ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ ГРЕХА

     Треба бити крајње изопачене психе па се камелеонски прометнути, као што је то током своје политичке каријере чинио садашњи хрватски председник Стјепан Месић, од комунистичког угледника у неоусташког проповедника, од ватреног поборника југословенског братства и јединства у њиховог жестоког разбијача, од челног човека Југославије у њеног гробара, безочно оптуживши за то Србе, да би се на крају заогрнуо тогом антифишисте, демократе и Еуропејца, каквим се  последњих година Месић издаје!

     Свакако да врхунац представља Месићева вратоломија коју је извео говором, одржаним 1992 у Сиднеју, и пуштеном ових дана у јавност преко хрватског сајта INDEX, у коме каже како је Хрватска у Другом светском рату била двоструки победник: прво, на страни сила Осовине, нацистичке Немачке и фашистичке Италије, проглашењем злогласне Ендехазије 10 априла 1941, а затим, поразом тих истих сила Осовине и пропашћу хрватске квислиншке творевине 1945 по цену надчовечанских напора и огромнихх жртава Русије, Америке, Велике Британије и свих слободољубивих народа европског континента који су допринели уништењу фашистичке немани!

Комуно-фашиста
Стипе Месић

Србомржња као национална болест

      Међутим, не треба се ишчуђаватати оваквим метаморфозама Стјепана Месића, пошто су оне нису само њему својствене, будући да су то само различите фазе једне те исте хрватске националне болести зване србофофобија или једноставно србомржња. Месић у сличним вратоломијама има, између осталих, једног славног предходника у личности Анте Трумбића, потписника Крфске декларације о стварању Југославије 1918, да би неку годину касније изјавио како је то само био начин за Хрвате да се нађу на страни победника и избегну судбину побеђених.

Стравична усташка симболика: распеће, револвер и нож -знак под којим се побеђује!, како пише у легенди испод ове слике, објављене у јунском броју 1941. године нацистичког гласила''СИГНАЛ'', које је основао Гебелс 1940. године, а које је излазило на 25 језика!

     У ствари неизлечива хрватска србомржња се жестоко испољила у три маха у XX–ом веку сваки пут у окриљу германског завојевачког проклетства : у току Првог светског рата  под окриљем Виљемове Немачке и Франц-Јозефове Аустрије кад су хрватске регименте харале по српским земљама; у току Другог светског рата кад је  под окриљем Хитлерове Немачке цео српски простор западно од Дрине са делом Војводине, био претворен у једно огромно стратиште са преко милион српских жртава и стотинак хиљада јеврејских и ромских; на крају кад су се почетком 90 –их, подпаљени од стране Колове  и Геншерове уједињене Немачке и с благословом Ватикана, Хрвати са Словенцима, босанским муслиманима и косовским Шиптарима,  по трећи пут дигли на Србе да разоре Југославију, која је, по признању немачких медија, као «антинемачка творевина, морала да престане да постоји.»

     Притиском Немачке на Француску и Енглеску и попуштањем ових наводно ради опстанка Европске Уније, оне фамозне ноћи између 16 и 17 децембра 1991,  кад је Геншер држао затворене до зоре министре Дванаесторице у Мастрихту, признате су Хрватска и Словенија као независне државе у произвољним авнојевским границама.

     Ускоро су исти став заузеле Сједињене Државе, док су немачки и аустријски медији развили пропаганду, достојну родоначелника им Гебелса, која је добила још више замаха уласком у игру плаћених америчких фирми, попут Рудер Фина, тако да су вековни  домаћи српски непријатељи успели да заразе западни свет својм мржњом на Србе, утолико лакше што човек, како је рекао још библијски Јов, пије неправду као воду.

      То је на крају довело управо до онога чиме је Месић са осталим хрватским политичарима још од почетка југословенске кризе претио Србима: до војне интервенције Запада која је прузроковала слом Срба у Крајини, у Босни и на Косову. Изгоном Срба из Крајине, из дела Босне и са Космета, довршено је од стране  западних  хуманиста, оно што је започето од стране Хитлерових и Мусолинијевих фашиста. Јасно је да се то никад не би десило, него сасвим супротно...

     Десило би се супротно да су Хрвати, Словенци, Бошњаци и Косовари сами војевали на Србе, и наравно да Русија није била одсутна са светске позорнице капитулантском и слуганском политиком према Западу гротескног пајца и пијанца Јељцина и његове клике која замало није довела до нестанка Русије са лица земљина.

Чланови тајне усташке организације
на гозби код кардинала Степинца
(у средини), почетком априла 1941
непосредно уочи слома Краљевине
Извор: Ћутање Пија XII

Антисрпски пакао у души Хрвата, Бошњака и Шиптара,

који се пренео на велики део света

       Ипак, без обзира на грешност осталих бивших такозваних братских народа и народности према Србима, извесно је да се југословенска несрећа, која је окрвавила крај XX–ог столећа и Другог Христовог миленијума, не би  десила да је нису изазвали Хрвати из неколико дубоких побуда. Хтели су да по сваку цену  остваре њихов тисућни сан да имају сопствену државу, Старчевићев зао дух постао је саставни део њиховог менталитета, свест да су починили стравичан злочин над Србима током Другог светског рата пекла их је до те мере да су чекали погодну прилику да се освете Србима за сопствени грех, као што се превереце свете за сопствени грех апостазије над онима који су остали постојани и својој вери, што је управо случај са знатним делом Хрвата, Бошњака и Шиптара који су некад били православни Срби.  Апостазија, коју су посејали Турци, неизлечива је рана Балкана.

Анте Павелић и Зигфрид Каше, немачки посланик у Загребу, након проглашења усташке државе 10. априла 1941. Објављено у нацистичком гласилу "СИГНАЛ''

     Управо стога је потурица гори од Турчина, а покатоличени Србин фанатичнији од аутентичног католика, па чак већи католик и од самог папе, док је поарбанашени Србин већи злотвор према некадашњим својима,  него сами Албанац.  Сви су они као вештица која кидише на свој род,  сви  они виде у Србима, који су остали верни себи, својој нацији и својој вери,  истовремено лице и наличје свога греха који је за њих права мора и кога настоје да се ослободе уништењем Срба. То чине некад помоћу Османлија, некад помоћу Виљема и остарелог Франца-Јозефа, некад помоћу Хитлера, некад помоћу Броза, некад помоћу Кола и Геншера, некад помоћу Клинтона и Медлин Олбрајт, пошто то не би никад могли успети сами.

     Било је свима јасно, сем онима којима је мозак била попила врана пропаганде, да је Алија Изетбеговић, што је донекле и сам на самрти признао свом исповеднику Кушнеру, држао Сарајево у блокади и распалио лаж о српским концентрационим логорима, да би изазвао бомбардовање Републике Српске, што је на крају и успио агресијом Нато-а крајем лета 1995. У Загребу и у неколико других хрватских градова, као и у Сарајеву и Приштини, настало је право славље, масе су похрлиле на улице да поздраве, уз песму и музику, прве бомбе Нато-а над Србијом, кобног 24 марта 1999,  који ће остати један од најцрњих и најзлочиначкијих датума у људској историји.

     Требало би један нови Данте или Достојевски па да разоткрије и покаже све размере и све  кругове  тога антисрпског пакла, како оног који је харао на простору бивше Југославије, тако и оног који је беснео у души западних хуманиста.

Уместо да се растерете и очисте од греха према Србима,

Хрвати, сем часних изузетака,  истрајавају у њему

и још више се у њега срљају

       У томе је суштина и дубина југословенског или, шире гледано, балканског зла у чијем се епицентру, бар што се тиче Срба, налазе управо Хрвати.  Њихова духовна, интелектуална и политичка елита, изузев часних појединаца, није смогла у протекло пола века довољно душевне снаге и величине да призна почињено зло, како би Хрвати кренули путем опроштења, очишћења и искупљења, оздрављења и помирења, како је то предлагало на значајним светским трибинама, уочи саме југословенске несреће, неколико личности међу којима и аутор ових редова у свом смерном обраћању папи Јовану-Павлу II, управо насловљеном За помирење -  Pour la reconciliation  - у Монду од 28 маја 1991.

Краљ и цар Виторио Емануело (у средини) проглашава у Риму Аимона од Савоје, војводу од Сполета (десно) за краља ''Независне државе Хрвата'': у средини публике хрватска делегација Објављено у "СИГНАЛУ''

     То Хрватима није било тешко, утолико мање што се сматрају великим хришћанима, али они уопште то нису учинили за разлику од Немаца који су затражили опрост од Јевреја, или Јапанаца који су слично поступили према Кинезима, а дошло је и до помирења Немаца и Руса. Не само да се није десило да неко од хрватских духовних и политичких вођа клекне у Јасеновцу, као што је Вили Брант клекнуо у Аушвицу, него су, напротив, Хрвати стали да  ћуте о усташком злу,  или да жале што оно није још више харало, као што је то јавно говорио Брозов хрватски главешина Стево Крајачић, или да га негирају као што је то управо чинио «отац нације» Фрањо Туђман, или пак да га величају, да се њиме хвале и поносе, као што ево избија на видело да је радио са мноштвом других, један тако велики антифашиста, демократа и Еуропејац, какав је садашњи хрватски председник Стјепан Месић!

     Он је чак отишао тако далеко у самохвалисању да је написао и књигу  Како смо срушили Југославију, што му није сметало да и даље за то безочно оптужује Милошевића и Србе ! Док се Туђман, на опште згражавање Запада, што овоме није сметало да  настави да га подржава у његовој неоусташкој политици према Србима, залагао да се Павелићеви остаци пренесу из Шпаније у Хрватску и свечано сахране у Загребу !

      Па то је да човек заиста поверује у истинитост оних Дучићевих речи о Хрватима  - да су они најхрабрији народ на свету не зато што се никога не бојем већ зато што се ничега  не стиде – ма да не треба бити неправедан ни према Хрватима,  будући да се и у најцрњим моментима њихове повијести чуо  међу  њима понеки глас савести, као онај мостарског бискупа Алојзија Мишића, песника Ивана Горана Ковачића, аутора Јаме,  историчара Виктора Новака, писца Магнум Кримен-а, који су изрекли своју осуду усташког зла у време његовог дивљања. Слично су се огласили  теолог и свештеник Лука Винцетић, сликар Едо Муртић, новинар Виктор Иванчић у време повампирења  усташког ужаса у првој половини  90-их.  Но то су само капље добра у мору зла.

Да се потпуно разоткрије троструки усташки геноцид:

 над Србима,  Јеврејима и Ромима 

 У сваком случају, без обзира што су стекли државу за којом су толико чезнули и што су је очистили од Срба увелико трудом самог  Стипе Месића који говорио у јеку неосташлука у Хрватској да ће Срби из Крајине моћи да понесу на опанцима само земљу коју су донели - Хрвати су, крвавим разбијањем Југославије које су изазвали, још више њихов грех погоршали, њихово Каиново бреме од преко милион српских мученика којима треба додати стотинак хиљада јеврејских и ромских, учинили још тежим, бреме под којим ће посртати све док не затраже опрост због толиких силних жртава и не крену путем покајања. Како ће се на тако нешто свакако морати почекати, неопходно је да се са српске стране - а овај скандал са Месићевим исповедањем усташлука је за то добар повод - да се створи једна међународна организација, која би наравно укључивала Јевреје и Роме,  у циљу  не само разобличавања, већ захтевања од стране садашње државе Хрватске да најзад призна троструки геноцид почињен од стране усташке Хрватске  над Србима,  Јеврејима и Ромима током Другог светског рата.

     Шта више, треба тражити од Европске Уније да тим признањем  услови  пријем Хрватске у своје окриље, као што се тражи од Турске да, као један од услова за њен улазак у Европу, призна геноцид над Јерменима почињен у време Првог светског рата. Нема никаквог разлога да се тражи од једне врло значајне државе, каква је Турска, да каже своје mea culpa за геноцид извршен над Јерменима на једном другом континенту, а да се  не само не тражи ништа слично од једне далеко мање значајне државе, каква је Хрватска, него јој се, напротив, широм раскриљују врата Европске Уније, упркос њеном тешком наслеђу из даље и из ближе прошлости.
Ако тај гест Европа не учини према крајишким Србима и не обезбеди им нормалан повратак на њихова огњишта, она ће у своје темеље узидати један утолико већи злочин што су крајишки Срби, а не Хрвати, били њен вековни бедем наспрам завојевачког ислама, права antimuralis christianitatis.  А зна се да све што почива на злочину, неправди и лажи која је, како вели Јеванђеље, зло и отац зла, осуђено је, пре или касније, на неминовну пропаст.