Viena, 15. april 2007.

Интервју: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ, публициста, Париз

     У прошлу среду било је 15 дана откад је одржано вече на Сорбони посвећено страдалном Косову, коме је Истина у свом претпрошлом броју посветила велики простор, доневши, уз неколико илустрација, високу беседу главног организатора и јунака  вечери  Комнена Бећировића,  као и краћу репортажу др-а Симе Мраовића, прилоге које су преузели неки српски сајтови, једни назначивши извор, други не назначивши.

 

БЕСЕДА НА СОРБОНИ ЗА ПАМЋЕЊЕ

И ПРЕЋУТКИВАЊЕ ЗА ПРИЧАЊЕ

     Беседа Комнена Бећировића, као и његово прекорно писмо Живадину Митровићу, директору Културног центра Србије у Паризу због бојкотовања скупа на Сорбони, круже у исељеништву. А једна канадска екипа која је снимила то изузетно вече на велику срамоту РТС-а и БК телевизије, припрема ДВД који ће ТВ ИСТИНА ускоро, чим се заврши обрада и обликовање материјала, донети својим посетиоцима. Већ смо из Канаде добили неколико снимака са екрана које Истина приоритено објављује за своје читаоце.

      Очекујући то филмовано сведочанство, замолили смо Комнена Бећировића, да нам исприча то славно вече којим се Србија, кроз мученичко Косово, увелико вратила на Сорбону, а које је, ма колико то изгледало невероватно, пропраћено до те мере муком од стране оних наших политичких и медијских званичника, иако им је дужност била да га обелодане. Међутим, они су из нехата, несвести, љубоморе, малодушности, или обичног слуганства према такозваној међународној заједници, то сакрили. Треба само замислити како би деловало на морал милиона Срба да су видели  на екрану овај скуп, а  не би остали равнодушни ни страни медијски и дипломатски представници у Београду,  јер истина је свемоћна, као сунце која осваја помрчине.

Разговарао:
Фотографије: ТВ екипа из Канаде

     ИСТИНА: Како је дошло до тога скупа чији већ сам назив Косово: питање цивилизације, поставља питање Косова у његовим правим најширим размерама?


Комнен Бећировић, 28. марта 2007. године
држи на Сорбони историјску беседу
о Косову грдном судилишту и разевропском губилишту!

КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ: Дошло је сасвим нормално, будући да једна група нас српских и француских угледних личности, у које спада Жан-Пол Блед, професор историје на Сорбони, већ годинама води неравну и неуморну борбу против хидре зла која не престаје да бљује свакакве лажи на српски народ, лажи пропраћене у два маха бомбама Нато-а, 1995 на Србе западно од Дрине, а затим 1999 на Србе у Србији и Црној Гори. Германиста, превасходно историчар аустријског царства у XIX-ом веку, Жан-Пол Блед, човек широких хоризоната, сасвим је разумео нашу ситацију па је увек на разним скуповима које је организовао, било на Сорбони, било у Народној скупштини, било у Сенату...

     Нарочито  од када је основао Сабор за Независност Француске, RIF, наравно у односу на Европску унију, настојао да се чује српски став кроз учешће на тим скуповима нас Срба или наших француских пријатеља. Ми смо, захваљујући њему, већ имали две сличне вечери на Сорбони,  крајем марта 2001 и 2004, узевши као повод кобне годишњице агресије Нато-а на Србију и Црну Гору. Осим Жана-Пола Бледа, Луја Далмаса и мене, на скупу 28 марта 2004, који смо назвали: Рањена цивилизација: од Косова до Месопотамије, учествовали су две значајне међународне личности, гласити швајцарски еколог, велики борац за спас Мораче и Студенице, а затим косовских храмова, Франц Вебер, и британски историчар и публициста Џон Лоухланд.

     Иако су те вечери биле врло успешне, ова последња од 28 марта, била је тријумфална. Она се одвијала се у троструком контексту: осма годишњца злочиначке агресије Нато-а на српски народ, одређивање такозваног коначног статуса Косова планом Мартија Ахтисарија, и излазак две књиге о Косову: прво, крајем 2006, најбољег превода Косовске епопеје на француски језик од стране дипломате и историчара Адолфа Даврила (1868), превода који сам приредио ; затим изласком, око 20 марта, моје књиге Косово апсолутног која обухвата нашу сакралну уметност на Косову и Косовску епопеју, посебно кроз њен изванредни пријем у Француској од 30-их година XIX до 30-их година XX-ог века.

     Наравно морало се бити достојно тога изазова, као и високе институције, Сорбоне, која нам је племенито и широм отворила врата, давши нам овога пута велики амфитеатр Гизо од близу 200 места. Нисам могао да подбацим па сам све учинио да вече буде успешно.


С десне стране Комнена Бећировића:
Жан-Пол Блед, Жан-Пол Бес и Патрик Барио
САБОР УМОВА

     ИСТИНА: Конкретно како се то одвијало ?

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Прво, требало је да моја књига, која је годинама стајала у рукопису, изађе на време, што сам успео сопственим трудом, а богме и трошком, као и разумевањем издавача Владимира Димитријевића, директора куће L Age d Homme, и  трудом његових сарадника, посебно Марка Деспота. 


Насловна страна
најновије књиге
Комнена Бећировића

И књига је изашла на недељу дана пред вече на Сорбони:  просто нисам могао да толико злато, толике надахнуте речи, толике узвишене похвале изречене од стране највиших француских и европских ауторита из области историје уметности и литерературе, и даље очајавају у рукопису, макар утрошио и последњи евро и остао са породицом на голој долини, као што вероватно и хоћу. Затим је требало наћи говорнике који су сви : легендарни генерал Пјер-Мари Галоа, историчар Жан-Пол Бес, и доктор Патрик Барио, здушно прихватили, изјавивши да им је то изузетна част.

      Потом сам ангажовао нашу Зорицу Терзић, рођену на Косову, али одраслу и школовану у Паризу, и која у себи спаја све лепе особине Српкиње и Францускиње, да рецитује на француском одломке из Косовске епопеје, као што сам ангажовао нашег пословног човека из Павиног Поља, старином из Роваца, инжењера Драгослава Гојака, да те стихове отпева на српском уз звуке гусала. Замислите, гусле  на Сорбони, у једном огњишту и светлишту светске културе ! А неке наше аветиње, поготово у Црној Гори,  брбљају како немамо куд с гуслама у Европу и како их треба заувек о клин  обесити!

 

     ИСТИНА : Је ли то она Зорица Терзић о којој сте говорили у једном од ваших ранијих интервјуа, коју су досманлије отерала са дужности секретарице Културног центра Србије у Паризу, кад су за директора те установе довели бившу стјуардесу Борку Божовић, а за амбасадора бившег рукометаша, бившег новинара Танјуга, без иједног објављеног чланка, потоњег саветника Светозара Маровића, Радомира Диклића, званог Бацко?

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Јесте, то је управо она, већ је тада била успешно превела избор песама Бранка Миљковића, а потада, у сарадњи са истакнутим француским теологом, Жан-Клод Аршеом,  Молитве на језеру владике Николаја Велимировића, те  Давидове псалме српске и светске књижевности XX-ог века.


Гуслар Драгослав Гојак на Сорбони
подсетио је галски дух на српску вертикалу
којој су се клањали највећи европски умови
 
 
 
 


Зорица Терзић. преводилац на француски Молитви на језеру Светог Владике Николаја, молитвено казује небески избор цара Лазара и нариче Косовку девојку на Сорбони

И док је стјуардеса беснела и харала по Културном центру, изјавивши у медијима да она хоће да га «деконтаминира» од нас српских и француских интелектуалаца, као од велико-српских националиста и милошевићеваца, Зорица се мучила и живела како је могла. Ни сам генерал Галоа, патријарх српске праведне ствари на Западу, није више имао приступа у Центру!

     Божовићкин патрон Диклић-Бацко нас је такође истиснуо с телевизије, причајући на једном оскуднм француском оно што њима одговарало, изјављујући, на пример, да има поштених Албанаца, што је свакако тачно али, кад му је новинар тражио да му наведе неколика, он, пошто се мало  премишљао, није нашао да наведе другога до Адема Демаћија, духовног оца терористичке УЧК-е!
 
 

     Пошто нас је са стујардесом истерао из Центра, наравно да је настојао да неутрализује свако даље распламсавање истине о Косову, тако да смо своје књиге промовисали у изнајмљеном простору.  А нас неколицина смо управо хтели и могли да од Центра направимо огњиште српске истине на Западу тим пре што се, након чудовишног злочина Нато-а над српским народом, била створила у свету права динамика те истине. То се могло урадити месец дана: имам о томе једно узалудно обраћање Коштуници, које треба да пронађем. 
      Али да завршим са Бацком и стјуардесом: ускоро се његова жена Ана Котевска, ћерка Брозовог македонског генерала, завадила на крв и нож са Божовићком, па је чемерни амбасадор завапио, ваљда ради мира у кући, код  МИП-а да стјуардесу враћаju у Београд, што му је услишено, како се наводно он сам не би вратио. Ето шта су све Коштуница и Ђинђић, доласком на власт, слали у  једну од великх светских метропола у којима нам се кројила судбина! Не би горе радили ни најцрњи српски душмани него што је радила, како у Француској тако и другде по свету, дипломатска багра Горана Свилановића, ондашњег шефа српске дипломатије.
     То је онај исти, да подсјетим, који је, пре но што ће то постати шеф српске дипломатије, падао на кољена пред српским злотвором Холбруком и преклињао га: «Ослободите нас Косова! Ослободите нас Косова». Наравно да Холбрука за то није требало много молити.


Стјуардеса Борка Божовић,
бивши кадар за ''културу''
у граду светлости


Уместо српких књига и
призора српског страдања,
у двометарском излогу КЦ-а
истицан је у време амбасадоровања
Бодгана Диклића
и његове саветнице,
бивше стјуардесе
Борке Божовић,
двометарски
пропагандни постер 
професионалног србомрсца
Бернара-Анри Левија,
Србија, нулта година,
у коме се сатанизовао Милошевић
и осуђивао српски национализам.
Стање се ни данас није променило!

     ИСТИНА : Све то има изванредно у вашем интервјуу Поразни учинак једног амбасадора, који се под тим насловом или под Париска исповест Комнена Бећировића, може наћи још увек на Интернету.  Али да се вратимо Сорбони: које сте друге проблеме имали, јесте ли се обратили нашим званичним представницима за помоћ?

 

     КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ: Посебан проблем ми је био ликовни део вечери, јер сам хтео да прикажем, прво кроз божанствене призоре наших светих храмова, Косово као земљу једне сјајне цивилизације или њених величанствених остатака, а затим Косово као грдно губилиште, као стратиште, као гомилу рушевина у које су га претворили  Шиптари под окриљем  Нато-а.

      А што се тиче обраћања званичницима, јесам, обратио сам се Живадину Митровићу, директору Културног центра Србије, као и Јасни Зрновић, министарки-саветници тобожњег српског амбасадора у Унеску, Драгољуба Најмана. Зрновићку сам срео зимус на промоцији колективне књиге скрпљене с коца с конопца о Косову коју је приредио власник једног париског ресторана Зоран Милинковић који не оклева да своје «мисли» о Балкану, ставља поред оних Венизелоса, једног од највећих грчких државника!  Том приликом ми је Јасна Зрновић ми рекла да је Најман већ месецима болестан, а да је она  пуно заузета подизањем малог детета. Као да Најман не може боловати нити она  дете подизати ван Унеска,  док се српска култура сурвава у понор!

 
 
 
 

ДОСМАНЛИЈСКИ ЧИНОВНИК

''ВЕЋИ'' ОД НОБЕЛОВЦА

     У сваком случају, тражио сам од делегације из Унеска, као и од Културног центра, да ми ставе на располагање материјале о Косову, ако их имају, и уједно их позвао на скуп на Сорбону.

     На жалост, ни једно од ово двоје наше дипломатске чељади, ни Митровић, ни Зрновићка, не само да ми ми нису ни одговорили него ни дошли на Сорбону ! А морам да кажем да ми је некад један од највећих људи XX-ог века, Андре Малро, одговарао након неколика дана, кад сам га молио да се зузме код Броза и његових сатрапа, за спас Његошевог храма на Ловћену, што је он племенито учинио. Као што ми је, истим поводом, одговарао Франсоа Моријак, носилац Нобелове награде, или кардинал Тисеран,  својевремено један од главних људи у Ватикану.

     ИСТИНА : Ми смо, као илустрацију једног од ваших текстова објавили факсимиле неких од тих писама. Него, што се тиче, бившег југословенског комунистичког, затим међународног чиновника, Драгољуба Најмана, је ли тачно да су му синови били жестоки антисрпски активисти током рата у Крајини и Босни?


Жан-Пол Блед, професор историје на Сорбони,
отвара скуп у амфитеатру Сорбоне
посвећен свечовечанској драми на Космету.
Светски умови хоће,
а неки српски чиновници неће!
 


Утицајни Француз др Патрик Барио
говори на Сорбони о страдању Срба

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Јесте, били су као острвљени зверови, летели су по Паризу да би стигли на све прохрватске и пробошњачке скупове и дивљали на њима, нарочито један од њих звани Борис! За то имају и фото докази, наиме слика како у време успеле контраофанзиве војске Републике Српске на Горажде, у априлу 1994, вандализују Српски односно онда Југословенски културни центар, у саставу хорде коју на је њега довео професионални србомрзац Бернар-Анри Леви. Неколико година касније, доласком досманлија на власт,  тата двојице млађаних Најмана, који се 70-их и 80-их бавио у Унеску спољним односима, економским развојем и васпитањем у Африци, и који већ уживао добру пензију и благоугодну старост...
 
 

НАЈМАН –
КУШНЕРОВО ТРЧКАРАЛО

 

     Наједном је извађен из нафталина и постављен за амбасадора Србије у Унеску где је и дан данашњи. Још бих додао и ово за Најмана: срео сам га на самом почетку 90-их као Кушнерово потрчкало: наиме организовао је један ручак нас неколицине српских интелектуалаца са Кушнером који се онда већ увелико бавио Босном, распаљивао своју криминалну причу о хуманитарном мешању у послове других држава,  да би ускоро позвао на бомбардовање босанских Срба, како би се наводно ослободили њихови логори за силовање муслиманки - аветлук који спречио председник Митеран.


Тренутак када је на Сорбони,
преко видео-бима,
Пјер-Мари Галоа, патријарх српске истине на Западу,
упутио поруку учесницима скупа
 
 
 


Бернар Кушнер,
професионални антисрбин,
изузетно симпатише
послушне Србе
Најмановог кова

     ИСТИНА :  Сећате ли се нечег посебног са тог сусрета ?

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Како да не ! Ја сам био једини који је Кушнеру рекао да су југословенски сукоби последица наслеђених антагонизама, у ствари продужетак Другог светског рата, што му није било нимало по вољи, јер је кварило његову теорију, па је одговорио сасвим баналном фразом, какве су иначе њему својствене, да је то прошлост и да треба гледати у будућност, док је Најман одобравајуће ћутао. После сам га срео у Удружењу страних новинара, кога сам члан, у време кад је Туђман хтео да преноси Павелића из Мадрида у Загреб. Питао сам га, држећи у руци чланак из Индепендента, како то да се он са својим истомишљеницима на то не оглашава, а користи  и најмању прилику да са истима диже галаму на Србе? У први мах му је било неугодно, али се одмах снашао и стао да мајмунише како о томе ништа не зна, тражећи да му дам чланак, што сам, пред 50 новинара, учинио.  Наравно да се о томе није чуо жив, него је наставио да таласа против Срба, ускоро предавши заједно са Бернаром-Анри Левијем пред камерама, на поклон Алији Изетбеговићу бодеж као симболичан знак да међународна заједница треба да помогне босанским муслиманима да се наоружавају против Срба.

 
 

Изетбеговић се том приликом враћао преко Париза са поклоњења у Меку.

     ИСТИНА: А јесте ли се више сретали са Најманом?

     КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ:  Јесам тек пре две-три године на једном пријему у Амбасади, једва се држао на ногама, био се толико изменио и остарио да га нисам препознао, али он мене јесте, па кад се ја на глас присетих да смо се срели на оном ручку с Кушнером, он поче да се правда како га он отада није видео, како он с њиме нема ништа, знајући да се Кушнер од тада потврдио и прославио као један од најљућих српских злотвора и да га ја, као таквог, третирам у неким од својих текстова.

Све у свему запањујуће је и скандалозно да један старац који се близи 80-ој, бивши комуниста и, као такав југословенски службеник у Унеску, затим саветник канцелара Хелмута Шмита, како ми је то онда рекао, а поврх свега нехришћанин...


Млађани Најмани, антисрпском оцу одани, на једном
од њихових хистеричних антисрпских дивљања у току
рата у Крајини и Босни вандализују просторије
Културно-информативног центра у Паризу
 
 


Метузалем из нафталина:
Драгољуб Најман

Како може такав да представља, и то изгледа доживотно, српску хришћанску културу у светској организацији! Као да за то нема нико способан међу стотинама хиљада образованих, родољубивих и полетних Срба и Српкиња !

     ИСТИНА : Својевремено се правдало Најманово наименовање у Унеску тиме што он има везе, као што му наша сорошевска штампа уписује у заслугу да су се, његовим залагањем, наши преостали косовски манастири, Патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница, Дечани, нашли под заштитом Унеска. 
      КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ :  Какве везе кад је већина његових савременика из Унеска већ одавно било,  2001, отишло у пензију или на онај свет!  И други су имали везе! Ја сам, на пример, одлично познавао Генералног директора Унeска током 90-их, Федерика Мајора. Имали смо изванредан  кратак разговор након једног симпозијума у Унеску, тако да кад смо се, после две-три године, поново срели, у оквиру Удружења страних новинара. Он ми је пошао у сусрет раширених руку и срдачно ми честитао на књизи о Малроу коју сам му био послао. Наложио је и своме секретару да прими досије о Морачи за чији спас сам се тада борио. 
 
 
 

      Уручио сам му са посветом и  монографију  на француском о српском косовском наслеђу коју је одушевљен прелистао.  На жалост, затајио је кад је дошло стани-пани: прво, кад му се наш велики пријатељ Франц Вебер, након свога пута са групом новинара на Косово , у јуну  1998, обратио да се, пред претњом Нато-а, огласи поводом споменика цивилизације на Косову, одговорио му је преко свог помоћника за Југоисточну Европу да Унеско може превасходно да се заузме за оне споменике који су већ под његовом заштитом, а да за остале може само да дадне свој став који је, на жалост, изостао. Као што је изостао након мог обраћања са Владимиром Волковим и Андре Гијуом, светској јавности, а посебно Федерику Мајору, у Фигару од 15 марта  1999, дакле  само на девет дана пре бомбардовања Србије и Црне Горе. Наравно да Мајор није могао да иде против свога земљака Солане који је тада био Клинтонов и Олбрајтовин генерални секретар Нато-a.


Мадлена Олбрајт:
покровитељ свих могућих
Најмана и антисрпских
и српских ајвана 
 
 
 
 
 

 
Ричард Холбрук са шиптарским терористима
вежба смањивање Србије

НЕКА СЕ НАЈМАН НЕ КИТИ

ТУЂИМ ПЕРЈЕМ!
Све ово износим да би се поставило питање: где је онда био, шта је онда радио Драгољуб Најман да би убрзо засео у фотељу српског амбасадора у Унеску?!  

А што се тиче његове улоге у стављању поменутих косовских манастира под заштиту Унеска, у јулу  2006, ствар стоји овако:  ту је главну  улогу одиграла четворочлана Комисија Унеска, једва формирана на велико инсистирање српске владе и Српске православне цркве, а у тој Комисији руски византолог Алексеј Михаилович Лидов, приређивач недавно изашле књиге Културна катастрофа на Косову. Он у једном скорашњем интервјуу, објављеном у руским медијима, каже да Унеско, након извештаја Комисије, није хтео ни да чује да се одједном унесу сва четири манастира у светску  баштину, али да је то ипак учињено на његово велико инсистирање. Нека се, дакле, Најман не кити туђим перјем !  Утолико мање што се уопште није успротивио, него, напротив, сасвим сагласио да манастири уђу у културну баштину човечанства, не као део српског, већ косоварског наслеђа, управо онако како су хтели Шиптари !

     ИСТИНА : Јесте ли се обраћали амбасадору Предрагу Симићу и његовим сарадницима ?
     КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ : Јесам Симићу, и он једини који ми је одговорио и дошао са супругом и својим блиским сарадником Синишом Павићем на скуп на Сорбону.

Другима нисам, нарочито неком дипломатском жутокљунцу званом Михаило Папазоглу, наводно аташеу за штампу. Није се имало рашта, јер тај ми је, након изласка мог великог чланка у листу Аксион Франсез  од 1 фебруара, о независном Косову, као награди Албанцима за вишевековни злочин над Србима, саветовао да би боље било да сам га потписао са Жан или Жак, и да би он могао да га стави једино у неко полуписмено издање Борбе на француском, уместо да га, јадник, одмах стави на сајт МИП-а или бар Амбасаде, што он наравно није учинио. Не само да се није понудио да нешто помогне, бар у најави скупа преко сајта Амбасаде, пошто ионако ништа не ради, него није ни изволео доћи на Сорбону.

     Замислите, ја провео век на Западу, имао везу с највећим људима и уживао њихово поверење и пријатељство, писао у највећим листовима, проносио славу наших највиших вредности по свету, бранио их од зла домаћега, као Ловћен, Морачу и Студеницу, а затим, као косовске храмове, од зла туђинскога, и био свих ових година на голготи српске истине, а оно дошло по први пут јуче у Париз, па, уместо да ме пита за савет, себи дозвољава да ме учи памети! Ето каква се све неваспитана чељад, какве ништарије шаљу у наша дипломатска представништва по свету! Па се онда чудимо што нам се дешава ово што нам се дешава!

     ИСТИНА: Јесте ли благовремено  обавестили наше медије?

      КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ: Јесам, како да нисам! То је посебан скандал! Писао сам, већ 5 марта, мом познанику Александру Влајковићу, који се на РТС-у бави дијаспором у организацији Српска мрежа, на што ми је он одговорио тек 15, обавестивши ме да би радо дошао, сам обавио посао камермана и новинара, али да дирекција РТС-а није спремна да му плати пут и два-три дана боравка у Паризу како би долазак искористио да разговара са још неким личностима! Писао сам и новинарки РТС-а Светлани Вукмировић, која ме је још од прошлог лета преклињала да видим како би се приказало мало сурове косовске истине у Паризу. Ево прилике – писао сам јој - да се то учини на највишем месту и нивоу! Она ми је ми  одговорила да се веома нада да ће РТС послати Влајковића. Нада која се показала узалудна! Покушао сам и преко Тадићевог саветника, мог пријатеља Душана Батаковића који, као историчар Косова и као доктор историје на Сорбони, зна шта је Косово и шта је Сорбона, али, на жалост, није било реакције!

    Још сам писао 8 марта и Вањи Булићу на БК Телевизји, и подсетио га неколико дана касније, али такође није било реакције! А овамо се размећу и бусају у прса некаквим Српством и некаква мала крешти сваких пет минута: Мајко Србијо ! Обавестио сам и уредницу Културне рубрике Политике, Анђелку Цвијић, и предложио да некога пошљу или задуже да пропрати вече. Она се обрадовала тим пре што смо се својевремено сретали у Паизу, обећала да ће у својој рубрици најавити скуп и излазак моје књиге и Косовске епопеје Адолфа Даврила, што изгледа није учинила нити дала знака након скупа кад сам је упутио на сајт Истине да бар види како је било. Немам вести ни од Александра Влајковића ни од Светлане Вукмировић,  које сам такође упутио на Истину, као да их је неко, због мене, све изгрдио, што би ми било јако жао.

     ИСТИНА : Да ли је ико од политичких и медијских званичника показао потребно разумевање за један тако значајан подухват, као што је било вече на Сорбони?

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Јесте, Славко Живанов из Координационг центра за Косово и Метохију: како нисмо могли да успоставимо везу преко е-мејла, позвао сам их телефоном, запитавши их да ли имају материјале о пустошењу Косова, о спаљеним домовима, о профанисаним и порушеним црквама и гробљима? Он ми је одмах одговорио да баш имају на ДВД-у један филм од петнаестак минута који нема титлова ни коментара, али чији  су призори довољно речити да би га чак и Ескими могли разумети. Предложио је да, ако треба, неко одмах донесе филм или да га хитно пошље преко DHL-а на чему смо се сагласили, тако да сам пошиљку добио после 48 сати. Кад би  се и приближно тако радило и било свесно, као овај млади човек, друкчије би нам данас птице певале!

      Погледао сам филм: Косово претворено у језиву пустош, у једно велико згариште и стратиште, у гомиле рушевина, цркве сасуте у точила, поцрнели зидови попаљених домова и храмова, проваљена или обаљена кубета, оборени крстови, ослепљени и унакажени анђели и светитељи са Христом и Богородицом на фрескама, поцрнели зидови, поломљени гробови с просутим костима…  Свуда где је остало српске куће или цркве, бодљикава жица…У том кошмару  деца забринутих лица, уз пратњу ванземаљаца Нато-а, иду у школу,  крећу се прилике жена у црном које пале свеће над разваљеним гробовима, растуреним костима и лобањама… Међутим, све те страхотне призоре прати звук фруле и, као пригушени плач, пој женских гласова који се, као молитва, уздиже изнад тога пакла к небу, јер хришћанство не признаје коначан пораз, смрт и ништавило, макар они били тако стравични као што су на Косову.

      Требало је онда наћи стручњака-информатичара који ће од тога и са другим видео секвенцама и фотосима са Интернета, направити једну целину у трајању од пола сата и уклопити у систем power-point, како би се ваљано пројектовала. Један мој добри, али лаковерни пријатељ упутио ме на једног свог  пријатеља, постаријег француског слободног новинара за кога ми је гарантовао да ће посао обавити професионално тим пре што се тај за време бомбардовања Нато-а налазио у Београду и успоставио везе и са некима од мојих пријатеља. Међутим показао се као психички нестабилна личност и фантаста, будући да ме, након недељу дана договарања и једног тобоже срдачног виђења, издао само на три дана пред скуп,  под неким сасвим измишљеним изговором.

       ИСТИНА: Како сте онда ствар решили?

     КОМНЕН БЕћИРОВИЋ: Тако што сам се, у невољи, обратио младом информатичару Николи Шипчићу, сину мог пријатеља Рада и синовцу чувеног Влада Шипчића, који је, као последњи војник Краљевске војске у Отаџбини,  тринаест година хајдуковао по горама, прије но што је пао као жртва Брозове и Ранковићеве Удбе. Никола, који иначе ради у једном министарству, обавио је врхунски посао, додавши оним призорима ужаса које смо  добили из Београда, друге које смо нашли на Интернету, на пример како млади Шиптари узлећу на кровове цркава, јакају се са крстовима, ломе их  газећи и обаљују уз урлик светине.

      ИСТИНА : Да се, после ових дигресија које много осветљавају, опет вратимо на Сорбону: да резимирамо ток вечери.

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ: Док је публика заузимала места, испуњала амфитеатар, Никола је, ушанчен иза једног столића при дну дворане, из свог компјутера пројектовао на великом екрану слике наших светих храмова, Грачанице, Дечана, Патријаршије у свој њиховој лепоти и светској слави. Онда је домаћин скупа, професор Жан-Пол Блед, отворио вече уводном речју у којој је истакао да су српска поезија, посебно Косовска епопеја, и српска сакрална уметност биле велика тема на Сорбони и на Колеж де Франс, још од почетка XIX-ог века и да се том вечери само наставља једна велика и славна традиција. Навео је низ имена највиших тумача српске поезије и уметности, као што су Клод Форијел, Адам Мицкијевич, Сен-Рене Тајандије, Адолф Даврил, Ернест Дени, Шарл Дил и низ других. У ствари, професор Блед је, упкос свим пословима које има, нашао времена да уочи самог скупа прочита моју тек изашлу књигу Косово апсолутног, за разлику од наших који то ни досад нису учинили, а у којој су сабрани бисери највећих историчара, историчара уметности, византолога који су писали о Србији, посебно о Косову. Посебна занимљивост је била кад је професор Блед обзнанио да се налазимо у амфитеатру који носи име познатог државника, славног историчара, преводиоца Шекспира на француски, Франсое Гизоа коме је била управо посвећена прва збирка Српских народних песама, обухватајући и оне из косовског циклуса, преведена са немачког од стране списатељке Елизе Војар,  и објављене 1834.

      ИСТИНА : Пошто је тако лепо започело, како је вече даље текло?

     КОМНЕН БЕћИРОВИћ:  Пошто је један од предвиђених говорника, наш велики пријатељ генерал Галоа, који 29 јуна навршава 96 часних и витешких година, али који је у невероватној интелектуалној форми, није могао, због тренутне здравствене невоље тегобе, да дође на скуп, послао је краћу поруку коју је прочитао професор Блед, уз пројектовање Генералове слике на великом екрану, све пропраћено одушевљеним аплаузом. Онда је дао реч мени чије је слово изашло на Истини, а затим професору Жану-Полу Бесу, чија се кратка беседа одликовала највишом духовношћу, па онда доктору Патрику Бариоу, великом сведоку, већ 15 година, страдања српског народа, како у Босни и Крајини, тако и на Косову. Наша  излагања су такође била  од стране присутних најтоплије поздрављена.

Потом је на сцену ступила Зорица Терзић и узбудила присутне својим молитвеним појем  Лазаревог избора царства небеског и нарицањем Косовке девојке у ненадмашном преводу Адолфа Даврила, да су је и саму  у једном моменту спопале сузе и глас јој се загрцнуо, али се одмах, пошто смо јој додали мало воде, повратила и маестрално завршила уз буран аплауз. Међутим, како без гусала нема разговора ни на Сорбони, иза Зорице Терзић је наступио Драгослав Гојак који је, уз исконску јеку светог српског инструмента, која је испунила велики амфитеатр, сјајно отпевао у оригиналу стихове које је Зорица претходно изрецитовала.

      Затим је наступио ликовни део вечери који сам најавио као Подвиге међународне заједнице на Косову, део у коме је главну улогу одиграо млади Никола Шипчић. И док су се ређали паклени призори, све страхотнији један од другога, многи од присутних су плакали да би се чуо огорчен усклик масе кад се у врх екрана појавила виновница тога пакла, Медлин Олбрајт, у најгрозотнијем издању, са њеном чувеном реченицом која текла екраном: „Косово је најважнија ствар коју смо урадили на свету“. Да би се потом појавила, уз сличан излив огорчења, нарогушена друга антсрпска сподоба звана Бернар Кушнер са својом такође чувеном ликујућом реченицом након апокалипсе Нато-а над Србијом „Европа је рођена на Косову!“

    Огорчење је уступило место саосећању кад је на екран пројектована насловница књиге Les larmes du Kosovo – Сузе Косова – од Жоржа Нејрака, високог француског официра из састава Кфор-а, са овом кључном реченицом из његовог потресног сведочења о страдалном Косову: „Христос је разапет  по  други  пут  на  Косову“. Тиме је, након потписивања с моје стране две књиге, било закључено то славно и болно српско вече које је, уместо два, трајало скоро три сата тако да, кад смо излазили из хола, светла су већ била погашена у дворишту Сорбоне и нестрпљиви чувари већ полузатворили њену велику капију.

      ИСТИНА : Из свега што сте рекли, намеће се наравоученије:  хтети, знати и умети да би се нешто, да би се много постигло, али се указује и крајњи суноврат наше дипломатије која нити хоће, нити зна, нити уме још горе но у време Милошевића…

     КОМНЕН  БЕћИРОВИћ: Међу бројним реакцијама које су ми стигле након вечери била једна од стране доктора Алена Ротеа, баш у том смислу: „Браво на  одличној вечери, узбудљивој и тужној што се тиче судбине Косова, али та тема српских корена, тих разрушених задужбина, морала би да привуче пажњу европских народа, чак иако Американци не знају о чему се ту ради!  Штета што Срби неће да саобраћају на тај начин, мислим на оне у влади“. Све је овим речено!

     Јесте, Милошевић је велики грешник што је још у почетку упустио медијску борбу, што је ћутао кад је требало говорити – ја сам га још 1993 назвао немуштим владаром – , али је Милошевић био само алиби да се слама српски народ, пошто је домаће зло, вештом и плаћеном пропагандом заразило свет. Ови који су, после њега дошли, били су у великој заблуди да ће нас они који су нас до јуче сатанизовали и бомбардовали, наједном стати да хвале и милују па нису ништа чинили да се скине наметнута љага на Србе. Видели смо на делу ругло Свилановићеве дипломатије, а ни ова Драшковићева није цвеће, сем понеког ретког изузетка. Пре неки дан један уводничар пише у Политици поводом односа такозване међународне заједнице према Србији : «Сад знамо » , нешто  што смо  ми, будући на извору зла, савршено знали пре петнаест година.

      У ствари, једном створена антисрпска динамика није јењавала, него се појачавала, једно због нечињења с наше стране, а друго што политички и медијски људи на Западу, иако их је већина увидела да је рат Нато-а против Срба био погрешан, неће да признају да су погрешили, једни из чисто људске сујете, а други што су били плаћени. Истовремено наша некадашња браћа су настављала свој посао: Хрвати су освајали Монтенегро, уцењујући Ђукановића и његове због учешћа на дубровачком ратишту, Бошњаци су таласали Сребреницом и наручивали филмове о српским логорима за силовање, а Шиптари планетарно ширили лажи, наручујући књиге, као Историјски речник Косова Роберта Елсија, о томе како је Косово одувек било њихово, како је ослобођењем 1912, оно у ствари било анексирано од стране Србије, и томе слично.

     Треба само погледати последњу верзију Косово Википедије на Интернету! Па то је права лавина лажи, све сама измишљена прича којом се вешто обезвређује српски косовски мит, проглашава политичким и малтене извргава руглу, док права, док света истина о Косову очајава у библиотекама.  Пошто су нам узели и разорили косовску земљу, сада хоће да нам разоре културу, духовност, а то значи саму нашу душу!  А наши ћуте као онај Вођа из Домановића ! Ево већ шест година како сам био скупио све ове бисере које садржи моја нова књига Косово апсолутног за коју нико од стране државе није хтео да зна, него сам је једва на једвите јаде објавио. Па и кад сам је објавио, онда они којима је била дужност да је одмах прихвате и шире, бојкотовали су њену промоцију на Сорбони, као што већ пола године неће да знају ни да чују за Косовску епопеју Адолфа Даврила, уместо да је већ доживела друго или треће издање.

     Исто тако, ево већ више од пола деценије, како сам сочинио  читаву  Хронику албанског вишевековног зла на Косову под разним ропским режимима, турским, фашистичким и комунистичким, која историјским документима на 500 страна обара целу празну причу Роберта Елсија и других шиптарских лобиста, али та хроника, уместо да је већ одавно на великим светским језицима на Интернету, и даље чами у рукопису. Исто тако требало, да је било потребне памети, да ради Српска Светска Телевизија на којој би се пустало у свет и обзнањивало све оно што је током толиких година сакривано, затомљивано, затрпавано брдима лажи! Ово на Сорбони је била је само једна симболична светиљка у планетарној српској ноћи, само један тест да се, ако се прегне, може нешто, може много учинити !

     Међутим све док се буде вршио негативни избор наших дипломатских и медијских посленика, све док нашу политику и културу буду представљале неке ислужене комунистичке и мондијалистичке раге, неке стјуардесе и разне блесе, курирке, дукљанке, кадаријанке и кушнеријанке,  неки папази и мамлази, или шинтери бубашваба, који свој положај схватају, не као мисију о бити или не бити за сва времена, већ као ухлебије, проводњу и монденски живот, све дотле ће ствари стрмоглаво ићи на доле!  До последњег Србина и до последње стопе српске земље!
почетак
преузето са: ИСТИНА.АТ