Пише КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ
Овај напис са прилозима који га прате, објављује се поводом Деведесете годишњице победоносног окончања Првог светског рата уз огромни допринос Срба.
Вјероватно да никад у историји један народ и једна земља нијесу били толико опадани, клеветани, сатанизовни, на срамни стуб прикивани и на крст распињани колико су то били Срби и Србија у Француској током последње деценије XX-ог вијека. Оптуживани су да су истовремено комунисти и фашисти, да су агресори и варвари, да су ултранационалисти и шовинисти, да су кршитељи људских права и демократије, да су етнички чистачи и истребитељи мирних и безазлених Хрвата, Бошњака и Косовара, да су само у Босни силовали сто хиљада муслиманки, да су опасност за Европу и читав свијет! Стога су распомамљени хуманисти, демократи и свакакви слободари и слободарке, као што су: Бернар-Анри Леви, Андре Глуксман, Ален Финкиелкраут, Бернар Кушнер, Жак Жилијар, Лоран Фабијус, Франсоаз Жиру, Флоранс Артман, Вероника Наум-Грап и читава ордија осталих медијских и политичких специмена годинама позивали и преклињали Европску унију и Нато да Србе неутралишу, сатру, казне, униште. Да би им најзад њихово зликовачко мољење било услишено, прво бомбардовањем Срба западно од Дрине, Републике Српске Крајине и Републике Српске 1995, затим Србије и Црне Горе 1999. Колика је била та острвљеност на Србе и антисрпско лудило, показао је и сам француски председник Ширак који се током двоипомесечног бомбардовања Србије од стране Нато-а, не мање од пет пута обраћао нацији преко телевизије да би оправдао, наводно ради очувања вредности цивилизације, варварски подухват Нато-а против Срба. Град Светлости на Сени, Париз, био је постао град антисрпске таме и помаме. И да парадокс буде већи, све је то чињено за љубав Хрвата, Бошњака и Албанаца који су у два светска рата, кад се одлучивала судбина света и Француске, били на страни непријатеља Француске.
Међутим било је време кад су Срби и Србија у Француској били слављени, величани, у звезде окивани као ниједан други народ нити држава држава на земљи. Прво, бројни француски аутори током целог XIX -ог века, путописци, дипломати, истроричари, песници међу којима највећи, као што су Виктор и Иго и Ламартин, писали су најповољније о Србима, саосећајући са њима као жртвама вековног турско-арбанашког и турско-бошњачког ропства. Посебно је Косово са својим сакралним и епским наслеђем била велика тема многих француских аутора, као што сам то у приличној мери изнео у својим књигама, Le Kossovo dans l'ame и Le Kossovo de l'absolu - У души Косово и Косово апсолутног - објављеним у Паризу 2001 и 2007. Затим су догађаји Првог светског рата, величанствени отпор Србије германском завојевачу, порази аустроугарских армија 1914, затим заокружење српске војске највећим делом на Косову од стране Аустро-Угара, Немаца и Бугара крајем 1915, њено трагично повлачење по зими и снегу кроз албанске планине, њен долазак на јадранску обалу, њено прихватање од стране Француске, њен опоравак и отварање Солунског фронта те ослобођење Балкана заједно са француским трупама, и крах Немачке и Аустрије, изазвали целу једну литературу у Француској, где се Срби и Србија обасипљу свим похвалама и узносе као страдални и мученички народ и земља, који подносе све жртве, пролазе кроз сва искушења да би се најзад изборили са осталим слободољубивим нацијама Европе и света за највише људске идеале слободе и достојанства.Таква штива су ове две поеме, Четири вола краља Петра и Поздрав Србији, великих француских песника, чланова Француске академије, Едмона Ростана и Жана Ришпена, написаних у време српске голготе 1916. Непосредан повод Едмону Ростану, који стекао светску славу својим Сираном од Бержерака, био је призор старог краља Петра како на волујској запрези одлази са својом војском и делом народа у егзодус, призор виђен на фотографији Владимира Бецића, направљеном у Јанковој клисури, а објављеној у листу Illustration. Песник снжно дочарава како та визија старог српског краља који се запућује право у Легенду, доспева пред очи немачког цара, изазива у њему крајњу пометњу, дајући му размере покренутог зла и надолазећег пораза и пропасти те жалосног места у Историји, а за четири вола краља Петра, вели да их је упрегао сам Хомер прогнан међу Србе.
Ришпенова поема, Поздрав Србији, је израз дубоког саосећања са страдањем Србије, али и дирљиво правдање и чак мољење да опрости Француској што јој није благовремено притекла у помоћ, јер је талас германског завојевача, преплавивши Белгију, доспео до на домах самог Париза, па је морала да се брани на живот и смрт утолико више што је Енглеска била без довољно људства спремног за ратовање, а Русија далеко. Тако Србија, после надчовечанског отпора, постаје плен Немаца, Аустро-Угара и Бугара, које песник поређује са јатима гавранова гладних утроба, пре но што мора да напушта саму себе и крене са својим остарелим краљем који добија шекспировску величину, у егзодус, најтужније што један човек или народ може доживети. "Србија, мала земља огромне душе!", каже Ришпен једну велику истину, пророчански указујући, као и Ростан, да ће Србија, након преживљене Голготе и уморства од стране удружених душмана, васкрснути у свој својој слави.
Нисам стигао да, приређујући стављање ове песме Интернет, проверим да ли је Ришпенова песма преведена, али Ростанова јесте: то је учинио песник Плаве гробнице, Милутин Бојић на Крфу 1917, да би била читана пред српским борцима на Солунском фронту, допрносећи њиховој моралној крепости. Тада је преведена и, изгледа, никада више! А било је прилике, догађаји са краја XX-ог на простору Југославије су то императивно захтевали, да се не само ова врхунска штива, него и многа остала, сакупе у једну велики антологију како би се тако узвишени глас вечне Француске супротставио лавежу од стране распамећених хуманиста који се у последње две деценије у њеном крилу дигао на Србе. Мој пријатељ, покојни Крунослав Спасић, аутор докторске тезе Његош и Французи на Сорбони, који је посветио сав живот проучавању српско-француских односа, имао је све те материјале готове почетком 90-их, те се за најкраће време могла издати једна велика антологија која је могла предупредити или умањити бујицу лажи, клевета, псовки која се отада оборила на Србе.На жалост, за све то није било довољно свести међу Србима, посебно међу српским владајућим екипама, како Милошевићеве, тако и досовске, прва малоумно верујући да ће српска правда и истина саме по себе победити, а друга, још малоумније, да ће Нато, Европска унија и такозвана међународна заједница, након пада Милошевића, Србе мазити. С друге стране, српска интелигенција је такође грешна, будући да су неки њени угледни представници грдно затајили. Знам нашег песника који се усред југословенске драме и српске несреће, уместо да преводи штива Ростана, Ришпена и других славних Француза о Србима, бавио превођењем Бодлера на српски, као што знам нашег издавача који се, уместо да објављује насушне ствари ради спасавања српске душе од расула, бавио објављивањем Пруста, као да Пруст и Бодлер нису код нас довољно превођени и објављивани! Други аутори су писали нека безвредна штива, млатили празну сламу, гонили ветар, или су се, као Видосав Стевановић и Мирко Ковач, придруживали хајци на Србе, да не говоримо о кобном деловању Весне Пешић, Наташе Кандић, Борке Павићевић, Соње Бисерко и иних острвљеница, попут вештица, на свој сопствени род. Истовремено су Његош и остали српски великани узалудно чекали да буду преведени како би се дала права слика о Србима и њиховим вредностима. А требало је посебно се позабавити оним медијским и политичким злотворима који су пљували и бљували свој отров на Србе! А ево неопростиво је пропуштена и ова деведесета годишњица победоносног завршетка Првог светског рата уз огромни допринос Србије, а да није приређено књижевно вече нити изложба у Културном центру Србије у Паризу, како би се указало на прави златни рудник који у Француској постоји у односу на Србе, а који треба само откопати од наслага заборава и блата и свакаве нечисти којима је затрпаван протеклих година од стране већ поменуте хорде разних србофоба! Уместо тога, трешти, баш овога јубиларног новембра, у Центру музика неког мађараског, финског и јапанског ансамбла!!!
У сваком случају за нас Србе у Француској током тих црних година, надахнута штива Едмона Ростана, Жана Ришпена и мноштва великих француских умова, али и ангажовање неких савременика, као што су Пјер-Мари Галоа, Луј Далмас, Морис Перњије, Пол-Мари де ла Горс, Пјер Пижо, Жан Дитур, Патрик Барио, Жан-Пол Блед, за српску праведну ствар, били су нам мелем на ране и помогли нам да не изгубимо веру и не очајамо у Француску, док су они сами спасли част Француске.
Париз, новембра 2008.