Интервју: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ, публициста, Париз

     У прошлу среду било је 15 дана откад је одржано вече на Сорбони посвећено страдалном Косову, коме је Истина у свом претпрошлом броју посветила велики простор, доневши, уз неколико илустрација, високу беседу главног организатора и јунака  вечери  Комнена Бећировића,  као и краћу репортажу др-а Симе Мраовића, прилоге које су преузели неки српски сајтови, једни назначивши извор, други не назначивши.

БЕСЕДА НА СОРБОНИ ЗА ПАМЋЕЊЕ

И ПРЕЋУТКИВАЊЕ ЗА ПРИЧАЊЕ

     Беседа Комнена Бећировића, као и његово прекорно писмо Живадину Митровићу, директору Културног центра Србије у Паризу због бојкотовања скупа на Сорбони, круже у исељеништву. А једна канадска екипа која је снимила то изузетно вече на велику срамоту РТС-а и БК телевизије, припрема ДВД који ће ТВ ИСТИНА ускоро, чим се заврши обрада и обликовање материјала, донети својим посетиоцима. Већ смо из Канаде добили неколико снимака са екрана које Истина приоритено објављује за своје читаоце.

      Очекујући то филмовано сведочанство, замолили смо Комнена Бећировића, да нам исприча то славно вече којим се Србија, кроз мученичко Косово, увелико вратила на Сорбону, а које је, ма колико то изгледало невероватно, пропраћено до те мере муком од стране оних наших политичких и медијских званичника, иако им је дужност била да га обелодане. Међутим, они су из нехата, несвести, љубоморе, малодушности, или обичног слуганства према такозваној међународној заједници, то сакрили. Треба само замислити како би деловало на морал милиона Срба да су видели  на екрану овај скуп, а  не би остали равнодушни ни страни медијски и дипломатски представници у Београду,  јер истина је свемоћна, као сунце која осваја помрчине.

Разговарао:
Фотографије: ТВ екипа из Канаде

     ИСТИНА: Како је дошло до тога скупа чији већ сам назив Косово: питање цивилизације, поставља питање Косова у његовим правим најширим размерама?

Комнен Бећировић, 28. марта 2007. године држи на Сорбони историјску беседу о Косову грдном судилишту и разевропском губилишту!

КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ: Дошло је сасвим нормално, будући да једна група нас српских и француских угледних личности, у које спада Жан-Пол Блед, професор историје на Сорбони, већ годинама води неравну и неуморну борбу против хидре зла која не престаје да бљује свакакве лажи на српски народ, лажи пропраћене у два маха бомбама Нато-а, 1995 на Србе западно од Дрине, а затим 1999 на Србе у Србији и Црној Гори. Германиста, превасходно историчар аустријског царства у XIX-ом веку, Жан-Пол Блед, човек широких хоризоната, сасвим је разумео нашу ситацију па је увек на разним скуповима које је организовао, било на Сорбони, било у Народној скупштини, било у Сенату...

     Нарочито  од када је основао Сабор за Независност Француске, RIF, наравно у односу на Европску унију, настојао да се чује српски став кроз учешће на тим скуповима нас Срба или наших француских пријатеља. Ми смо, захваљујући њему, већ имали две сличне вечери на Сорбони,  крајем марта 2001 и 2004, узевши као повод кобне годишњице агресије Нато-а на Србију и Црну Гору. Осим Жана-Пола Бледа, Луја Далмаса и мене, на скупу 28 марта 2004, који смо назвали: Рањена цивилизација: од Косова до Месопотамије, учествовали су две значајне међународне личности, гласити швајцарски еколог, велики борац за спас Мораче и Студенице, а затим косовских храмова, Франц Вебер, и британски историчар и публициста Џон Лоухланд.

     Иако су те вечери биле врло успешне, ова последња од 28 марта, била је тријумфална. Она се одвијала се у троструком контексту: осма годишњца злочиначке агресије Нато-а на српски народ, одређивање такозваног коначног статуса Косова планом Мартија Ахтисарија, и излазак две књиге о Косову: прво, крајем 2006, најбољег превода Косовске епопеје на француски језик од стране дипломате и историчара Адолфа Даврила (1868), превода који сам приредио ; затим изласком, око 20 марта, моје књиге Косово апсолутног која обухвата нашу сакралну уметност на Косову и Косовску епопеју, посебно кроз њен изванредни пријем у Француској од 30-их година XIX до 30-их година XX-ог века.

     Наравно морало се бити достојно тога изазова, као и високе институције, Сорбоне, која нам је племенито и широм отворила врата, давши нам овога пута велики амфитеатр Гизо од близу 200 места. Нисам могао да подбацим па сам све учинио да вече буде успешно.

С десне стране Комнена Бећировића:
Жан-Пол Блед, Жан-Пол Бес и Патрик Барио

     ИСТИНА: Конкретно како се то одвијало ?

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Прво, требало је да моја књига, која је годинама стајала у рукопису, изађе на време, што сам успео сопственим трудом, а богме и трошком, као и разумевањем издавача Владимира Димитријевића, директора куће L Age d Homme, и  трудом његових сарадника, посебно Марка Деспота. 

Насловна страна
најновије књиге
Комнена Бећировића

И књига је изашла на недељу дана пред вече на Сорбони:  просто нисам могао да толико злато, толике надахнуте речи, толике узвишене похвале изречене од стране највиших француских и европских ауторита из области историје уметности и литерературе, и даље очајавају у рукопису, макар утрошио и последњи евро и остао са породицом на голој долини, као што вероватно и хоћу. Затим је требало наћи говорнике који су сви : легендарни генерал Пјер-Мари Галоа, историчар Жан-Пол Бес, и доктор Патрик Барио, здушно прихватили, изјавивши да им је то изузетна част.

      Потом сам ангажовао нашу Зорицу Терзић, рођену на Косову, али одраслу и школовану у Паризу, и која у себи спаја све лепе особине Српкиње и Францускиње, да рецитује на француском одломке из Косовске епопеје, као што сам ангажовао нашег пословног човека из Павиног Поља, старином из Роваца, инжењера Драгослава Гојака, да те стихове отпева на српском уз звуке гусала. Замислите, гусле  на Сорбони, у једном огњишту и светлишту светске културе ! А неке наше аветиње, поготово у Црној Гори,  брбљају како немамо куд с гуслама у Европу и како их треба заувек о клин  обесити!

     ИСТИНА : Је ли то она Зорица Терзић о којој сте говорили у једном од ваших ранијих интервјуа, коју су досманлије отерала са дужности секретарице Културног центра Србије у Паризу, кад су за директора те установе довели бившу стјуардесу Борку Божовић, а за амбасадора бившег рукометаша, бившег новинара Танјуга, без иједног објављеног чланка, потоњег саветника Светозара Маровића, Радомира Диклића, званог Бацко?

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Јесте, то је управо она, већ је тада била успешно превела избор песама Бранка Миљковића, а потада, у сарадњи са истакнутим француским теологом, Жан-Клод Аршеом,  Молитве на језеру владике Николаја Велимировића, те  Давидове псалме српске и светске књижевности XX-ог века.

Гуслар Драгослав Гојак на Сорбони
подсетио је галски дух на српску вертикалу
којој су се клањали највећи европски умови

Зорица Терзић. преводилац на француски Молитви на језеру Светог Владике Николаја, молитвено казује небески избор цара Лазара и нариче Косовку девојку на Сорбони

И док је стјуардеса беснела и харала по Културном центру, изјавивши у медијима да она хоће да га «деконтаминира» од нас српских и француских интелектуалаца, као од велико-српских националиста и милошевићеваца, Зорица се мучила и живела како је могла. Ни сам генерал Галоа, патријарх српске праведне ствари на Западу, није више имао приступа у Центру!

     Божовићкин патрон Диклић-Бацко нас је такође истиснуо с телевизије, причајући на једном оскуднм француском оно што њима одговарало, изјављујући, на пример, да има поштених Албанаца, што је свакако тачно али, кад му је новинар тражио да му наведе неколика, он, пошто се мало  премишљао, није нашао да наведе другога до Адема Демаћија, духовног оца терористичке УЧК-е!

     Пошто нас је са стујардесом истерао из Центра, наравно да је настојао да неутрализује свако даље распламсавање истине о Косову, тако да смо своје књиге промовисали у изнајмљеном простору.  А нас неколицина смо управо хтели и могли да од Центра направимо огњиште српске истине на Западу тим пре што се, након чудовишног злочина Нато-а над српским народом, била створила у свету права динамика те истине. То се могло урадити месец дана: имам о томе једно узалудно обраћање Коштуници, које треба да пронађем. 
      Али да завршим са Бацком и стјуардесом: ускоро се његова жена Ана Котевска, ћерка Брозовог македонског генерала, завадила на крв и нож са Божовићком, па је чемерни амбасадор завапио, ваљда ради мира у кући, код  МИП-а да стјуардесу враћаju у Београд, што му је услишено, како се наводно он сам не би вратио. Ето шта су све Коштуница и Ђинђић, доласком на власт, слали у  једну од великх светских метропола у којима нам се кројила судбина! Не би горе радили ни најцрњи српски душмани него што је радила, како у Француској тако и другде по свету, дипломатска багра Горана Свилановића, ондашњег шефа српске дипломатије.
     То је онај исти, да подсјетим, који је, пре но што ће то постати шеф српске дипломатије, падао на кољена пред српским злотвором Холбруком и преклињао га: «Ослободите нас Косова! Ослободите нас Косова». Наравно да Холбрука за то није требало много молити.

Стјуардеса Борка Божовић,
бивши кадар за ''културу''
у граду светлости

Уместо српких књига и
призора српског страдања,
у двометарском излогу КЦ-а
истицан је у време амбасадоровања
Бодгана Диклића
и његове саветнице,
бивше стјуардесе
Борке Божовић,
двометарски
пропагандни постер 
професионалног србомрсца
Бернара-Анри Левија,
Србија, нулта година,
у коме се сатанизовао Милошевић
и осуђивао српски национализам.
Стање се ни данас није променило!

     ИСТИНА : Све то има изванредно у вашем интервјуу Поразни учинак једног амбасадора, који се под тим насловом или под Париска исповест Комнена Бећировића, може наћи још увек на Интернету.  Али да се вратимо Сорбони: које сте друге проблеме имали, јесте ли се обратили нашим званичним представницима за помоћ?

     КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ: Посебан проблем ми је био ликовни део вечери, јер сам хтео да прикажем, прво кроз божанствене призоре наших светих храмова, Косово као земљу једне сјајне цивилизације или њених величанствених остатака, а затим Косово као грдно губилиште, као стратиште, као гомилу рушевина у које су га претворили  Шиптари под окриљем  Нато-а.

      А што се тиче обраћања званичницима, јесам, обратио сам се Живадину Митровићу, директору Културног центра Србије, као и Јасни Зрновић, министарки-саветници тобожњег српског амбасадора у Унеску, Драгољуба Најмана. Зрновићку сам срео зимус на промоцији колективне књиге скрпљене с коца с конопца о Косову коју је приредио власник једног париског ресторана Зоран Милинковић који не оклева да своје «мисли» о Балкану, ставља поред оних Венизелоса, једног од највећих грчких државника!  Том приликом ми је Јасна Зрновић ми рекла да је Најман већ месецима болестан, а да је она  пуно заузета подизањем малог детета. Као да Најман не може боловати нити она  дете подизати ван Унеска,  док се српска култура сурвава у понор!

     На жалост, ни једно од ово двоје наше дипломатске чељади, ни Митровић, ни Зрновићка, не само да ми ми нису ни одговорили него ни дошли на Сорбону ! А морам да кажем да ми је некад један од највећих људи XX-ог века, Андре Малро, одговарао након неколика дана, кад сам га молио да се зузме код Броза и његових сатрапа, за спас Његошевог храма на Ловћену, што је он племенито учинио. Као што ми је, истим поводом, одговарао Франсоа Моријак, носилац Нобелове награде, или кардинал Тисеран,  својевремено један од главних људи у Ватикану.

     ИСТИНА : Ми смо, као илустрацију једног од ваших текстова објавили факсимиле неких од тих писама. Него, што се тиче, бившег југословенског комунистичког, затим међународног чиновника, Драгољуба Најмана, је ли тачно да су му синови били жестоки антисрпски активисти током рата у Крајини и Босни?

Жан-Пол Блед, професор историје на Сорбони,
отвара скуп у амфитеатру Сорбоне
посвећен свечовечанској драми на Космету.
Светски умови хоће,
а неки српски чиновници неће!

Утицајни Француз др Патрик Барио
говори на Сорбони о страдању Срба

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Јесте, били су као острвљени зверови, летели су по Паризу да би стигли на све прохрватске и пробошњачке скупове и дивљали на њима, нарочито један од њих звани Борис! За то имају и фото докази, наиме слика како у време успеле контраофанзиве војске Републике Српске на Горажде, у априлу 1994, вандализују Српски односно онда Југословенски културни центар, у саставу хорде коју на је њега довео професионални србомрзац Бернар-Анри Леви. Неколико година касније, доласком досманлија на власт,  тата двојице млађаних Најмана, који се 70-их и 80-их бавио у Унеску спољним односима, економским развојем и васпитањем у Африци, и који већ уживао добру пензију и благоугодну старост...

НАЈМАН –
КУШНЕРОВО ТРЧКАРАЛО

     Наједном је извађен из нафталина и постављен за амбасадора Србије у Унеску где је и дан данашњи. Још бих додао и ово за Најмана: срео сам га на самом почетку 90-их као Кушнерово потрчкало: наиме организовао је један ручак нас неколицине српских интелектуалаца са Кушнером који се онда већ увелико бавио Босном, распаљивао своју криминалну причу о хуманитарном мешању у послове других држава,  да би ускоро позвао на бомбардовање босанских Срба, како би се наводно ослободили њихови логори за силовање муслиманки - аветлук који спречио председник Митеран.

Тренутак када је на Сорбони,
преко видео-бима,
Пјер-Мари Галоа, патријарх српске истине на Западу,
упутио поруку учесницима скупа

Бернар Кушнер,
професионални антисрбин,
изузетно симпатише
послушне Србе
Најмановог кова

     ИСТИНА :  Сећате ли се нечег посебног са тог сусрета ?

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Како да не ! Ја сам био једини који је Кушнеру рекао да су југословенски сукоби последица наслеђених антагонизама, у ствари продужетак Другог светског рата, што му није било нимало по вољи, јер је кварило његову теорију, па је одговорио сасвим баналном фразом, какве су иначе њему својствене, да је то прошлост и да треба гледати у будућност, док је Најман одобравајуће ћутао. После сам га срео у Удружењу страних новинара, кога сам члан, у време кад је Туђман хтео да преноси Павелића из Мадрида у Загреб. Питао сам га, држећи у руци чланак из Индепендента, како то да се он са својим истомишљеницима на то не оглашава, а користи  и најмању прилику да са истима диже галаму на Србе? У први мах му је било неугодно, али се одмах снашао и стао да мајмунише како о томе ништа не зна, тражећи да му дам чланак, што сам, пред 50 новинара, учинио.  Наравно да се о томе није чуо жив, него је наставио да таласа против Срба, ускоро предавши заједно са Бернаром-Анри Левијем пред камерама, на поклон Алији Изетбеговићу бодеж као симболичан знак да међународна заједница треба да помогне босанским муслиманима да се наоружавају против Срба.

Изетбеговић се том приликом враћао преко Париза са поклоњења у Меку.

     ИСТИНА: А јесте ли се више сретали са Најманом?

     КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ:  Јесам тек пре две-три године на једном пријему у Амбасади, једва се држао на ногама, био се толико изменио и остарио да га нисам препознао, али он мене јесте, па кад се ја на глас присетих да смо се срели на оном ручку с Кушнером, он поче да се правда како га он отада није видео, како он с њиме нема ништа, знајући да се Кушнер од тада потврдио и прославио као један од најљућих српских злотвора и да га ја, као таквог, третирам у неким од својих текстова.

Све у свему запањујуће је и скандалозно да један старац који се близи 80-ој, бивши комуниста и, као такав југословенски службеник у Унеску, затим саветник канцелара Хелмута Шмита, како ми је то онда рекао, а поврх свега нехришћанин...

Млађани Најмани, антисрпском оцу одани, на једном
од њихових хистеричних антисрпских дивљања у току
рата у Крајини и Босни вандализују просторије
Културно-информативног центра у Паризу

Метузалем из нафталина:
Драгољуб Најман

Како може такав да представља, и то изгледа доживотно, српску хришћанску културу у светској организацији! Као да за то нема нико способан међу стотинама хиљада образованих, родољубивих и полетних Срба и Српкиња !

     ИСТИНА : Својевремено се правдало Најманово наименовање у Унеску тиме што он има везе, као што му наша сорошевска штампа уписује у заслугу да су се, његовим залагањем, наши преостали косовски манастири, Патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница, Дечани, нашли под заштитом Унеска. 
      КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ :  Какве везе кад је већина његових савременика из Унеска већ одавно било,  2001, отишло у пензију или на онај свет!  И други су имали везе! Ја сам, на пример, одлично познавао Генералног директора Унeска током 90-их, Федерика Мајора. Имали смо изванредан  кратак разговор након једног симпозијума у Унеску, тако да кад смо се, после две-три године, поново срели, у оквиру Удружења страних новинара. Он ми је пошао у сусрет раширених руку и срдачно ми честитао на књизи о Малроу коју сам му био послао. Наложио је и своме секретару да прими досије о Морачи за чији спас сам се тада борио. 

      Уручио сам му са посветом и  монографију  на француском о српском косовском наслеђу коју је одушевљен прелистао.  На жалост, затајио је кад је дошло стани-пани: прво, кад му се наш велики пријатељ Франц Вебер, након свога пута са групом новинара на Косово , у јуну  1998, обратио да се, пред претњом Нато-а, огласи поводом споменика цивилизације на Косову, одговорио му је преко свог помоћника за Југоисточну Европу да Унеско може превасходно да се заузме за оне споменике који су већ под његовом заштитом, а да за остале може само да дадне свој став који је, на жалост, изостао. Као што је изостао након мог обраћања са Владимиром Волковим и Андре Гијуом, светској јавности, а посебно Федерику Мајору, у Фигару од 15 марта  1999, дакле  само на девет дана пре бомбардовања Србије и Црне Горе. Наравно да Мајор