Поплаве као опомена против
стварања вјештачких језера на Морачи

Језерима на Морачи, нашло би се у опасности пола становника Црне Горе. Власт не слуша наше највеће стручњаке, већ своје стране плаћенике. Ерозвне морачке стрмени, клизишта, рушне Платије. Кажњавање Платија попут Дарданела: Ксеркс и Мило. Претварање Црне Горе у језерску земљу, мијењање њене географије упоредо с прекројањем њене историје. Закасњели мираз краљице Јелене, повампирени Мусолинијев протекторат? Нека Мило послуша Аристотела. Одустати од потопа Мораче и уписати је у свјетску баштину под заштитом Унеска.

Поплаве у Црној Гори, децембар 2010.

Већ годинама црногорски моћници, оглушујући се глас јавности, једнако призивају, заговарају, планирају, разрађују и тендеришу потоп величанствене земље Мораче, праве еколошке оазе у Европи, и очајнички траже инвеститора превасходно с друге стране Јадрана да то изведе по цијену од око милијарду евра! А ево, гдје крајем новембра, почетком децембра, Црну Гору неочекивано задеси потоп који дође с неба! Провалише се уставе небеске над Црном Гором, излише се ријеке из својих корита, у низинама и висинама провре земља и знатан број црногорских житеља, на њихову велику жалост, изгуби оно што су с муком стицали током цијелог живота па чак и покољењима! Велика добра, читава имања, узорна домаћинства са лијепим и топлим домовима усред цвјетних башти и воћњака, прогута стихија, претвориши их у локветине и баруштине! Потоп не поштедје ни гробља, пребивалишта мртвих! Чак се деси оно што се није десило ни у библијском потопу појавише: на прагу зиме, истјеране водом из својих скровишта, змије отровнице, тражећи прибјежишта у људским стаништима! Заиста, како вели Достојевски, стварност понекад превазилази и највећу фантастику.

ЕРОЗИЈА У МОРАЧИ

Јасно је да су, не дај Боже, већ биле подигнуте бране на Морачи са вјештачким језерима изa њих, да би данас, не неколико хиљада, већ око триста хиљада становника колико их живи у Подгорици са околином, што значи пола Црне Горе, било суочено са далеко већим невољама него што су оне које су задесиле црногорске градове и села погођене поплавама. Јер, као што су се морале под хитно испустати огромне количине воде из препуних акумулација на Дриму на албанској страни, како не би дошло до преливања огромног језера Фјерза или пролома његових брана, то би се исто морало радити са акумулацијама на Морачи те би дошло до неслућеног повећања водостаја саме Мораче кроз Подгорицу коју би стога, у најмању руку, задесила судбина поплављеног Скадра у коме су се данима житељи кретали у баркама, као кроз Венецију. Истовремено би драстично порастао водостај Скадарског језера, што би загрозило да се сав околни равничарски простор, укључујући и онај на коме лежи главни град Црне Горе, претвори у море. Присјетимо се да се површина Скадарског језера повећала скоро двоструко за посљедњих 150 година! А да би језера на Морачи била испуњена и препуњена разним наносима помамне Мораче и њених притока, више је него сигурно узимљући у обзир у геологији познату ерозивност морачких стрмени гдје се у вријеме великих плима отварају и лете прла, као у јануару ове године код самог манастира Мораче дио стрмени Светигоре, а сада стрмен Заградца више Кривог вира, прегрнувши магистралу огромном гомилом земље, камења и дрвећа. Само у Горњој Морачи гдје концесионари такође мјеркају вјештачка језера, бране и електране, одлећело је током протеклих пет-шст деценија неколико стрмени, једне се сручивши, уз велику ломљаву и тутњаву, у корито Мораче, а друге у корита њених горопадних притока са читавим брдима материјала.

Голему опасност од формирања језера у доњоровачкој и доњоморачкој котлини свакако представља клизиште наспрам Манастира Мораче на простору Ђуђевине и Бара, највеће у Динаридима, које би се, подкопавано, као механичким средством, водама у његовој основи, морало, прије или касније, покренути и испунити језеро до каталклизмичких размјера, прогутавши лавру на Морачи, најстарији и најважнији историјски споменик у Црној Гори. Но и без тога, сигурно је да би, протеклих потопских дана, језеро планирано на само два метра испод терасе на којој почива манастир, толико нарасло да би ушло у порту и у само манастирско здање. И да би се богослужење у њему обављало у дугачким непромочивим чизмама које Нато, што за своје привржнике све више римује са злато, не само да није послао, него на вапај за помоћ своје будуће чланице није ни одговорио! Да је требало да се проспу на некога бомбе, као на српски народ 1999, да би му се отело свештено Косово, не би затрајао!

Одрон у Платијама у теснацу Андријево

Другу пак велику опсност представља редовно урушавање кречњачких порозних Платија, о чему свједочи, између бројних одрона, сурвавање огромне количине камења, прије неку годину, на мјесту Андријево на коме је управо планирана џиновска брана висине 150 метара. Нови велики туњел, направљен умјесто затрпаног, грдно прокишњава. Разумије се да би овај туњел, као и петнаестак осталих, једноставно гронуо, повукавши за собом горње камене масе, у језеро у случају формирања овога у кањону Мораче, што би неминовно довело до повећања запремине тога језера и његовог удара у бране те проламања или преливања истих. Тешко је замислити да би се милиони тона земље, дрвља и камења што ће се неминовно сурвавати у језеро уплекано у морачке клисуре, одатле могле вадити и језеро чистити.

На све ово, као и на змљотресе, како дубинске, тако и оне индуковане притиском водене масе на земљину кору какви се догађају у Пиви, указивали су у вријеме прве полемике о Морачи крајем 80-их, наши врсни стручњаци, као геолог-географ Владислав Влаховић, геолог Бранислав Ћирић, географ Зарија Бешић, инжењер пројектант Бранко Кујовић, па су били одлучни противници стварања вјештачких језера на Морачи, проричући им вијек од свега три-четири деценије. Наравно да садашња власт, то престасало чедо ондашње тоталитарне влсти, нема слуха за таква мјеродавна мишљења која се и сада увелико чују, него плаћа капом и шаком консултанте по свијету како би јој рекли само оно што она жели да чује. На пример да је вијек тих језера цијело стољеће па их влада са системом електрана може дати на концесију односно у најам Италијинима на читавих 66 година! И да тек по истеку тога рока буду враћене у власништво Црне Горе! Какав економски прорачун, каква брига за национално достојанство, каква државничка мудрост и далековидост! Узгред буди речено, један од тих страних савјетника, Дејвид Хејвуд из компаније CОWI из Норвешке, признао ми је приликом једног телефонског разговора да је у цијелој ствари само пион, као и да није никад чуо за Морачу а једва и за Монтенегро, све док црногорска влада, прије двије-три године, није затражила услуге од његове фирме. А тек колико је, сиромах, имао муке да најзад изговори ријеч Ђуђевина! Свакако да је Дејвид још био у пеленама кад су наши поменути научници о свом брашњенику обилазили до посљедње чуке и проучавали морачко-ровачко поднебље.

За надати се да ће поплаве, и поред све штете које су проузроковале и свог зло које су нанијеле, макар учинити да власт изађе из своје потопитељске логике и дође к себи, у првом реду коловође потопа, министри Економије и Екологије, Бранко Вујовић и Бранимир Гвозденовић који утолико више заговарају потоп уколико је више аргумената против њега! И наравно сам премијер Мило Ђукановић који је, својим драматичним повратком из Колашина, увече 1 децембра, кроз провреле Платије свакако схватио њихову ћуд, као и да се на основу идеолошко-политичких критерујума или обичне самовоље, не може управљати природним феноменима и стихијама, као што се, на жалост, тако може управљати људима. Осим, ако га тешки пролазак са својом пратњом низ кањон Мораче под водопадима, још више није озловољио и утврдио у накани да овај и не заслужује боље но да се потопи. Донекле као што се, према Херодоту, персијски цар Ксеркс љутио на море те наређивао да се оно ишиба у Хелеспонту, садашњим Дарданелима, након претрпљенг пораза од стране Грка код Саламине 480 прије Христа. С том разликом што од цареве срџбе – О горка водо, наређујем да ти се удари 300 шиба! - мору није било ништа, док би, у случају даље острвљености Ђукановићеве власти на Морачу, ова са кањоном и осталим добрима постала уклета земља.

Премијер би, напротив, требало да буде поносан на такву природу средишње црногорске области и да је са својим надлежним министрима међу које спадају такође министри Културе, Пољопривреде и Туризма, чува и свестрано вреднује као национално добро, умјесто што је (раз)даје на милост и немилост свјетским неманима да оне преграде исконске Платије бедемом до небеса, потопе их и ућуткају јеку Мораче која се кроз њих од вјечности оглашава! Вриједи подсјетити да је идеју о кажњавању Платија наводно због ризичне вожње и удеса у њима, као да ових нема другдје, први лансирао почетком 90-их баш Премијеров братственик Војин Ђукановић, тадашњи министар Економије те, као и овај садашњи, заклети присташа потопа Мораче. А недавно је ту причу стао да развија, довевши је до апсурда и извргавши се руглу, професор биологије Слободан Радоњић из морачког села Јасенове, главни научни подупорањ са академиком Момиром Ђуровићем, пројекту електрана на Морачи. По тој логици требало би казнити све саобраћајнице у Црној Гори под каменитим косинама, а њих је толико да би Црна Гора у том случају скоро сасвим без своје путне мреже.

Очито је да се, након ових катастрофалних поплава, више не може сагледавати питање Мораче као до сада, наиме да треба одустати од противприродног, противцивилизацијског и самоубилачког пројекта на Морачи. Но, поред Мораче, намеће се преиспитивање цијеле електро-енергетске стратегије зацртане од стране владе по којој би требало да се на црногорским водотоцима направи близу педесет електрана са исто толико или више вјештачких језера, изузев ако се није упрло да се, упоредо са мијењањем историје и психе народа, његовог језика и писма, промјени и географија те да мала планинска земља каква је Црна Гора, постане језерска земља односно једна велика хидроелектрана за снадбијевање струјом прекоморског сусједа. У неку руку закасњели мираз краљице Јелене, 114 година након њене удаје, и 58 година након њене смрти! Или повампирени Мусолинијев протекторат под управом Пирција Биролија и грозоморног Секуле Дрљевића из 1941, бар што се тиче власништва и коришћења хидроенергетских ресурса, дакле црногорских ријека и добара на њиховим обалама! Представник компаније А2А која, иако мањински власник ЕПЦГ-а, њоме већ увелико газдује, Енрико Малерба, који је чак постао извршни директор Електропривреде, изјављује крајње непримјерено, као да се поплаве уопште нијесу десиле, како ће његова компанија бити поносна да учествује у злу на Морачи које он наравно представља као добро. Но нека што то чини Малерба кога је баш брига за Морачу и за Монтенегро и који само гледа интересе своје компаније, него из Вујовићевог министарства саопштавају, у ствари пријете, док су пустошни призори поплава још на екранима, да ће се побједник на тендеру за потоп Мораче знати већ у мају мјесецу! Толико се Вујовића са његовим особљем, дојмио потоп који је управо задесио Црну Гору и унесрећио знатан број њених становника! А побједник ће вјероватно бити, ако се по несрећу пријетња оствари, А2А, права енергетска сила, будући да производи три до четири пута више струје него сва Црна Гора те би Морача за њу представљала тек један, додуше крупан залогај. Зато се на њу тако орно спрема.

Mило Ђукановић и Силвио Берлускони

Међутим, у тмурном свијетлу потопа који је доживјела Црна Гора, најосновнија мудрост би захтијевала да премијер Ђукановић упозна свога колегу Берлусконија да су непредвиђено ушле у игру више силе и пореметиле њихов споразум о Монтенегру као енергетском балканском чвору и подводном каблу Тиват-Пескара те да се он мора подврћи коренитој измјени, посебно његова одредница о Морачи на којој, изгледа, споразум почива. Премијер би морао бити вођен чувеном Аристотеловом ријечју мало измијењеном за ову прилику: amicus Silvio sed magis amicus Montenegro. Што ће рећи: драг ми је Силвио, али ми је дража Црна Гора. Само му преостаје да то докаже коначним одустајањем од погубног, како по Морачу и Ровца, тако и по Подгорицу са околином, те економски неисплативог, као што су то стручњаци непобитно доказали, пројекта електрана на Морачи. И замјеном овога алтернативним рјешењима, на примјер са нимало штетним, далеко јефтинијим, неупоредиво лакше изводљивијим и безбједнијим, економски исплативијим и енергетски рентабилнијим пројектом Билећко језеро-Рисан. Његовом реализацијом би се безболно добила читава милијарда киловата струје, умјесто оних 720 милиона који хоће да се, по једну стравичну цијену, добију на Морачи! Уз то, Црна Гора, као јужна земља, има велике могућности за коришћење сунчане енергије која је енергија будућности.

Што се пак тиче подизања на виши ниво пријатељства између Црне Горе и Италије, на чији се олтар приноси Морача, црногорској јавности је вјероватно мало познато како је дошло до сличне успоставе односа између Либије и Италије. Наиме, кад је Берлускони, прије неку годину, предложио Гадафију успостављање блиских односа између њихове двије државе, Гадафи се савршено сложио али под условом да Италија плати Либији ратну одштету изазвану окупацијом његове земље од стране фашистичке Италије, у висини од 5 милијарди евра на што је Берлускони пристао. Међутим, не само да Ђукановић није нешто тако тражио од Берлусконија, иако је окупација Црне Горе од стране Муслонијеве Италије била неупоредиво тежа него окупација Либије, већ испада да Црна Гора у неку руку плаћа за то одштету Италији, продавши ЕПЦГ компанији А2А по цијени нижој за 100 милиона евра од оне коју су нудили Грци, и давши тиме истој фирми право да располаже црногорским ријекама, почевши од Мораче! А да то спада у стратегију италијанске државе, свједочи и чињеница да цијелој ствари кумује италијански амбасадор у Подгорици, Серђио Барбанти.

Манастир Морача повучен са Пријавне листе Унеска

Не знам да ли таква политика проистиче из проблема које Ђукановић има са италијанским судством, што је већ годинама предмет чак и италијанских медија, али знам да би, укидање смртне пресуде Морачи, представљало непроцјењиву добит за Црну Гору. Прво, што би то подручје опстало и, захваљујући свом вишеструком богатству, могло да се вишеструко вреднује, посебно кроз пољопривреду и туризам. Затим, што би оно, и то је најважније, са својом величантвеном природом, са својим обиљем шума и вода, разноврсносшћу рељефних облика, сплетом кањона, јединственим ендемским биљем и археолошким налазиштима у њима, са својом епском прошлошћу и у свијету чувеном средњовјековном лавром – било уврштено међу највећа добра човјечанства у окриљу Унеска чија су врата већ двадесет година Морачи отворена. Манастир морачки је био већ почетком 90-их, након прве вођене и добијене битке за Морачу, стављен на Пријавну листу Унеска, али га је Ђукановићева влада ускоро с ње повукла, што свакако представља јединствен случај да једна држава не да једном свом добру да уђе у свјетску баштину!

У сваком случају, јасно је да даље истрајавање власти у чудовишном пројекту којим се спрема црна судбина, као што су поплаве на то озбиљно опоменуле, како горњој тако и доњој земљи, и спречавање да Морача, за њену велику славу и славу Црне Горе, уђе у свјетску баштину, било би истрајавање у голом инату, у изврнутој психи по којој се мора спровести све оно што држава зацрта макар то било и наопако те истрајавање у задовољавању нечијих захтјева и подмиривању нечијих грехова, дакле упорност у заблуди и незнању, у безакоњу и безумљу. Пошаст потопа која је снашла Црну Гору, а која би је снашла далеко више да је већ било дошло до потопања долине Мораче, заиста је прилика да по том питању властодржаци испоље мало разума и замисле се над оним што чине, пркосећи Богу и људима. При томе треба имати у виду да ће разузданост елемената бити све жешћа и учесталија као одговор на грешну и прегрешну разузданост људи на планети им земљи.