ПОЛУВЈЕКОВНА ОСТРВЉЕНОСТ БРОЗОВИХ ЦРНОГОРСКИХ САТРАПА И ЊИХОВИХ НАСЛЕДНИКА НА МОРАЧУ

- земљу величствене природе и историје -

Преносимо дио опсежног разговора са Комненом Бећировићем, емитованог на CKCU 93.1 FM из Отаве, 16 октобра 2006.

Господине Бећировићу, ви сте 2002, објавили, у издању "Светигоре" на Цетињу, велики зборник чланака и расправа под насловом  "Одбрана Мораче од потопа" . Које опасности прете Морачи?

К.Б. Јесте, ту књигу од преко 300 страна, објавио сам у љето 2002. у издању Митрополије црногорско-приморске, поводом 750-е годишњице оснивања манастира Мораче, дакле 1252 - 2002. Поред мојих сопствених штива, та књига садржи мноштво текстова из пера познатих геолога, географа, археолога, инжeњера, хидроенергетичара, историчара, историчара, историчара умјетности, умјетника, књижевника, пјесника, новинара који се сви у једном слажу: да треба одустати од кобног пројекта електана на Морачи и, ради тога, потапања долине Мораче, насталог 50-их година XX-ог вијека у главама Брозових усрећитеља народа кад је важила она чувена Лењинова формула: индустријализација + електрификација = социјализам.

 

 

Размјере  еколошке катастрофе

По тој првобитној замисли, чији је идејни творац професор Хрвоје Пожар са загребачког Свеучилишта, требало је испреграђивати бранама сву Морачу од извора до увора, а кубе манастира Мораче, тог најзначајнијег историјског споменика у Црној Гори, требало је да се нађе на 40 метара испод површине вјештачког језера. После, када се Брозов режим мало уљудио, ниво језера је спуштен за тих 40 метара, али је остао у висини речне терасе, старе око пола милиона година, на којој се налази црква Успења Свете Богородице на Морачи тако да би језеро ударало у њене темеље, стварало влагу у њеним зидовима, и тиме, прије или касније, изазвало њену пропаст са њеним драгоцјеним неимарством и сликарством, у првом реду чувеном фреском Гавран храни Пророка Илију, која је најљепше претстављање тог светитеља у цијелој хришћанској умјетности. Стога ћете у мојој књизи наћи и писмо британских византолога са Оксфорда на челу са славним Димитријем Оболенским, у одбрану лавре на Морачи. Опасност по манастир морачки била би утолико већа што се наспрам њега налазе позната клизишта Ђуђевине и Бара Радовића, највећа на Балкану, која би била поткопана вјештачким језером при њиховом дну и сурвала се једног дана у језро повећавши његов ниво за неколико десетина метара. Све су то геолози утврдили и предвидјели.

      Међутим није само у питању лавра морачка: стварањем вјештачког језера у дужини од 25 км, у долини Мораче, били би потопљени величанствени кањони Мораче и Мртвице, стари до 50 милиона година, а у чијим је литицама уписана прошлост планете; нестало би бистре, хучне, распјеване Мораче, ваљда најчистије ријеке на европском континенту, јер нема насеља на својим стрмим обалама све до Подгорице, што значи на дужини од око 80 км.  Даље: нестало би исконско такозвано ендемско биље које расте једино на планети на обалама Мораче и њених притока, а које је пописао и унио у ботанику наш велики природњак, покојни професор Радомир Лакушић; такође би нестала аргхеолошка налазишта са траговима преисторијског човјека од прије 120 хиљада година, откривених у око 70 пећина у кањону Мораче, највише захваљујући труду великог археолога, данас такође покојног Драгослава Срејовића, који се прославио открићем преисторијске цивилизације на Лепенском Виру на Дунаву. Даље: нестало би хиљаде хектара плодне такозване зиратне земље у Доњим Ровцима у селу Међуријечје гдје се састају Морача и Мртвица, а њихови житељи били би исељени, њихови домови потопљени, а они становници који би остали у височијим селима, били би осуђени на замирање јер би им природна веза са Подгорицом, потапањем пута кањоном Мораче, била прекинута. Како је тај пут од прворазредног туристичког значаја – има 6 мостова и 18 тунела - то би његово потапање било још једна у низу несрећа које би снашле Црну Гору остварењем кобног пројекта електрана на Морачи.

Дамоклов мач од пола милијарде кубика воде над Погорицом

 Но то још није све, будући да би се подизањем велике бране високе 150 метара у мјесту званом Андријево у кањону Мораче, званом Платије, створило вјештачко језеро од пола милијарде кубика воде, само на 50 км, узводно од Подгорицем, то су геолози су категорични: у случају пролома те бране, услед земљотреса – ради се о трусном подручју - или ратних дејстава, водени талас би збрисао Подгорицу са њених 250 хилада становника са лица земље. Чак је прорачунато да би водени талас на главном подгоричком тргу био висок 16 метара. Ова брана у кањону Мораче, спријечила би пролазак топле медитеранске струје у Ровца и Морачу, те би се стога, као и због постајања вјештачког језера, у овим крајевима  клима драстично промијенила, што би се негативно одразило на живот људи те на биљни и животињски свијет. Не треба заборавити ни сулуду замисао превођења дијела вода Таре у Морачу, јер на Морачи нема довољно воде да би се створило огромно вјештачко језеро иза високе лучне бране планиране на Андријеву, па би Тара тако била лишена бар половине својих вода. Додајем да не би страдала само горња земља, то јест Морача и Ровца, него и доња земља,  Зета и Бјелопавлићи, јер би се, градњом бране и  стварањем вјештачког језера на Златици, подигао ниво ријеке Зете те би дошло до плављења хиљада хектара земље у Бјелопавлићима, најплоднијој области у Црној Гори, коју би, као и Морачу, требало вредновати, умјесто уништавати.

     Ето то би била, углавном, стравична цијена која би се платила за добијање неких 700 милиона КW струје која  би се могло добити, чак и много више, без иакве штете, на другим водотоцима у  Црној Гори, на Љутици, Комарнци, Перућици, Ћехотини, али се власт, као пјан плота, упорно држи  чудовишног наума потапања долине Морачи из Брозовог доба кад је немилосрдно потопљна величанствена долина Пиве, угашено њено чудесно око, а њено се светилиште поскитало.

Јегор Коваљевски:  Историја народа Мораче је права хомеровска поема

    ББ. - Вама се понекад приговарало да браните Морачу зато што сте родом из Мораче…

      КБ. – Јесте, у току протеклих 20 година откако водим борбу за спас Мораче, понекад ми се замјерало да то чиним зато што сам Морачанин. Наравно да то чиним и зато што је Морача моја и мојих предака постојбина, зато што је Морача, осим што је величанствена земља, такође историјска, епска земља. Морача је, кроз вјекове била једна од тврђава отпора турском освајачу, па је у вези с тим настало мноштво епских пјесама, посебно о великим бојевима и турским погибијама на Морачи, 1795 и 1820, пјесама које је Његош унио у своје  « Огледало Српско ». Сем тога, чувени спјев  « Смрт Смаил-аге Ченгића »  Ивана Мажуранића, дешава се великим дијелом у Морачи. Или да укажем на још један губитак који би био нанесен како природи тако историји: вјештачким језером предвиђеним поред манастира Мораче, нестало би, као природног добра, водопада Светигоре високог 50 метара, али и као историјског и културног добра већ самим тим што извор избија иза самог морачког светилишта и што га је га је краљ Никола опјевао у чувеним стиховима које сви Морачани и Ровчани знају напамет :

                       «Над Морачом гдје ускаче
                       Скок бијели Светигоре,
                       Побожних су Немањића
                       Руке Богу дигле дворе.»

  Међутим, оно што је можда најважније, у Морачи је настала « Женидба Максима Црнојевића », за коју је Гете рекао да садржи сву поезију, а Адам Мицкијевич, као и чувени слависта Герхард Геземан, да је она једна од највећих поема свих времена и свих народа. Није био Морачанин чувени руски истраживач и путописац Јегор Коваљевски  који је, послије посјете  Црној Гори, јос 1840 написао: «Историја народа  Мораче је права хомеровска поема.» Као што нијесу били Морачани велики византолози Димитрије Оболонски и Стивен Рансиман са Оксфорда, који су се заузели са спас Мораче. Као што није Морачананин ни славни швајцарски еколог Франц Вебер који је, нашавши се први пут у Морачи, априла 1988, задивљен рекао: «Морача је катедрала вјечности!»

Франц Вебер : Морача је катедрала вјечности!

Moрача је Бетовенова симфонија!

 ББ. -  Доиста, ви на очувању Мораче радили и радите у сарадњи са фондацијом Франц Вебер. О каквој је сарадњи ријеч?

      КБ. - Моја сарадња са Францом Вебером на спасавању Мораче и Студенице, јер је и Студеница  својевремено била слично угрожена, отпочела је под знаком Аполона, бога сунца. У ствари видио сам, мислим 1977, на француској телевизији једну емисију посвећену борби Франца Вебера за одбрану Аполоновог светилишта у Делфима, гдје је, због налазишта руде боксита, требало да се гради комбинат алуминијума и уништи цио предио нестанком, између осталог, два милиона маслинових стабала. Срећом, захваљујући великој међународној акцији, коју је развио Франц Вебер, а у чему му је помогла ондашња  министарка културе у грчкој влади, славна глумица Мелина Меркури, та је катастрофа спријечена.

     После те емисије, писао сам Францу Веберу и послао му основна обавјештења о Морачи, на што је он изразио жељу да дође у Морачу, да види на лицу мјеста о чему се ради, јер је он у својим кампањама увијек хтио да се, како сам вели, прожме оним што брани, па би у први мах  долазио сам, без новинара. Тако је једног  априлског дана, 1988, дошао у Морачу и бескрајно се одушевио како морачком природом тако и морачком лавром. Добро се сјећам како је, налазећи се у кањону Мораче, док је Морача силна, надошла од топљења сњегова, ваљала своје бијело-тиркизне таласе уз велику орљаву испод нас, а литице кањона се дизале изнад нас у небеса, ускликнуо: «Морача је катедрала вјечности! Морача је Бетовенова симфонија!» Па још, кад се на изласку из кањона, пред нама указало бијело здање морачке лавре са водопадом Светигора у првом плану, и хридинама морачких планина у позадини, његовом одушевљењу није било краја, и ријешио је да се заузме за очување Мораче.

      Путовање смо затим наставили у Студеницу којом је такође био очаран. Крајем јуна дошао је са групом од десетак новинара, међу којима се налазио и Роже Канс, уредник еколошке рубрике  "Монда", који је у том листу посветио читаву страницу одбрани Мораче и Студенице. Швајцарски, њемачки, аустријски листови чији су новинари били у пратњи Вебера, такође су веома позитивно, ријечју и сликом, пренијели тај наш подухват.

      Тако је отпочела моја сарадња са Францом Вебером и његовом задужбином-фондацијом, која се, деценију касније, наставила борбом за спашавање косовских храмова и Веберовом одлучном осудом агресије Нато-а на српски народ, током које је ораганизовао међународни симпозијум у Гизбаху крај Цириха, од 18. до 20. маја 1999, дакле у јеку Нато агресије којом је приликом ова разобличена као вишеструки злочин. Франц Вебер је, због тог свог племенитог заузимања за спас наше баштине, добио високо признање, Орден Светог Саве Првога Реда од стране Српске Православне Цркве, који му је уручио митрополит црногорско-приморски Амфилохије на Госпојинском сабору у Манастиру Морачи, 28 августа 2004.

 Одустати од чудовишног наума, а Морачу уврстити међу највећа добра човјечанства под заштитом Унеска

   ББ. Да ли постоје алтернативе пројекту електрана на Морачи?

   КБ. Наравно да постоје и оне су све идејено разрађене од стране стручњака на водотоцима као што су Перућица, Комарница, Љутица, Лим, Ћехотина, гдје би се, без икакве штете по живот људи или по природно и културно наслеђе могле добити читаве милијарде киловата струје. Све се то налази у мом зборнику. Али је црногорска власт лијења да развије и оствари те идејне пројекте, већ се упорно држи оне старе и кобне замисли електрана на Морачи из Брозовог времена, замисли увелико осуђене и одбачене од најшире јавности. А бојим се да у толикој упорности има елеменат најобичијег безумља, бар што се тиче немањићке лавре на Морачи. Наиме, последњих година режим  Мила Ђукановића је распалио такву антисрпску хистерију у Црној Гори, да се, замислите! Немањићи, творци једне од најблиставијих цивилизација на европском континенту, проглашавају "окупаториама Црне Горе и ратним злоцинцима", а Свети Сава, чије су иконе у свим црквама православног хришћанства, назива "геноцидним", тако да ме не би зачудило ако би ти помахнитали Монтенегрини, или како они сами себе називљу Дукљани, радо видјели нестанак манастира Мораче, као брисање свједочанстава немањићког присуства у Црној Гори. Донекле, као што су њихови родитељи и прародитељи комунисти, под изговором да уклоне траг  тобожње великосрпске хегемоније у Црној Гори, срушили један од највиших олтара Српства и свијета, Његошев храм на Ловћену, и, умјесто њега саградили оно бољшевичко-усташко грдило, Мештровићев маузолеј, само зато што је краљ Александар, уосталом  Његошев пранећак, био капелу на Ловћену обновио, пошто је је била порушила Аустро-Угарска у Првом свјетском рату, управо као симбол Црне Горе.

     Наравно да је решење за Морачу  - а то предлаже и Франц Вебер у предговору моје књиге – да се, као јединствена природно-културно цјелина на нашем континенту, упише у свјетску културну баштину под заштитом Унеска. А за то су се стекли сви услови вишегодишњом борбом за спас Мораче која је попримила међународне размјере, као и мојом књигом  „L Eternite menacee de la Moratcha – Угрожена вјечност Мораче“ -, изашле 1998. у Паризу, а која представља потпуни досије о Морачи на једном великом свјетском језику.

  Тешко је схватити ту памет која би између увршћења Морачe међу највиша добра човјечанства, и њеног уништења,  могла да изабере уништење.

Боба Боројевић