ГЛАС ИЗ ДУБИНА ВРЕМЕНА

Радован Бећировић у Паризу, октобра 1982.

       Одавно смо говорили о том путовању али зато, нарочито у последње двије године, није било прилике. Кад се у септембру телефоном коначно договорисмо, он ми рече: «Све је то у Божјој руци». И ево га, тог првог дана октобра, право из Никшића испод Требјесе на обале Сене. Путовао је, с пресиједањем и чекањем у Београду и Загребу, пуних четрнаест сати. А кад се по доласку мало одморио и окријепио, вели: «Е, сад бих мого joш до Лондона».
       Ускоро по његовом доласку у Париз, cазвао сам једне вечери неколико пријатеља, Француза и Срба, да упознају старог пјесника који се на толики пут потрудио. Међу присутнима је био и млади књижевник, ученик Андре Малроа, Франсоа де Сен-Шерон кога Радован, кад се поздравише и, преко мене, неку ријеч измјенише, наједном упита: «А шта мислите, колико ми је година?»
       Млади Француз мало поћута па, гледајући старца Радована обученог у црногорску ношњу с крстом око врата и под ордењем, рече: «Немогуће ми је одговорити, јер ви изгледате вјечан».
       Кад му Радован каза да је превалио осам и по деценија живота, Француз се врло задиви, а још кад чу да је старац прошлог прољећа ишао да види, како сам каже, «царску Русију». Прије тога, ходочастио у Свету Земљу и Свету Гору, као желећи да се, у вече свога живота, напоји на тим источницима хришћанства. Ишао је недавно, на позив тамошњих Срба, и у Торонто у Канаду, и видео Нијагарине водопаде, изразивши то кроз пјесму што почиње стиховима:

Ђе ме ноге донијеше старе
на букове ноге Нијагаре.

       «Шта је на вас оставило највиши утисак у Светој Земљи?» - пита га Сен-Шерон. «Голгота» - одговорa одмах Радован. «Затим остаци Соломунова храма за који се у Библији каже да је само за капију за њега сјекло грађу пет хиљада људи. Данас је од њега остао само један зид, звани Зид плача пред којим се моле Јевреји.
       Био сам на Лазареву гробу са кога сам донио мало земље у Црну Гору.
Донио сам и један јечмени клас са Иродова гроба који је ту поникао од зрна што су тице донијеле у пустињу. Иродов гроб је заваљен једном великом стијеном. Он је једини сачуван од толико гробова у катакомбама, што је чудо да баш тако остане гроб једног зликовца»
       На питање његовог сабесједника да ли је раније по иностранству много путовао, Радован одговара: «Не, никада, сем што сам у Првом свјетском рату провео двије године, од 1916-1918, као роб у аустро-угарским логорима окле сам двапут бјежа и двапут био ватан. То ми је био вас пут и боравак у иностранству, све до поклоништва у Свету Земљу, има четри-пет година. Бог ми је дао те сам то путовање лако поднио па ме оно осмјелило да кренем и на друга. Видио сам да могу, па кажем себи: дај да узмем жељу од свијета. Ја сам као мрав за кога веле да под старост окрилати. Још бих радо видио Рим и Цариград па онда да закључим боловање и да се спремам за вјечност».
«А овдје сте рођени»? примјећује Сан-Шерон, показујући на зиду слику Љевишта сa околним планинама.

Завичајна Љевишта под извором Мораче са Требјешком кулом у првом плану

       «Да, родио сам се у петак пред Благовијести 1897 под самим извором Мораче. Веле да је у тај дан Бог ишћерао Адама из раја па ми се тако и живот окренуо. Мој и Комненов отац су од два брата ђеца. Стари су нам некад живјели под брдом Требјесом, по коме су и добили име Требјешани, крај града Оногошта, данас Никшића, далеко, има дан ода, иза тије планина које на слици видите. Турци су на с разурили исте 1789 године, кад је била и ваша Револуција. Онда смо, да останемо живи, убјегли у морачке врлети које такође ту на слици видите, и отоле ратовали са Турцима. Глава нашег предака Бећира окапала је на бедемима Оногошта, а глава његовог убице, Фазли Љуце, на коцу у Љевиштима. Страшна је наша историја! Ви Французи сте имали стогодишњи рат са Енглезима, а ми Срби петстогодишњи рат са Турцима».
       «А какво вам је, ако могу да вас питам, то ордење што носите?» вели даље млади Француз.
       «Овај један је орден Светог Саве, нашег нациналног светитеља, а овај други, јубиларни, добио сам приликом пута у Јерусалим», одговара Радован, дотичући се ордења на својој душанци. Орден Светог Саве ми је послала краљица Марија кад сам опјевао погибију краља Александра, 1934 у Марсеју, Александра и Бартуа. Имам и њено писмо. Светосавски орден постоји од назад сто година кад га је успоставио Милан Обреновић, краљ Србије».
       Затим нас старац пита треба ли колико времена да се стигне од Париза до Марсеја: ишао би да види мјесто Александрове погибије, као и мјесто гдје пребива прах краља Николе у Сан Рему у Италији. Како је међу присутнима историчар Жан Бес, који је прије неку годину управо био на гробу краља Николе у руској цркви у Сан Рему, то Радован с великим занимањем слуша појединости које му овај саопштава.
       Онда га професор Бес пита какви су му утисци у француској престоници, нашто Радован одмах, чим му преведох, каже:
       «Париз је челенка Запада! Виђели смо за ова два-три дана, дивне споменике, цркве, палате, тргове, мостове. Посјетили смо величанствени храм мајке Божије, Свету Капелу, што је грађена за Трнов вјенац Господњи, римске рушевине цара Јулијана, Сорбону, двор Сената, Пантеон – гробницу ваших великана, Наполеонов гроб, Роденов музеј... Међутим, што је у свему томе најзанимљивије, јесте да је човјек створио све те споменике од праха и грубе материје. Човјек је највеће чудо».
       «Како сте се осјећали на гробу Наполеонову?» - пита га професор Бес. «Споменик је величанствен, иако без много душе» каже Радован. «Ја нијесам никако мого да се ослободим мисли да је Наполеон био освајач и да је, због њега страдало небројено људи. Толика похлепа и незајажљивост једног чоека, хоће да је све његово! кад се све завршава ничим», закључи старац филозофски. Затим настави:

Роден: Божја рука

       «Срећом са Наполеонова гроба смо отишли право у Роденов музеј. Е ту сам видио праву људску величину! Сви ти његови кипови, као Орфеј, Мислилац, Самртник, или Божја рука, што ствара човјека и жену, и Ђавоља рука, што их сатире, или ликови великих људи, Балзака, Игoа, Клемансoа све је то створено као руком неког чудотворца. Не зна се шта је од чега љепше! Чисто се види да је из умјетника избијала нека Божија сила, те је могао да од обичне материје обликује сва та чудеса. Кад чоeек види његова Мислиоца, онда зажали што један такав умјетник није вајао Његоша. Ја сам се, Боже ми опрости, у Роденовој кући осјећо као у цркви. Изишо сам отуда као пјан, просто као да сам се био напио неког јаког пића, кога више нијесам мого, па сам неколико пута говорио Комнену: Доста, ајмоте!».
       «Ето ви сте, чика-Радоване, боље осjетили Родена, но многи историчари умјетности», примјећује Бошко Бојовић, наш земљак испод Дурмитора, док га зачуђени Французи питају шта је и колико је школе учио?

Роден: Ђавоља рука

       «Само два разреда основне, неђе почетком вијека, пред Балканске ратове, тек толико да се описменим», каже им Радован. «Али школе живота имам више но што ми је година. Ово мало што знaм - а највише знам, да ништа не знам, као што вели мудри Сократ - научио сам у народу ђе сам понико и вијек провео. Највише сам слушо од старије људи, а понешто сам чито и сам нагађо.
       Много сам и путово, бар по нашим крајевима, ђе све нијесам дошо. Походио сам све српске цркве и манастире, а прошле године и Хиландар, задужбину Немање и Светог Саве у Светој Гори. Цијелог живота сам чезнуо да видим Хиландар и, ето, Бог ми је дао те ми се, под старе дане, та жеља испунила», заврши старац тихо с побожним дрхтајем у гласу.
       У један мах, на жељу присутних, старац узе гусле, и превлачећи сиурно по струнама, запоја гласом готово молитвеним:

Гусле моје, мој свети олтару,
Рода мога божанствени дару,
Бог вас сами с неба оправио
И Србина пјеват научио.
Пет вјекова, гусле моје миле,
Утјеха сте моме роду биле,
Па зар данас да се роде људи
Да не чују Србин кад загуди?

       Гусле јече, а уз њих пјевачев глас, ведар и као подмлађен, с преливима узбуђења. Но убрзо старац утихну и, одлажући гусле, рече: «Немам рашта! За гусле требају момачке груди». Затим замишљен дода: «Све што сам у животу написао, приложио сам гуслима.»
Присутни му захваљују, а Французи имају утисак да, слушајући га овако уз гусле, чују неки глас из дубина времена, како рече један од њих с којим други сложише. Онда га питају о чему најчешће пјева, шта је главна тема његове поезије?

Насловница изабраних пјесама Радована Бећировића: Стабљике Српства

       «Страдалничка и витешка историја мога народа», одговара стари бард. «Ми смо се Срби кроз пропаст прославили. Моје прве пјесме су и настале у ропству у Маџарској куда су нас били одвели, као заробљенике, послије битке на Мојковцу. Додуше. као дијете сам у себи носио неко надахнуће. Често би ми, чувајући стадо, дошли неки стихови, али нијесам имо карте ни лаписа да их запишем, па сам то чинио оштрим каменом по какој плочи коју бих остављо све док не нађем код кога у селу мало карте и оловку да их препишем».
       «Што оно, прије неки дан, рекосте да је важно да пјесма буде успјела?» пита га Бојовић. «Да пјесма буде добра, треба да у њој има нешто јуначко, љубавно или жалосно, тако да свако у њој нађе нешто за себе, као што челе налазе мед по разном цвијећу», износи стари своју поетику. «Али, многи данашњи пјесници пишу тако да им се, ма колико чоек лупо главу, не може ништа разумјети нити им се ни један дођавољи стих запамтити. Стога сам с некима од њих бивао или сам још увијек у сукобу, јер они углавном, не држе до овога што ја пишем. А до скора ме у новинама нијесу друкчије ни помињали, сем да ме нешто увриједе. Ја онда њима кажем: ваша поезија ће прије вас умријети, ви ћете јој бити на сахрани. Умјетност је ствар за нараштаје, а не да умре прије умјетника. Остаје оно што одабере и прихвати народ. Главно је проћи кроз његову критику. Моје пјесме имале су ту судбину да их је снимило више од тридесет гуслара. Оне су, ако то није много рећи, постале гуслару приручник као што је свештенику требник.»
       Дотичемо се и низ других тема. До краја вечери старац остаје неуморан у живом разговору, захватајући разне примјере, случајеве, податке, имена, приче, изреке у ризници свога готово стољетног сјећања које је сјећање цијелог једног поднебља.

II

       Наравно да је, приликом тог нашег сусрета, као и приликом многих ранијих, нијесмо могли, а да се не дотакнемо наше судбинске теме: поклањa које су под именом социјалистичке револуције, комунисти спровели у Црној Гори од 1941-1945, убијањем, често после страховитих мучења, најугледних људи, домаћина, свештеника, учитеља, официра, судија, старих ратника... Већином су своје жртаве, измрцварене, полуживе бацали у јаме, тако да су се из дубина чули њихови вапаји и по неколико дана. Ја сам то зло доживио као дијете, а Радован као средовјечни човјек, разобличивши га у својим поемама Ђаво у Црној Гори и Јаме, због чега је замало изгубио главу. Понавља ми оно што ми је низ пута раније говорио: «Ја сам тада имао неке визије, јави ми се, утвори ми се усред подне неко као калуђер и чујем како ми каже да ће убити тога и тога, али док се окренем њега нестане. И послије неколика дана, они тога заиста убију. Иако су ме моји одвраћали, ја нијесам могао да о томе не пјевам, просто као да ме нека виша сила на то нагонила.»
       Те пјесме нијесу биле никад штампане, него су су кружиле само преписиване руком или откуцаване на машини или како их је ко запамтио. Причао ми је Матија Бећковић чији је отац Вук био командант ровачких четника, да је такав један примјерак био у њиховој кући и да га је он, као дијете, одмах по рату, видио али да је тај примјерак његова мајка спалила, будући да је породица, као четничка, била на удару власти. Сам Радован коме је мач висио над главом, који је морао да се крије бар годину дана након рата и чија је кућа била више пута претресана од стране Удбе, оставши тако без рукописа, није могао да се сјети цјелине свога спјева, него само извјесних дјелова. Међутим, десило се да је супруга Радојице Делића из Пиве, чију је погибију у Пиперима од стране једног мјесног зликовца, Радован опјевао, била запамтила обје изгубљене пјесме и пренијела их, малте не као завјештање, на свог сина доктора медицине Василија Делића кога сам срео с Радованом у Никшићу средином 70-их, али ни он није био сасвим сигуран да их зна у потпуности, ма да је знао више од других чак и од самог аутора.
       Истина неки стихови су одмах по настанку пословички ушли у народ, као чувени почетак Ђаволовог харања, у сподоби Моше Пијаде, по Црној Гори:

Дође ђаво у виду човјека,
Пред свачијом кућом залелека,
Напред пете, а позади прсти
Па Србину не да да се крсти.
Не зна му се порекла ни дома,
Кажу да је доша из Содома.

То не био ни ђаво ни враже,
Него Мошо Пијаде се каже.

       Па га даље описује како, чинећи највеће страхоте, примејњује теорију Карла Маркса чији је био преводилац на српски језик, о диктатури пролетаријата у једној потпуно патријархалној земљи каква је онда била Црна Гора, будећи и распаљујући зло у људима и подвлашћујћи их, како то већ умије Нечастиви:

Ђавољега лика и појаве
Малог раста, а ђавоље главе.
..........................................
Одмах овај ђавољи месије
Поче сјеме ђавоље да сије.
Чим га посиј, а оно поничи
Како нашој вјери не приличи.
..................................................
Знам човјека јуче здрав бијаше,
Данас с Мошом људску крв пијаше;
Ил' дијете из хришћанске куће,
Већ ствараше јаде вапијуће
Кад почеше да крстаре јата,
Крвавијех српскијех џелата.

Насловница књиге Пакао или комунизам у Црној Гори	Joсип Броз звани Тито и Моша Пијаде у акцији, у Босни 1942.	Мошина биста

       Као што је познато, Моша Пијаде је био Брозов изасланик за Црну Гору: под лажним именом Чича Јанко, он је, угнијезден на Жабљаку под Дурмитором, одатле управљао поклањем по црногорским племенима. Подсетимо да је он, 1932, издржавајући праведну казну у затвору у Сремској Митровици, био подписао са усташом Милем Будаком, касније Павелићевим министром, онај чувени споразум о уништавању свега што је српско и православно, споразум који су истовремено оба приљежно извршавали од 1941. па до краја рата, а комунисти богме и даље. Јасно је да Моша, као ни Броз, не би могао никад ништа сам учинити без наших динарских занесењака чију је вјековни борбени набој против Турака тада био вјешто окренут против својих, утолико прије што је комунизам био на велику несрећу побиједио у Русији.
       Ја, као и више пута раније, припитујем старога барда не би ли сјетио још неких стихова, сем оних што ми је раније казивао, а он напреже сјећање и почиње првим стиховима Јама, које ми је већ казивао, али он то чини таквим тронутим гласом, па ми се чини као да их први пут чујем:

Откад сунце Црну Гору грије,
И откад се крв јуначка лије,
Откад Србин мрко вино пије,
Отккад море у брегове бије
И откад се црни гавран вије
Око Дуге и око Голије,
О овоме пјевало се није -
Нит' је икад човјекова машта
То имала посадити рашта
Ђе се гаји поезије башта.
Ал' у дио пануло је нама
Па морамо пјеват' о јамама,
О јамама и подземној тмуши
Да одушак налазмо души.

       Глас му подрхтава, постаје пригушен, али се одмах прибира и наставља:

Звијезде је лакше избројити.
Но Србина с пјесмом раздвојити.
Зато слушај, мој Србине брате,
Црну пјесму испјевану за те
И за твоје јаде и џелате,
Да ти пуца срце у комате,
Да ти бројим јаме безданице,
Да ти парам братске џигерице,
За споменик дивљчкијех жеља,
Кад је Каин убио Авеља.

       Застаје и каже да се више не сјећа, да би се мало потом повратио, рекавши ми да је био свједок вађења жртава из бољшевичких јама Моше Пијаде, Милована Ђиласа, Блажа Јовановића, Радоја Дакића и других злотвора:

Хита свијет да чудеса гледа,
Али тамо нешто прићи не да,
То су људска струнала тјелеса,
Загадила ваздух до небеса!
То се, брате, описати не да –
Благо томе ко то није гледа!
Го је неко ко од мајке рођен,
Неко крампом у главу погођен,
Неком лице изјеле лисице,
Неком гавран однио вилице,
Неком мушко срце извађено,
Неком тело није ни нађено,
Неки нема руку до рамена -
Линуле би сузе из камена.
Tу човјеку очи не помажу,
Над браћом се сестре пренемажу,
Не познаје жена старешину,
Ко ће познат нагрдну лешину?!
Ту син свога не познаје оца,
Нит' син оца, нити стриц синовца,
Нит' племеник брата Црногорца.

       Застане неко вријеме, удаљимо се од теме па му опет дође по неколико стихова, као ови:

Је ли икад српска дала раса
Такво јато манитијех паса

       Или:

Друга јама, да је такве није,
Колике су њене провалије,
Зинула је у врх Црне Горе,
Дно је неђе чак у Црно Море,
Треба име да јој се помене,
То је Дрина и притоке њене
.........................................
Дрино водо, бар једно стољеће,
С тебе Србин воде пити неће,
Воде пити нити руке прати,
Братске ће се кости призирати.

       Или пак ови стихови о бољшевичком стратишу крај манастира Мораче:

Шеста ти јама и ломача,
Историјски манастир Морача,
Задужбина Стевана Вукана,
Света лавра у крв окупана!
Ту се, у тој Божијој звијезди,
Штаб ђавољи једном угнијезди,
Па отоле морачки џелати
Сташе људе ватати и клати.

       Па наставља да указује на крваве трагове које убилачки пророци остављају Црном Гором и упућује им тешки прекор који ће вријеме потврдити:

Светигора, Манастир и порта,
Ту се више причешћиват' грота!
Јер кад приђеш овој светој кући,
На обући мораш крв повући,
Јер је путем крвава прашина
Од Јаворја па до Колашина,
Од Пипера па до Прекобрђа –
Људождери, убила вас рђа:
Какву правду земљом говористе,
Зашто своју браћу помористе?
...................................................

       Наравно да ми опет прича како је остао жив као да је над њим бдело само Провиђење. Тако је, пред сам крај рата, кад је требало да четничка војска одступа под командом Ивана Ружића, снивао како је срео Ивановог покојног оца на планини Крнову, који га је питао куд иде, а он му одговорио да иде да узме пушку и да одступа с Иваном, на што му је утвара рекла: «Остани, ђе си! » И он је сан послушао те није одступио, јер да је то учинио свакако би завршио негдје у Босни, у Хрватској или у Словенији, као десетине хиљада српских мученика. Даље прича, како је другом приликом, у вријеме кад се, у друштву звијери, крио по шумама, пећинама, земуницама и у шупљим буквама, једне вечери дошао кући, али је у томе банула партизанска чета која га је тражила, но он је стигао тек толико да се склони под кревет преко кога му je жена Јелена пребацила поњаву која је падала до пода. И док незвани гости сједали по кући, а командир са своји помоћницма баш на кревет, он је чуо глас : «Не бој се!» И заиста, војска која требало да преноћи у селу, већ кроз пола сата, добила је наредбу : «Покрет!»
       Нема сумње да су тада пјесника ухватили, да би га одмах стријељли, и то је требало да учине жене партизанке, кивне на њега, не само што им је «псовао Револуцију», него и што је за њих овако пјевао:

Џелат Мошо кад овамо стаса,
У што смисли и у што закаса.
Те женама оружје припаса
Да оружје јуначке тежине.
Носе жене поврх опрежине.
Да би одмах појаснио:
Смисла нема када ово ређам
Осјећаје ма чије да вређам!
Шта би земља да сунце не грије,
Штa би човјек да му жене није?

       Али:

Жена није за пушку рођена,
Судбином је другом погођена.
Коме жене могу да пријете,
Под оружјем док доје дијете?
Како ће се херојкиња звати,
A пелене на потоку прати?

       Што је разбијеснило партизанке које би га, само да су се докопале пјесника, жива растргле као махните Менаде некада Орфеја, предака свих пјесника. Неке од тих бољшевисткиња биле су толико опијене крвљу и револуцијом да је једна од њих, Драгица Правица, убила бар десетину Херцеговаца, тобоже «народних непријатеља», све бираних људи које су партизани похватали, у конопе повезали и пред пушчану цијев ове помамљенице, која је била ваљда политички комесар, довели.
       У сваком случају, што Провиђење, што његови обожаватељи међу самим комунистима на вишем положају, тек Радован је, после неколико мјесеци проведених у тамници на Цетињу, а пошто је већ био прошао први талас стријељања, пуштен на слободу. Он ће се касније, кад је, након неколико година принудне и привидне ћутње, опет пропјевао, о томе овако изразити, прво одавши признање Богу:

Бог ме сами спаси од крвника.
Од комшије, од солољебника.
А затим људима:
Али људи од пера и знања,
Посље страшне борбе и поклања,
Пуштише ме на слободу жива,
Отприлике ни права ни крива.

       Међутим, Моша Пијаде, дошавши неку годину након Радовановог ослобођења да обиђе земљу својих језивих подвига, питао је једног од ондашњих црногорских главара, Ђура Чагоровића, који га је пратио, шта је са оним пјесником што је блатио Револуцију и њега самога, почевши да га псује, на што је Чагоровић одговорио, на велико Мошино задовољство: «Ми смо га утукли.» А како се Радован нашао у Београду кад је Моша умрo у марту 1957, улазио је два пута у Скупштину гдје су Мошини остаци били изложени, али не да им ода пошту, него, како ми је причао, да би се увјерио да је oнај Ђаво из његове поеме стварно липсао и заувијек из свијета људи нестао.
       Моје прво сјећање на Радована потиче управо из времена кад је бијеснио Мошин бољшевички терор у Црној Гори, и кад је пјесник смишљао своје осветничке строфе. Те бескрајно далеке јесени 1941, кад сам имао тек 5 година, и кад су комунисти већ били отворили у племенима поклање, Радован је је преко планине Лоле из Бијеле гдје је живио још од дјетињнства, дошао код нас у Љевишта у Горњу Морачу. Још смо, као увијек док не падне снијег, становали у кућици на имању на Артан долу, једној овећој заравни Љевишких Страна, одакле поглед сусреће прво на истоку тврда Градишта, затим ка југo-истоку пуца у бескрај до самих Комова на граници Албаније, а сасвим на југу пада на исконску Дебелу гору и врлети преко ње. Пошто се мало од пута одморио и окријепио, мајка му је изнијела на ливаду с благом стрмином ка њиви поред колибе једну поњаву и јастук да се наслони, што је он учинио. Међутим био је страшно немиран, састављао је руке под главу, сједао, устајао, па опет покушавао да се наслони, као да уопште није примјећивао својим дубоким плавим очима, не само мене малог поред њега, него ни јесењу раскош морачких шума у пуном јеку. Чини ми се да никада у животу нијесам видио тако узнемиреног и брижног човјека, као њега тада.
       Тек много година касније схватио сам шта га је онда толико мучило, и то га питао након нашег великог вишедневног виђења љета 1975 у Никшићу, кад ми је потврдио шта га је онда бацало у толики немир. То је учинио и приликом нашег париског сусрета, рекавши ми : «Нијесам могао да дођем себи од толиког нечовјештва и да не дигнем глас против њега, као да ми је сама Божја сила то заповиједала. А били су ме већ осудили као велико-Србина, довољне су им биле само оне моје двије пјесме о краљу Александру па да навучем њихову мржњу.»

III

Виктор Иго

       Дани су се указали лијепи, допринијевши тако да се наше шетње по Паризу чије је паркове јесен већ увелико захватала, настављају на обострано задовољство. «Јесен је љепша од прољећа», каже старац. «Док у прољеће видиш на гори само једну боју, дотле их у јесен видиш стотину. Прољеће је у односу на јесен једнолично». Застајемо под кестеновима у подножју витког високог готског звоника Сен-Жак, Светог Јакова, сина Заведејева, једног од дванаест апостола, коме је ту, на мјесту гдје су се још од раног Средњег вијека састајали ходочасници са сјевера Европе на путу за Шпанију да се поклоне Јаковљевим моштима, била подигнута црква. Она је страдала у доба Француске револуције, а затим порушена, да би остао само њен звоник с почетка XVI вијека. То је данашњи торањ, звани кула, la tour Saint-Jacques, који је и сам требало да нестане у прошлом стољећу кад се пробијала улица Риволи, али је то спријечио пјесник Виктор Иго, ватрено се заузевши да се кула спаси и обнови. Радовану то богзна како мило, па каже: «Да смо ми били таке среће са Ловћеном»! Онда, гледајући кулу, вади нотес и, стојећи, нешто биљежи. Кад заврши, рече: «Евo, ја нешто смлатих. Да чујеш, ваља ли?» Па чита:

«Шћаху људи рад грацкога план
да та кула буде обрувана,
ал не даде Иго да се руши,
Бог му дао на тај свијет души.»

Торањ Светог Јакова

       Затим додаје: «Она је и Игoу споменик. А ко је оно, је ли оно Иго?» пита, показујући статуу под сводом здања». Није, него Паскал који је nа звонику вршио научне огледе, с њега мјерио земљину тежу», кажем, што у очима његовог јутрошњег посјетиоца још више увећава славу звоника. Наравно, да стари зна за Паскала и његове Мисли. Подаље од куле, на изласку ка тргу Шатле, стоји и повисоки гранитни споменик пјесника Жерара де Нервала који се ту у близини, због несрећне љубави према једној глумици, објесио. «Пјесници су увијек били несрећни» - каже Радован. Затим, окренувши се звонику, подигну обје руке, као да призива свеца на његовом врху, и рече: «На тако мало простора, тако много историје! И није ли то лијепо, реци, зар не? Три велика чоека, један мислилац и два пјесника, око једног великог светитеља».
       Кад смо се, послије, вратили кући, дуго је посматрао чувени Надаров портрет Игоа из позних година, да би најзад рекао: «Види се велики таленат, геније». А кад му, на његову жељу да чује нешто од Игоа, прочитах Доба сетве и Вече, у препјеву мога некада професора, а затим пријатеља Владете Кошутића, старац одушевљен устаде и узвикну: «Ето, то је пјесник!»
Једног другог дана, већ дуже пјешачимо, прешав испред велелепне палате Градске општине коју је била запалила Париска комуна 1871, што код Радована одмах изазива ријеч буна. На крају Арколског моста, налакћен на каменој огради, старац опет нешто записује, вјероватно на ту тему. Продужујемо Арколском улицом, па испред Богородичине цркве кроз чији парк избијамо на Острво светог Луја гдје питам старог да ли би се мало одморио. Он ми одговара стиховима:

Присука' сам деведесет близу
Ал' к'о момак шетам по Паризу.

       Па сав у смијех. Онда каже: «Дај да што више видимо за лијепа јутра» као кад би некад рекао: дај, да што више урадимо, покосимо или попластимо. И на крају додаде ову пословицу: «Не остављај ништа за сјутра, без комад љеба!» А за уске улице старих четврти Сен-Луја и Мареа, куда идемо ка Бастиљи, вели: «Ово је ка' наш Котор.» Кад на великом споменику Незнаном јеврејском мученику, угледасмо знак од два троугла саставњена у Давидову звијезду, Радован вели: »Она се код нас зове Соломуново слово.» Не бијах чуо тај израз још од времена мога морачког дјетињства.
       Кад дођосмо на трг Бастиље гдје се сада уздиже један врло високи стуб, причам му да је ту некада било ратничко здање, утврђено са седам кула, а потом, дуго времена, чувена тамница коју је народ заузео 14 јула 1789, срушивши је до темеља. Радован помно слуша, па закључује: «Бастиљу је срушио њен гријех.» А кад му други дан на тргу Конкорд казујем да је ту под Револуцијом било једно од три париска губилишта на коме је за двије године погубљено преко хиљаду и триста четрдесет људи, међу којима краљ Луј XVI и жена му, краљица Марија-Антоанета, старом пјеснику се отима скоро болан узвик из груди: «Ђе побише толики свијет, Бог ти свети!» Па се присјећа: «А Лујева жена је била шћер Марије Терезије. Сад видим како је владика Свети Петар добио маршала Мармона на ријечи, пошто га је добио на оружју, кад му је оно на састанку у Боки, на Мармонов прекор да Црногорци, као дивљаци, сијеку главе својим непријатељима, одговорио како су они, Французи, одсјекли главу своме краљу и краљици насред Париза. А, то су, дакле, њих двоје!» повезује стари историјска збивања. Затим, кад напустисмо трг и зађосмо у Тиљеријски парк, загундури:

Ђе је Луја запунула гуја
кад се диже француска олуја.

       Настављамо ка Лувру чије големе размјере остављају на Радована јак утисак, примјећујући : «Види се да су били велесила.» Пролазимо кроз бескрајне просторије пуне слика које му, донекле, све личе једна нa другу. «Требало би по године па да чоек види све ово како ваља», каже. Наравно, одмах је препознао Мона Лизу чију повећу фотографију има у свом малом музеју у кући у Никшићу. Живахнуо је пред Шпанцима, Ел Греком и Гојом. Дуго је стајао пред једном малом Богородицом у злату из XIV вијека, а прилично се узбудио пред мачем Карла Великог и круном Наполеоновом у истој просторији. Најдуже је пак, остао и нешто биљежио, пред египатском Сфингом која чува тајну далеких вјекова. Подуже застаје и пред осталим предметима древних цивилизација, али се пред идолима у њему буди и буни хришћанин: «Чуеш, човек са животињском, тичјом или пасјом главом, и то Бог !» Но ипак се смирује и каже: «Боље је имати икакво но никаквo осјећање Бога.»
       Више пута, док ходамо улицама, особито првих дана, каже: «Ама, шта oво да ниђе не сретнемо Црногорца!» Или: «Гле, нико под капом без ја! Ја питам наше што носе французицу, колико Француза носи црногорску капу?» Па опет у шали: «Их, кад би сад срели неког из Мораче или из Бијеле!» И готово да је био изгубио наду да ће срести неког од наших земљака, кад једног преподнева у улици Светог Антоана, из једне кафане испаде пред нас средовјечан, крупан, проћелав човјек који, без другог поздрава, обраћајући се Радовану, замозга: «Јеси ли ти из Васојевића или из Никшића? «Не могаше се по говору погодити одакле је он, али по начину на који нас ослови и по изразу лица, бијаше јасно да је чест гост те кафане. «Ја из Никшића», рече Радован прилично изненађен. «Е ајте, људи, нешто да попијемо, ајте, ајте!», настави непознати да галами, вукући нас за рукав, док се ми нећaмо и захваљујемо, говорећи му да немамо кад и да не пијемо. Кад некако умакосмо, Радован шаљиво пропраћа овај пропали сусрет ријечима: «У пјанице нема узданице.» Па додаје: «Вала Богу, окле ли бијаше?» Ја кажем: « Не знам, али нас с твоје црногорске капе замало не задеси биједа.» На шта он: «И имало би с чега». Настављајући дуж продавница препуних сваком робом, старац гласно размишља о потрошачкој цивилизацији: «Ко купује оно што му не треба, продаваће и оно што му треба.» И још додаје ову мудрост: «Што један аветни купи, стотину паметних не прода».
       Уместо у Италију, куда je намјераваo после Париза, Радован треба да иде у Њемачку на позив својих тамошњих српских пријатеља и поштовалаца. Они су му, прије неку годину, послали на дар лијеп сребрни крст из Дортмунда у Никшић, што је веома дирнуло старога пјесника. А зове га и наш епископ западно-европски, владика Лаврентије са сједиштем у Химелштуру крај Хановера, који жели да му у својој издавачкој кући направи друго издање пјесама, сабраних у Стабљике Српства и већ објављених, у пишчеву издању, у Југославији. Њему је утолико драже да види епископа Лаврентија што је он објавио дјела владике Николаја кога је Радован сматрао једним од својих учитеља, унијевши га у једну од својих првих пјесама, Долазак краља Александра у Црну Гору, приликом повратка Његошевог праха у обновљену Капелу на Ловћену 1925.

Комнен Бећировић у Паризу, почетком 80-их

       Састанак је код лавре Александра Невског гдје Радован, у свом орнату, бива представљен владици Георгију који управо излази с једног вечерња и полази на друго у цркву светог Сергија чија је сјутрадан храмовна слава. Већ се сумрак хвата, кад Радован сједа с оцем Томом у плави Мерцедес, који су послали по њега, и креће на пут.
       Мени се сјутрадан јавља Сен-Шерон. Захваљује ми за сусрет са бардом оне вечери и пита како се одвија његов боравак у Паризу? Ја му кажем да је он од синоћ у Дортмунду у Немачкој, али, да се враћа кроз недјељу дана.
       «Волео бих опет да га видим», наставља Сен-Шерон». А причао сам за наш сусрет и мом пријатељу професору Сорбоне Алену Мајеру који познаје све књижевности света, па и вашу. Зна чак и за гусле. И професор Мејер би желио да види старог барда. Каже да би то донекле било као да би видио Хомера».

Париз, јесени 1982.
Објављено у краћој верзији, поводом петнаесте годишњице пјесникове смрти, у листу Глас Црногораца 18 августа 2001 у Подгорици.