ЈУБИЛЕЈ ГЕНЕРАЛА ГАЛОЕ  Специјални интервју Истини поводом деведесет пет часних и витешких година генерала Галое, патријарха српске праведне ствари на Западу, једне од великих савести нашега доба.

САВЕСТ ЧОВЕЧАНСТВА И ВРЕМЕНА               Беседу водио:  КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

Пјер Мари Галоа, патријарх српске праведне ствари, у  свом кабинету      ГАЛОА: - Одговор на ваше питање очито је сложен. Има неколико осећања која се противрече. Једно од њих, које се највише испољава, јесте способност поређења. Могао сам током тога дугог периода да пратим збивања, да их посматрам и упоређујем једна са другима, и да схватим њихову еволуцију или, како се то данас каже, њихову тенденцију. А то је, у ствари, један низ промена у општем кретању света.     Доживео сам у детињству бомбардовање Париза од стране Немаца током Првог светског рата.       Запамтио сам Октобарску револуцију и прве руске емигранте у Паризу. Затим сам доживео опоравак Француске, успон хитлеризма и стаљинизма, шпански грађански рат. Доживео сам, као пилот у ваздухопловним снагама, Африку и њене везе, као наше прекоморске територије, са Француском. Потом сам доживео рат од 1939-1945, као учесник у њему. Био сам пасивни сведок, као милијарде људских бића, ступање атомске енергије у живот човечанства са огромним поремећајима насталим експлозијом прве атомске бомбе у Хирошими, затим у Нагасакију августа 1945. Доживео сам рат у Индокини и наш велики пораз у Дијен Бијен Фуу, затим Вијетнамски рат, Алжирски рат и деколонизацију, вишедеценијски хладни рат између два блока, уздизање Кине у светску силу, пад Берлинског зида и распад Совјетског Савеза, велики поремећај глобалне равнотеже сила изазван тиме, уједињење и снажење Немачке, њену рехабилитацију и њен уплив у европске послове. Доживео сам први рат Нато-а који се, оставши без противника, распадом Совјетског Савеза, одао разбојништву над једним недужним народом, Србима. А што је за мене посебно тужно, доживео сам успон Француске под Де Голом и њен суноврат под његовим наследницима.

     А сада сам сведок једног света који карактерише енергетска политика, што значи превасходност дата енергетским ресурсима знајући добро да ће они бити исцрпљени у току наредно пола столећа. Стога велики потрашачи енергије, као Сједињене Америчке Државе, настоје, да се насиљем и ратом докопају њених извора и обезбеде путеве њеног дотока. Као што знате, једна од мојих књига, посвећена ратовима у Ираку и у Босни, зове се управо Крв петрола.

УЛАЗАК ЧОВЕЧАНСТВА У АТОМСКО ДОБА

     Доживео сам толико ствари у свом дугом животу да ми се понекд чини да сам проживео неколика доба човечанства. Сви ти догађаји који се у мом сећању спотичу једни о друге и којих је тешко направити хијерархију, су посредно или непосредно у основи мога начина мишљења и сагледавања тока историје. Но свакако пресудан моменат у мом поимању светских послова била је експлозија атомских бомби у Хирошими и Нагасакију.

     БЕЋИРОВИЋ: - У ствари, тим догађајем се зародила у вама идеја да Француска треба да постане нуклеарна сила ?

     ГАЛОА: -Управо тако. Налазећи се у Лондону у моменту експлозије прве атомске бомбе у Хирошими, затим у Нагасакију августа 1945, био сам просто запрепашћен, па сам у часопису La France Libre (Слободна Францука), где сам писао уводнике, изнео своје мишљење о важности тога оружја, истакавши следеће: био сам сведок и учесник једног истребљивачког рата током кога су се људи на десетине милиона међусобно убијали, употребљавајући  милијарде метака, стотине хиљада тенкова, десетине хиљада авиона, хиљаде ратних бродова, све уз учешће стотина дивизија људства. И ето наједном почетком августа 1945, једна бомба, један авион, десет људи окончавају велики четворогодишњи рат Јапана против Америке, његово освајање Пацифика и  знатног дела источне Азије.

     А како сам, служећи као пилот у Royal Air Force, имао прилику да се уверим у огромност англо-америчке војне индустрије, знао сам да, кад дође мир, моја земља неће никад моћи, имајући у виду њене димензије, стање њене индустрије и њених финансија, да игра знатнију улогу у једном рату који би изискивао слична средства. Насупрот томе било ми је јасно да ће увек бити у стању да произведе десетак атомских бомби, да има десетак авиона и стотинак људи да воде целу ствар. Прелазило се из рата који захтевао милијарде у средствима и милионе људи на ограничен број људи који се могу избројити, као у случају Хирошиме и Нагасакија, на прстима две руке.

     БЕЋИРОВИЋ: - Тада се сте кренули у кампању...

     ГАЛОА: - Јесте. Сматрао сам да треба водити кампању да би та идеја продрла у Француску и да подстакнем на развој оружја које је једино могло обезбедити њену независност. Зашто? Зато што сам 1940 био сведок пораза, кад је Француска нападнута од стране Немачке, очајнички позивала у помоћ Енглеску, али је ова, забринута за своју сопствену сигурност, за то време укрцавала своје последње војнике из Денкерка, док Америка још није била спремна да уђе у рат. Видећи да ти позиви падају у празно и да им нико не може одговорити, постало ми је јасно да Француска треба да обезбеди своју сопствену одбрану, сама, без ичије помоћи. И ево наједном су провиђење, техника и светски геније стављали на располагање држава које су то схватиле, једно оружје које је неутрализовало бројчану надмоћност, које је успостављало једну нову једнакост. А то значи да  се са малим бројем пројектила и вектора који ће их лансирати и са ограниченим бројем људства који ће то водити, може да буде еквивалентно једној огромној земљи која има хиљаде разних оружја и стотине великих градова. А Француска, будући једна осредња сила, могла је са тим новим оружјем да нанесе могућем агресору штету више него корист коју би овај извукао нападнувши је, што је представљало сасвим сигуран разлог да буде остављена на миру.

ОДЛУЧУЈУЋИ СУСРЕТ СA  ДЕ ГОЛОМ
ЗА НУКЛЕАРНУ МОЋ ФРАНЦУСКЕ

      То је било у основи моје замисли коју сам почео да износим  још 1945, да бих је затим навелико изложио у својој докторској тези на конкурсу за генераштабне официре. Написао сам је 1953, а бранио сам је 1954 пред једним војним жиријим састављеним од тројице генерала међу којима и генерал Шал који ће касније извршити војни пуч у Алжиру. Кувао сам се током осам дана, одговарајући на сва могућа питања и одолевајући разним нападима, јер је мој рад представљао праву поплаву нових идеја, али сам прошао добивши високу оцену. Тезу сам предао тадашњем председнику владе Ги Молеу с којим сам имао разговор по том питању, а онда генералу Де Голу с којим сам провео један дио ноћи од 1 до 2 априла 1956 у дворцу Лаперуз излажући му, уз помоћ докумената које сам био донио и који су тежили двадесетак килограма. Де Гол, не само да је дивно разумио моје идеје, него их је још развио давши им смисао у оквиру међународне политике коју је затим примењивао.

     БЕЋИРОВИЋ: - То је оно што се зове доктрина Галоа…

     ГАЛОА : - која је, у ствари, остала до скора доктрина француске државе…  

       БЕЋИРОВИЋ : - Де Гол вам је, како сте ми причали и како сте то затим написали у вашим мемоарима, том приликом рекао да нема потребе да  се уништи нападач,  већ да га је довољно тешко ранити, на пример откинувши му једну руку…

     ГАЛОА: - Јесте, на моје аргументе да треба да имамо моћ да застрашимо противника, да га одвратимо од саме помисли да нас нападне јер би губици које би тиме претрпио били далеко озбиљнији него добитак који би имао уништивши нас, Генерал је узвикнуо: "Да, у праву сте, да би се осигурала безбедност Француске, довољно је да је она кадра не да уништи противника, већ само да му откине једну руку!" До тог сусрета који се продужио до касно у ноћ – пошто је био отпустио ађутанта, Генерал ми је помогао да донесем до лифта моја документа и моје мапе – дошло је, као што вам рекох, у дворцу Лаперуз где је Де Гол примао у сваку среду вече.

     БЕЋИРОВИЋ: - Други вид доктрине Галоа је онај који сте изложили у познатом чланку у Монду од 28/29 јула 1963, насловивши га "Највеће расипништво у Историји", где сте заступали да није потребно трошити астрономске суме на производњу хиљада и десетина хиљада нуклеарних бомби, као што су то радиле Америка и Русија, већ да је довољно произвести неколике стотине тих бомби потребних не само да се застраши противник, него и да се уништи планета.

     ГАЛОА: - Доиста, оно што се дешавало током миленијума јесте то што се моћ мерила бројчано, прво максималним бројем стрелаца, затим копљаника, затим пушконоша, затим бројем авиона и бојних бродова – бројност је обезбеђивала надмоћ над противником. Нуклеарно оружје поништава ту стратегију: мали број оружја може да нанесе толико зла које превазилази добит која би се могла постићи ратом. Отуда стабилност на коју је атом приморавао свет током пола  века.

     БЕЋИРОВИЋ: - Оно што се звала, equilibre de la terreur, равнотежа ужаса…

     ГАЛОА: - Управо тако. Предност је била у томе што је велика војна индустрија на пример у Руру, заснована на челику и угљу, наједном изгубила сав интерес, а оно што је постало важно била је лабораторија. Довољно је било произвести десетак бомби и тридесетак авиона од којих би неколика, прешавши непријатељске линије, могли да нанесу колосалне штете, да униште једну државу, разоривши јој, на пример, десетак великих градова. То је било решење за Француску. И генерал Де Гол је то изванредно схватио, засновавши дисиазивну моћ Француске на шездесетак авиона који су били оперативни од 1964 године.

     БЕЋИРОВИЋ_ - Де Гол је извео Француску из Нато-а 1967 године, у моменту кад је Совјетски Савез био на врхунцу своје моћи и представљао, као идеолошка држава, опасност по Запад, док је Ширак вратио Француску у Нато 1995, кад Совјетски Савез више није постајао, кад је Русија била ослабљена и кад више није било ни најмање опасности са Истока. Зар тим потезом, као и својим утапањем у Европску унију, Француска није престала да игра улогу на међународној сцени коју је играла у време Де Гола?

НЕЗАВИСНОСТ У БЕЗБЕДНОСТИ

И БЕЗБЕДНОСТ У НЕЗАВИСНОСТИ

     ГАЛОА: - Наравно да  је Француска тиме престала да буде независна и суверена земља. Али што се тиче Де Голове одлуке да изведе Француску из Нато-а, за њу је постојало више разлога: прво због идеје независности која му је била толико драга, будући да је он такође – ми смо у извесној мери били савременици – страшно патио,  много више од мене, због оних позива у помоћ које је француска влада упућивала зпадном свету у јуну 1940, кад су ти позиви остајали узалудни.

     Дакле идеја независности у безбедности и безбедности у независности, била је за њега витална. Али се та идеја независности простирала на више домена: тако кад су, 1958, Сједињене Државе интервенисале посредно у Ираку у време револуције у тој земљи, пославши авионе у Либан ради подршке режиму који је био угрожен унутрашњом револуцијом, ти авиони су се спустили у Француску да би се снадбели горивом и могли да стигну у Либан, а да америчка влада није ни обавестила француску владу.  Генерал Де Гол је био бесан: Нато се, дакле, служио базама које је Француска била позајмила Сједињеним Државама, за једну операцију која није имала никакве везе са националним интересом Француске.

     Затим је дошао кинески инциденат бомбардовањем од стране комунистичке Кине острва Квемој и Мацу, кад је Пета америчка флота стигла у Кинеско море носећи на себи нуклеарно оружје, створивши тиме опасност од нуклеарног рата с Кином. Генерал Де Гол је тада написао један меморандум који је послао Сједињеном Државама, предложивши да се оснује један тријумвират, састављен од америчких, француских и енглеских лидера, који би се убудуће консултовали при сваком дипломатском инциденту који би претио да дегенерише у класични или нуклеарни рат. На меморандум није уопште било одговора. Ово је био непосредан повод да Де Гол изведе Француску из Нато-а. Он није желео да Француска, која је сада, захваљујући сопственој војној моћи, могла да има сопствену политику и избегне да буде увучена у сукобе који нису њени, било са Совјетским Савезом, било са другима.

     БЕЋИРОВИЋ: - Управо сходно томе, сматрате ли, као што ми изгледа сасвим вероватно, да Француска не би никад учествовала у разбијању Југославије, која је, у ствари, била њено дело већ самим Версајским уговором, као што не би никад војевала против Србије, да није у то била увучена својом европском и атлантском солидарношћу, другим речима, да није следила Немачку и Сједињене Државе? Може се рећи да је управо на српском питању дошло до абдикације Француске, да узмем наслов вашег чланка из Фигара од 2 септембра 1992 године, на коме сам вас срео.

     ГАЛОА: - Драма рушења Југославије има као далеки узрок нешто сто бих назвао вирус Жан Моне (Jean Monnet), то јест утопију по којој се, по америчком моделу, могу направити Сједињене Државе Европе. Он је био опседнут идејом да би се поништавањем европских држава, могла створити Европа са једном федералном структуром, попут оне у Сједињеним Америчким Државама, и да би се тиме учинио коначан крај рату и обезбедио трајни мир на европском континенту. Али он је заборављао две ствари: прву, да је нуклеарно оружје, које су већ поседовале Француска и Енглеска, забрањивало свако прибегавање употреби силе; другу, да европске нације имају свака своју многовековну историју, свој цивилизацијски идентитет кога ће се моћи тешко одрећи и прихватати да нестану у нечему што личи на амерички мелтинг-пот.

УЈЕДИЊЕЊЕ ЕВРОПЕ
НИЈЕ ЕВРОПЕИЗАЦИЈА НЕМАЧКЕ,

ВЕЋ ГЕРМАНИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ

     Резултат је био да је Француска ипак то прихватила и да је, да би се направила политички сасвим неизвесна Европа, жртвовала део по део своје суверености да би престала да буде независна и господар своје сопствене судбине, већ постала in fine један административни део географске целине која се зове Европа. А Немачка је ту нашла врло повољну прилику да оствари оно што није успела да постигне у два светска рата које је водила. Циљ Немачке је остао исти: имати надмоћ у Европи. Покушала је то Првим светским ратом који је изгубила, након оног успешног од 1870, кад је створено немачко царство, затим Другим светским ратом који је такође изгубила. Та три, или тачније два искуства, уродила су плодом тако што је немачки белицизам постао суптилнији. Дошло се до закључка да, пошто ти неразумни Французи прихватају европску идеју и пошто су оболели од вируса Жана Монеа, то треба искористити и наметнути државама, међу којима Француској, разарање њиховог суверенитета под блештавим али неодређеним идеалом Сједињених Држава Европе у којој ће Немачка, већ због свог јединственог  језика, играти кључну улогу.

     То је до те мере истина да тек што је био потписан Мастрихтски уговор у новембру 1991, већ у децембру исте године, не слушајући никога и не узимајући у обзир до свој сопствени интерес, Немачка је присилила своје савезнике, своје европске партнере, међу којима Француску, да се донесе одлука о разбијању Југославије признавањем независности Словеније и Хрватске, што је, у априлу 1992, повукло независност Босне и Херцеговине – знамо по коју, и  једно и друго, стравичну цену.

     Морам да додам да је већ од 1978, кад сам имао разговор са Францом Јозефом Штраусом, била кратко евоцирана идеја распада Југославије – код мојих немачких пријатеља преовладавало је убеђење да Југославија није била држава која је могла да опстане. Немачки геополитолози су у сенци чекали Титову смрт како би могли искористити нестанак гвоздене руке која је управљала земљом, да растуре ту земљу и тако остваре замисао која је била драга Немцима: избрисати све трагове Версајског уговора, што је било учињено разбијањем Југославије и Чехословачке.

НЕМАЧКА  СЕ СВЕТИ СРБИМА
KOJE УПУШТА ФРАНЦУСКА

       БЕЋИРОВИЋ: - До које је мере у томе одиграла улогу немачка освета Србима?

     ГАЛОА: - Наравно да је освета Србима била саставни део те стратегије. Срби су се у два маха, од 1914-1918 и од 1941-1945, сврстали на страну Савезника, посебно на страну Француске, плативши врло тежак данак због њихове оданости ствари слободе. Шта више, задржавши својим отпором  бројне немачке дивизије на Балкану, које су могле да апсолутно буду одлучујуће на руском фронту, нарочито у бици на Стаљинграду. Немци сасвим с разлогом могу да оптуже Србе да су они у оба светска рата допринели њиховом крајњем поразу.

     Јасно је да су то довољно јаки елементи да се Немачка окоми на Србију. И кад је, у децембру 1995, био потписан Дејтонски уговор у Паризу – озваничивши егзодус Срба из Крајине и лишивши босанске Србе великог дела добитака на бојном пољу -, господин Кол и господин Геншер, који је водио целу операцију, јавно су изјавили: "Ево једне велике победе за Немачку!" И то је за њу заиста била велика дипломатска победа.

     Наравно да Француска није имала никаквог интереса да се придружи Немачкој, да подржи немачку игру, да се бори против својих српских савезника, својих пријатеља одувек, који су се жртвовали на њеној страни. Као што није имала никакав интерес да гура Хрватску у наручје Немачке, никакав интерес да се ствара нова муслиманска држава на Балкану, нити икакав интерес да се растура Југославија која је, као држава, представљала неку врсту препреке исламу с друге стране Средоземља према северу Европе.

     Све је то било поништено идејом да се треба придржавати Мастрихта, да се ни најмање не учини на жалост немачком партнеру за кога се говорило да ће  представљати са француским тврдо језгро Европе, што се испоставило као обична илузија. Немци су се поиграли франуском глупошћу и кукавичлуком.

     БЕЋИРОВИЋ: - Како  говоримо о југословенској драми, време је да се дотакнемо и вашег ангажовања, као човека од савести и истине, тих високих људских врлина, које су у тој драми биле крајње погажене. У ствари, у моменту када већина људи, прешавши осамадесету годину живота, што је био ваш случај 1992 године, полаже оружје и потпуно се повлачи из јавног живота, ви управо тада улазите у велику и неравноправну борбу, с обзиром на силе  које су се налазиле насупрот нама, борбу за истину и правду. И то траје већ петнаест година. Сувишно је да вас питам за ваше побуде.

     ГАЛОА: - То је било несто сасвим природно с моје стране. Признајем да у то време нисам ни помишљао да би старост могла бити нека кочница. Био сам једноставно револтиран оним што се догађало, револтиран игром Немачке. Знам добро да нисмо могли имати друге односе са тим народом него оне што смо их имали, будући да је тај народ на карти у срцу Европе. Чак и кад смо били војно победници, били смо дипломатски губитници, дешавало се да нас Немци увек политички и диполоматски пређу. Сетите се сусрета између Наполеона III и Бизмарка који дозволио да се Пруска окрене против Аустрије, што је довело до пораза ове на 1866 на Садови. Сетите се Бизмаркове ујдурме са  Емском депешом која је била непосредни повод за рат 1870, за крах Француске у Седану и стварање немачког Рајха. Сетите се Стресмана, који се хвалише да је, у расправама са Аристидом Бријаном након Првог светског рата, својим умећем изиграо француског министра. Сетите се Јелисејског договора из 1963, кад је генерал Де Гол примио канцелара Аденауера у Паризу којом приликом су два човека, загрливши се, честитали један другоме. Де Гол је имао осећање да је својом акцијом коначно учинио крај антагонизму између Француске и Немачке те да је коначно остварен огромни подвиг мира на општу радост.

     На жалост, три месеца касније немачки парламенат је поништио тај договор тако што је изгласао једну преамбулу којом се овај обесмишљава. Сазнавши за то Де Гол се наљутио узвикнувши: "Нека се носе ти Немци!", како казује Ален Пејрфит у свој књизи о Генералу. Али то је било касно: Аденаур је могао да каже да је надмудрио Де Гола. После тога, канцелар Хелмут Шмит искористио је наивност председника Жискара Дестена, убедивши га да је погрешно придавати толики значај нуклеарном оружју на уштрб конвенционалног оружја и класичних војних снага, управо зато што Немачка није располагала тим оружјем.

     БЕЋИРОВИЋ: - Дакле, француски дефетизам је допринео да се определите као што сте то учинили.

     ГАЛОА: - Свакако. Имајући у виду збивања која сам мало пре евоцирао, знао сам да се иза онога што стало дешавати у Југославији крије немачка дипломатија и да је, према томе, била моја дужност, дужност једног Француза да се супротстави томе подухвату и устане против тог новог уступка, након свих које сам навео.

     Дакле, сасвим природно сам се сврстао на страну несрећних Срба утолико пре што су ми моји енглески другови, док смо заједно бомбардовали Немачку током Другог светског рата, који су били у мисији на Балкану и снадбевали југословенски покрет отпора у коме су наравно главну улогу играли Србе, одушевљено говорили о храбрости Срба у борби против заједничког немачког поробљивача. А да не говоримо о живом сећању на француско-српску епопеју на Балкану 1918. И сам цар Виљем признао је да је пробој Солунског фронта и муњевито напредовање српско-француских снага на север, убрзало за пола године пад Централних сила и крај рата. Због свега тога, ја сам осећао велики дуг према Србима.

КРАХ САВЕСТИ НА СРБИМА:
ПРЕВАЗИЂЕНИ ГЕБЕЛС И ЖДАНОВ!

     БЕЋИРОВИЋ: - Како објаснити феномен да је свет на српском питању могао да западне у толику лаж да Гебелс и Жданов изгледају прилично безазлени у поређењу са нашим манихејцима, за нашим заточницима једоумља, нашим власницима добра и зла? Јесте ли икад могли поверовати, рецимо 60-их и 70-их година, време које данас изгледа као златно доба хуманизма, да ће доћи до једног таквог краха савести, до једне такве заслепљености, до једног таквог унижења и једне такве окрутности, које су испаљиле такозване елите током југословенске драме управо у односу на Србе?

     ГАЛОА: - То је стога што је дошло до једног новог феномена: док је Гебелс имао за себе само радио и новине, дотле данас постоји слика и телевизија. Развој технике је учинио да се средства обавештавања и саобраћања уздигну у први план и потпуно промене начин управљања народима. Схваћено је да се тим путем може убедити, заправо заглупити становништво до те мере да изгуби сопствену моћ расуђивања. Варљива слика безброј пута поновљена, може да буде перфидна, али јој се верује, јер она треба да представља стварност, чак иако је та стварност кривотворена. И дошло се до закључка да, преплављујући јавност сликама, тамо где нема слике о некој чињеници, да та чињеница једноставно не постоји. Што прозводи једну нову пристрасност, а то значи да се идеја о догађајима ствара према начину на који су они вулгаризовани путем слике: ако догађаји нису обликовани на пожељан начин, они онда и не постоје. Дакле, располаже се једном новом подобношћу да се јавност обради, доведе у жељено стање у складу са датом политиком.

     Наравно да је та метода била увелико употребљена у југословенским сукобима: требало је убедити народе да је сво зло на страни Срба, а да је сво добро на страни Хрвата, босанских муслимана и косовских Албанаца. И да је, према томе, с моралне тачке гледишта здраво и оправдано, нарочито за извесне интелектуалце, којима је то могло донети финансијску корист, да буду на страни јачега са пристанком обрађеног јавног мнења путем слика. Ето, стога су у наше време увелико превазиђени Гебелс и Жданов.

ТОБОЖЊИ ФИЛОЗОФИ КОЈИ ЗАРАЂУЈУ
НА СРПСКОЈ НЕСРЕЋИ

  БЕЋИРОВИЋ: - Је ли се икад у људској историји десило да се створи толика солидарност у злу и удружи толика огромност снага као што се то десило против Срба, посебно у време такозваног косовског рата: с једне стране најстрашнији војни савез свих времена, Нато, обухватајући скоро милијарду људи са неограниченим политичким, економским и војним средствима, а с друге стране један народ од десетак милиона душа, изолован, сатанизован, исцрпљен  економским и другим санкцијама, који је само бранио своја најлегитимнија права? Каква чудовишна несразмера!

      ГАЛОА: Надмоћнијим средствима него што су она противничке стране. Стога нико, сем једне мањине као што смо ми, али која није могла доћи до изражаја, није у томе видео ништа неморално и неприхватљиво нити узети у обзир улогу коју је српски народ играо у европској историји. Пропаганда је сасвим успела лажљивим монтажама и уценама као што је она  коју је извела госпођа Олбрајт у Рамбујеу. Довољно је било да се те монтаже прикажу на телевизији, или у купљеној штампи, па да народ равнодушно и, знајући да ништа не ризикује од стране Срба, подржава рат.

     Видели сте како се француска интелигенција највећим делом сврстала у тај табор, јер је на томе могло да се заради. Видели сте филозофе чије књиге нико не чита и који немају публике, како је наједном задобијају, подржавајући јачега, определивши се за онога који је био у вољи обрађеног јавног мнења. Проблем у данашњем животу јесте, да би се успело, бити у осмози са оним што очекује јавност, са оним што је она завољела путем пропаганде. Тако се круг затвара.

     БЕЋИРОВИЋ: - Међутим, упркос чудовишној несразмери снага, Срби су задивљујуће издржали три месеца, чак су понизили Нато. Неки кажу да је Милошевић издржао још десетак дана, да би се Нато  заглибио на Балкану, наравно у злочину...

     ГАЛОА: - Не знам да ли би то било могуће и бојим се да би Нато по сваку цену ишао до краја. Али оно што знам јесте да закључак до кога су наводно дошли Американци са својим европским саучесницима, јесте да одбијање од стране Срба, сасвим с разлогом, захтева формулисаног у Рамбујеу који је био намерно направљен тако да буде неприхватљив за Србе. Да би се нашао начин да буду бомбардовани, требало је наћи изговор да они одбијају извесне клаузуле једног мировног договора, требало је унети у њега клаузуле неприхватљиве по Србе садржане у чувеном анексу Б у коме стајало да Југославија треба да одмах буде окупирана, да стави своју територију, своје базе, своје аеродроме, своје пруге, своје мостове, своју инфраструктуру снагама Нато-а, да плаћа њихово присуство, да буде потпуно покорена као да је Нато водио и добио освајачки рат против ње, што уопште није био случај. И сасвим служи на част председнику Милошевићу што је то одбио, упркос великим жртвама које је поднео српски народ.

СУСРЕТИ СА МИЛОШЕВИЋЕМ,  

КАРАЏИЋЕМ, MЛАДИЋЕМ

   БЕЋИРОВИЋ: - Два пута сте ишли у Србију и Босну у време рата, сусревши се са српским вођама: Милошевићем, Караџићем, Младићем. Можете ли да нам укратко евоцирате те сусрете?

     ГАЛОА: - Да, био сам неколико пута у Србији и у Босни којом приликом сам срео са са председником Милошевићем, са председником Караџићем и са генералом Младићем. С Милошевићем сам имао дуг општи геополитички разговор у току кога сам стекао утисак да је он савршено схватао велике проблеме света, пошто је геополитика мој занат.

     Што се тиче сусрета с Караџићем, био је то сусрет са једним великим патриотом, али који је имао извесну дозу наивности. Сећам се кад сам му, за време ручка са њим, рекао: "Господине Председниче, ви сте на путу да изгубите медијску битку, сва је штампа против вас, против нас, тешко има начина да се то преокрене". А он ми је одговорио: "Али ми смо у праву, право је на нашој страни", заборављајући да је право често на страни јачега и вештијега. Сећате се како се, Џејмс Харф, директор агенције Рудер Фин која је сатанизовала Србе, хвалио пред Жаком Мерлином како је њен највећи успех био тај што су Срби представљени јавности као нацисти, а Хрвати и босански муслимани као Јевреји, те да њега не интересује морал већ долари и да 95% Американаца не зна у ком делу Африке се Босна налази.

     Младића сам срео два пута у Министарству одбране у Београду где смо имали дуготрајне разговоре у вези наоружања. Закључио сам да је Југославија, како није припадала ни Варшавском ни Атлантском пакту, била остала такође по страни од наоружања којим су располагале те две велике коалиције. На пример, официри су имали неодређене појмове о крстарећим, навођеним и балистичким ракетама.  И док сам на ту тему држао вишесатно предавање, један официр је ушао и шапнуо нешто на ухо генералу Младићу који ми је пришао и рекао: "Извините Пјер – звао ме Пјер -, дошло је до окршаја Хрвата и муслимана па ми траже да мобилишем камионе како би се хрватски цивили извукли из окршаја".

ВИТЕШТВО РАТКА МЛАДИЋА

     Налазио сам пред једним генералом који је био врло човечан и чија се човечност испољила још више кад сам га поново видео приликом ослобођења двојице француских пилота оборених и заробљених кад је Нато бомбардовао српске положаје почетком септембра 1995. Током сусрета до кога је дошло у његовом командном центру близу Пала, он ми је, далеко од тога да је било што тражио, напротив, са великом племенитошћу, рекао: "Имам болни спор са Француском, неприхватљив за наша два народа: генерал Жанвије је злобно разрушио моје родно село, он ме прогони, чак настоји да мој хеликоптер буде оборен. Али ако би француска влада прихватила да пошаље једног високог официра који би дошао да ме види, коме би моја војска одала почаст и с којим бих се пред стројем руковао, предао бих му два заробљеника. Тражим само то и ништа више". Ја сам му одговорио: "Генерале, то је заиста витешки од вас, сматрам да је моја мисија завршена и да могу да се вратим у Париз". На то је он приметио: "Намучили сте се током пет-шест сати вожње док сте до нас дошли очајним путевима јер их је Нато бомбардовао, па вам стога дајем мој хеликоптер, али гледајте, ако вам то не смета, да летите ниско како вас генерал Жанвије не би оборио". Тако сам стигао у Београд за свега четрдесет пет минута, уместо за пет-шест сати.

     БЕЋИРОВИЋ: - Међутим француска влада, која вам је, знајући за ваше пријатељство са генералом Младићем, дискретно поверила ту мисију, затајила је њен успешни исход, дозволивши тако да неке сумњиве личности узурпирају и припишу себи ослобођење двојице пилота и у исти мах из тога извуку материјалну добит.

     ГАЛОА: - Наравно да нисам знао да, кад је човек из владе дошао да ме у овом истом стану у коме разговарамо, замоли за мисију, да ометам неке планове. Тек сам касније  открио да постоји читава индустрија таоца да може да се заради на таоцима. На пример, пусти се у јавност како таоци могу да буду ослобођени једино уз висок откуп, што наравно није тачно, али што омогућава да новац званично изађе из државне касе и да се задржи за себе. Предпостављам да се то десило, јер је раширена прича да је Младић имао финансијске захтеве, да је тражио оружје и томе слично, иако се се све сводило на обичан стисак руке двојице официра пред стројем. Оно што је хтела влада, а што ја тада нисам знао, јесте да, уочи коначног подписивања Дејтонског уговора у Паризу 14 децембра 1995, лансира ултиматум генералу Младићу како би тим путем  себи приписала ослобођење двојице пилота.   

  БЕЋИРОВИЋ : - Ослобођење које била готова ствар месец дана раније…

   Било је добијено 15 новембра, кад сам ја био на Палама, али је остварено тек месец дана касније. Чак ми је онај имбецил Шарл Мијон, тада министар одбране, забранио да вест саопштим породицама.

     БЕЋИРОВИЋ: - Јасно је да је власт, утајивши резултат ваше мисије, хтела такође да се затаји витешки гест генерала Младића који није могао да у очима јавности буде друго до чудовиште. С друге стране, није било политички коректно да се сазна да је један пријатељ Срба, макар то био генерал Галоа који је толико задужио Француску, одиграо главну улогу у позитивном расплету те ствари.

     ГАЛОА: - То је до те мере истина да су све новине, Монд, Либерасион, Фигаро, просуле причу како је Младић условио ослобођење пилота разним захтевима. Један новинар Фигара је отишао дотле да је објавио како сам изјавио да су Младићеви захтеви били неприхватљиви, што наравно ја нисам никад рекао нити срео тога новинара. То је била чиста измишљотина.

ЛАЖНЕ ПРИЧЕ О СРЕБРЕНИЦИ, МАРКАЛАМА, РАЧКУ...

     БЕЋИРОВИЋ: - Фамозна међународна заједница се служи генералом Младићем да врши уцену на Србију, једну више у низу многих, тако да извесни српски званичници стално позивају Младића да се жртвује и преда Хашком трибуналу, упркос тужној судбини коју је овај приредио Милошевићу и неким другим српским оптуженицима.

     ГАЛОА: - Српска влада која је својевремено предала Милошевића Хагу је тиме нарушила свој углед. За мене је то био ружан потез тиме пре што је рушење Милошевића и његово хапшење, у ствари купљено. На неколико недеља пред његов пад, америчка влада је јавно признала да је у то уложила суму од седамдесет седам милиона долара… Слично је и са Младићем. Зашто? Зато што је, након потпуно бесправног напада на Србију, супротног свим начелима међународног права, након бомбардовања Републике Српске, а затим Србије, вршеног у најдубљој супротности с правом, то требало оправдати оцрњујући у исти мах српски народ и његове вође. Отуда прича о Сребреници, Маркалама, Рачку, као и поступање са несрећним Србима који су у хашком затвору, како би се свет уверио у наводну кривицу Срба, иако они нису чинили ништа друго до бранили своје земље на којима су живели вековима.

     БЕЋИРОВИЋ: - На крају, каква би била  ваша порука Србима?

    ГАЛОА: - У ситуацији у којој се сада налазе Срби, један Черчил би рекао да ништа не може понудити свом народу осим суза и крви, како је то изјавио кад се страховало да ће Немачка извршити инвазију на Енглеску. Све зависи од њихове спремности на жртву, од њихове способности да поднесу патње. Идеално би било кад би издржали док се не сурва европски мит, што је свакако од њих тешко очекивати, имајући у виду сва искушења кроз која су прошли и страдања која су у протеклих петнаест година поднели. Међутим, ма колика мука била на њима, главно је да Срби морално издрже, да не буду морално сломљени, да не клону духом и да не очајају.