(Први део)

Јеврем Брковић као идеолошки стуб антисрпске
Црне Горе. Немањићи као злочинци… Непрекидно
клеветање и вријеђање свега и свих.

Пише: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

   Откада сам, прије 38 година, дошао у сукоб са Јевремом Брковићем због Његошеве капеле на Ловћену, јер сам се залагао за њено очување, а он за њено рушење, нијесам могао ни у сну сањати да ћу једног дана имати да се особито бавим њиме, али, ево, морам да то чиним у нужној самоодбрани од његовог вишеструког неваљалства према мени. Он, већ више од петнаест година, а посебно одкако се, 1999, вратио у Црну Гору из његове, како сам каже, друге домовине, Туђманове Хрватске, и постао идеолошки стуб садашње антисрпске Црне Горе, није престао да са својим истомишљеницима, насрће не само на све оно што сачињава бит мога духовног и националног бића, него да ми преко свога гласила, званог Crnogorski knjizevni list, упућује најтеже клевете и увреде.

Комнен Бећировић пред Његошевим храмом на Ловћену у лето 1969. Храм на Ловћену препознатљив у свету памети као врховно високумље! Данашње усташко-комунистичко чудовиште на Ловћену препознатљиво је као најгоре могуће малоумље.

   Да одмах наведем један примјер: тек ш то сам под морачким небесима свијета угледао, к свијести дошао и, прије но сам у школу пошао, већ сам напамет знао стихове краља Николе којима почиње његово Морачко коло које су пјевали читави нараштаји до дана данашњега:

Над Морачом, гдје ускаче,
скок бијели Светигоре,
побожних су Немањића
руке Богу дигле дворе.

То је ћаба Морачана;
ту се купе, Бога моле,
ту вијеће вијећају
душманима да одоле.

   Стога треба замислити колико представља насиље над неким ко је, као ја, рођен у двоструком окриљу, духовном и историјском, Божјем и националном, лавре Немањића на Морачи, да непрекидно мора да слуша како су Немањићи били окупатори, поробитељи, убице и злочинци, јер су наводно покорили Црну Гору, односно Зету, односно Дукљу опскурних и међусобно закрвљених потомака краља Бодина и жене му Јаквинте, и укључили је у своју државу.
   А то управо чини Јеврем Брковић и његова братија са толико острвљености и мржње да се стиче утисак како Црна Гора током више од осам вјекова који су од тада прохујали, није никада имала горих ни љућих душмана него што су то били Немањићи! Преболио је и опростио Јеврем Брковић с друштвом сва зла која су Црној Гори нанијели Турци, Арбанаси, Аустријанци, Мађари, Њемци, Италијани, али не може човјек да преболи ни опрости Немањићима што су је увели у цивилизацију, као што о томе суверено свједочи задужбина Немањиног унука Стевана на Морачи, без које би Црна Гора данас била пука сиромашица што се тиче културног наслеђа, будући да је морачки храм њен најстарији и најважнији историјски и културни споменик.
   Или, да узмем други примјер, који се тиче непосредно моје личности: иако сам 1941, кад су комунисти вргли крвави нож у српски народ, изазвавши братоубилачки рат између браће подијељене на партизане и четнике, имао тек пет година, Јеврем Брковић ме већ деценију и по назива не само четником, већ и четничким идеологом па чак и «четником са дна морачке каце» , а недавно ме произвео и у «озлоглашеног четничину». Чини се да за њега поклање које су, прије 60 година, бољшевици изазвали у Црној Гори, још није завршено. У ствари, овај времешни партизан, који ставља петокраку док је у Подгорици, а скида је кад је у Загребу, употребљава у односу на мене исту терминологију којом су се Туђманови бојовници и Алијини муџахидини током рата у Крајини и Босни служили према прекодринским Србима: четни . Уз то сам, као што ћемо видјети, оптужен од Брковића и његових, а да им за то нијесам дао никаквог повода, ништа мање но да сам преварант, манипулатор, ратнохушкач, варварин и заговорник геноцида!

Покушај Јеврема Брковића да путем суда похара мене и митрополита Амфилохија зато што су му Радикали наставили усташку капу

   Међутим, Јеврем Брковић се издашном милошћу коју ужива код Мила Ђукановића - те Dukljanska akademija, те Crnogorski knjizevni list, те издавачка кућа Duks, те тјелохранитељи, те шофер и кола! - толико узохолио и осилио да му није било довољно што ме читаву деценију безобзирно нападао, псовао и клеветао, него је још кренуо да ме похара и опљачка. Он је то учинио тако што ме је, прије више од двије године, на први покушај с моје стране да му у књизи о Ловћену иоле одговорим на његове безобраштине, оптужио код суда у Подгорици – и у томе изгледа истрајава - да сам му тим покушајем нанио тешке душевне болове, тражећи од мене баснословну суму новца од 50 000 евра, и исто толику суму од издавача, да некако те своје душевне ране залијечи. А ево шта му је послужило као повод: у својој књизи Борба за Ловћен Његошев, изашлој у децембру 2002 у издању Митрополије црногорско-приморске, поводом тридесете годишњице рушења храма на Ловћену, узео сам прву Брковићеву слику која ми се нашла при руци, како бих илустровао нашу јавну полемику око Ловћена из 1991, заправо мој одговор на један његов бијесни напад на мене из тог времена. У ствари нијесам слику ни узео већ је само преузео из гласила Српске радикалне странке, Велика Србија, број 1667 од децембра 2001, гдје је дотични био представљен са бројеницама у руци и неком врстом мрке дугуљасте капе набијене на главу са једном бијелом пјегом налик на неки грб десно при врху гдје се више наслућује него препознаје слово U. У легенди испод слике стајало је, између осталог, да је она пренешена из Glasa Koncila, тједника Католичке цркве у Хрватској, што ми се учинило сасвим вјероватним будући да је том гласилу, у броју од 17-26 травња 1992, Брковић дао свој чувени интервју у коме оптужује Светог Саву за геноцид над Дукљанима због наводно насилног превођења ових из католицизма у православље, а заговара разједињење Црне Горе од Србије и њено сједињење са Хрватском и Албанијом.

Jеврем Брковић у часопису Велика Србија, број 1667, за децембар 2001.

   Слика је објављена у поменутом броју Велике Србије као илустрација опширног чланка Драгана Илића, посвећеног познатом либералу Миодрагу Вукмановићу под насловом Пријатељ свих српских непријатеља гдје је само узгред ријеч о Јеврему Брковићу као Вукмановићевом идеологу и «најпознатијем црногорском усташи». Додајем да ми је, преузимљући ту слику из Велике Србије , у један мах прошло кроз свијест да би се могло радити не о колажу, већ заиста о оригиналној фотографији, имајући у види Брковићеву склоност ка провокацијама и крајностима : као што је некад, док је србовао по Београду и славио Филипа Вишњића, носио у руци штаку, зашто сада, када је читавих осам година провео, као гост, штићеник, миљеник и медијски бојовник Туђманове Хрватске, која је жестоко исповиједала усташтво, не би на глави носио одговарајуће одличје? Уосталом, медији те исте Хрватске, док је још била у повоју, увелико су промовисали Брковића, доносећи му и слику с карабином у рукама, у својству команданта «обране» Мештровићева маузолеја на Ловћену који је за мене од почетка представљао, не споменик Његошу, већ споменик два тоталитарна зла XX-ог вијека, фашистичког и комунистичког, која су заједно саломила горди врх Ловћена са његовом божанственом круном, Његошевом капелом. А, као што је познато, у том непочинству и у подизању садашњег грозоморног здања на Ловћену, највише је материјално учествовала управо Хрватска, тобоже у име Југославије да би, првом приликом, ударила нож у леђа тој истој Југославији и сурвала је у море несрећа. Али је хрватски биљег и међаш побијен на Ловћену по цијену толиког насиља над природом, историјом, културом и етиком, остао и даље стоји као, према Брковићу, израз идентитета и самосвијести Црне Горе те њене еманципације од српског ропства.
   Истовремено је Брковић, преко свог гласила, увелико пропагирао тезе двојице окорелих црногорских усташа, Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, преузетих од великохрватских идеолога, усташких претеча, Ива Пилара и Милана Шуфлаја, о хрватс т ву Црногораца и о Црној Гори као Црвеној Хрватској, што сам опет доживљавао као крајњи удар на мој национални идентитет, чак и као увреду да се такви зликовци намећу као народни великани. Већ самом чињеницом да се Брковић, послије неколико деценија проведених у служби једног тоталитарног зла, као поета и као жбир, ставио на сличан начин у службу другог сродног зла, то се његова фотографија савршено уклапала у оквир бољшевичко-усташке творевине коју представља здање на Ловћену. Наравно да ту фотографију не доносим, будући да је она под судским спором, али доносим њен оригинал за који сам утврдио не само да није изазвао никакву благовремену реакцију на њој представљеног Брковића нити да се налазила под било каквом судском забраном, него да је, осим у броју 1667 Велике Србије за децембар 2001, дакле читаву годину дана прије објављивања моје књиге, изишла такође у броју 1679 од фебруара, као илустрација редакцијског чланка Академици цара Дукљана, те у броју 1699 од јула 2002 истога листа ради илустровања такође редакцијског текста «Црногорски идентитет», у коме је, као и у предходном, разобличавана Брковићева теза о дукљанству и несрпству Црногораца.

   Иако је, по подацима које ми је дао уредник Велике Србије и предсједник Радикала за Црну Гору, Душко Секулић, укупан тираж та три броја износио 95 000 примјерака доступних на свим киосцима, Брковић се није осјетио погођеним у својој части нити ишта предузимао код суда да исту заштити, него је то учинио тек у новембру 2003, дакле скоро годину дана након изласка моје књиге у свега 2000 примјерака, набиједивши ме да сам ја аутор његове фотографије под усташком капом! А и све да и да је то истина, он не би имао никаквог права да се буни, пошто ми је био дојадио годинама ме називљући четником, што и не би било тако страшно да четници нијесу за њега, као што су за мене усташе, појам најцрњег зла, па није имало никаквог разлога, већ напротив, да га ја, бар један једини пут, не назовем усташом, утолико прије што се од самог почетка био отворено ухватио у усташко коло. И мада нијесам ни стоик ни мазохиста, ипак, не желећи да се спуштам на његов ниво нити да се посебно бавим њиме, то нијесам учинио већ само фотографијом из радикалског листа наговијестио да му бар узгред, кад ми се већ указала прилика поводом казамата на Ловћену чијим се прогласио стражаром, одговорим на увреде којима ме је, као и моје најближе пријатеље, годинама засипао
   Ја сам још добро прошао при како су прошли и пролазе моји пријатељи, Матија Бећковић и нарочито Амфилохије Радовић: свакако да данас нема примјера на свијету да неко на некога годинама испољава толико беснило и помамило колико то чини Јеврем Брковић са својим пајташима на Митрополита црногорско-приморског, кога високо цијене и призивају најви ш и хришћански јерарси нашег доба, папа римски, патријарх цариградски, патријарх руски, док скупина несрећника из Брковићеве дукљанске јазбине на њега непрестано рига најгоре клевете, псовке и увреде. И још Брковић тражи да му Митрополит за то плати 50 000 евра! Треба да је неко прешао све границе безочности па да тако нешто захтијева како од мене тако од Митрополита.

Самопроглашени стражар садашњег казамата на Ловћену
хоће да се свети за моје залагање
за спас божанске круне Ловћена, Његошеве капеле

   Наравно да Брковић не би био вјеран себи кад се не би претварао да није знао да за ту фотомонтажу од стране Радикала, пошто су му они редовно достављали њихову публикацију, што показују почести коментари које је писање Радикала у Брковићевом листу изазивало, гдје су, између осталог, називани српским муџахединима у Црној Гори, уз донешење факсимила неких њихових написа. Они су му, у ствари само враћали мило за драго, шило за огњило.

Проглас издат од стране председника такозване "Дукљанске академије" поводом избора у Црној Гори априла 2001. године на коме је Црна Гора, сходно теорији Савића Марковића Штедимлије представљена као "Црвена Хрватска". Објављено у "Гласу Црногорца" 22. априла 2001. године.

   Па зашто Јеврем Брковић, кад се осјетио толико увријеђеним и ојађеним, није ипак тужио Радикале који су му наставили усташку капу и отворено га назвали најпознатијим црногорским усташом, него мене који сам, тек након годину дана, њихову фотографију, без легенде, само у својој књизи пренио? Једноставно зато што је био погођен мојом књигом о Ловћену, што доказује његова истовремено гневна и смушена реакција у тридесетак наставака у Crnogorskom knjizevnom listu на ту књигу; зато што сам показао све размјере злочина почињеног над Ловћеном, као и размјере грдила и стравила које је из тог злочина изникло на Ловћену; зато што је најзад схватио да је том књигом коначно изгубио битку за Ловћен па је човјек тражио начина да ми се некако освети и надокнади свој пораз. Видио је како, што вријеме све више одмиче, да Његошев Ловћен, каквим су га обликовале природа и историја, геологија и теологија, све више ураста у душу српског народа и улази у меморију човјечанства, док за ону његова апсану чијим се прогласио стражаром и чуваром, али коју не може сачувати од елемената што је непрекидно урушавају, нико и не хаје, сем што се је свако иоле разуман ужасава и у њој види једно од ругла свијета.
   Јасно је, дакле, да мој и Брковићев сукоб, као што ће се видјети из свега што слиједи, не датира од јуче, да увелико превазилази ону јадну сличицу, будући да тај сукоб садржи најшире историјске, националне, духовне, етичке, умјетничке, идеолошке и чак еколошке компоненте имајући у виду нагрђени Ловћен, па је, према томе, наш спор за суд најшире јавности, уза сво моје поштовање Основном или неком другом суду у Подгорици, код кога ме већ тужио. Зато га и пред наjширу јавност износим навелико залазећи у дубину наше распре и обухватајући све њене битне елементе. То чиним утолико прије што сам далеко од тога да будем једино ја предмет острвљености од стране пошасти зване Јеврем Брковић, него је то и сва интелектуална, духовна и политичка елита српског народа којој ће, увјерен сам, ово бити повод да се, преко својих еминентних представника, огласи.

Јеврем Брковић у служби хрватске и бошњачке пропаганде.
Брковићев «Prljavi rat» Срба у коме је један
од главних јунака Мило Ђукановић.

   Међутим остаје, као прво, да се утврди да ли Радикали Јеврему Брковићу ону капу заиста сами наставили, или се он стварно под њом у католичком тједнику појавио, а они само додали знамење. Као што треба да се добије потпун увид у оно што је радио, говорио и писао током осам година проведених у Хрватској, о чему, изгледа, постоји позамашан досије у српском културном друштву Просвјета у Загребу. Но ту нам је и сам Брковић – мора му се одати признање – од велике помоћи, пошто се постарао да укоричи већину својих оглашавања, као и оних својих судионика, тачније саучесника, те написа изашлих о њему у хрватско-словеначко-бошњачким медијима почетком 90-их, у књизи Prljavi rat, објављеној у Загребу 1992. Prljavi rat, како појашњава аутор у поднаслову, значи рат «srbocrnogorskih pisaca, politicara i generala », који су они водили против Хрвата и Бошњака и против самог Брковића, док је рат који су ови водили заједно против Срба, био наводно чисти рат. Већ сама чињеница да је објављивање те књиге, како стоји на њеној предпоследњој страници, омогућило Министарство Одбране Републике Хрватске са некаквим «Јuniorom» из Загреба, довољно говори да се ради о једном хрватском медијском бојовнику заправо најамнику у вријеме крвавог распада Југославије изазваног у највећој мјери управо од стране самих Хрвата.
   Извјесног талента, али зле душе, малог знања и образовања, али велике уображености, омразности и таштине и поводљивости, немоћан или невољан да схвати огромни поремећај свјетске равнотеже пропашћу Совјетског Савеза, а у том контексту ни југословенску несрећу са њеним дубоким историјским корјенима, Јеврем Брковић, упрегнут у кола најгоре хрватске, бошњачке, а затим шиптарске пропаганде годинама је сваљивао сву кривицу за ту несрећу на Србе, и то и даље чини. Упркос чињеници да су босански муслимани вјековима спроводили терор над Србима, како то могу да чине само они који су вјером превјерили над онима који су у својој вјери и нацији истрајали; да су се у доба прве Југославије били само примирили да би опет наставили по староме и стали да чине страхоте над Србима чим су фашистичке силе сломиле ту Југославију; да су у Брозовој Југославији имали повлашћени положај добивши чак и статус националности и да су се, запаљени вјерским фанатизмом Алије Изетбеговића, дигли са Хрватима и на ту Југославију и стали да је руше – Јеврем Брковић, и поред свега тога, приписује Србима сво зло у босанском тамном вилајету. За њега као да не постоји стравично наслеђе које, као проклетство, вуку босански муслимани: апостазија, вјековна сарадња са азијатским поробљивачем и држањем у најцрњем ропству своје једнокрвне и некад једновјерне браће, српске главе на бедемима Травника, Стоца Мостара, Оногошта, међу којима и глава мога требјешког претка Јездимира званог Бећир, које су стољећима кљували гавранови, мучење набијањем на колац које је тако потресно описао Иво Андрић, а прије њега Иван Мажуранић, дугогодишња побуна босанских бегова против самог Стамбола управо ради одржања турског феудалног ропства, сврставање Бошњака уз нацистичку Њемачку и стварање злогласне Waffen SS Handzar divizije под ахмедијом јерусалимског муфтије Ел Хусеинија, Хитлеровог пријатеља, да би све ово било крунисано проповиједањем радикалног ислама од стране Алије Изетбеговића, заговорника стварања велике муслиманске државе, у ствари калифата од Марока до Индонезије, коме би једна од основа требало да буде управо Босна. Не, за Брковића не постоји ништа од свега тога, већ он надаје дреку на босанске и остале прекодринске Србе, проклиње их и у камен затуца а нариче над Босном, «самом сред свијета», иако је сво зло свијета било управо уз Алијину Босну, док Радована Караџића са српским вођством с Пала назива крвавим и кликће кад каже, заправо поскакује и поцикује:

“Адолф Хитлер, Стаљин – Коба,
Кроз повијест страшну вриште.
Нељудскије од нијих оба
Паљанско је чудовиште!

   Али стихоклепство је Брковићево проклетство. Као за сваког превјерицу, за овог бившег Србина преобраћеног у Монтенегрина дукљанскога соја, како сам себе назива, само да не би био оно што су му били преци, Срби су варвари, агресори, империјалисти, истовремено четници и комунисти, разбојници и пљачкаши, убице и кољачи. Он њих и њихове вође, како у прози тако у стиховима, куне и најскаредније псује, као на примјер у пјесми Ускрсни земљо дукљанска, склепаној 17 новембра 1991 у Љубљани, гдје овако третира митрополита Амфилохија Радовића, премијера Мила Ђукановића, предсједника Момира Булатовића, челника Народне странке Новака Килибарду, и њихов однос према Слободану Милошевићу, прво им горко замјерајући што се не сматрају Дукљани, него

Хоће у другу кожу, друго име -
Вјекове одбацују ко змија свлак.
У тај их страшни воде кримен:
Неки Амфилохије, Мило, Момир и Новак

У дебело се цријево, кажу братско,
Увлаче Вожду крвавијех руку,
Свако је доба наше било адско,
Ал само је ово за срам и бруку! (стр.203)

   И као што је, по Брковићу, Караџић суновратио у зло Босну, тако су горе именовани гурнули Црну Гору у кримен, који се не римује баш најсрећније са име, у провалију срама, увалили је у историјску каљугу, не само због вођења рата наметнутог од стране Хрвата, већ и због њихове улоге Милошевићевих пучиста у обарању с власти пост-брозовске екипе, јануара 1988. “Момир Булатовић и Мило Ђукановић највећи су анти-Црногорци који су се икада политички експонирали”, пише Брковић, оптужујући их да су они Црну Гору одвели директно у српство, иако за то, као што ћемо видјети, у књизи Glosarij, навелико оптужује Петровиће, највише Његоша и краља Николу, што му опет не смета да их присваја. Булатовића и Ђукановића посебно терети што су неосјетљиви чак и на заузимање америчког амбасадора Ворена Цимермана - истог оног који је наговорио Изетбеговића да погази Лисабонски споразум и гурне Босну у стравични грађански рат - за судбину њега дукљанског барда одбјеглог у Хрватску: ”Ето Момира Булатовића и Мила Ђукановића, званог Мило Бритва, није могло ‘смекшати’ или уразумити ни писмо америчког амбасадора, господина Ворена Цимермана...” (стр.116-117).

Брковићева је(в)ремијада над наводно порушеним,
а у ствари здравим и читавим Дубровником.
Џон Петер Махер разоткрива истину и лаж
о рушењу о Дубровнику

   Очију сузних од дима од запаљених аутомобилских гума и нафте с циљем да се свјетској јавности представи како Дубровник гори од србо-комунистичких, као касније Сарајево од србо-четничких граната, ојађени бард не види шта се у граду дешава, наиме да хрватско топништво са дубровачких зидина гађја положаје ЈНА око града, а да се и најмањи одговор на то приказује као варварско рушење бисера Јадрана. Тако настаје још једно од бројних Брковићевих пјесничких недоношчади, његова је(в)ремијада Дубровниче, опрости ! исцмиздрена 10 новембра 1991 у Љубљани, а по којој би се могло закључити да је Дубровник био толико разорен од стране србо-комуниста да од њега није остао ни камен на камену. Он те “чизмаше” и “тропрсте барбаре” који га наводно немилосрдно руше, овако представља:

У њима бездушје големо кипти:
Укаже се дворац, атријум, портал –
Насрне срдит и једноум вандал,
Он само то зна и то може бити.

   На страну то што вандал не може имати никакве везе с умљем ни једноумљем, већ само са безумљем јер га носи искључиво бијес, Дубровник није имао шта да опрашта будући да, као што ће то касније доказати неколико истинитих и савјесних људи на Западу, није уопште било никаквог рушења нити разарања Дубровника. Да та истина за коју Брковић, запарложен у својој лажи, изгледа још не зна него се и даље хвали својим мућком од пјесме, продре у свијет највише је допринио, обраћајући се разним медијима, John Peter Maher, професор на Универзитету у Чикагу, добар познавалац нашег језика и предходне Југославије. Већ у свом писму дневнику Чикаго Трибјун од 21 јула 1995, он је изричит: “Стари дубровачки град, који сам видио сопственим очима 25 марта 1992, три мјесеца послије “разарања”, и као што су то посвједочили очевици новинари, присутни у вријеме и након борбе, је нетакнут са изузетком Библиотеке Српске православне цркве. Она је била опустошена пластичним експлозивом и другим запаљивим материјалом подметнутим од стране хрватских постројби. Фирма Rudder Finn плаћена од Хрвата сада тврди да је Стари град био тако успјешно обновљен да би се “могло повјеровати српској пропаганди да никад није био ни рушен”. У свом писму Гардијану, од 11 октобра 2000, овај човјек од савјести и истине истиче да је галама која се дигла око разарања Дубровника, била у ствари најобичнија превара:
   “Од 1991 штампа је десетине пута објавила подвалу да је драгуљ Јадрана био претворен у гомилу рушевина. Те приче су лагарије, као што је посебна лагарија прича да је био обновљен. Дана 25 марта 1992, посјетио сам Дубровник да на лицу мјеста видим истину о рату. Стари град Дубровника није никад разрушен. Једва да је био огребен.(…)
   Разарање Дубровника била је измишљотина агенција за јавне односе, PR, Public Relations, које су унајмили ратни злочинци који су, без преговорања, сломили Југославију. Велико бомбардовање су извршили PR преваранти, а не ратна морнарица. PR лажови Hill and Knowlton, Rudder Finn и Waterman Associates зарадили су милионе да би разбуктали пламење тога рата. (…)
Дим који се дизао у ствари је избијао из резервоара за нафту две јахте које су гореле у Старом пристаништу – наравно изван зидина. Дубровачки стари град никад није горио. Рупе при дну зидова дуж Страдуна биле су проузроковане мецима испаљеним из ватреног оружја у борби између сукобљених хрватских страна.(…)
   Једина зграда опустошена експлозивом и ватром у старом граду Рагузе, била је она у којој се налазила непроцењива збирка средњовјековних рукописа и икона, али ту штету нијесу нанијели гранате испаљене од стране морнарице, већ пластичне и запаљиве направе постављене на лицу мјеста од хрватских постројби.”
   Међутим, приликом своје посјете Дубровнику, професор Махер се побринуо да својом видео-камером сними постојеће стање у граду, у коме није било никакве друге штете сем оне нанешене здању у коме су биле похрањене српске иконе рукописи, као што произилази из појединости изнесених у Махеровом писму новинарки Памели Тејлор, уредници радија Глас Америке, упућеном септембра 1994, где цитамо: ”Српска православна библиотека је била опустошена. Ја сам, 25 марта 1992, снимио од ње само празну шкољку. Удар није био нанешен од стране морнаричке артиљерије. Сусједне зграде су биле нетакнуте. Унутрашњост је била потпуно уништена пожаром подметнутим у самој згради од стране хрватских снага.” Да би затим изнио праве мотиве хрватске стране: “Хрватска је подстакла борбена дејства око Дубровника, откривши бездан у који може да падне фашизам, будући да се план састојао у томе да се разруши бисер Јадрана и тиме изазове згражавајући напад Запада на Србе”.
   Наравно да Џон Петер Махер разматра догађања у вези са Дубровником у оквиру хрватског подухвата насилног разбијања Југославије, започетог прогонима, злостављањима, хапшењима, пребијањима, Срба у Хрватској, пљачкањем и уништавањем њихове имовине, посебно рушењем њихових кућа, бацањем у море њихових кола, све уз истицање усташких симбола. Подсетивши да су усташе са њиховим нацистичким господарима биле поражене 1945, Махер, у свом одговору на чланак Томаса Кларка у листу Питсбуршка Пост-Газета од 12 јула 2004, пише: “Њемци и њихови сателити, хрватски фашисти, дошли су, 1991, натраг. Хрвати анти-фашисти, Срби и остали су протерани из бисера Јадрана. То се десило 1 октобра 1991, а изгон је био сакривен димном завјесом пропаганде…»
   Настављајући своја истраживања у вези са великом обманом разарања Дубровника од стране Срба, професор Махер је открио како је, увијек по савјету фирме Рудер Фин, хрватско-амерички лист Zajednicar од фебруара 1992, донио фотографију улице Николе Тесле у Вуковару, прије и послије рушења, приказавши је као слику Страдуна, дакле срца Дубровника, прије и послије наводног разарања. Изјаве и материјали професора Махера, предочени од стране Слободана Милошевића у његовој самоодбрани пред Хашким судом, изазвале су праву пометњу међу његовим тужитељима и судијама који су у овом случају, као и у мноштву других, били преузели само најобичнију антисрпску пропаганду из лаковјерних или корумпираних медија. Колико је ово тачно показује и Финални Извјештај екипе стручњака Уједињених нација у вези са збивањима у Дубровнику и око њега, Анекс XI.А, од 28 децембра 1994, гдје стоји:
   “Експертиза извршена од стране посматрача Унеска и Завода (за културне споменике Хрватске) одмах након бомбардовања од 6 децембра под крајње тешким условима, можда пати од настојања да се претјера са ударима по фасадама и стабилношћу већих грађевина. Ипак, са изузетком неколико случајева, била је направљена тек површна анализа ефеката потреса узрокованих детонацијима на здањима која су била уздрмана земљотресом од 1979. У извјесним случајевима, степен оштећености неких кровова био је знатнији него што се у почетку сматрало пошто су опеке често падале због оближњих детонација на опеке ниже њих и, према томе, их ломиле. Ова штета, као и слабљење кровних структура, није одмах била видљива, и постала је видљива тек касније. Кратко речено, невидљива штета причињена граду била је гора него што је одмах оцијењено, док је очита и видљива штета била нешто мањег значаја.”
   Као што се може закључити, аутори Извјештаја се труде, заправо чине немогуће, прибјегавајући дипломатском језику, да би колико толико, пред непостојањем било каквих већих оштећења, приказали стварно стање. Међутим набрајајући оштећења на неким здањима, проузрокована углавном ватреним оружјем, они уопште не помињу ни Српску православну цркву ни њен музеј који су управо једини били девастирани. Ово се чини зато што није било политички коректно рећи иста повољно по српску страну, нарочито зато што је Унеско у вријеме опште помаме на Србе због Дубровника, био донекле и сам упао у ту хистерију кроз осуде изречене од стране самог генералног директора, Федерика Мајора, па се сад није могло признати да се једна тако озбиљна свјетска институција преварила и да мора себи да скаче себи у уста. А то што ће почетком 2005, заповједник јединица ЈНА на дубровачком ратишту, генерал Павле Стругар, бити осуђен почетком 2005 од Хашког суда на 8 година затвора, је учињено углавном због цивилних жртава и због штете нанешене објектима, посебно хотелима, изван Старог града.
   Дакле, далеко смо од праве катаклизме Дубровника коју су, по Брковићу, изазвале Милошевићеве, Булатовићеве и Ђукановићеве хорде варвара, да у једном прозном тексту од априла 1992, упоређује судбину Дубровника са судбином Картагине и Троје, и само што не вели да он опјевава рушење Дубровника као што је Хомер опјевавао рушење гордог Илиона. У сваком случају, сасвим је јасно какве су превара и подвала изазвале Брковићеву кукњаву и дерњаву, које још не утаљавају, над Дубровником. Па умјесто да се несрећник смири и скруши, он се том својом жалосницом, Дубровниче, опрости!, даље бесомучно хвали и поноси као једним од својих врхунских остварења, штампавајући је и прештампавајући! Чега се паметан стиди, тиме се безуман поноси. Али то није све: као што ћемо касније видјети, Јеврем Брковић ме оптужио, баш у случају Дубровника, да сам, као ратнохушкач, војевао на тај град и тиме допринио његовом разарању, назвавши ме, због тога, ништа мање него варварином.

Мате Шарлија, тајанствени ратник,
Јеврем Брковић, медијски бојовник

   Треба овоме додати, да би се имао цјеловит увид у ствар са Дубровником и Брковићево мијешање и петљање у њу, да је тада главни војсковођа на дубровачком ратишту био некадашњи муслимански усташа, Мате Шарлија звани Даиџа, у ствари Нијаз Батлак родом из Источне Босне, који је вијек провео као најамник по разним војскама у Јужној Америци на Блиском Истоку, да би са осталим усташама из разних дјелова свијета, 1991, похрлио у Хрватску и наставио ондје гдје је стао 1945. Ко је он заиста био и какву је улогу имао управо на Јужном Јадрану, види се по некрологу, насловљеном Тајанствени ратник, који му је изашао у тједнику за исељенике, Dom i svijet, број 236, након Даиџине смрти, као умировљеног генерала бојника, 30 сијечња 1999, одакле сазнајемо:
   “Домовину је бранио још у Другоме свјетском рату као заставник Усташких јуришника, с којима је судјеловао и у знаменитој бици на Лијевче Пољу. (…) Након доласка у Хрватску 1991 године, Даиџу је на загребачком аеродрому Плесо дочекао покојни Гојко Шушак. Већ у вељачи 1991 године Даиџа одлази у Сарајево у жељи да организира обрану града, а затим под кринком америчког накупца коже улази влаком у Црну Гору. Из Херцег Новог снима непријатељске положаје, док у Бару и Улцињу преговара с тамошњим Албанцима. Потом слиједе борбе у Дубровнику. Даиџа је, наиме, именован првим зaповједником Јужног бојишта и поткрај листопада 1991 године промакнут у првог бригадира ХВ-а док још службено није било хрватских генерала. Особно је извртио већину рупа за експлозив у дубровачкој околици. Даиџа је утемељитељ двију драговољацких пуковнија: краља Томислава и славних Црвенкапица, које су се преустројиле у елитну постројбу ХВО-а.”
   (…) У свибњу 1992 године, заповједништво Армије БиХ забранило је ХВО-у пролаз кроз Коњиц и спријечило да Даиџине постројбе преко Игмана деблокирају Срајево, под изликом како их усташе неће ослобађати.”
   Логично је предпоставити, што се тиче његових минерских акција, да је усташки ветеран извртио рупу за експлозив у крипти у Пребиловцима, како би дигао у ваздух кости својих жртава из Другог свјетског рата које су ту почивале, или пак у српском катедралном храму у Мостару, како би овај био претворен у гомилу рушевина. Али, као што видимо, већина дешавања се савршено, готово по Провиђењу, кад се не би радило о ђавољем послу, уклапа у Брковићево нарицање над Дубровником и Конавлима, почев од покоља црногорских четника на Лијевче Пољу у коме је учествовао Даиџа, а који је организовао Брковићев духовни претеча, Секула Дрљевић; затим Брковићев одлазак, управо стопама Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, у Загреб, који се одвија истодобно кад и повратак Даиџе у тај град гдје га дочекује лично министар Одбране Гојко Шушак, исти онај који спонзорише Брковићев Prljavi rat; Даиџино ухођење црногорских положаја под видом трговца кожом, као што је то некад чинио Омер-паша прерушен у гурбета ковача и калајџију; Даиџино плетење завјере с Албанцима захваљујући којима се Брковић пребацује у Хрватску; терористичке акције подметања експлозива у Дубровнику и около њега, било да се уништавају српски објекти, било хрватски како би се ово посљедње приписало Србима и на њих дигао свијет, што Брковић управо тражи у својој оди Терези Кесовији из Конавла у којима влада Брковићев пријатељ Лука Корда; Брковићева похвала дубровачким бојовницима, “бастадурима и прегаоцима”, правим “витезовима Светог Срђа”, којима је главнокомандујући управо Даиџа, носилац ордена хрватског идеолога мржње на Србе, Анте Старчевића, кога Брковић диже у небеса - тако да се све у свему може говорити о двојици сабораца, Даиџи и Брковићу, за исту ствар, једном на бојном, другом на медијском пољу. На крају читамо и овај излив ауторке чланка Иване Роре у вези са Даиџиним обожавањем високог Брковићевог заштитника, Фрање Туђмана: “Предсједника Туђмана је упознао у Америци, о чему је обичавао рећи: “Пружали смо му пуну потпору и дали до знања да цијело исељеништво стоји иза њега. У његову сам идеју помирбе свих Хрвата вјеровао као у самог Бога”.
   Достојевски је заиста у праву кад каже да стварност често превазилази фантастику. А већ судећи по силним одликовањима добијеним од Туђмана која, поводом смрти генерала Даиџе, набраја Вјесник од 31 сијечња 1999, тек се стиче права представа о Даиџиним подвизима над Србима. Наиме, “због свог освједоченог домољубља и исказане храбрости, генерал Даиџа је одликован: Редом кнеза Домагоја, Редом бана Јелачића, Редом Анте Старчевића, Редом хрватског тролиста, Редом хрватског плетера, Споменицом Домовинског рата, Споменицом домовинске захвалности те медаљом Изнимних потхвати.” Осим оволиким оредењем, Даиџа је такође, након Дејтонског споразума, награђен именовањем за хрватског амбасадара у Босни, што је већ изазвало приличан скандал, као што је изазвало још већи скандал именовање Ива Ројнице, бившег усташког заповједника Дубровника, за амбасадора у Аргентини, о чему ће бити ријечи касније.

Брковић ћути или повлађује хрватској пропаганди
која сатанизује српску епопеју, Његоша, Вука Караџића,
владику Николаја и остале српске величине

   Но вратимо се Брковићевом прљавом Prljavom ratu: дукљански хуманиста је толико згрожен пустошећим дјејствима јединица ЈНА-а и црногорских резервиста на дубровачком ратишту, као да Туђманови бојовници нијесу већ пустошили читаве српске крајеве у Далмацији, Западној Херцеговини, Крајини и Славонији, побивши многе житеље, друге протјеравши, а друге опет затворивши у логоре, да у својој жалопојци пјевачици Терези Кесовији чија је кућа у Конавлима била похарана, позива свијет да се огласи против српских варвара, ако неће да им буде саучесник: “Ил’ се мораш чути, ил’ си с њима Свијете!”, (стр.206), како јечи Јеврем, призивајући у ствари војну интервенцију, бомбе на сопствени народ. Истовремено, иако под заштитом хрватске владе која га је, између осталог, обскрбила двојицом тјелохранитеља, преплашени стихотворац, сматрајући се угроженим од стране, како вели, Булатовићеве и Ђукановићеве полиције, сочињава своју Потоњу жељу у којој се јада на Византију да му је све што има притисла њена ускрсла авет у златној одори, призива своје мртве Дукљане – измислио је, што нико не би, да су му преци били великаши на двору Бодина и Јаквинте! - који учествују у догађајима тако што нијесу издали ни пали на кољена и моли Бога да му се лобања и свака кост веља узидају у Зид нашег Плача, ваљда да би себе и тако, осим у својим дјелима, оставио потомству.
   Не само што Брковић жестоко напада, клевета, псује, оцрњује и проклиње српску страну, не улазећи у праве узроке југословенских сукоба, већ исто тако ласка и подилази Хрватима и босанским муслиманима, идући дотле да у једном моменту Његоша проглашава милитантним, солидарушићи се тиме са тезом коју је онда развила хрватска пропаганда да Његош, као и читава српска епопеја, упркос чињеници да она спада у ризницу свјетског пјесништва, носе у ствари геноцидно обиљежје. Наиме хрватско Министарство информација је, 1991, објавило у редакцији Божа Човића са предговором Туђмановог савјетника Славенка Летице, зборник српских штива, насловљен Izvori velikosrpske agresijе, који је представљао прави покушај убиства памћења српског народа тако што се, на примјер, кроз пјесму Марко Краљевић и сестра Леке Капетана, српски национални јунак приказује као дивљак, убица и крвник који од бијеса недужној дјевојци, чија се охолост и горопадност према Марку изоставља, вади очи, док од његових разних подвига, његове правдољубивости, његовог свједочења по правди Бога истинога у сукобу цара Уроша са Мрњавчевићима ни помена нема, као ни од његовог жаљења до Бога милога што је, савладавши помоћу виле Мусу Кесеџију, погубио од себе бољега. Сличним преварантским методама се набацује љага на Његоша, издвајањем Горског вијенца из историјскг контекста борбе против турског поробљивача те кривотворењем штива, како би испало да је Његош геноцидни пјесник који наводно позива на истребљење мирних и безазлених Турака односно муслимана. То се постиже, на примјер, сакаћењем причања војводе Батрића након истраге потурица:

«Колико је равнога Цетиња,
не утече ока ни свједока,
ни да каже како им је било,
те под сабљу своју не метнусмо
који ни се не кће покрстити;
који ли се поклони Божићу,
прекрсти се крстом христјанскијем,
узесмо га за својега брата.
Куће турске огњем изгорјесмо,
да се не зна ни стана ни трага
од невјерна домаћега врага.»,

   Сакаћење се врши тако што се, како би се Његош, као српски национални пјесник, приказао нечовјечним и немилосрдним према иновјерцима, из овог навода изостављају три кључна стиха:

који ли се поклони Божићу,
прекрсти се крстом христјанскијем,
узесмо га за својега брата,

   зато што управо у тим стиховима долази до изражаја пјесникова великодушност, његово хришћанско праштање чак и братство према оним отпалим сународницима који су се вратили вјери прадједовској.
Слично се сатанизује Вук Караџић, без кога би Хрвати били остали немушти народ, приказујући оно његово Срби сви и свуда, не као позив на уједињење Срба, већ као запостављање чак затирање других народа на јужнословенском простору. Јеврем Брковић и ово узима здраво за готово, квалификујући Вука као језичког империјалисту. У истом духу се тумачи Начертаније Илије Гарашанина, чији је идејни зацетник у ствари пољски кнез Адам Чарторицки, затим неке антропогеографске идеје Јована Цвијића, једно предавање Васе Чубриловића на тему исељења Шиптара са Косова у Турску, које је представљено као државни и великосрпски пројекат, и томе слично. Преведена на француски у редакцији тројице хрватских активиста, Мирка Грмека, Марка Ђидаре и Невена Шимца, књига је објављена под насловом Етничко чишћење – српска идеологија, у јесен 1993 у познатој кући Fayard у Паризу, изазвавши погубан ефекат по српску ствар утолико више што је била вјешто прилагођена западном менталитету и убачена у причу о људским правима и вјерској трпељивости, и што је западно јавно мнење било већ увелико антисрпски настројено па је том клеветничком књигом само доливено уље на ватру.
   Кад се све ово има у виду, постаје далеко јасније одапињање стријеле увијек мирољубивог Брковића на каткад милитантног Његоша, али он наравно не остаје на томе већ доприноси сатанизацији највиших вриједности српског народа тако што објављује на исту тему два есеја, Нож или крвожедна балканска епика и Шармери смрти или патологија простора, у којима себи поставља задатак да освијетли тмуше и шуме балканске. Наравно да он у томе тотално промашује јер, упуштајући се у филозофију ножа и клања, Брковић успијева да направи такве вратоломије да уопште не помене не само балканске већ свјетске прваке у тој области, усташе, него сво зло сваљује углавном на Србе. При том не гледа шта баца у жвале несите немани под чије се окриље ставио: цетињску оружницу, Карађорђевиће и 1918, четнике са ножем у зубима, плаћене Милошевићеве митингаше и његове пучисте, Меморандум Српске академије, гусларско сељаштво, митоманску полуинтелигенцију, агресивно милитантно светосавље… А ако тек стидљиво на крају помиње ендехазијски антисрпски фолклор, то је само зато да би још жешће оптужио четнике за које вели: “Занимљиво је да помахнитали и на све спремни црногорски четници нијесу бацали своје жртве у јаме само због тога што су их у томе претекли црногорски комунисти, које су они називали јамарима”. (стр.136)
   Треба заиста бити Јеврем Брковић па овако нешто смислити утолико прије што он у свему што је писао прије и послије овога, прославља комунисте, али се вајни лучоноша кроз балканске шуме нашао изгубљен са својим слабим жишком у усташкој џунгли одакле не може а да не завија са курјацима којих је она препуна, особито кад каже:“Мало се зна да од свих квислинга са бившег југословенског простора само су двојица завриједила највише одликовање Трећег Рајха и Адолфа Хитлера лично. Та одликована господа су српски владика Николај Велимировић и командант црногорских четника потпуковник и војвода Павле Ђуришић”. Само што још не вели да су Анте Павелић, Андрија Артуковић, Младен Лорковић, Миле Будак, Џафер Куленовић били антифашисти и да је Јасеновац био огњиште отпора, мада и тако нешто од стране Брковића не би зачудило. Као што од њега не чуди да владику Николаја, жртву фашизма од самог почетка Другог свјетског рата када му је престона Жича била разорена, затим заточеника у Раковици и Војловици, и најзад сужња у злогласном Дахау заједно са патријархом Гаврилом, претвара у повлашћеног квислинга и сарадника нацистичке Њемачке! А што се ордена тиче, он је дат од стране Трећег Рајха епископу Николају, у знак захвалности за обновљено њемачко војничко гробље у Битољу, још средином 30-их кад су односи читавог свијета са њемачком државом били нормални и кад су чак и неки јеврејски челници, особито међу сионистима, повољно о Хитлеру говорили, одобравали његову теорију о чистоти раса и рачунали на њега у плановима за насељавање Палестине. Са Павлем Ђуришићем, једним од вођа свенародног Тринаестојулског устанка у Васојевићима, друга је прича, али не тако црна као што је Брковић поданички сервира свом хрватском читатељству: њега је комунистичко зло, као и већину патриота, гурнуло у извјесну сарадњу са окупатором која се, ипак, завршила Ђуришићевим хапшењем и депортовањем у Њемачку одакле је побјегао да би завршио, преко издајства Павелићевог слугерање Секуле Дрљевића, под усташким ножем у Јасеновцу. А Хитлеров избор да, код толике хрватске, бошњачке и шиптарске квислиншке елите, додијели Гвоздени крст једном официру Драже Михаиловића, првом устанику у поробљеној Европи управо од стране Хитлера, обична је измишљотина коју, као и многе друге, Брковић узима здраво за готово кад их његова болесна машта сама не фабрикује.

Брковићева похвала усташком претечи Анти Старчевићу

   У свом ласкању и подилажењу Хрватима, који су по њему право цвијеће цивилизације на Балкану, за разлику од српског византијског корова, Брковић не преза да довијечно националистичке Хрвате са којима су муку мучили Аустријанци и Мађари, уреси врлином широкогрудог илирства или илирског братства, а да њиховог злог духа, расисту Анту Старчевића, праоца усташке идеологије, прикаже као јунака у борби за ослобођење од «српског епског мита и јужнословенскг заједништва по сваку цијену». (стр. 124). Довољно је навести само неколико редова из Старчевићевог дјела Пасмина славено-сербска у Хрватској, објављеног 1876, а затим 1943 у Загребу, па да читалац схвати сву бесловесност оваквих Брковићевих “размишљања”. Отац хрватске нације слови о Србима: “Они припадају пасмини робова, одвратнијој него иједна друга. Посматрајмо три ступња савршенства: ступањ животињски, ступањ разума и ступањ поимања и душе. Славо-Серби нијесу достигли чак ни први степен и неспособни су да се уздигну изнад њега. Они немају свијести, не знају читати као осталии људл, не могу се побољшати, дакле ни постати бољи ни гори (…) То су отпадци од европејских, азијиских и афричких робова. Сви Славо-Серби су, већ својом природом, предодређени да буду робови, склони сваком злу, свакој нечисти, сасвим као што су, на примјер, свиње створене за блато (…) Обичаји и обреди њихове вјере су ближи жидовству него хришћанству. Крађе и брачна невјерства за њих нијесу ништа”. Да би дошао до свог чувеног геноцидног начела: «Серби су накот зрио за сјекиру», које је касније, поглавито камом и маљем, спроводио у дјело један други Анте. Све да је Брковић и читао Старчевића, он му ово не би узео за гријех, већ напротив, пошто и сам распирује сличну мржњу према Србима из своје јазбине зване Crnogorski knjizevni list. А богме и државни медији за њим много не заостају, што чини да је Ђукановићева Црна Гора, послије свеопште хајка на Србе која је обиљежила крај XX-ог стољећа и Другог Христовог миленијума, још једина преостала земља на свијету гдје се Срби сатанизују.

Дукљански хуманиста пролива сузе
над страдањима Хрвата и Бошњака,
а остаје камена срца над страдањима Срба

   Уствари колико се дукљански хуманиста дере, кука и колежи над страдањима Хрвата и босанских муслимана у сукобима са Србима које су они изазвали, толико остаје без трунке саосјећања према страдањима Срба, према покољима извршеним над њима од стране банди Насера Орића у Источној Босни и Бранимира Главаша и Томислава Мерчепа у Славонији, на Купресу, на Корани, у Госпићу, на Пакрачкој Пољани, у мучилишту Лори и другдје, а да не говоримо о голготи Срба у Сарајеву од којих су хиљаде завршиле у јами Казани. Кад рида над Сарајевом, он и не помиње да су отуда муслиманске гранате са крова болнице Кошево летјеле на српске положаје са намјером да се одговор српске стране, као и у случају Дубровника, прикаже свјетској јавности како су Срби толики злочинци да немају обзира чак ни према болницама. Те подвале су потврдили и касније у својим књигама изнијели високи цивилни и војни дужносници Уједињених нација у Босни, генерал Мајкл Роз и Дејвид Овен, између осталих. Исто тако су разоткрили убијање и рањавање припадника мировних снага од стране Изетбеговићевих муџахедина током рата у Босни у циљу да се та злодјела припишу Србима и тако мржња према њима доведе до бомбардвања од стране Запада, што се на крају и успјело. Нема такође код Брковића ни ријечи о покољу војника ЈНА при њиховом сасвим мирном повлачењу из Сарајева и Тузле, као ни о оном у реду за хљеб у улици Васе Мискина, у мају 1992, све стравичним злочинима у режији владе Изетбеговића, како о томе, између осталих, свједочи у својим мемораима генерал Луис Макензи, заповједник снага Уједињених нација тада у Босни. Уосталом, да су Срби водили прљави рат против Хрвата и Бошњака, а ови чисти рат против Срба, зашто би се онда неколико хрватских и бошњачких генерала на челу са Антом Готовином и Насером Орићем, нашло пред Хашким судом? А замало пред исти нијесу доспјели сами Туђман и Изетбеговић да су били на вријеме оптужени и да им њихови заштитници нијесу, за разлику од Милошевића, обезбиједили нормалан одлазак на онај свијет.
   Дукљанинова прокламована љубав према наводно страдалим историјским споменицима и култним здањима у Дубровнику, ни најмање га не спречава да остане потпуно немушт над стварним рушењем српске катедралне цркве у Мостару од стране хрватских постројби, као ни спомен-храма усташким жртвама у Пребиловцима те катедрале у Пакрацу или Куле Стојана Јанковића у Грчком Исламу у Котарима, која је припадала Јанковићевом потомку по одиви, гласитом писцу Владану Десници чији је гроб такође оскрнављен од стране неоусташа. Нека но, као књижевник, Брковић остаје замрзнутог језика и када се муслиманска гласила одају сатанизацији Ива Андрића, набијајући га, као што је то чинио таблоид Vox, на зашиљену оловку, или кад му бошњачки исламски фанатици маљем ломе споменик у Вишеграду и бацају га у Дрину, оптужујући га да је у свом дјелу за које је добио Нобелову награду, наводно оцрнио доба турске владавине у Босни и Хецеговини!

Једна хрватска похвала чојству Јеврема Брковића
Брковић са папом Војтилом и министром Геншером
вади Хрватску из великосрпског ропства

   Јасно је да је Јеврем Брковић, као дугогодишњи медијски бојовник у служби хрватске владе, или, како то на њему својствен начин сликовито вели, у Мonitoru од 10 децембра 2004, изузетни познавалац личности и дјела дукљанског великана, Марко Вешовић, храњеник на Туђмановим јаслима, морао да пјева славопојке политици те владе макар каква да је она била. Али кад је неко једна таква савјест за какву се издаје Јеврем Брковић, један такав неустрашиви слободар, један такав књижевни див, један такав мученик и жрец истине, каквим себе сматра аутор Prljavog rata, могао је ипак да себи дозволи да каже својим домаћинима бар понеку истину и осуди бар понеки њихов или пак бошњачки злочин тим прије што су Хрвати и Бошњаци ускоро ушли у најстрашнији међусобни рат. Ми обични смртници, Срби у Француској, у Њемачкој, у Енглеској и Америци отворено смо осуђивали чак и на телевизији, кад смо се могли на њој појавити, антсрпску политику влада тих држава, посебно у вријеме агресије Нато-а на Србију и Црну Гору, у прољеће 1999. Наравно да смо дизали наш глас и пред осталим лажима које су против Срба ширили Хрвати, Бошњаци и Шиптари и које су, попут епидемије, захватале западни свијет: ја сам још 1989 на ступцима Монда тражио Правду за Србе, као што сам касније у опсежним полемичким расправама, Пошаст једноумља и Лагарије Исмаиља Кадареа те у Апологији Његоша и Андрића, разобличавао кобне антисрпске ујдурме.
   Међутим, Брковић не само да се није жив чуо, већ је често бивао већи католик од папе, већи Хрват од Хрвата и Бошњак од Бошњака, телалећи најнижу хрватску пропаганду како се то може видјети из једне похвале Јеврему Брковићу, изашле у Вечерњем листу 22 октобра 1992, а насловљене ништа мање но Повратак чојству, из пера некаквог Стијепа Мијовића Кочана: ”Видјели смо га недавно на Хрватској телевизији: као и обично, говорио је врло одређено, врло јасно и врло недвосмислено подржао Хрватску у њезиној не само праведној него и јединој могућој борби за опстанак.(…) Тко је Јеврем Брковић? Пјесник, прозни, драмски писац и есејист рођен 29. просинца 1933. у Пиперима. Члан је хрватскога ПЕН.-а, сада и Друштва хрватских књижевника, будући да су црногорско књижевничко друштво преузели великосрпски слугани и отворени четнички идеолози. Имао је и има јуначко држање!(…) Усуђује се казати да великосрпска машинерија другом подмеће што сама ради. Усуђује се бранити Његоша од истих Великосрба окрвављених руку. Усуђује се рећи да ће настрадати тко дирне у срце Зете, у понос старе земље дукљанске – што и хоће. Усуђује се казати истине, као и ону да је његова земља била католичка све до српских освајања и посрбљавања (…) То је Црногорац!” (стр. 175-176)
   Шта више, овај дични Црногорац своју давију Хрватима на Србе и Србију, проширује, а да га на то нико не нагони, такође на Русију као могућу савезницу Србије, овим опадачким ријечима: «Недавно је указано да капиталистичка Русија када се ментално и материјално од марксизма опорави и православљу врати, може бити много опаснија од оне комунистичке и атеистичке Русије.» (стр.121) Ваљда по навици стеченој у својој дугогодишњој достављачкој дјелатности, Брковић своју давију Хрватима употпуњава читавим списковима имена новинара и других личности из јавног живота међу којима се налази, поред имена Добрице Ћосића, Матије Бећковића и Момира Војводића, име “неког Комнена Бећировића из села Љевишта, Горња Морача, задња пошта Париз - кафана Код Даре Српкиње”. (стр.31) Не може ђетуштина и пропали ђак, што је је Јеврем био и остао, а да не исплази језик.
   У ствари, за ову Дару сам први пут чуо од његових газда: кад сам у јесен 1960, по завршеним студијама свјетске књижевности у Београду, полазио у Француску на постдипломске студије захваљујући добијеној стипендији на Универзитету у Нансију, ондашњи замјеник начелника пасошког одјељења у Удби у Титограду, чије сам име заборавио али се сјећам да је био окруташан, доста доброћудан и да се нешто жалио од бубрега – вјерујем да ће се Брковић сјетити о коме се ради пошто је са свима био грло и душа, - тражио ми је да, ради побједе социјализма, томе допринесем тако што ћу, између осталог, сазнати нешто више о Дари званој Четник која држи кафану у Паризу, као и ко све од наших код ње долази. Иако сам тада мање више вјеровао у социјализам, за мене је та понуда - сматрајући шпијање једном од најнижих људских радњи – била крајње увредљива па сам је одлучно одбио. Како није помогло ни подсјећање од стране подначелника да ми један ближњи рођак ради у обезбјеђењу самог Ранковића и да је шесторо из наше шире породице било у партизанима од којих је четворо погинуло, он ми је рекао да би видјели за пасош да ми га, срећом, већ није био дао. Одмах сам се пожалио његовом предпостављеном Драгутину Ђерковићу, високом и правом као свијећа, од неких тридесет пет-шест година, који је реаговао са разумијевањем на моју увријеђеност, чак прошетавши са мном кад смо се увече срели на корзу. Тек негдје седам-осам година касније, кад сам се настанио у Паризу, пролазећи улицом Бутреби у Латинском Кварту, неко ми је рекао да се ту налази Дарин ресторан са српским јелима, у који никад нијесам ушао, како док га је држала првобитна власница које већ одавно није било на овом свијету у вријеме кад је Брковић у свом прљавом Prljavom ratu назначавао њен локал као моју адресу, тако ни касније кад је, мислим, неко ту отворио кинески ресторан.

Нехотично признање Јеврема Брковића
да у њему влада Нечастиви

   Направио сам ову дигресију не да бих побијао Брковића, него једноставно да бих показао колико је јефтино, неосновано, приземно, лажно, пакосно, било у буквалном, било у преносном смислу, оно што он у овој прилици, као и у низ других, о мени пише. Изгледа да је, на несрећу, управо то код овог аутора, а од прије неку годину академика и предсједника своје сопствене академије, главни извор свог његовог надхнућа. Уосталом, он то у неку руку и сам признаје, кад се, у књизи Glosariј, објављеној такође у Загребу 1996, овако нехотично исповиједа: «Још у дјетињству, на изласку из дјетињства поготово, осјетио сам да се у мени скрива неко ко од мене може да уради што хоће, да ме натјера да другим људима, па и оним најближим, урадим или приредим што год тај неко у мени зажели.» ( стр.216)
   Ево Јеврема Брковића најзад ухваћеног у истини ! Ево кључа који нам, у једном тренутка неопреза, сам даје за разумијевање његове личности и (не)дјела ! Не треба бити велики психолог па закључити да је тај неко који хара у њему, у ствари Нечастиви који управља његовим радњама и поступцима. Но то не би било тако страшно кад би све остајало у границама Брковићеве пјеваније и остале скрибоманије, али постаје крајње забрињавајуће од тренутка кад тај и такав Јеврем Брковић постаје главни идеолог антисрпске Црне Горе, као што распоп Мираш Дедеић, одлучен и проклет од своје цркве, Цариградске патријаршије, постаје главни жрец те исте Црне Горе! Шта више, Мило Ђукановић плаћа сувим златом Јеврема Брковића да годинама псује највећег му добротвора, митрополита Амфилохија, јер без подршке овога не би никад постао предсједник Црне Горе ! Наравно да ће Ђукановић имати да положи рачун пред људима и историјом зашто то чини, будући да уопште није неопходно, ако је баш толико стало до црногорске државе, да она буде до те мјере патолошки антисрпска. Заиста оно што се данас у том погледу дешава на мајушном црногорском простору не личи ни нашто друго што се дешава под капом небеском.
   На крају праве антологије антисрпске помаме и покаре од близу 400 страна, коју представља Prljavi rat, сазнајемо да, према Вјеснику од 19 сијечња 1992, Јеврем Брковић, спада међу «сто најзаслужнијих личности за признање Републке Хрватске». Ваљда одмах иза папе Војтиле, канцелара Кола, министра Геншера и сенатора Дола. То је нека врста дипломе сочињене, судећи како по стилу тако по садржини, од самог оног коме је она додијељена, наиме: «Брковић Јеврем: дукљански пјесник и филозоф у егзилу, носилац трновога вијенца поете кога је запала несрећа да опјева тугу riliguiae religuiarum црногорске етичке интелигенције над Дубровником рањеним дивљаштвом црногорске етничке провинијенције. Придонио је хрватској самосвијести свједочећи, својом осамом међу барбарима, и о трагичној усамљености Хрвата у земљи свенулога « братства и јединства«. Устао против трибалистичког крволоштва и пљачкашке легитимације Конатара као етикете над цијелим црногорским ентитетом… Доживотни уживатељ прогоњене савјести Милошевићевих припуза у Подгорици. »Само што још у овом гротескном штиву не вели да је Хрватска клицала: Hvala Jevreme! - као што је, приликом њеног међународног признања захваљујући Њемачкој, у децембру 1992, узвикивала Danke Deutschland! Јадна Хрватска! Да јој није било Јеврема Брковића, вјеројатно би остала за вјечита времена у српском ропству.

Мило Ђукановић у процијепу између Брковића и Хрвата.
Мило магично нестаје из другог издања «Prljavog rata»,
а на Јеврема пада Милова милост

   Међутим поставља се питање: зашто је Брковић за те своје силне заслуге за Хрватску, толико награђен у Црној Гори: сопственим гласилом, сопственом академијом, сопственом издавачком кућом, државним колима и тјелохранитељима, кад је Црна Гора онда била у рату с Хрватском који јој је ова наметнула? Да није зато што један од јунака загребачког издања Брковићевог Prljavog rata управо Мило Ђукановић па га, што Брковић, што Хрвати, уцјењују да би се искупио за своју политику првих година југословенске драме кад се појављивао на херцеговачком и дубровачком ратишту, кад се заклињао у Милошевића, кад је мрзио шах због шаховнице, а Брковића третирао као најцрњег издајника? Слутим да би цијена тога искупљења могла да иде до покатоличења Црне Горе које Брковић на сва уста заговара, оптужујући Немањиће и наравно Карађорђевиће за сва могућа зла – само што их не пријављује Карли дел Понте – и алачући: били смо католици, били смо католици! што свакако значи да треба да, након хиљаду година, то опет постанемо.
   У сваком случају, горње самохвалисање овог хрватског Тројанског коња у Црној Гори, садржи бар три материјалне бесмислице: прву, да је Брковић икакав филозоф и поета са трновим вијенцем, већ обичан камелон и мезимац неколика узастопна диктаторска режима, Брозовог, пост-Брозовог, Туђмановог и Ђукановићевог, уживајући све њихове привилегије; другу, да су Хрвати били трагично усамљени, пошто су Словенци, Бошњаци и Албанци, а да не говоримо о папи Војтили, о министру Геншеру, о премијерци Тачер, о сенатору Долу, о филозофском пајцу Алену Финкиелкрауту те о распамећеним медијима који су скупа одмах стали уз Хрвате; и трећу бесмилицу, да наведена латинска изрека гласи reliquiae reliquiarum, што значи остаци остатака, а никако religuiae religuiarum, што би се могло протумачити као религије религија кад би тако нешто у латинском језику постојало. Али Јеврем не би био оно што је, кад би истину говорио, осим кад му се то омакне. Кад се овоме дода још етичка интелигенција ( !) и Конатар (ваљда већ одавно покојни Видоје) с којим и даље гони свађу, онда се логично поставља питање: кад оволико којештарија садржи само пола странице поглавице дукљанских академика, колико ли их тек садрже десетине хиљада страница које је измрчио током живота?
   Међутим ово још није крај приче у вези са Prljavim ratom Јеврема Брковића, пошто је је аутор, 11 година након првог објављивања те своје несрећнице, приредио 2003 њено друго у сопственој издавачкој кући Duks у Подгорици, у врло измијењеном виду, особито што се тиче помињања у ружном или неповољном контексту ондашњег и садашњег црногорског премијера Мила Ђукановића, које је свуда нестало. Прије свега у покличу да ускрсне земља дукљанска, онај стих у коме се ”Неки Амфилохије, Мило, Момир и Новак!” увлаче у братско дебело цријево, замијењен је са: ”Усуд проклетства, безумље, мрак! », тако да преиначена строфа гласи:

Хоће у другу чапру, друго име –
Вјекове одбацују ко змија свлак:
У тај их страшни гоне кримен –
Усуд проклетства, безумље, мрак!

   Што је бесумње успјех кад је у питању скидања са себе Милове немилости, али не и као литература, будући да су на свим језицима, осим можда на црногорском, усуд и проклетство у суштини исто. Такође нема ни Ђукановићеве ТВ изајаве из првог издања о томе како ће оно огромно стадо заплијењених крава са фарме Груде из Конавла и дојављено у Црну Гору, у овој бити на сигурнијем мјесту. Стадо које је Ђукановићева и Вујановићева Црна Гора недавно подмирила Хрватској са 375 хиљада евра, према изјави првог обештећеног, градоначелника Конавла, Луке Корде.

Православно безумље и католичко умље.
Брковић брани Дубровник од напада Руса и Црногораца
на њега 1806 године

   Што се пак тиче мијешања појмова и употребе плеоназама од стране дукљанског генија, треба о томе видјети подробну анализу некадашњег Генијевог великог пријатеља и дукљанског академика, а одскора крвног непријатеља и разакадемика, Марка Вешовића, у Monitoru од 24 децембра 2004. Све у свему, захваљујући Милу Ђукановићу, читаоцу новог издања је уштеђен кулук за неких стотинак страница. Али га аутор и “обогаћује,” прво доношењем на предњој корици Каравађове слике Побједа Давида над Голијатом, односно Хрвата над Србима те Брковића над својим противницима, затим једном накнадном је(в)ремијадом над Конавлима и Дубровником, поткријепљеном са неколике странице из књиге Јосипа Берсе Дубровачке слике и прилике, гдје се описује пљачкање и разарање Дубровника 1806 од стране Руса и Црногораца и наравно доводи у најтјешњу везу са догађајима из 1991-92. То је за Брковића прилика да затутњи на “грозни црногорски усуд што тјера Црногорце – још један плеоназам – да нападају, разарају, пљачкају, пале, убијају оне што су им кроз вјекове били једини ослонац и уточиште?” Као и да се разбијесни на мракове источне и коњице варварске против којих је његова драга Дукља са Дубровником била цивилизацијски бедем ; да би се потом сасвим развикао на то словенско, то православно лудило, које, ето, вјечно јуриша на вјечно дубровачко љепотиште, и на крају гневно запитао: ”Докле, побогу, Црногорци и Руси?! Докле, побогу, Црногорци и Срби?! Докле, побогу, Црногорци – Руси – и Срби?!” (стр.27-28)
   Очито је да Брковић који зна да се често спотакне као књижевник, то још чешће чини као повјесничар: за њега као да не постоји католичко лудило које је Четвртим крсташким ратом, 1204, разорило васељенски Цариград и тешко ранило Византију, утријевши тако пут турској варварској коњици која ће вјековима тутњети великим дијелом Европе; за њега као да не постоје најезде, прво шведских, а затим германских фанатика, фамозних тевтонских витезова које је папа упутио, као Христове милиције, на Русију, а које је поразио Александар Невски на обалама Неве 1240, потом на Чудском језеру 1242; за њега као да католичка Пољска није никад роварила у Русији нити доводила на њен престо Димитрија Самозванца, бацивши Русију у највећи хаос прије но што су Мињин и Пожарски коначно истјерали Пољаке из земље 1612; за њега као да Наполеон и Хитлер нијесу никад војштили на Русију и као да ова није никад спасила Европу и свијет од те двије немани… Треба читати у Загробним мемоарима величанствену Шатобријанову похвалу цару Александру I који је спасио Европу од Наполеоное тираније, а Француску, великодушно јој опростивши грозне јаде које је задала Русији, од гнева Европе. Не само да је Брковић незналица, него безаконик, клеветник и незахвалник: нијесу Црногорци и Руси ратовали 1806 на Дубровник од бијеса, него у самоодбрани од на њих војујућих Француза који су Црногорцима били на вратима. Спорад Дубровчана - Дубрвниче, свачи подложниче - како вели Његош - а без Руса, као и без култа Немањића и Косова, Црногорци би већ одавно били исто што и Бошњаци и Албанци.
   Све ово износим не да бих убиједио и просвијетлио Брковића – он је заувијек изгубљени случај – него да бих указао на понор његовог безакоња што се отвара тек обичним прегледом само његове двије-три књиге. Шта је са осталима, посебно са оним изашлим испод Туђманова шињела? Остављам то другима да утврде, али Брковићевом бусању у прса на крају дневничког дијела његовог Прљавог рата да одбија понуђену му помоћ у Љубљани и Загребу, да не жели да му се име нађе ни на чијем платном списку, те његовом заклињању да неће ни живјети, ако не могне живјети од свог књижевног рада, горко противрјечи чињеница коју констатујемо на крају књиге да је објављивање исте платило хрватско Министарсво рата, што наводи на сасвим реалну предпоставку: да је одржао своју заклетву, дукљански изгнаник би већ одавно био покојник.

Огорчени Радикали, њиховим приказивањем Брковића
под усташком капом,
само илустровали једно мишљење Мила Ђукановића о њему

   Јасно је да је Јеврем Брковић својом пакленом мржњом на све што је српско коју је испољавао у хрватским и бошњачким медијима још од почетка 90-их; својим бјегством 1991 из Црне Горе, одакле га нико није тјерао сем осјећања сопствене кривице, у Хрватску у којој је тада повампирење усташтва било у пуном јеку; својим стављањем под скут Фрање Туђмана, србофоба и јудеофоба, главног виновника са Алијом Изетбеговићем, југословенске трагедије; својим тоталним ангажовањем, кроз медијске наступе, чланке и књиге од којих му је неке објавило хрватско Министартво одбране, на страни Хрвата и Бошњака у сукобим насталим распадом Југославије; својим пропагирањем хрватства након повратка у Црну Гору 1999 до те мјере да је пуштао у јавност летке у којима се, сасвим у духу великохрватских и усташких идеолога, попут Доминика Мандића, Црна Гора приказује као Црвена Хрватска; својим гротескним насртајима на Светог Саву и на остале Немањиће који су, као владари, светитељи и творци једне сјајне цивилизације, у основи српског националног бића; својим рехабилитовањем црногорских усташких ратних злочинаца, измећара у Павелића и Хитлера, Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, и настојања да од њих направи народне великане те, да даље не набрајамо, својим жестоким нападима на Радикале, који се у његовом листу упоређују са са исламским фундементалистима, изазвао код Радикала сасвим разумљиво негодовање и дао им повода да га представе онако како су га представили. Као што ме Брковић, својом вишегодишњом острвљеношћу на мене, изазвао да ту његову слику и прилику пренесем у мојој књизи.
   Коначно, Радикали су само илустровали једну изјаву Мила Ђукановића из 1993 која, према Нину од 18 августа 2005, гласи: ”Сваки паметан Црногорац и сваки поштен човјек у овој земљи са презиром помиње име издајника Јеврема Брковића, који је из личне сујете издао свој народ и сада даје антијугословенске изјаве по Загребу, док усташе, поново као и 1941 године, крваве своје каме на немоћним српским цивилима”. Није познато да је Јеврем Брковић икад покушао да тужи Мила Ђукановића за овакво и слично карактерисање његове личности и његових домаћина. Као оно да је замрзио шах због шаховнице или да «повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају да униште све оно што је створено од 1945 до сада», да је Милошевић најбоље што се могло десити Југославији и да је поносан што може да се бори раме уз раме са њим. Јасно је да ће Мило Ђукановић, у поступку који је, против мене и против Митрополијине издавачке куће Светигора, покренуо Јеврем Брковић, бити драгоцјен свједок, било пред црногорским судовима, било пред европским судом у Стразбуру и, наравно, пред судом међународне јавности. Бојати се да би Ђукановићева Црна Гора са Естонијом и Летонијом, пошто је и у самој Хрватској то већ спласнуло, могла испасти једина земља на свијету која рехабилитује фашистичке ратне ратне злочинце у чему Јеврем Брковић преко свог Crnogorskog knjizevnog lista и своје издавачке куће Duks, коло води, као што сам то показао у опсежном тексту Два усташка вампира море Црну Гору, доступном на Интернету на српском, француском и енглеском језику.