КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ
Једна давно изговорена бесједа увелико актуелна

БЕСЈЕДА У МОРАЧИ 2000. ГОДИНЕ

 

Заиста,откад изрекох бесједу која слиједи на Госпођиндан 28 августа 2000 у Манастиру Морачи,неке ствари којих се онда дотакох,на жалост, у протеклих шеснаест и по година, веома су се погоршале. Наиме, политиком увијек истих властодржаца, разбратништво се продубило, њиховом удварању свјетским моћницима нема краја до те мјере да хрле у загрљај српског и свјетског злотвора Натоа сврставајући се против мајке Русије! Истовремено губљење самобити Црне Горе, њеним расрбљавањем, заузело је маха, док се авет потопа над величанственом земљом Морачом још више наднијела!

Такође демонске силе у чијој власти се нашао Запад, акоје су се онда биле испољиле над Србијом и Црном Гором, наставиле су да харају по свијету: у Авганистану, у Ираку, у Либији, у Сирији, у Украјини, очекујући да запале другдје. Са своје стране, Хашка инквизиција у служби исте пошасти, наставила је до дана данашњега осуђује и усмрћује Србе. Разбуктало зло без граница! Па је стога потребно истрајати у нашој борби без граница! Утолико прије што се отада, на добро свијета, Русија подигла и повратила своју моћ и славу.

Париз, 20 фебруара 2016.

 

Драга браћо и сестре,

Све вас најљепше поздрављам и свима честитам данашњи празник Успења Свете Богородице у окриљу чијег смо се храма окупили. Наш данашњи скуп је сасвим у духу оних сабора који су се кроз вријеме, посебно у пресудним тренутцима морачко-ровачке и српске историје, какав је овај сада, овдје одржавали. Да поменем само два од њих: онај 1608 под покровитељством патријарха Јована, и онај 1648 на коме је запатријарха српског изабран владика Максим. Оба та сабора имала су свесрпски ослободилачки карактер па су стога и оба та српска архипастира пострадила мученичком смрћу. Како не поменути и скуп главара 1798 на коме је одлучено смакнуће великог морачког душманина Хасен бега Мекића.

Заиста, ма шта причали наши садашњи Европејци и Западњаци чија се прича углавном састоји у повлађивању српским злотворима, да су овакви скупови анахрони и израз племенштине, ја који сам добар дио живота провео у Европи,доживљавам донекле овај данашњи скуп као један од најновијих догађаја из славене морачко-ровачке повијести.Прва ствар коју бих имао да вам кажем, тиче се управо судбине нашег величанственог морачко-ровачког поднебља над којим се, као што знате, већ неколико деценија наднио Дамоклов мач потопа. Само захваљујући залагању умних и племенитих људи код нас и у свијету, међу којима истичем великог швајцарског еколога Франца Вебера, ово светилиште вјере православне, ово огњиште слободе, ово свједочанство српског неимарског и умјетничког генија, још увијек постоји или је престало да, бар за сада, буде озбиљно угрожено.

Само захваљујући тим људима, такви споменици природе, као што су кањони Мораче и Мртвице у које су двије ријеке уложиле милионе година свога труда, нијесу потопљени! Само захваљујући тим људима, Божја и благословена змља Морача није претворена у уклету и расељену земљу! Само захваљујући истима, ми јутроснијесмо дошли до ове свете лавре, пливајући, у чамцима или у риболовачким чизмама, праћени крекетом жаба, већ уз исконски пој Мораче уз који су покољења Морачана и Ровчана овдје долазила.

У ствари, битка за Морачу, која се водила од 1987 дo 1991. била је не само добијена, него се о Морачи било толико прочуло да је она тада била уписана на Пријавну листу Унеска, како би се, као изузетно природно, историјско и културно подручје, ставила под заштиту свјетске организације чија је управо сврха очување природне и културне баштине човјечанства. Међутим, умјесто да буде поносна што се једној црногорској области пружила прилика да буде уврштена међу највише свјетске вриједности и да на томе поради, влада Црне Горе је, напротив, прије неку годину, повукла Морачу са пријавне листе Унеска и опет жестоко покренула питање градње централа на Морачи, тотално занемаривши све оно што су толики умни људи, наши и страни, рекли и написали у славу и одбрану Мораче!

Морача је тада, ништа мање него стављена на међународни добош!Друим ријечима, понуђено је оној страној компанији која уложи свој капитал у градњу електрана на Морачи да ће током читавих тридесет шест година располагати струјом са тих електрана и продавати је црногорској Електропривреди по свјетским цијенама, а да тек по истеку тога рока, значи тек негдје око 2030, централе на Морачи пређу у власништво Црне Горе. А до тада ће се вјероватно, умјесто хидроенергије, увелико користити сунчана односнокосмичка енергија по замисли нашег српског великана Николе Тесле.

На страну понижавајући карактер једног таквог стављања у најам славне српске земље Мораче, овдје запањује следеће: исти они који наводно праве еколошку државу, пресијецају , читавим низом брана долину Мораче,жилу куцавицу те државе!Исти они који на сва звона оглашавају да хоће у свијет, спречавају да се Морача уврсти у свјетска добра! Исти они који хрле у Европу, предају уништењу једно наше изузетно природно и културнодоброкоје представља Морача о којој су разни европски аутори најпохвалније писали! На крају, исти они који се заклињу у демократију и реформе, спроводе на крајње недемократски начин, једну најцрњих замисли из Брозовог тоталитарног времена, потапање долине Мораче са свим њеним природним и цивилизацијским добрима! Кажу да треба струје, али неће да чују да се може добити струје колико се хоће, и то без икакве штете, на другим црногорским водотоцима.

Браћо Морачани и Ровчани, сви смо ми, осим тога што смо власници наших кућа и имања, сувласници морачко- ровачких гора и извора, чудеса и небеса, величанственог Маганика, Тали, Градишта, Врмца, Поцког врха, Стожца, Зебоца и осталих висова што се к небу дижу. Сви смо ми за нашег пролазног живота судионици вјечности Мораче и Божјег бескраја ове светиње код које су се наши преци окупљали као што се ми окупљамо. Стога се тврдо надам да ћемо, свјесни тога, истрајати у одбрани Мораче од потопитеља, као што наши стари истрајаше у одбрани Мораче и Роваца од Турака.

Ево се мало дуже задржах на питању Мораче јер је кошуља ближа тијелу но вањела, и јер је ово ово право мјесто и прилика да се говорио судбини Мораче и Роваца утолико прије што нашу морачко-ровачку скупштину, као и остале широм Црне Горе, схватам мање као неку политичку oрганизацију, а више као удружење за његовање и очување регионалног или, да употребим праву ријеч,ма колико се она некима не свиђала, племенског идентитета. А имамо, Богу хвала, шта да његујемо и чувамо и да се чиме дичимо и поносимо.

Сада бих се донекле осврнуо на нашуопшту муку, на зло и несрећу, беспримјерне у у историји свијета, којих је већ читаву деценију жртва српски народ, а којима се још не види краја. Понекад ми се чини да је Провиђење намијенило Србима страдалну судбину нашег Господа Исуса Христа, како би се на њима испољило сво зло свијета и како би се свијет, запрепашћен сопственим ужасом,тргнуо и пошао путем очишћења и покајања. Али слаба је нада да би Клинтон, Олбрајтова и Коен, Блер, Кук и Робертсон, Шредер и Шарпинг, Ширак и Жоспен, Солана и Кларк и други српски злотвори који, на жалост, свакодневно столују у званичним црногорским медијима, могли ускоро доћи к себи, пошто су толико опијени и омамљени невином српском крвљу и несрећама.

Ако се некима међу вама чине прејаке ове моје ријечи, нека се опомену пакла Натоа који је осамдесет дана и ноћи бијеснио над српским народом; нека се опомену дестеина хиљада смртоносних птичуринашто су закривале наша небеса угасивши заувијек сунце многим српским синовима и кћерима; нека се опомену раскомаданих и сагорелих људских тјелесaте рањених људи, жена и дјеце обогаљених за цио живот;нека се опомену градова у пламену, апокалиптичних облака над Србијом, разрушених болница,школа, медијских кућа, цркава, гробаља, фабрика, електричних централа, мостова,погођених возова и аутобуса; нека се опомену радиоактивног и другог отрова којим су поменуте демократе и хуманисти засијали Балкан; нека се опомену масовног егзодуса Срба са Косова и шиптарског бијеса који се, уласком окупаторских Нато трупа у свету српску земљу, оборио на све што јесрпско.

Нека се сјете тих и других страхота које не бих данима избројио, па нека реку пред својом савјешћу и пред овим светим олтаром пред којим смо, да ли је било разлога за толику покару и помаму, за толика нечовјештва, све да су Срби имали сто пута више гријеха од онога што им је приписиван, а некмоли гдје нијесу, већ су само бранили, као што су то увијек чинили, своју земљу, своју слободу и своје достојанство. И ту треба одати посебно признање Војсци Југославије која је на себе херојски примила и с њоме се носила, највећу силу свих времена, авијацију Натоа. А увјерен сам да би исто тако биле дочекане и копнене снаге зликовачке алијансе да су дошле.

Па гдје су онда, браћо и сестре, корјени зла које данас потреса свијет и које је протеклих година тако страшно харало на Балкану, а затм на Кавказу: виновник тога зла је Запад који је, након поремећаја глобалне равнотеже настале падом Берлинског зида, уједињењем Њемачке, распадом Совјетског Свеза, нестанком Варшавског и јачањем Атлантског пакта, запао у искушење да загосподари свијетом и успостави оно што се зове нови свјетски поредак. При томе су употребили сва средства: економски и војни притисак, наметање свакојаких санкција, сатанизација путем моћних медија унапријед означене жртве, употреба демократије и људских права као Тројанског коња, а Хашког суда као инквизиције, регрутовање квислинга међу малодушнима и амбициозним партијским лидерима, распаљивање етничких сукоба између народа ондје гдје за то постоји тешко историјско наслеђе, као управо на просторима предходне Југославије.

О томе не може јасније говори чињеница да је Запад чијој су побједи над фашизмом увелико допринијели својим огромним жртвама руски и српски народ,подигао против ових управо оне народе који су су били највјернији Хитлерови савезници Хрвате, босанске муслимане и Шиптаре против Срба, а Чечене против Руса! У том завојевачком контексту Запада против Истока чији је циљ стављање Балкана под своје и сламање Русије, све што су Срби чинили у Крајини, у Босни и Херецеговини и на Косову, а Руси у Чеченији, чинили су то, и једни и други, у голој самоодбрани. И нема нимало сумње да би Русе задисила иста судбина као Србе, да они не располажу нуклеарним оружјем. У вези с тим, сматрам да је једини спас за српски народ, ако се ово зло и неправда над њим наставе, јесте да уђе у најтјешњи савез са Русијом, како би руски нуклеарни штит најзад замијенио Дамолков мач наднешен над нама.

Треба наставити већ предузете кораке у том погледу од стране наше Савезне владе, на примјер позвати прдсједника Путина да што прије посјети Србију и Црну Гору. А пошто је сада у употреби ријеч референдум, увјерен сам да би, ако Путин дође у Црну Гору, то заиста био своје врсте референдум у чији исход не требало сумњати.

За нас је сада најважније да зло које долази споља не погоршавамо злом изнутра, упуштајући се у подјеле и расколе попут оних којима смо платили страшни данак од 1941 до 1945, и које, ево више од поластољећа, нијесмо престали да испаштамо. Не дај Боже да нам се сада на зло окрене демократија, као што нам се онда на зло окренуокомунизам. Било би заиста страшно, нас недостојно и срамно да се крвимо због Клинтона, Олбрајтове, Блера, Кука, Билта, Солане и Кларка чију смо демократију искусили у виду најстравичније апокалипсе над нама, као што се крвисмо и себи јаде задавасмо због Маркас и Енгелса, Лењина и Стаљина, Броза и Пијаде!

Чињеница ја да, било онда кад смо од себе правили ругло од народа, бацајући једни друге у јаме, било касније кад је рушено највише знамење Црне Горе, Његошева капела на Ловћену, или пак данас кад се позивљу српски злотвари да наводно штите Црногорце од осталих Срба, чињеница је, дакле, да је Црна Гора сваки пут кад се одрицала српства, срљала у пинор зла и несреће, јер се одрицала себе саме, суштине своје, нечега чиме је вјековима живјела и највишом се славом прославила.

Стога, браћо и сестре, нађимо у себи довољно мудрости, трпељивости и душевне величине да наше распре превазиђемо и мирно их разријешимо. Не раздружујмо оно што су наши највећи људи, Свети Сава, Карађорђе, Свети Петар Цетињски, Вук и Његош једном заувијек здружили. Не дијелимо недјељиво, Црну Гору и Србију за коју владика Раде на умору, као последњу опоруку,рече: Србија је матица Српства. Не насладимо наше заједничке душмане који то једва чекају! Нарочито се не одрецимо нашег светог Косова које се, све и да није било свето, роз ово своје садашње страдањепосветило! Иако поробљено, разорено, оскрнављено, опустјело од Срба и кушнеризовано, Косово није за нас изгубљено све дотле докле живи у нашој души, као што је вјековима живјело и преживјело у души наших предака који га на крају ослободише и у крило Српства повратише. Што ћемо и ми, у над Бога, учинити.

Хвала вам на пажњи! Живјели!