АНДРИЈА МАНДИЋ У КРИТИЧНОМ СТАЊУ

        Председник Српске народне странке Андрија Мандић, који је касно синоћ, након 13 дана штрајка глађу, примљен у болницу, добио је инфузију”, изјавио је начелник Ургентног центра у Подгорици Владимир Добричанин.
      Он је рекао да је Мандић у болницу доведен у свесном стању. Мандић је у болницу пребачен мимо његове воље, саопштио је потпредседник СНС-а Горан Даниловић.
      „Нисмо могли дозволити да ситуација прерасте у нешто више, био је крајњи тренутак и морало се овако завршити”, рекао је Даниловић, уз оцену да је „урађено што је урађено”. Мандић је због одлуке црногорске владе да призна Косово 13 дана штрајковао глађу у згради Скупштине Црне Горе, одакле је синоћ превезен у болницу, без дозволе фоторепортерима да га сниме.

КОСОВСКИ ЗАВЈЕТНИК
АНДРИЈА МАНДИЋ

Пише: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

             Ево већ скоро двије недјеље како  Андрија Мандић, вођа Српске народне странке (СНС) у Црној Гори, мори себе глађу и жеђу, доспјевши на ждријело смрти, у знак огорчења и побуне против  нечувене одлуке црногорске владе Мила Ђукановића да призна, као независну државу,  чудовишну шиптарску творевину  насталу на многовјековном страдању српског народа на Косову, на безбројним покољима, прогонима, разбојништвима, отимачинама, харањима, турчењима, арнаућењима, скрнављењима и разарањима његових небесних храмова, злима вршеним од стране  Албанаца у служби најцрњих тиранских реима, турског, фашистичког, комунистичког и, у последњој деценији, натоистичког!
    Заиста поражава, у језивој свјетлости тих страхота превршених бљувањем Звијери апокалипсе у виду бомби Нато-а над Србима 1999, сав анти-етички, сав анти-историјски и анти-цивилизацијски карактер те одлуке. Утолико више кад се има у виду да је Косово, како о томе, између осталог, свједоче дјело Његошево и дјело краља Николе, пјесничко и државничко, претрајало тамне вјекове турско-арбанашког ропства, понајвише у души народа Црне Горе, као суштаствени дио њеног идентитета. То су истакли и велики страни познаваоци Црне Горе, као што су Павле Ровински и Герхард Геземан.
       Стварно, да ли је могуће  да, након вјековног  отпора Црне Горе турском завојевачу, на коме је саздана њена величина, садашња власт потписује црногорску  капитулацију на Косову, да гаси величанствено огњиште надахнућа «трагичног јунака косовске мисли», како Андрић у чувеном есеју назва Његоша, да обесмишљава Обилића Медаљу и Обилића Пољану, да замјењује у црногорској души друство српских светитеља  и витезова, Цара Лазара, Милоша Обилића и Бошка Југовића, друштвом српских злотвора, Клинтона, Солане, Холбрука и Тачија, да зацарује у тој души проклетницу Олбрајтову и европску свраку Дорис Пак намјесто Царице Милице и Косовке дјевојке, да закива нове чавли у тијело српског косовског Христа само зато да би добила улазницу да уђе у предсобље Европске уније и Нато-а?!  И то у моменту кад се европска Вавилонска кула, уздрмана невиђеним економским потресима који изазивљу остале, урушава, и кад Нато, у одори српског крвника, љетошњим урнебесном галамом Запада на Русију и слањем бојних бродова у Црно Море ради спасавања свог криминалног кавкаског пајца Сакашвилија, показује своје право лице тлачитеља и џелата свијета! Па, изопачујући свој пропали поход на Русију у руску агресију, несита аждаја почиње да озбиљно рије и угнезђује се својим ракетама у Пољској и Чешкој на вратима Русије, под изговром да тиме подиже Западу брану према Ирану! 
        Умјесто што се слијепо хрли у гвоздени загрљај чудовишта, требало би, сем ако се то стварно не мора – а црногорска власт и њени  медији се куну да се не мора-, удаљавати се од чудовишта од кога почиње да заудара овај наш дио васионе. Да заудара преносно и буквално с обзиром на огромне количине лажи и отрова осиромашеног уранијума и других токсичних материја које је Нато  просуо и којима је загадио поднебесје током свог зликовачког ваздушног рата против српског народа, како би му отргао његово хиљадугодишње Косово, његов Јерусалим, и на њему подигао војну базу Бондстил, највећу ван Америке, опет са најгорим намјерама према Русији.
       Због свега тога је сасвим схватљив талас негодовања и огорчења који се дигао широм Црне Горе, након кобне одлуке од 9 октобра 2008, о озакоњењу безаконе шиптарске творевине на знатном географском, а још далеко знатнијем историјском и духовном простору Србије и читавог Српства, на свештеном Косову. Стога је разумљив избор Андрије Мандића, изданка угледне морачке породице чији је велики дио завршио на стратишту комунистичког тоталитарног зла, да крене путем највише жртве, путем косовских завјетника. И стога сви Срби свијета треба да  указу  свесрдну подршку Андрију Мандићу.

       А што се тиче власти, једини  излаз из овог  безизлаза  у  који је она својим несрећним потезом довела Црну Гору, јесте да се прође ината  и своје антисрпске застрањености, да  смогне довољно разборитости и храбрости да изађе из свог евро-атлантског делиријума, да престане да пада у транс кад неко од свјетских моћника изговори ријеч Монтенегро, и да преиспита своју исхитрену или изнуђену одлуку, осим ако не жели да остане под проклетством  прошлих и будућих вјекова, од чега је никакав кишобран Нато-а неће моћи заштитити. Као што неће моћи  заштитити Црну Гору од руских ракета у случају да она у окриљу Нато-а, као љетос Грузија,  завојшти на Русију, што је сасвим могуће уколико Запад настави да истрајава у својој  патолошкој русофобији  чије смо размјере управо љетос видјели и тако, не дај Боже, порине свијет у катастрофу.