камоли да пишем у црногорској и србијанској штампи у којој је, сем тога, српство онда било сасвим проскрибовано? Ако сам некоме тада српство проповиједао, то сам чинио Французима, својим Писмима из српских светилишта, Острога,  Студенице, Хиландара,  Милешева, Сопоћана, Ћелија…, објављених поглавито у Монду, текстова у којима сам захватао истовремено у историји, религији и умјетности. Један од њих је управо био насловљен La Serbie eternelle, Вјечна Србија, што ће Брковићу причинити посебно задовољство.

А сад да видимо како сам, према Брковићу, изманипулисао неке велике француске ауторе, међу којима Андре Малроа, а тиме француско и свјетско јавно мење поводом Ловћена?

Писмо свесрдне подршке Комнену Бећировићу од кардинала Ежена Тисерана који је жестоко осудио усташки геноцид над Србима у току Другог светског рата

Најкраће речено, истина се састоји у томе што сам, својим разговорима са француским писцима које сам водио и углавном објавио у Нину током 60-их, са некима од тих аутора успоставио пријатељске везе, па је било нормално да их замолим, кад је зло запријетило Ловћену, да се заузму за спас једне тако велике светиње мога народа. Разумије се да Брковић не би био оно што је да није цио вијек  завађен са истином која је и у овој прилици, као и у свим другим, сасвим супротна, а за коју је он знао будући да је писмо подршке мојој акцији од стране Андре Малроа, са писмима других знаменитих француских личности, као пјесника и романсијера Жана Касуа, који је на Ловћен ходочастио, пјесника и члана Француске академије, Пјера Емануела, и кардинала Ежена Тисерана, објављено у факсимилу у оквиру мога прилога Агонија и апотеоза Ловћена, чувеној публикацији Сумрак Ловћена, изашлој крајем 1971, а затим у репринт издању 1989, у Београду.

     А пошто Брковић - увјек судећи, јадник, по самом себи - посебно инсистира да сам новодно у некакве своје прљаве игре уплео и преварио Малроа, ево укратко истине о високом и племенитом гесту тога великог човјека према Ловћену, како сам то донио у својој књизи  Andre Malraux ou la grandeur humaine – Андре Малро или људска величина, коју сам објавио 1996, поводом двадесетогодишњице Малроове смрти и преноса његовог праха у Пантеон. Пошто сам описао свој сусрет и разговор са Малроом за Нин  и Радио-Телевизију Београд, 5 маја 1969, у Министарству културе смјештеног у Краљевској Палати, којом приликом ми је рекао да су моја претходно достављена му питања тако високог нивоа да се за одговор на њих морао припремити и чак направити забиљешке, наставио сам: «Што се Малроа тиче, писао сам му, након извјесне недоумице, 3 маја 1970,  замоливши га да се заузме за Ловћен код самог Тита. На моје изнанеђење, нијесам дуго чекао на његов одговор. Само три дана пошто сам му послао писмо, пропраћено једним својим текстом о Ловћену и сликама Ловћена и Његоша, Малро ме позвао преко своје секретарице да ми поручи како ће се заузети за спас угроженог светилишта, али да би желио да се његов гест до даљњег не објелодањује.

Факсимил насловне стране књиге Комнена Бећировића "Андре Малро или људска величина"

Свакако да је на Малроа, који је и сам био човјек изузетне судбине – писац, ратник и државник -, велика Његошева судбина, пјесника, владике и владара, произвела знатан утисак те се тиме објашњава и његова брза реакција и спремност да нам помогне». Ови редови су само делић велике приче, коју доносим у посебном поглављу насловљеном Подршка Андре Малроа браниоцима Његошеве задужбине на Ловћену, на  крају своје књиге о Ловћену, о томе како се један од највећих људи XX-oг стољећа заузео за спас једне од  наших врхунских светиња и културних вриједности.

Ето шта биједни опадач Јеврем Брковић, који је, док сам ја бесједио са аутором Људске судбине и Наде, Преображења богова и Гласова тишине, сједио уз кољено бољшевичких ископника Његошеве Црне Горе, разних удбаша и батинаша, хоће да представи као прљаву игру и манипилацију с моје стране, настојећи да обезвриједи, поништи, сведе на свој ниски ниво, однос  Андре Малроа, као и других високих умова, према Његошу и Ловћену. Он тако поступа, с истом  намјером да ме понизи, и кад је у питању  архитекта Никола Петровић, праунук краља Николе, с којим сам ступио у везу у прољеће 1990 приликом покретања акције за уклањање барутане са врха Ловћена, и обнове истога са његовом круном, Његошевом капелом. Брковић се грубо и бахато умијешао у сасвим уљудну полемику насталу у једном тренутку између мене и принца Николе, настављајући да, видјели смо, млатара тамо-амо, као каквом трањом, својом језичином о томе како ме је овај «љукнуо» од куће Петровића – какав човјек, таква бесједа -, као и да радим “најнечаснији посао који је један Црногорац (поријеклом) икад радио.»  Од часног Јеврема Брковића ово је ипак премного али, што се тиче Николе Петровића, и ту се батрга у својој лажи, будући да је став овога по питању Ловћена био далеко ближи моме него Брковићевом,