Паклена се подигнула граја

на владику светог Николаја

чи су псалми Давидовим равни.

Кроз овога сина православља,

што у крилу ниче светосавља,

Свевишњи се на земљи прославља.

Николаја бесједе пламене

просвјетљују кроз мраке времене

и воде нас у предјеле сјаја

пут  божанског бића и бескраја,

узвишена ријеч Николаја.

Ево има четрдесет љета

како нам је та ријеч отета,

- вијек мори аждаја проклета.

На овога чудотворца речи

безумље се издире и бречи,

не да ником да отвори уста

у одбрану овог Златоуста,

би да свјетлост његову спријечи

да нам грдне ране не лијечи

благотворна ријеч Николаја

сред нашега јада и очаја.

На овога српског великана

ком молитва и пост  бјеху  храна,

свакаква се наваљује мана,

ал’ за злато не пријења блато.

Могу тмине сунце да закрију

да му луче земни шар не грију,

ал’ не могу и да га утуле.

На владику галаме и хуле,

јер по Босни јадна српска раја

вапи помоћ оца Николаја

да заштити од зла и белаја.

Иако је људског рода дика,

владика им гори од крвника.

Тако су се били распалили

да би дивни Ловћен развалили

и, разорив његову светињу,

поставили ону проклетињу

што планину притиска и ружи,

док прах Барда утамничен тужи;

а Капела, без свога пепела,

у гомили крај његушког врела

гдје је мржња против Срба снела.

Из истог су црпили отрова

док су Србе гонили с Косова,

а душмане текли и њивили.

Њине грехе ми смо им скривили,

на владику сад се окивили:

не дају му да мртав почива

у туђини гдје Србију снива.

На овога небеског гласника

пукла злоба земаљских силника,

злога цара злијех измећара,

што урличу једну празну причу,

упињу се да доказу лажу,

а истину скрију и замажу,

ријечи им на псовање брзе,

кроз владику на Господа мрзе.

На овога српског мученика,

изгнаника и заточеника,

праведника и молитвеника,

грдна се је подигнула вика

те се немир у држави ствара

од некијех опаких главара,

и народ се непотребно мути,

док Косовом дува вјетар љути

и Србин се са њега злопути.