Прилог истини о рушењу Његошеве капеле

 на Ловћену од стране Аустрије, 1916

БЕЧ СЕ СТИДИ ЗЛОЧИНА,

А КОМУНИСТИ ПОНОСЕ

      Како сам, јесени 1971, открио у бечким архивама документа о том злоделу које су комунисти и њихов данашњи расрбљени пород навалили на краља Александра

      У њиховом неограниченом безакоњу комунисти су током своје полувековне владавине оптуживали краља Александра за сва могућа зла па су га тако називали и монархо-фашистом, иако је краљ Александар са аустријским канцеларом Долфусом, био прва знаменита жртва фашизма у Европи. А да би могли да сруше једну од  највећих светиња српског народа,  Његошеву капелу на Ловћену, и на њеном месту, у спрези баш са онима који су зликовачки уморили краља Александра и велики део његовог народа, подигну садашње сатанско здање, измислили су причу како је краљ Александар, срушио Његошеву капелу, иако ју је управо он, након њеног рушења од стране Аустрије 1916, био обновио!

Краљ Александар I Карађорђевић,
нећак великог Његоша,
обновитељ Његошеве капеле
коју су срушили Аустријанци 1916

     Ту причу су гневно преузели и до крајњег безумља довели данашњи расрбљени потомци комуниста, Дукљании остали Монтенегрини, упркос признању па чак и покајању саме Аустрије да је то она учинила, а нарочито упркос постојању бројних историјских документа, како наших тако и аустријских, која о томе сведоче! Али безаконици не би били оно што су кад не би, како вели Свето писмо, сами себе, а самим тим и друге, лагали у очи!

     Будући да су Његошев храм и прах једноставно делили судбину српског народа, састрадавали са њим у току Првог светског рата, недело Аустрије било је толико  очито да га није било потребно посебно ни доказивати све док комунисти, иако су били унели врх Ловћена са капелом у грб њихове републике Црне Горе, нису покренули,  почетком 50-их, акцију за њено рушење. Ова је добила у убрзању након сусрета Јосипа Броза и Мештровића на Брионима јула 1959, кад је Мештровић изјавио Политици да је «Тито највећи човек кога су у читавој својој историји имали Срби и Хрвати и остали наши народи – заједно!»

     Како да, после једне такве похвале и ко зна још све чега, антисрпска аждаја која је неограничено располагала српским добрима, српским земљама поклањајући их другима, српском историјом бришући је, као што је немилице трошила српске животе да би се се зацарила, не дадне на поклон Ловћен проусташи Мештровићуна који је он претендовао још док је био дворски вајар краља Александра?

     Међутим, будући да је врх Ловћена са Његошевим храмом био толико урастао у душу и у свест Срба,  подухват против Ловћена изгледао је сасвим безуман и отпор је био толико велики да је требало да прође седамнаест година откад је, у зли час, Блажо Јовановић, 1951, покренуо идеју устоличења Мештровића на Ловћен, а Броз је аминовао и стао иза ње, да она почне да се остварује. Пресудан моменат за то био је Брозов долазак на Цетиње у мају 1968, кад  је изричито наредио да се приступи рушењу светилишта на Ловћену и градњи Мештровићевог чудилишта.  У ствари требало је да се, уместо Капеле, направи нека врста павиљона у коме би се посетиоци наводно могли дивити Мештровићевом стално изложеном кипу Његоша. Иако потпуно промашено дело, обична карикатура Његоша, како је говорио сам Крлежа, нико није имао ништа против да се оно постави у Биљарди на Цетињу, а да Капела остане онде где је, онаква каквом ју је освештало време у души  читавих покољења црногорског и целог српског народа.

Бољшевик Броз предаје усташи
Ивану Мештровићу - хрватска
солидарност обавезује -
највиши олтар Српства,
лета 1959 на Брионима

     Међутим циљ је био управо да се нанесе удар целокупном, посебно црногорском српству, да се разори храм који је надвисио све српске храмове, као што је Његош својим генијем надвисио све српске песнике.

Освајач Ловћена и поробитељ Црне Горе, генерал,
касније фелдмаршал ХЕРМАН КЕВЕШ (von Koevesshaza),
окружен официрима свога штаба,
у Котору јануара 1916.
Лево од њега стоји аустријско-мађарско-хрватски генерал СТЕФАН ШАРКОТИЋ, узурпатор звања (von Lovcen).
У позадини карта Црне Горе и дела Албаније!!!

     Да то остваре, комунисти су нашли изговор да Капела није била аутентична, она што је Његош подигао 1845, као да је то она уопште могла бити, будући да је поробљивач срушио и из ње прах Његошев на Цетиње спуштио. Али су они то потпуно занемаривали и, у својој наопакој логици, сав грех рушења Капеле стављали на душу краља Александра, њеног обновитеља у заједници са митрополитом црногорско-приморским потоњим патријархом српским, Гаврилом. У ствари овај је објаснио краљу Александру да не трба да прихвати пројекат паганског споменика од стране  свог дворског вајара Мештровића, да Његошу, као православном владици, не одговара никакав други споменик до онај што је сам себи подигао и који је, као такав ушао у свест целих нараштаја.

     Краљ  је то здушно прихватио, давши пола милиона динара са златном подлогом за обнову Капеле, док је Мештровић тражио за своју грдобу од споменика читавих 12 милиона! Такође васкрс Ловћенске светиње, значио је да је подухват велике царевине против српског народа пропао и да се овај  показао, како физички тако духовно и морално, несаломив.

Треба доказивати очигледно:

 да је Његошеву капелу
разорила Аустрија

      Пред силном дреком која се подигла на краља Александра, у којој је предњачио некадашњи незахвални стипендиста краља Александра и Брозов хагиограф Владимир Дедијер, требало је доказивати да Краљ и Црква нису срушили већ обновили Капелу, да је она остала исте величине, истог облика, истих димензија, да је имала исту намену и сачувала исту високу симболику, као она прва.

Медаља генерала Хермана Кевеша
са његовим ликом с једне, и Ловћена
приказаног са серпентинама, с друге стране

     Шта више, била је пуно изгледнија од  прве с обзиром на могућности у Његошево доба и оне у Александрово. А, како је безаконике тешко убедити у најочитије ствари,  требало је, по први пут, озбиљније посегнути и са доказима с аустријске стране, све у циљу да би се спречила катастрофа на Ловћену.

И поред овог жалосног стања у које су Његошеву
капелу коју је провалила аустријска хаубица,
претворили елементи, ипак су Брозови безаконици
и њихови наследници отпужили Краља Александра,
њеног обновитеља, да је он њен рушитељ!

     Човек који је у том послу одиграо огромну улогу био је историчар, теолог, стручњак за југословенско-пољске односе, једно време секретар патријарха Гаврила, његошолог Љубомир Дурковић-Јакшић, родом из села Врела испод Дурмитора. Он је, прво у свом овећем раду Историја Његошеве задужбине на Ловћену, изашлом 1969, затим у брошурама, Његошева црква на Ловћену под заштитом закона и Истина о Његошевој последњој вољи  и аманету штампаним 1970, и на крају у обимној књизи Његош и Ловћен,  на близу 400 страна, објављеној почетком 1971, благовремено изложио кроз мноштво докумената историју Његошеве капеле на Ловћену.

     Показао је сву неоснованост и неодрживост оптужби на краља Александра и на Српску православну цркву. Та  књига је постала приручник свим браниоцима Његошевог Ловћена, међу којима и аутору ових редова који би, без аргумената садржаних у Дурковићевим радовима, тешко могао покренути међународну кампању за спас српског Синаја и Патмоса.

     Кад сам се одлучио на тај корак, након мога ходочашћа на Ловћен лета 1969, још нисам био у директном контакту са професором Дурковићем, али је до њега дошло крајем те године кад смо разменили честитке за 1970, а затим писма са заглављем Његошеве задужбине на Ловћену. Наравно да се бескрајно обрадовао првим написима који су почели излазити у пролеће и лето у светској штампи у одбрану Ловћена и Његоша па је у лето 1971 дошао на виђење са мном у Париз, јер мени, после мојих новогодишњих порука упућених Брозовим црногорским и другим сатрапима на честитци са ликом Ловћена, после низа чланака...

Краљ Александар враћа Ловћену Његошеву божанску
круну и урну Његошевог праха: Обновљена Капела 1925

     Још чујем, преко понора времена, како му се из наше собе у хотелу Клима наспрам Терезијанума, Патриција обраћа од стране Херте телефоном да њен супруг проучава окупацију Црне Горе од стране Аустро-Угарске, посебно заузимање Ловћена на коме се налазила црква владике и песника Његоша …, и како је он прекида речима: «Aber gnдdige Frau… Али, поштована госпођо, ја сам био, као кадет у војсци мога оца генерала Кевеша, која је заузела Ловћен у јануару 1916, и стојим на располагању вашем супругу да му помогнем у његовим истраживањима.»

     Сутрадан, кад се сретосмо у кафани Захер, имао сам пред собом повисоког старијег сувоњавог човека седих власи, широке културе и одличног познавања француског језика, што је за мене било битно с обзиром на моје непознавање немачког. Показао се врло предусретљив, једно што је то била прилика да се оживи прича на његовог оца, прворазредног актера тих збивања, друго што је, као историчар провео век у архивама и знао значај историјских докумената, и треће, што му је било незгодно што је његова земља починила недело на Ловћену, за које није знао самим тим што је био обичан војник и што је са својим оцем, већ у марту 1916, био премештен на други фронт.

Др Љубомир Дурковић-Јакшић, чије ће име бити
уписано златним словима у будућем обновљеном
Његошевом храму на Ловћену

 
Насловна страна књиге
Љубомира Дурковића-Јакшића: Његош и Ловћен
(1971), правог приручника бранилаца Његошеве задужбине на Ловћену

     «Драги мој Љубо, добио сам твоју карту из Варшаве, а надам се и ти моју из Беча. Остао сам дуже но што сам намеравао. Разлог томе свакако погађаш: сем оних ствари које сам ти наговестио у карти, открио сам и неке друге. Али да ти прво поновим оно што сам ти писао на брзину.

      Већ првих дана срео сам господина Гезу Кевеша, др-а философије, историчара и бившег кустоса Ратног музеја у Бечу. Он је син генерала, касније фелдмаршала барона Хермана Кевеша фон Кевешазе (Hermann Koevess von Kоеvesshaza 1854-1924), команданта Треће аустријске армије која је, јануара 1916 године, заузела Ловћен и Црну Гору. Др Кевеш, коме је сада 75 година, учествовао је бици за Ловћен као кадет у артиљерији. Остао је у Црној Гори до марта 1916, кад је са својим оцем отишао на италијански фронт. Познавао је  много личности чија су имена важна из времена окупације Црне Горе од 1916-1918, као Вебера, Брауна, Хубку, Клам-Мартинића,  Саркотића, Тролмана, Портеншлаг-Ледермајера, итд.

Казивање барона Гезе Кевеша који ме уводи у бечке архиве.

Саркотић фон  Ловћен, Троллманн фон Ловћенберг…

     Кад је, после пада Београда, генерал Кевеш у својству команданта Треће армије дошао (преко Новог Сада, Београда, Аранђеловца, Горњег Милановца, Чачка) у Срајево 30 децембра 1916, на станици га је дочекао с великом парадом и почастима, генерал Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине.

     Тек што је сишао с воза, генерал Кевеш, сада Саркотићев предпостављени, почео је да виче на њега, говорећи да он иде на Ловћен и Црну Гору, да су његова кретања тајна, а гувернер га дочекује с парадом! Саркотић се правдао: да је то жеља народна, да народ хоће да дочека победиоца.

      Саркотићеве јединице (Бошњаци које наводиш у књизи) ушле су у састав Треће армије и кренуле на Ловћен, једне преко Боке, друге преко Херцеговине, јер је Саркотић био јако нестрпљив. (Види књигу Новице Ракочевића.) Међутим, по причању др-а Кевеша, сам Саркотић није учествовао у бици за Ловћен, него је тражио од главнокомандујућег, и њему самом предлагао, да битку посматра са једног аустријског бојног брода из Боке Которске.      Тако је и било. “Официри из штаба мога оца нашли су да је то помало смешно” – каже др. Кевеш. Његов отац остао је у Срајеву, рекавши да хоће да буде у центру операција.

     Главнина снага против Ловћена састојала се од Саркотићеве Armee-gruppe и XIX –ог корпуса у чијем је саставу била Веберова 47–ма пешадијска дивизија и артиљеријска бригада под командом пуковника (оберст) Портеншлага (Portenschlag-Ledermayer). Командант корпуса био је генерал Игнац Тролман (Ignaz Trollmann). Он и Вебер су одликовани за заузимање Ловћена Крстом Марије Терезије (Ritterkreutz des Millitaer-Maria-Theresian Ordens).

Почетак писма Комнена Бећировића барону Гези Кевешу

Факсимил писама Љубомира Дурковића-Јакшића
са заглављем Ловћена Комнену Бећировићу
након његових истраживања у Бечу

     Касније су и Саркотић и Тролман тражили од цара Карла титулу фон Ловћен. Цар је позвао генерала Кевеша и питао га да ли он има нешто против претензија двојице генерала на ту титулу, будући да им је он био прдтпостављени и на челу армије која је заузела Ловћен. Кевеш је одговорио да нема и да је он већ ионако von Kоеvesshaza.Тако су два претедента била задовољена: један је добио титулу Sarkotic von Lovcen, а други, да не било исто, Trollmann von Lovecenberg.

     У Бечу је такође почела да се ствара цела иконографија око Ловћена. Влада је одмах послала једног уметника да изради слику Ловћена. Овај је то учинио насликавши масив Језерског Врха (наравно без Капеле) виђен, колико сам разабрао на фотографији, са Иванових Корита. А сам генерал Кевеш, који је каваљерски уступио својим колегама титулу von Lovcen, дао је ипак израдити медаљу са својим ликом, именом и натписом 11.I.1916., на једној страни, а на другој са ликом Ловћена (такође без Капеле) који окомито пада у море у коме се види аустријско бродовље.      Уметник је некакав Thiede. Генерал Кевеш је био наручио још једну сличну медаљу, осталу недовршену, јер је уметник, опет некакв Schwertner, нагло умро. Види се само генералов лик, док је друга страна празна, а требало је да буде Ловћен.

     Др Кевеш, који ми је све ове ствари показао у својој личној архиви, каже да се сећа како је овог Швертнера влада слала у Црну Гору да прави скицу Ловћена за поменуту медаљу. Др Кевеш ми је такође показао и једну велику слику свога оца, окруженог његовим штабом у Котору, после пада Црне Горе. У позадини је карта Црне Горе и дела Албаније. Слика се налази у Ратном музеју, али је привремено код др-а Кевеша.

      Он има у својој архиви и први број Цетињских новина на немачком и српско-хрватском (хрватски дијалекат) од 18 коловоза 1916. Има такође копију оног писма краља Николе Фрању Јосифу.       Претпостављам да се ова документа налазе и у нашим архивама, пошто се сећам да цитираш Цетињске новине.

     У Дворском и Државном архиву (Haus-Hof-und Staats-Archiv) нашао сам цео досије о рушењу Капеле  и преношењу Његошевих костију 1916. Све има: извештај са Цетиња, писма Е. Ота, грофа Турна, наредба односно одобрење Буријаново (писано његовом руком) да се владика Раде (тако пише) пренесе по ноћи, телеграм после извршеног чина, итд.

Факсимил одговора барона Гезе Кевеша
Комнену Бећировићу, од 21. новембра 1971

Факсимил чланка Пјера Ризмонда у Die Presse
од 13/14 новембра 1971, о настојањима Комнена Бећировића да се врх Ловћена са његовим храмом спасе

      Све се углавном слаже са верзијом  коју си дао дао у својој књизи, само, колико ми се учинило на први поглед, та документа нису најповољнија по митрополита Митрофана: стиче се, на жалост, утисак да је ствар лако упустио, да се чак саглашује са представницима аустријске власти, само их предупређује шта ће народ рећи и, што је најгоре: нема писменог протеста Митрополитова.   

     Како сам био понео твоју књигу са собом, морам ти признати да ми је лакнуло кад сам, вративши се из Архива, увече у хотелу прочитао оно што ти наводиш у прилог Митрофану.

Посебно је, међу тим документима, занимљиво једно писмо (чији потпис још нисам идентификовао) грофу Чернину у коме се предлаже рушење Капеле и преношење Његоша на Цетиње. Како је то писмо из 1917, Чернин је са стране написао : већ учињено. У том писму говори се о Дечанима, што је опет занимљиво.

      Има и један омањи досије из 1925 о враћању рукописа Горског вијенца из кога се види да је краљ Александар, кога сада толико оптужују због “шкртости”, у ствари дао 15 хиљада шилинга (данашњих двеста хиљада) да би рукопис могао бити поклоњен: та сума је била намењена за набавку другог рукописа у бечкој библиотеци, наместо из ње изашлог. Наравно да сам сва та документа снимио.
     Као што видиш, твоја идеја да погледам у бечке архиве кад будем ишао у Беч, била је управо генијална. Зато, између осталог, овако дуго писмо које, ево, испаде права брошура. А хтео сам и да те обрадујем. Ја за недељу дана нађох више непознатих ствари о Његошу и Ловћену, него онај наш пријатељ (што хоће да добије награду) за петнаест година. 
     Заборавих и Хубкин рукопис Der Schwarzen Berge letzte Gospodar, Wien 1947, који је у Ратном архиву (Kriegsarchiv), где се такође говори о рушењу Капеле, али где има пуно неистина: да Беч није наређивао, да је то учињено чисто из стратешких разлога, да је Његош пренет дању, а не ноћу, итд. Њему противрече и сама аустријска документа.     Занима ме шта ти мислиш о свему овоме? Видим да су твоји извори из “Историјских записа” сагласни бечким. Новица Ракочевић, који консултује бечке архиве, на жалост, превиђа цео досије о Његошу, иако је то могло бити цело поглавље у његовој иначе изванредној књизи и још више је обогатити.

Гроб Владике Рада у цркви
на врху Ловћена: највише надахнуће
књижевника, песника, уметника!
Рад сликара Мила Врбице из 1902

Из бечких архива:
Телеграм краља Николе Петровића
Фрањи Јосифу у коме га моли да не буде суров према
народу у Црној Гори, али је молба била узалудна!

    Истраживања свакако треба наставити. Ја све нешто мислим да се она двојица генерала нису могли звати von Lovcen, а да  Његош и његова црквица остану горе. Као ни сада када Мештровић такође постаје von Lovcen.

     Занимљиво би било видети Саркотићев ратни дневник (на немачком) за који ми кажу у Бечу да га др Штули, ваљда један од кустоса загребачког архива, неће никоме да покаже. Треба такође погледати и у архиве у Будимпешти где веле да има ствари о Саркотићу, и где му се син (достојан оца) налазио једно време као Павелићев амбасадор код Хортија. Лепог ли друштва! Има и теза о Саркотићу у бечкој Националној библиотеци, али још нисам стигао да је погледам, но то ће учинити неки пријатељи, па ће ми јавити.

      Свакако да постоје и документа о томе како је дошло до наређења да се Његошева црквица обнови. Др Кевеш мисли да се то објашњава мирољубивом политиком новог цара Карла, и настојањима да се учињена зла поправе, али је наравно било касно.      Но то је за даља истраживања. Ја намеравам да негде опет идем у Беч.

     Што се тиче оне публикације, мислим да још треба причекати: да видимо шта ће коначно бити и нека се прикупи још материјала.

     Наредних недеља очекујем неколика чланка, а има их који су већ изашли, али их још нисам видео. Сем тога, сад се једна књига појављује : чујем да ће заиста бити докуменат времена. Имаћеш, надам се, задовољство да у њој прочиташ онај “интервју”, наравно прерађен у чланак и побољшан.

      Тражили су ми у Дворском и Ратном архиву да им пошаљем материјале о афери. Разуме се, у њима треба да буде твоја књига. Стога ми одвоји још неки примерак па пошаљи или донеси, ако будеш долазио, као што си мислио и као што се надам.

     Још једном  ти хвала на оним књигама и прими моје срдачне и братске поздраве,

твој Комнен Бећировић.“

 
Садашња бољшевичко-усташка тамница Српства
и Његошевог праха на Ловћену

                          Нека појашњења претходног писма

       Треба да појасним нека места из овог писма: тако „наш  пријатељ“, који се бави истраживањем Његоша, је покојни др Крунослав Спасић, аутор тезе на Сорбони: Његош и Французи, коју је управо онда бранио, а објавио средином 1972, и у коју је унео све што се у Француској, чак и што је путним водичима, писало о Његошу, али се није усудио да унесе, мноштво текстова првога реда насталих 1970/71, међу којима и напис великог хришћанског филозофа Габријела Марсела, Насртај на светињу, у Фигару од 12 јуна 1971, па нити дирљиво обраћање Жана Касуа председнику Уставног суда Југославије, Блажу Јовановићу, а преко њега Јосипу Брозу. Овај је био Касуов дужник, будући да га је Касу бранио од жестоких напада француских комуниста у време његовог сукоба са Стаљином 1948, али својим ћутањем, Броз се није показао као незахвалник једино према Касуу.

Његошев Ловћен, неугасиво кандило
у души српског народа
Рад академског сликара Бате Миахиловића
Периз 1971

     Но и поред тога што Крунослав Спасић није унео те материјале у своју тезу, мислим, да сам се ипак о њега онда огрешио, јер се не може од свакога захтевати иста храброст, а било му је стало и до Тринаестојулске награде коју је заиста добио. Сем тога, иако није открио нешто посебно о Његошу,  ипак захваљујући његовим трагањима по париским библиотекама, као и онима професора Михаила Павловића, испоставило се да у њима постоји прави златни рудник о Србима, што наравно наши нису искористили, него је највећи део тога што је Спасић о свом крухупописао и снимио, остало у његовој заоставштини.

     Кад је реч о књизи Новице Ракочевића, ради се о његовој опсежној студији Црна Гора у Првом светском рату 1914-1918 објављеној 1969, у којој је врло негативно приказано држање остарелог краља Николе: „Изашао је „да погине“ на Ловћену, али су га у томе „спријечили“ официри. Пристао је на тражење преговора са Аустро-Угарском „под притиском владе“, која чак била поднијела оставку.

Он је из Подгорице „хтио“ да иде у Никшић да умирује побуњену војску, али су га у томе „спријечили“ перјаници.. (стр. 194).

Његошев Ловћен
у свом величанству и девичанству,
светиња у бескрају планина и небеса 

      А интервју прерађен у чланак, на који правим алузију, у ствари је мој прилог Сумраку Ловћена, насловљен Агонија и апотеоза Ловћена, будући да је Ловћен злочином извршеним над њим попримио ореол мучеништва.