Даме и господо, драги пријатељи, браћо и сестре,
       Ево нас окупљени у истој побожној ревности, у истом дубоком осећању правде, у истом духовном саобраћању да обележимо десету годишњицу мучеништва српског народа, жртве најнеправеднијег, најгнуснијег, најзлочиначнијег, најпрљавијег од свих ратова у историји човечанства, рата који је водио Нато против Србије током читавог пролећа 1999. И кад ово кажем, добро мерим своје речи, јер није се никад видела у историји света толика несразмера сучељених снага: са једне стране највећи и најмоћнији војни савез свих времена, Нато, укључујући деветнаест држава, представљајући близу милијарду јединки и располажући неограниченим средствима у свим областима, а са друге стране само једна земља, Србија, бројећи непуних десетак милиона душа и располажући занемарљивим војним, политичким, економским и медијским могућностима у поређењу са онима Натоа.
       Само по себи се разуме се да Србија није никад учинила ни најмању кривицу ни једној од држава злоћудог, хтедох да кажем злотворског савеза. Уствари она је само бранила најсветији део своје територије, Косово, против вековног албанског непријатеља. С дуге стране, овај рат, за разлику од осталих ратова, био је хемијски, радиолошки рат загађујући заувек природну средину и, према томе, убилачки, не само за оне који су га у датом моменту подносили, него и за покољења која долазе како људи тако и осталих живих створења.
       Међутим, у овом часу, пре десет година, Србија је била поринута у огањ и крв од стране бомбардера Натоа, који су се, прво, стотинама, попут птичурина које носе смрт, оборили на Србију и Црну Гору, у ноћи измећу 24 и 25 марта, да би затим наставили хиљадама и десетинама хиљада до те мере да су затамнили пролећна небеса Србије. Јер та злочиначка оргија се наставила током 78 дана и ноћи, без и најмањег застоја чак ни за Ускршњи празник, толико су били жедни зла наши хуманисти, виновници тога ужаса. Осредње вође великих нација, један Клинтон, један Блер, један Шредер, један Ширак са грозном Олбрајтовом и жалосним Соланом међу њима, наједном су се претворили у јахаче апокалипсе, потврдивши стару истину да нема веће покоре него кад осредњост умисли да је величина.
       Какав је био изговор за ту експлозију зла беспримерну у људској историји? Поглавице Запада су се умешале, а да ништа о томе нису знале ни појма имале, у историјски полумиленијумски сукоб између Срба и Албанаца током кога су се ови последњи, делујући у сенци разних ропских владавина, турске, германско-италијанско-фашистичке и комунистичко-титоистичкe,укоренили по цену најстрашнијег терора у средиште Србије, на Косово и у Метохију, поставши тако ту већина. Међутим лица које сам навео са хордама пропагандиста исто тако незналачких као и оне, али такође покверених и жедних зла, изопачили су тај дуги историјски сукоб у идеолошки, тачније у сукоб људских права. Наравно да су њиховој застрањности и у њиховој злонамерности, ове недостојне вође - не узимљући у обзир од тог вишевековног антагонизма до последњу деценију XX столећа у којој су Срби са Слободаном Милошевићем наводно вршили апартхајд, чак намеравали да истребе до последњег од милион Албанаца у тој области – просудиле су да треба најхитније помоћи овима последњима, макар по цену уништења читаве српске нације. Или бар њеног одбацивања у камено доба, како је завијао лажљиви Џими Ши из његове бриселске јазбине, док је његов шеф, скандалозни Клинтон упућивао из свог Овалног бироа, названог орални због блудних радњи које је ту обављао са својом приправницом, претњу да ће, ако треба, Србију бомбардовати месецима и годинама, наравно у име морала.
       Четворица великих агресора са гомилом њихових малих бедних пајташа, уверавали су да делују као арханђели Људских права и Демократије, иако су деловали само као најамници наследног албанског зла преко кога су савршено утаживали своју вољу за моћ, уствари амбицију да буду господари света у недостаку Русије, пошто се она тада налазила на коленима. Нису престајали да у њиховј рушилачкој акцији понављају, и то први Ширак у својим фамозним телевизијским обраћањима нацији, ову будалаштину: «Ми не водимо рат против српског народа, ми водимо рат против Милошевића!» А њихова острвљеност на српски народ била је утолико жешћа уколико се овај херојски супротстављао напасти. Наводно нису могли ни да се зауставе да не би изгубили образ, као да су га уопште имали.

Апокалипса Натоа над Србијом

       Какав је, међутим, био биланс те демонске акције Нотоа на Балкану назване, као врхунац цинизма, Милосрдни анђео? Око 4000 побијених људи, жена и деце, најчешће разнешених или угљенисаних, два пута толико рањених, прво стотине хиљада Албанаца, затим Срба бачених на путеве егзодуса, разрушени градови, инфраструктуре, фабрике, сурвани мостови, погођене школе, болнице, зграде са установама и медијима, намерно гађани возови и аутобуси у пуноj вожњи, разорена култна места и историјски споменици нарочито када се, након престанка ваздушног ужаса, покренула албанска пешадија Натоа... Српски мартиролог у овој убилачкој авантури Натоа на Балкану је без краја.
       Али оно што је најозбиљније јесте то да су натовци засејали тај део Европе неизлечивим злом осиромашеног уранијума и других токсичних материја, тако да су се канцерогене болести на том простору повећале за 200% у односу на период пре рата. Њихов злочин је захватио такође овај део васионе који је наш, јер са седамдесет хиљада летова које је извршила њихова авијација, они су ранили вечна небеса, избуцавши озонски омотач изнад јужне Европе и погоршавши тако ефекат стаклене баште и, према томе, општи климатски поремећај.
       Злочин је уродио црним плодовима у протеклих десет година на људском, еколошком, климатском плану, али такође на етичком и политичком, будући да су починиоци зла или њихови настављчи, истрајавајући у грешци, признали, у фебруару 2008, српско албанизовано Косово где неких сто хиљада преосталих Срба наставља да живи у гету, као независну државу, осакативши тако већ тешко рањену Србију за 15% њене територије, као и за хиљаду година њене историје и њене меморије.
       Такође њихово ругло од Хашког трибунала радило је за цело то време пуном паром хапсећи, судећи и осуђујући на тешке казне велики број одговорних српских цивлних и војних личности, док су се албанске вође умрљане крвљу, остављане на слободи, ослобађаване сваке опужбе или се промовисане у државнике. Једини успех којим могу да се жалосно подиче, јесте уморство Слободана Милошевића који им је, попут митског хероја, пркосио и претворио своју оптуженичку клупу у трибину српске истине замрачене и угушене годинама. Али како пакао не престаје да тражи нове жртве, управо су себи понудили за ову десету годишњицу свога непочинства, доживотну робију четворице српских генерала чији је једини злочин био што су херојски бранили своју земљу од агресије Натоа.
       Тада је лавеж хиљадуглаве медијске хидре стапајући се са тутњавом апокалипсе, толико заглушивао свет да се глас људи од правде и истине који се дизао на Западу да разобличи гнусобу, није могао пробити кроз ту паклену вреву. Но кад се врева једном стишала, а букачи Натоа умукли заузети варењем својих непочинстава, ево како глас тих људи оданих правди и истини не престаје да, упркос завери ћутања која траје, осваја, да јача, да се шири свих протеклих година да би се слио баш ових дана бројним скуповима по свету, сличним овом нашем, у једну силну симфонију Истине о разбојништву Натоа у Србији. И сваки од тих скупова представља по једну победу над Натоом који на себе узима да буде чувар света, док уствари постаји опасност да постане његова пошаст, као што то показују његови стравични подвизи у Србији, у Ираку, у Авганистану или мрачне намере које Савез плете са својим украјинским и грузијским пајцем против Русије. Ипак може се наслутити дан кад ће се, под теретом својих злочина, сурвати та несрећна алијанса као и све што почива на лажи која је зло и отац зла, да наведемо реч из Јевађеља која се проверила много пута кроз Историју. Исто тако ваља подсетити да, за разлику од суда људи, суд Историје не зна за застеравње злочина, већ напротив, суди их много строжије са временом које пролази.

Пјер-Мари Галоа и Комнен Бећировић на комеморативном скупу 25 марта 2009 у Паризу

       Наш данашњи скуп има ту особитост што је он знаковито обележен појавом једне монументалне књиге посвећене човеку који, већ готово двадесет година колико траје голгота српског народа, није престао да буде уз њега, често по цену дубоке немилости у сопственој земљи, и који се, како својом стаменошћу тако својом одмаклом доби, сматра данас патријархом српске праведне ствари у свету, Пјер-Мари Галоа. Он је учинио највиши напор да буде вечерас са нама и да бриљантно наступи, као што је то управо учинио, али је такође био пре неки дан, посредством слике, на велоком међународном комеморативном скупу у Београду где је његова снимљена порука, пројектована као увод на екрану, поздрављена аплаузом од стране хиљаду присутних, порука коју су сутрада пренеле новине.
       Управо захваљујући заједничким напорима аутора Кристијана Малиса и издавача Владимира Димитријевића, ова биографија је могла је да изађе за ову комеморацију. Јунак ове књиге и њен аутор који је сасвим на висини свога сижеа, довољно је сами по себи препоручују, да бих вам о њој говорио, али ћу ипак рећи, пре но што завршим, неколико речи.
       Ова књига је сага, епопеја једног изузетног, једног надмоћног човека чији се живот поистовећује са његовим столећем, наравно у оном што оно има као најбоље: херој у борби за слободу света против нацистичког ропства током Другог светског рата; творац француске нуклеарне доктрине да би Француска могла да одлучује о сопственој судбини сасвим независно и да не буде увучена у сукобе који нису њени, као што је, на жалост, ушла, следећи ратоборну Олбрајтову, у рат против своје вечите савезнице Србије; геостратег чије су књиге о атомском добу у које је човечанство ушло након Хирошиме, постале приручници политичких људи првога реда или тако значајних мислилаца као што је био Рејмон Арон; теоретичар одвраћања сматрајући да је довољно стотинак нуклеарних бомби па да се обесхрабри сваки потенцијални противник, уместо да их се нагомилавају десетине хиљада, као што су тада чиниле Сједињене Државе и Совјетски Савез, одајући се ономе што он назива нјвеће расипништво у историји; аутор чувене Геополитике која је постала библија свих оних који ће се окушати у тој дисциплини, затим низа дела о збивањима с краја XX и почетком XXI века којима се коначно потврђује као мислилац, као мудрац, као савест Француске и једна од савести Запада. Тако он испуњава мисију, о колико неопходну, у једном времену у коме харају и множе се, као ћелије рака у организму, преваранти, бедни учитељи и лажни пророци, подстрекачи на убиство читавих нација, обучени у белу тогу хуманиста која се ускоро натопи крвљу невиних.
       Да, има се понекад утисак да, ако је Провиђење учинило да Пјер-Мари Галоа толико траје, то је управо стога да би могао да што дуже времена игра ту велику улогу која је његова. Рођен 29 јуна 1911, пошто је тек протеклo првo десетлеће XX столећа, изгледа да му је Провиђење заиста сасвим доделило, не само да пређе врх свога столећа, већ да се продужи током читаве ове прве деценије садашњег века, да би могао да настави до крајњих граница омеђенох човеку, да зрачи својом мишљу у једној Француској и у једном свету у којима се све више стамњује.
       То је стога што Пјер-Мари Галоа спада међу изабранике Провиђења и што је он сада као такав, како својим делом тако својом часном старошћу, ризничар вечне Француске. Он такође представља стални пример за све нас, пошто он ни од 98 година не посустаје нити одустаје од борбе за правду и истину, то ми други, много млађи од њега, немамо никакво право да у њој посустанемо нити да од ње одустанемо, утолико мање што та борба урађа плодовима, као што то показује наш данашњи сусрет и толико других наше браће и сестара широм света. А најбољи доказ за то је што, док се наше истините речи разлежу ових дана поднебесјем, наши противници, тако грлати пре десет година, сада ћуте и скривају се у њиховим пећинама лажи!
       Додуше, ми смо много пропатили и поднели, то је изгледа наша судбина, али сетимо се оне јеванђеоске речи: благо ономе ко претрпи до краја.