СУОЧАВАЊА

   Одбрана Комнена Бећировића од Јеврема Брковића, коју Истина објављује у неколика наставка, је такође одбрана Српства уопште од овог напасника који је ударио не само на савременике него на хиљаду година српске историје Црне Горе коју, несрећник, са својом дружином, хоће да поништи или преправи према својим дукљанско-усташким маштаријама. Наравно да се Истина , као српска национална трибина, ставља на располагање и другим ауторима који високо и документовано, попут Комнена Бећировића, имају да кажу своју реч по питању овог кабадахије коме је превелика милост Мила Ђукановића одвећ ударила у главу те из своје пећине, зване CKL , врши најцрњи терор над свим што је српско и над сваким ко српски мисли и осећа.

Уредник

МОЈА ОДБРАНА
ОД ЈЕВРЕМА БРКОВИЋА

(Први део)

Јеврем Брковић као идеолошки стуб антисрпске
Црне Горе. Немањићи као злочинци… Непрекидно
клеветање и вријеђање свега и свих.

Пише: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

   Откада сам, прије 38 година, дошао у сукоб са Јевремом Брковићем због Његошеве капеле на Ловћену, јер сам се залагао за њено очување, а он за њено рушење, нијесам могао ни у сну сањати да ћу једног дана имати да се особито бавим њиме, али, ево, морам да то чиним у нужној самоодбрани од његовог вишеструког неваљалства према мени. Он, већ више од петнаест година, а посебно одкако се, 1999, вратио у Црну Гору из његове, како сам каже, друге домовине, Туђманове Хрватске, и постао идеолошки стуб садашње антисрпске Црне Горе, није престао да са својим истомишљеницима, насрће не само на све оно што сачињава бит мога духовног и националног бића, него да ми преко свога гласила, званог Crnogorski knjizevni list, упућује најтеже клевете и увреде.

Комнен Бећировић пред Његошевим храмом на Ловћену у лето 1969. Храм на Ловћену препознатљив у свету памети као врховно високумље! Данашње усташко-комунистичко чудовиште на Ловћену препознатљиво је као најгоре могуће малоумље.

   Да одмах наведем један примјер: тек ш то сам под морачким небесима свијета угледао, к свијести дошао и, прије но сам у школу пошао, већ сам напамет знао стихове краља Николе којима почиње његово Морачко коло које су пјевали читави нараштаји до дана данашњега:

Над Морачом, гдје ускаче,
скок бијели Светигоре,
побожних су Немањића
руке Богу дигле дворе.

То је ћаба Морачана;
ту се купе, Бога моле,
ту вијеће вијећају
душманима да одоле.

   Стога треба замислити колико представља насиље над неким ко је, као ја, рођен у двоструком окриљу, духовном и историјском, Божјем и националном, лавре Немањића на Морачи, да непрекидно мора да слуша како су Немањићи били окупатори, поробитељи, убице и злочинци, јер су наводно покорили Црну Гору, односно Зету, односно Дукљу опскурних и међусобно закрвљених потомака краља Бодина и жене му Јаквинте, и укључили је у своју државу.
   А то управо чини Јеврем Брковић и његова братија са толико острвљености и мржње да се стиче утисак како Црна Гора током више од осам вјекова који су од тада прохујали, није никада имала горих ни љућих душмана него што су то били Немањићи! Преболио је и опростио Јеврем Брковић с друштвом сва зла која су Црној Гори нанијели Турци, Арбанаси, Аустријанци, Мађари, Њемци, Италијани, али не може човјек да преболи ни опрости Немањићима што су је увели у цивилизацију, као што о томе суверено свједочи задужбина Немањиног унука Стевана на Морачи, без које би Црна Гора данас била пука сиромашица што се тиче културног наслеђа, будући да је морачки храм њен најстарији и најважнији историјски и културни споменик.
   Или, да узмем други примјер, који се тиче непосредно моје личности: иако сам 1941, кад су комунисти вргли крвави нож у српски народ, изазвавши братоубилачки рат између браће подијељене на партизане и четнике, имао тек пет година, Јеврем Брковић ме већ деценију и по назива не само четником, већ и четничким идеологом па чак и «четником са дна морачке каце» , а недавно ме произвео и у «озлоглашеног четничину». Чини се да за њега поклање које су, прије 60 година, бољшевици изазвали у Црној Гори, још није завршено. У ствари, овај времешни партизан, који ставља петокраку док је у Подгорици, а скида је кад је у Загребу, употребљава у односу на мене исту терминологију којом су се Туђманови бојовници и Алијини муџахидини током рата у Крајини и Босни служили према прекодринским Србима: четник . Уз то сам, као што ћемо видјети, оптужен од Брковића и његових, а да им за то нијесам дао никаквог повода, ништа мање но да сам преварант, манипулатор, ратнохушкач, варварин и заговорник геноцида!

Покушај Јеврема Брковића да путем суда похара мене и митрополита Амфилохија зато што су му Радикали наставили усташку капу

Међутим, Јеврем Брковић се издашном милошћу коју ужива код Мила Ђукановића - те Dukljanska akademija, те Crnogorski knjizevni list, те издавачка кућа Duks, те тјелохранитељи, те шофер и кола! - толико узохолио и осилио да му није било довољно што ме читаву деценију безобзирно нападао, псовао и клеветао, него је још кренуо да ме похара и опљачка. Он је то учинио тако што ме је, прије више од двије године, на први покушај с моје стране да му у књизи о Ловћену иоле одговорим на његове безобраштине, оптужио код суда у Подгорици – и у томе изгледа истрајава - да сам му тим покушајем нанио тешке душевне болове, тражећи од мене баснословну суму новца од 50 000 евра, и исто толику суму од издавача, да некако те своје душевне ране залијечи. А ево шта му је послужило као повод: у својој књизи Борба за Ловћен Његошев, изашлој у децембру 2002 у издању Митрополије црногорско-приморске, поводом тридесете годишњице рушења храма на Ловћену, узео сам прву Брковићеву слику која ми се нашла при руци, како бих илустровао нашу јавну полемику око Ловћена из 1991, заправо мој одговор на један његов бијесни напад на мене из тог времена. У ствари нијесам слику ни узео већ је само преузео из гласила Српске радикалне странке, Велика Србија, број 1667 од децембра 2001, гдје је дотични био представљен са бројеницама у руци и неком врстом мрке дугуљасте капе набијене на главу са једном бијелом пјегом налик на неки грб десно при врху гдје се више наслућује него препознаје слово U. У легенди испод слике стајало је, између осталог, да је она пренешена из Glasa Koncila, тједника Католичке цркве у Хрватској, што ми се учинило сасвим вјероватним будући да је том гласилу, у броју од 17-26 травња 1992, Брковић дао свој чувени интервју у коме оптужује Светог Саву за геноцид над Дукљанима због наводно насилног превођења ових из католицизма у православље, а заговара разједињење Црне Горе од Србије и њено сједињење са Хрватском и Албанијом.

Jеврем Брковић у часопису Велика Србија, број 1667, за децембар 2001.

  Слика је објављена у поменутом броју Велике Србије као илустрација опширног чланка Драгана Илића, посвећеног познатом либералу Миодрагу Вукмановићу под насловом Пријатељ свих српских непријатеља гдје је само узгред ријеч о Јеврему Брковићу као Вукмановићевом идеологу и «најпознатијем црногорском усташи». Додајем да ми је, преузимљући ту слику из Велике Србије , у један мах прошло кроз свијест да би се могло радити не о колажу, већ заиста о оригиналној фотографији, имајући у види Брковићеву склоност ка провокацијама и крајностима : као што је некад, док је србовао по Београду и славио Филипа Вишњића, носио у руци штаку, зашто сада, када је читавих осам година провео, као гост, штићеник, миљеник и медијски бојовник Туђманове Хрватске, која је жестоко исповиједала усташтво, не би на глави носио одговарајуће одличје? Уосталом, медији те исте Хрватске, док је још била у повоју, увелико су промовисали Брковића, доносећи му и слику с карабином у рукама, у својству команданта «обране» Мештровићева маузолеја на Ловћену који је за мене од почетка представљао, не споменик Његошу, већ споменик два тоталитарна зла XX-ог вијека, фашистичког и комунистичког, која су заједно саломила горди врх Ловћена са његовом божанственом круном, Његошевом капелом. А, као што је познато, у том непочинству и у подизању садашњег грозоморног здања на Ловћену, највише је материјално учествовала управо Хрватска, тобоже у име Југославије да би, првом приликом, ударила нож у леђа тој истој Југославији и сурвала је у море несрећа. Али је хрватски биљег и међаш побијен на Ловћену по цијену толиког насиља над природом, историјом, културом и етиком, остао и даље стоји као, према Брковићу, израз идентитета и самосвијести Црне Горе те њене еманципације од српског ропства.
   Истовремено је Брковић, преко свог гласила, увелико пропагирао тезе двојице окорелих црногорских усташа, Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, преузетих од великохрватских идеолога, усташких претеча, Ива Пилара и Милана Шуфлаја, о хрватс т ву Црногораца и о Црној Гори као Црвеној Хрватској, што сам опет доживљавао као крајњи удар на мој национални идентитет, чак и као увреду да се такви зликовци намећу као народни великани. Већ самом чињеницом да се Брковић, послије неколико деценија проведених у служби једног тоталитарног зла, као поета и као жбир, ставио на сличан начин у службу другог сродног зла, то се његова фотографија савршено уклапала у оквир бољшевичко-усташке творевине коју представља здање на Ловћену. Наравно да ту фотографију не доносим, будући да је она под судским спором, али доносим њен оригинал за који сам утврдио не само да није изазвао никакву благовремену реакцију на њој представљеног Брковића нити да се налазила под било каквом судском забраном, него да је, осим у броју 1667 Велике Србије за децембар 2001, дакле читаву годину дана прије објављивања моје књиге, изишла такође у броју 1679 од фебруара, као илустрација редакцијског чланка Академици цара Дукљана, те у броју 1699 од јула 2002 истога листа ради илустровања такође редакцијског текста «Црногорски идентитет», у коме је, као и у предходном, разобличавана Брковићева теза о дукљанству и несрпству Црногораца.

Самопроглашени стражар садашњег казамата на Ловћену
хоће да се свети за моје залагање
за спас божанске круне Ловћена, Његошеве капеле

   Наравно да Брковић не би био вјеран себи кад се не би претварао да није знао да за ту фотомонтажу од стране Радикала, пошто су му они редовно достављали њихову публикацију, што показују почести коментари које је писање Радикала у Брковићевом листу изазивало, гдје су, између осталог, називани српским муџахединима у Црној Гори, уз донешење факсимила неких њихових написа. Они су му, у ствари само враћали мило за драго, шило за огњило.

Проглас издат од стране председника такозване "Дукљанске академије" поводом избора у Црној Гори априла 2001. године на коме је Црна Гора, сходно теорији Савића Марковића Штедимлије представљена као "Црвена Хрватска". Објављено у "Гласу Црногорца" 22. априла 2001. године.

   Па зашто Јеврем Брковић, кад се осјетио толико увријеђеним и ојађеним, није ипак тужио Радикале који су му наставили усташку капу и отворено га назвали најпознатијим црногорским усташом, него мене који сам, тек након годину дана, њихову фотографију, без легенде, само у својој књизи пренио? Једноставно зато што је био погођен мојом књигом о Ловћену, што доказује његова истовремено гневна и смушена реакција у тридесетак наставака у Crnogorskom knjizevnom listu на ту књигу; зато што сам показао све размјере злочина почињеног над Ловћеном, као и размјере грдила и стравила које је из тог злочина изникло на Ловћену; зато што је најзад схватио да је том књигом коначно изгубио битку за Ловћен па је човјек тражио начина да ми се некако освети и надокнади свој пораз. Видио је како, што вријеме све више одмиче, да Његошев Ловћен, каквим су га обликовале природа и историја, геологија и теологија, све више ураста у душу српског народа и улази у меморију човјечанства, док за ону његова апсану чијим се прогласио стражаром и чуваром, али коју не може сачувати од елемената што је непрекидно урушавају, нико и не хаје, сем што се је свако иоле разуман ужасава и у њој види једно од ругла свијета.
   Јасно је, дакле, да мој и Брковићев сукоб, као што ће се видјети из свега што слиједи, не датира од јуче, да увелико превазилази ону јадну сличицу, будући да тај сукоб садржи најшире историјске, националне, духовне, етичке, умјетничке, идеолошке и чак еколошке компоненте имајући у виду нагрђени Ловћен, па је, према томе, наш спор за суд најшире јавности, уза сво моје поштовање Основном или неком другом суду у Подгорици, код кога ме већ тужио. Зато га и пред наjширу јавност износим навелико залазећи у дубину наше распре и обухватајући све њене битне елементе. То чиним утолико прије што сам далеко од тога да будем једино ја предмет острвљености од стране пошасти зване Јеврем Брковић, него је то и сва интелектуална, духовна и политичка елита српског народа којој ће, увјерен сам, ово бити повод да се, преко својих еминентних представника, огласи.

     Међутим остаје, као прво, да се утврди да ли  Радикали  Јеврему Брковићу ону капу заиста сами наставили, или се он стварно под њом у католичком тједнику појавио, а они само додали знамење. Као што треба да се добије потпун увид у оно што је радио, говорио и писао током осам година проведених у Хрватској, о чему, изгледа, постоји позамашан досије у српском културном друштву Просвјета у Загребу. Но ту нам је и сам Брковић –  мора  му се одати признање –  од велике помоћи, пошто се постарао да укоричи већину својих оглашавања, као и оних својих судионика, тачније саучесника, те написа изашлих о њему у хрватско-словеначко-бошњачким медијима почетком 90-их, у књизи Prljavi rat, објављеној у Загребу 1992. Prljavi rat, како појашњава аутор у поднаслову, значи рат «srbocrnogorskih pisaca, politicara i generala », који су они водили против Хрвата и Бошњака и против самог Брковића, док је рат који су ови водили заједно против Срба, био наводно чисти рат. Већ сама чињеница да је објављивање те књиге, како стоји на њеној предпоследњој страници, омогућило Министарство Одбране Републике Хрватске  са некаквим «Јuniorom» из Загреба, довољно говори да се ради о једном хрватском медијском бојовнику заправо најамнику у вријеме крвавог распада Југославије изазваног у највећој мјери управо од стране самих Хрвата.

     Извјесног талента, али зле душе, малог знања и образовања, али велике уображености, омразности и таштине и поводљивости, немоћан или невољан да схвати огромни поремећај свјетске равнотеже пропашћу Совјетског Савеза, а у том контексту ни југословенску несрећу са њеним дубоким историјским корјенима, Јеврем Брковић, упрегнут у кола најгоре хрватске, бошњачке, а затим шиптарске  пропаганде  годинама је сваљивао сву кривицу за ту несрећу на Србе, и то и даље чини.  Упркос чињеници да су босански муслимани вјековима спроводили терор над Србима, како то могу да чине само они који су вјером превјерили над онима који су у својој вјери и нацији истрајали; да су се у доба прве Југославије  били само примирили да би опет наставили по староме и стали да чине страхоте над Србима чим су фашистичке силе сломиле ту Југославију; да су у Брозовој Југославији имали повлашћени положај добивши чак и статус националности и да су се, запаљени вјерским фанатизмом Алије Изетбеговића, дигли са Хрватима и на ту Југославију и стали да је руше – Јеврем Брковић, и поред свега тога, приписује Србима сво зло у босанском тамном вилајету. За њега као да не постоји стравично наслеђе које, као проклетство, вуку босански муслимани: апостазија, вјековна сарадња са азијатским поробљивачем и држањем у најцрњем ропству своје једнокрвне и некад једновјерне браће, српске главе на бедемима Травника, Стоца Мостара, Оногошта, међу којима и глава мога требјешког претка Јездимира званог Бећир, које су стољећима кљували гавранови, мучење набијањем на колац које је тако потресно описао Иво Андрић, а прије њега Иван Мажуранић, дугогодишња побуна босанских бегова против самог Стамбола управо ради одржања турског  феудалног ропства,  сврставање Бошњака уз нацистичку Њемачку и стварање злогласне Waffen SS Handzar divizije под ахмедијом јерусалимског муфтије Ел Хусеинија, Хитлеровог пријатеља, да би све ово било крунисано проповиједањем радикалног ислама од стране Алије Изетбеговића, заговорника стварања велике муслиманске државе, у ствари калифата од Марока до Индонезије, коме би  једна од основа требало да буде управо Босна. Не, за Брковића не постоји ништа од свега тога, већ он надаје дреку на босанске и остале прекодринске Србе, проклиње их и у камен затуца а нариче над Босном, «самом сред свијета», иако је сво зло свијета било управо уз Алијину Босну, док Радована Караџића са српским вођством с Пала  назива крвавим и кликће  кад каже, заправо поскакује  и поцикује:

        “ Адолф Хитлер, Стаљин – Коба,

         Кроз повијест страшну вриште.

         Нељудскије од нијих оба

         Паљанско је чудовиште!

      Али стихоклепство је Брковићево проклетство. Као за сваког превјерицу, за овог бившег Србина преобраћеног у Монтенегрина дукљанскога соја, како сам себе назива, само да не би био оно што су му били преци, Срби су варвари, агресори, империјалисти, истовремено четници и комунисти, разбојници и пљачкаши, убице и кољачи. Он њих и њихове вође, како у прози тако у стиховима, куне и најскаредније псује, као на примјер у пјесми Ускрсни земљо дукљанска, склепаној 17 новембра 1991 у Љубљани, гдје  овако третира митрополита Амфилохија Радовића, премијера Мила Ђукановића, предсједника Момира Булатовића, челника Народне странке Новака Килибарду, и њихов однос према Слободану Милошевићу, прво им горко замјерајући што се не сматрају Дукљани, него

                 Хоће у другу кожу, друго име -                       

                 Вјекове одбацују ко змија свлак.

                 У тај их страшни воде кримен :

                 Неки Амфилохије, Мило, Момир и Новак              

                У дебело се цријево, кажу братско,

               Увлаче Вожду крвавијех руку,

               Свако је доба наше било адско,

               Ал само је ово за срам и бруку!  (стр.203)

      И као што је, по Брковићу,  Караџић суновратио у зло Босну, тако су горе именовани гурнули Црну Гору у кримен, који се не римује баш најсрећније са име, у провалију срама, увалили је у историјску каљугу, не само због вођења рата наметнутог од стране Хрвата, већ и због њихове улоге Милошевићевих пучиста у обарању  с власти пост-брозовске екипе, јануара 1988. “Момир Булатовић и Мило Ђукановић највећи су анти-Црногорци који су се икада политички експонирали”, пише Брковић, оптужујући их да су они Црну Гору одвели директно у српство, иако за то, као што ћемо видјети, у књизи Glosarij, навелико оптужује Петровиће, највише Његоша и краља Николу, што му опет не смета да их присваја. Булатовића и Ђукановића посебно терети што су неосјетљиви чак и на заузимање америчког амбасадора Ворена Цимермана - истог оног који је наговорио Изетбеговића да погази Лисабонски споразум и гурне Босну у стравични грађански рат - за судбину њега дукљанског барда одбјеглог у Хрватску: ”Ето Момира Булатовића и Мила Ђукановића, званог Мило Бритва, није могло ‘смекшати’ или уразумити ни писмо америчког амбасадора, господина Ворена Цимермана...” (стр.116-117).

     Очију сузних од дима од запаљених аутомобилских гума и нафте с циљем да се свјетској јавности представи како Дубровник гори од србо-комунистичких, као касније Сарајево од србо-четничких граната, ојађени бард не види шта се у граду дешава, наиме да хрватско топништво са дубровачких зидина гађја положаје ЈНА око града, а да се и најмањи одговор на то приказује као варварско рушење бисера Јадрана. Тако настаје још једно од бројних Брковићевих пјесничких недоношчади, његова је(в)ремијада Дубровниче, опрости ! исцмиздрена 10 новембра 1991 у Љубљани, а по којој би се могло закључити да је Дубровник  био толико разорен од стране србо-комуниста да од њега није остао ни камен на камену. Он те “чизмаше” и “тропрсте барбаре” који га наводно немилосрдно руше, овако представља:

     У њима бездушје големо кипти:

     Укаже се дворац, атријум, портал –

     Насрне срдит и једноум вандал,

     Он само то зна и то може бити.

     На страну то што вандал не може имати никакве везе с умљем ни једноумљем, већ само са безумљем јер га носи искључиво бијес, Дубровник није имао шта да опрашта будући да, као што ће то касније доказати неколико истинитих и савјесних људи на Западу, није уопште било никаквог рушења нити разарања Дубровника. Да та истина за коју Брковић, запарложен у својој лажи, изгледа још не зна него се и даље хвали својим мућком од пјесме, продре у свијет највише је допринио, обраћајући се разним медијима, John Peter Maher, професор на Универзитету у Чикагу, добар познавалац нашег језика и предходне Југославије. Већ у свом писму дневнику Чикаго Трибјун од 21 јула 1995, он је изричит: “Стари дубровачки град, који сам видио сопственим очима 25 марта 1992, три мјесеца послије “разарања”, и као што су то посвједочили очевици новинари,  присутни у вријеме и након борбе, је нетакнут са изузетком Библиотеке Српске православне цркве. Она је била опустошена пластичним експлозивом и другим запаљивим материјалом подметнутим од стране хрватских постројби. Фирма Rudder Finn плаћена од Хрвата сада тврди да је Стари град био тако успјешно обновљен да би се “могло повјеровати српској пропаганди да никад није био ни рушен”.  У свом писму Гардијану, од 11 октобра 2000, овај човјек од савјести и истине истиче да је галама која се дигла око разарања Дубровника, била у ствари најобичнија превара:

 “Од 1991 штампа је десетине пута објавила подвалу да је драгуљ Јадрана био претворен у гомилу рушевина. Те приче су лагарије, као што је посебна лагарија прича да је био обновљен. Дана 25 марта 1992, посјетио сам Дубровник да на лицу мјеста видим истину о рату. Стари град Дубровника није никад разрушен. Једва да  је био огребен.(…)

     Разарање Дубровника била је измишљотина агенција за јавне односе, PR, Public Relations, које су унајмили ратни злочинци који су, без преговорања, сломили Југославију. Велико бомбардовање су извршили PR преваранти, а не ратна морнарица. PR лажови Hill and Knowlton, Rudder Finn и Waterman Associates  зарадили су милионе да би разбуктали пламење тога рата. (…)

     Дим који се дизао у ствари је избијао из резервоара за нафту две јахте које су гореле у Старом пристаништу – наравно изван зидина. Дубровачки стари град никад није горио. Рупе при дну зидова дуж Страдуна биле су проузроковане мецима испаљеним из ватреног оружја у борби између сукобљених хрватских страна.(…)

     Једина зграда опустошена експлозивом и ватром у старом граду Рагузе, била је она у којој се налазила непроцењива збирка средњовјековних рукописа и икона, али ту штету нијесу нанијели  гранате испаљене од стране морнарице, већ пластичне и запаљиве направе постављене на лицу мјеста од хрватских постројби.”

     Међутим, приликом своје посјете Дубровнику, професор Махер се побринуо да својом видео-камером сними постојеће стање у граду, у коме није било никакве друге штете сем оне нанешене здању у коме су биле похрањене српске иконе рукописи, као што произилази из појединости изнесених у Махеровом писму новинарки Памели Тејлор, уредници радија Глас Америке, упућеном септембра 1994, где цитамо: ”Српска православна библиотека је била опустошена. Ја сам, 25 марта 1992, снимио од ње само празну шкољку. Удар није био нанешен од стране морнаричке артиљерије. Сусједне зграде су биле нетакнуте. Унутрашњост је била потпуно уништена пожаром подметнутим у самој згради од стране хрватских снага.” Да би затим изнио праве мотиве хрватске стране: “Хрватска је подстакла борбена дејства око Дубровника, откривши бездан у који може да падне  фашизам, будући да се план састојао у томе да се разруши бисер Јадрана и тиме изазове згражавајући напад Запада на Србе”.

     Наравно да Џон Петер Махер разматра догађања у вези са Дубровником у оквиру хрватског подухвата насилног разбијања Југославије, започетог прогонима, злостављањима, хапшењима, пребијањима, Срба у Хрватској, пљачкањем и уништавањем њихове имовине, посебно рушењем њихових кућа, бацањем у море њихових кола, све уз истицање усташких симбола. Подсетивши да су усташе са њиховим нацистичким господарима биле поражене 1945, Махер, у свом одговору на чланак Томаса Кларка у листу Питсбуршка  Пост-Газета  од 12 јула 2004, пише: “Њемци и њихови сателити, хрватски фашисти, дошли су, 1991, натраг. Хрвати анти-фашисти, Срби и остали су протерани из бисера Јадрана. То се десило 1 октобра 1991, а изгон је био сакривен димном завјесом пропаганде…»

     Настављајући своја истраживања у вези са великом обманом разарања Дубровника од стране Срба, професор Махер је открио како је, увијек по савјету фирме Рудер Фин, хрватско-амерички лист Zajednicar од фебруара 1992, донио фотографију улице Николе Тесле у Вуковару, прије и послије рушења, приказавши је као слику Страдуна, дакле срца Дубровника, прије и послије  наводног разарања. Изјаве и материјали професора Махера, предочени од стране Слободана Милошевића у његовој самоодбрани пред Хашким судом, изазвале су праву пометњу међу његовим тужитељима и судијама који су у овом случају, као и у мноштву других, били преузели само најобичнију антисрпску пропаганду из лаковјерних или корумпираних медија.  Колико је ово тачно показује и Финални Извјештај екипе стручњака Уједињених нација у вези са збивањима у Дубровнику и око њега, Анекс XI.А, од 28 децембра 1994, гдје стоји:

     “Експертиза извршена од стране посматрача Унеска и Завода (за културне споменике Хрватске) одмах након бомбардовања од 6 децембра под крајње тешким условима, можда пати од настојања да се претјера са ударима по фасадама и стабилношћу већих грађевина. Ипак, са изузетком неколико случајева, била је направљена тек површна анализа ефеката потреса узрокованих детонацијима на здањима која су била уздрмана земљотресом од 1979. У извјесним случајевима, степен оштећености неких кровова био је знатнији него што се у почетку сматрало пошто су опеке често падале због оближњих детонација на опеке ниже њих и, према томе, их ломиле. Ова штета, као и слабљење кровних структура, није одмах била видљива, и постала је видљива тек касније. Кратко речено, невидљива штета причињена граду била је гора него што је одмах оцијењено, док је очита и видљива штета била нешто мањег значаја.”

      Као што се може закључити, аутори Извјештаја се труде, заправо чине немогуће, прибјегавајући дипломатском језику, да би колико толико, пред непостојањем било каквих већих оштећења, приказали стварно стање. Међутим набрајајући оштећења на неким здањима, проузрокована углавном ватреним оружјем, они уопште не помињу ни Српску православну цркву ни њен музеј који су управо једини били девастирани. Ово се чини зато што није било политички коректно рећи иста повољно по српску страну, нарочито зато што је Унеско у вријеме опште помаме на Србе због Дубровника, био донекле и сам упао у ту хистерију кроз осуде изречене од стране самог генералног директора, Федерика Мајора, па се сад није могло признати да се једна тако озбиљна свјетска институција преварила и да мора себи да скаче себи у уста. А то што ће почетком 2005, заповједник јединица ЈНА на дубровачком ратишту, генерал Павле Стругар, бити осуђен почетком 2005 од Хашког суда на 8 година затвора,  је учињено углавном  због цивилних жртава и због штете нанешене објектима, посебно хотелима, изван Старог града.

     Дакле, далеко смо од праве катаклизме Дубровника коју су, по Брковићу, изазвале Милошевићеве, Булатовићеве и Ђукановићеве хорде варвара, да у једном прозном тексту од априла 1992, упоређује судбину Дубровника са судбином Картагине и Троје, и само што не вели да он опјевава рушење Дубровника као што је Хомер опјевавао рушење гордог Илиона.  У сваком случају, сасвим је јасно какве су превара и подвала изазвале Брковићеву кукњаву и дерњаву, које још не утаљавају, над Дубровником. Па умјесто да се несрећник смири и скруши, он се том својом жалосницом, Дубровниче, опрости!, даље бесомучно хвали и поноси као једним од својих врхунских остварења, штампавајући је и прештампавајући! Чега с