ДВА УСТАШКА ВАМПИРА МОРЕ ЦРНУ ГОРУ

Да ли је Црна Гора са Хрватском и балтичким државицама данас једина земља на свету где се врши рехабилитација фашистичких идеолога  и ратних злочинаца и њихово промовисање у народне великане ?

     То преозбиљно питање, уз сву одговорност оних који су славну Црну Гору претворили у последњу ревизионистичку и тоталитарну јазбину, отвора Комнен Бећировић овим текстом о двојици злогласних црногорских усташких најамника, Секули Дрљевићу и Савићу Марковићу Штедимлији, који ИСТИНА објављује у преводу на српски и енглески, а који је прво изашао на француском језику у јануарском броју месечника Балканс-Инфос,  http://www.b-i-infos.com  у Паризу.

     Овај Бећировићев есеј објављен је у целини у јануарском (47) броју ИСТИНЕ од 15. јануара 2006. године и с обзиром на догађаје у Црној Гори овај есеј је и те како сада актуелан и зато поново објављујемо у целини.

Уредник

Пише: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

      Повратак у Црну Гору, кроз њихову рехабилитацију која се врши већ годинама, а да међународно јавно мнење то и не примећује, двојице усташких идеолога и ратних злочинаца, адвоката и политичара Секуле Дрљевиића, рођеног у Морачи 1884, и публицисте Савића Марковића, званог Штедимлија, рођеног у Пиперима 1906, представља прави удар на част и достојанство Црногораца, као и увреду која се наноси сјећању на жртве фашистич ког зла у претходној Југославији и другдје.

Комнен Бећировић (у средини) на једном скупу на Сорбони. До њега лево Франц Вебер, десно Жан-Пол Блед.

 Започета прво у Загребу у вријеме националистичке грознице у Хрватској, која је предходила кобној сецесији ове републике од југословенске федерације 1991, затим вођена, као испод жита, од стране антисрпски острашћеног недјељника ''Монитор'' током читавих 90-их, настављена бахато и бестидно од успостављања личне владавине Мила Ђукановића 1997, преко полумјесечника ''Црногорски књижевни лист'', што га  уређује разметљиви поета и списатељ Јеврем Брковић који је провео осам година у Загребу као борац за хрватску и исламско-бошњачку ствар - та рехабилитација је данас свршени чин.
    Тако да су списи Дрљевића и Марковића-Штедимлије, издати у Загребу и  Подгорици, постали текстови на којима се темељи  антисрпска црногорска држава коју сада изграђује владајућа екипа састављена од бивших комуниста на челу са Ђукановићем, очекујући озваничење те државе на референдуму који је, упркос општем противљењу, власт расписала и који она сматра већ добијеним.
     У ствари  ове двије усташке слугерање богобитне су из сасвим ситничаваих побуда  -  Дрљевић не добивши министарско мјесто које је прижељкивао  у влади краља Александра након стварања Југославије 1918, Марковић-Штедимлија не нашавши простора у српско-црногорској штампи за своја нагваждања о хрватству Црногораца и нашавши га у крајње националистичким хрватским гласилима – посрнуле током 30-их година прошлог вијека у толико жешће антисрпство што су до тада увелико исповиједали своје српство.

     Поробљавањем Југославије од стране нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, у априлу 1941, двије креатуре нијесу почасиле да се ставе у службу поробљивача: Дрљевић као предсједник тобожње црногорске суверене државе, проглашене од стране Италијана, али која је потрајала само један дан, пошто је сјутрадан срушио општенародни устанак; Штедимлија, ангажован лично од стране Анте Павелића, поглавника хрватске усташке државе, који га је сматрао првим пером Загреба,  као пропагандиста и главни апологета геноцида што ће га та држава починити над Србима и са њима над Јеврејима и Ромима током четири године у Хрватској и у Босни и Херцеговини које су се такође налазиле у саставу Хитлерове марионетске творевине. Убрзо, немајући никакве подршке у земљи,  Дрљевић бива напуштен од стране Италијана и прогнан у Сан Ремо гдје се налазио на слободи, док није потајно прешао у Загреб гдје је са Штедимлијом оснивао тобожњи «Црногорски национални комитет», два отпадника рачунајући убудуће на Павелића, а његовим посредством на Хитлера да под нацистичком чизмом обезбиједе независност и слободу Црне Горе у односу на Србију.

    Већ у мају 1941, у једном писму министру спољних послова усташке државе, Младену Лорковићу, Штедимлија изражава наду да ће Хрватска, за коју вели да му је «друга отаџбина», подржати независну Црну Гору, наглашавајући дугогодишњу приврженост Секуле Дрљевића усташком покрету и хвалећи «храбро и мудро вођство Поглавника Господина Др-а Анте Павелића».  И што се већма чудовишна Хитлерова творевина уваљивала у magnum crimen, да употребимо наслов чувене књиге хрватског историчара Виктора Новака о том мрачном добу,  то је Штедимлија све више постајао њен хвалитељ, као што свједоче, између хиљада других, ови редови написани у славу крвника Павелића:

«U zivotu hrvatskog naroda prvi put se dogadja da su u istoj osobi sjedinjeni drzavni poglavar i narodni vodja. Poglavnik dr. Ante Pavelic, izdrzavsi u borbi za oslobodjenje Hrvatske i za obnovu njene drzavne nezavisnosti najteze casove i najvece napore, pobijedio je zahvaljujuci svojim osobnim vrlinama i duhovnoj snazi, u kojoj su ozivjele sve one snage koje su u dalekoj proslosti povezivale hrvatski narod u jednu zajednicu i vodile ga k jednom cilju. On je najdublje pronikao u sudbinu hrvatskog naroda, spoznao sve njegove osobenosti i moci, shvatio smisao njegovog poviescu odredjenog puta