КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ:
ЈОВАН ДУЈОВИЋ
СВЈЕДОК СВОГА ВРЕМЕНА

Бесједа изречена на књижевној вечери Јована Дујовића,
30. августа 2008. у Колашину

       Даме и господо, драги пријатељи, браћо и сестре,
      Доживљавам, ово књижевно вече Јована Дујовића не само као значајан датум његовог стваралаштва, него и нашег пријатељског, другарског, братског односа који траје ево већ близу 60 година.
       Само му, морам одмах да признам, за тако дуго вријеме нијесам могао бити друг у једном: у пићу или тачније у вину, омиљеном Јовановом дионизијском напитку коме је, уосталом, испјевао неке своје одличне анакреонтске стихове.
       Прошла је, дакле, читава вјечност од наших заједничких ђачких дана у Манастиру Морачи крајем 4о-тих година прохујалог вијека! Ето, промијенисмо вијека али, великоме Богу хвала, нијесмо још промијенили свијета! Као што се то, нажалост, десило некима прилично млађима од нас које смо познавали и с којима смо се дружили. И заиста, дошао сам вечерас на овај јавни сусрет, на ово наше виђење са осјећањем благодарности Господу да смо, упркос толиким десетљећима, толиким искушењима, толиким ломовима, толиким опасностима кроз које мање или више сваки човјек пролази током земног бивствовања, а још у животу, и то баш у рђаву, с обзиром да смо превалили 70-ту.
      Јован Дујовић је изнио из живота – и наставља да то чини својим најновијим остварењима – обимно, богато, разноврсно дјело пјесника, приповједача, новинара, есејисте, историчара. Најрадији бих био да сам за вечерас могао сочинити један есеј о стваралаштву Јована Дујовића, али је за то требало много труда и времена којима не располажем, па бих се ограничио само на једну, најновију, недавно изашлу књигу нашег аутора под насловом ''Би што би''.
       Наслов који својом краткоћом изражава једно тренутно стање, али који, у ствари, обухвата, резимира цио Јованов богати, бурни, боемски, стваралачки живот, истовремено нас подсјећају и да је живот сваког човјека, макар био и најбогатији, најуспјешнији и најдужи, само тренутак вјечности.
      У сваком случају овај пословично сажети наслов могао би имати за поднаслов Живот и прикљученија или Згоде и незгоде Јована Дујовића, његова животна Одисеја. Рођен 1937. у Метохији у озарењу Високих Дечана, остао сироче без мајке одмах по доласку на свијет, а ускоро и без оца који је уграбио тек толико да га из шиптарског пакла, априла 1941. изнесе на раменима уз Руговску клисуру. Повјерава га својој сестри удатој у Прекобрђу у Доњој Морачи, прије но што нестане у братоубилачком вихору, негдје у Босни, у Хрватској, или Словенији, без гроба и мрамора, као и толико других страдалника. Затим Јован проводи чобанско дјетињство у Прекобрђу, или код рођака у Лијевој Ријеци, учи продужну школу у Манастиру Морачи, па угоститељску у Врњачкој Бањи, али пропада на испиту за келнера, просувши пуну здјелу чорбе на чланове комисије. Онда одслуживши двије године војног рока, живи углавном боемски у Нишу и у Београду, пишући своје прве поетске и прозне текстове који бивају запажени. Потом на препоруку добрих људи доспијева у приштинско ''Јединство'', одакле мора да бјежи због смјелог језика, а затим у подгоричку ''Побједу'' гдеј се коначно укотвљује и у мноштву других листова и часописа широм Југославије и, уобличавајући низ својих текстова, нарочито фељтонских, у књиге, поред оних што их објављује независно од своје новинарске дјелатности.
      Ето из каквог је понора изашао Јован Дујовић, понајвише захваљујући своме дару и идеалу који је носио у себи и који је био његова звијезда водиља. Ето каква је окосница овог најновијег дјела Јована Дујовића која јесте његова исповијест, повијест његовог живота, али и истовремено и прича о многим његовим савременицима, знаним и мање знаним, чија је судбина била испреплетана са судбином Јовановом. Присјећајући се и својих односа са њима, црпећи  преписци са њима коју је срећом сачувао, као и у разној архивској грађи, те обилато захватајући својим прозним и и пјесничким штивима, Јован Дујовић, евоцира читаву галерију обичних људи, особењака, боема, просветара, писаца, пјесника, умјетника, новинара, политичара, тако да његова књига прераста у једну велику фреску, у једно изузетно свједочанство које се чита као најзанимљивији роман.
      Има једна посебна врлина која прожима ову Јованову књигу, а коју бих хтио да истакнем: то је једна велика племенитост коју је Јован сачувао, упркос недаћама које су га још од најранијег дјетињства сналазиле, упркос таласима који су се њиме доста жестоко титрали на мору живота. Та широкогрудост, та саосјећајност, та племенитост својствена је читавом дјелу Јована Дујовића, она га озарује, као што га његов смисао за хумор разгаљује, јер Јован зна да се често нашали на свој рачун, као и на рачун других, чак више на свој рачун.

      И на крају још једна особина дјела Јована Дујовића коју бих хтио да истакнем: оно је дубоко национално. Довољно је погледати само наслове његових последњих пјесничких збирки, као што су: ''Отворене ране'', ''Ијед'', ''Натоломејске ноћи'', ''Свратак'', ''Крст'', па да се схвати до које  мјере Јован Дујовић доживљава Голготу свог народа, која траје ево већ пуне двије деценије, коју у стихове уобличава и, као мелем на народне ране их привија, за разлику од неких које на те ране досољавају!