Prikaz knjige Komnena Bećirovića, Le Kossovo dans l’âme – U duši Kosovo  – L’Âge d’Homme, Pariz.

KOSOVO U SVETLOSTI ISTORIJE

Hodočasnik Večne Srbije - da se poslužimo naslovom njegovog sjajnog napisa o manastiru Studenica objavljenog nekada u Mondu (6-7/11/1977), Komnen Bećirović polazi od srpskog Partenona, od crkve Gračanice koju je osnovao 1321 godine kralj Milutin, sin Uroša Srpskog i Jelene Anžujske, a koja je potresena prilikom Nato bombardovanja 1999, da bi dao svoje viđenje kosovske drame, Le Kossovo dans l’âme, U duši Kosovo. U ovom vrhunskom delu u kome se bol nadmeće sa erudicijom, prošlost postaje blistav ključ tragične sadašnjosti. U poglavlju Le calvaire séculaire des Serbes du Kossovo sous le rčgne turco-albanais (Vekovna golgota Srba sa Kosova pod tursko-albanskom vladavinom), autor se oslanja na svedočanstva orijentaliste Viktora Berara, novinara Žorža Golija i pesnika i diplomate Milana Rakića sa početka XX veka, da bi stigao do dubine balkanskog zla čiju je dijagnozu postavio, vek ranije, lekar, diplomata i istoričar Fransoa Pukvil, talac Arapa i Turaka, a zatim pisac dela De la régénération de la Grčce (1824) (O preporodu Grčke (1824) i vodeći helenista svoga doba. Deset godina Napoleonov konzul kod zloglasnog Ali paše od Janjine, koga je veličao Aleksandar Dima, ali koji je, po njemu, u svemu oličavao albanski duh, Pukvil, koga ponovo otkrivamo zahvaljujući Komnenu Bećiroviću, razlikuje se, naravno, od današnjeg i suviše prisutnog Ismaila Kadarea. Možemo zaključiti, uz bojazan da razbesnimo ovog poslednjeg, da pustošenje Epira i Peloponeza koje su izvršili Albanci, a koje je opisao Pukvil, preobličava, u razmaku od dvesta godina, razuru Kosova koju su oni sproveli 1999 godine.

Ovi veliki svedoci nam otkrivaju kako su se Albanci, uz pomoć turskog porobljivača, zahvaljujući, poput Bošnjaka, preobraćanju u islam, raširili po Balkanu, a naročito kako se, pod albanskim pritiskom, Kosovo, srce srpskog naroda, postepeno praznilo od Srba. Otkrivamo, uz srpstvo Kosova sa hiljadu svetilišta, oskrnavljenih ili porušenih, prvo pod Osmanlijama a zatim pod Nato-om, takođe srpstvo, preko oba roditelja, i samog albanskog nacionalnog junaka Đorđa Kastriota, zvanog Skenderbeg (1405-1468), koje je potvrdio Filip de Komin, a dokazao, između ostalih, nemački istoričar Karl Hopf. Druga velika pera – od Lamartina i Mickijevića do Gabrijela Mijea i Šarla Dila, od Sen-Renea Tajandijea i Adolfa Davrila do Ernesta Denija i Eduara Šurea, opisuju tu borbu. Danas, Pjer-Mari Galoa, Luj Dalmas, Pol-Mari de la Gors, Patrik Beson i nekoliko drugih, nastavljaju, uprkos svemu, tu slavnu tradiciju. Oni su prisutni u knjizi Komnena Bećirovića, kao i švajcarski ekolog Franc Veber, spasilac velikog broja prirodnih i istorijskih dobara, među kojima i svetilišta u Delfima, koji nam je ostavio, duboko potresen divnim slikama sa Kosova, neustrašivu poruku : “Branio sam Apolonovo svetilište, koje je jedna svetlost čovenčanstva pa nema nikakvog razloga da ne branim i Hristova svetilišta koja su druga svetlost čovečanstva”. To je i uradio, prkoseći vladajućem konformizmu i antisprstvu. S druge strane, kineski pesnik Li Ćing peva u svom dirljivom Kosovu 1999 – o kome usrdno piše autor U duši Kosova - o nezasluženom mučeništvu srpskog naroda.

Slično srednjevekovnom triptihu, snažno delo Komnena Bećirovića, sačinjeno od sopstvenih napisa, navoda drugih autora i odlomaka iz kosovskog epa u čudesnom prevodu Adolfa Davrila (1868), počinje veličanstvenom freskom Hrista Sudije iz Peći (1260) i završava se veštim kolažom raznih prizora razaranja od strane NATO-a i njegovih albanskih štićenika, postavljenih oko Madlene Olbrajt, vinovnice celokupnog zla, koja uzvikuje: “Kosovo je najvajžnija stvar koju smo uradili na svetu”. Ne može biti bezočnije izjave kad se ima u vidu obim kosovske katastrofe: više hiljada mrtvih i nestalih Srba i Albanaca, blizu milion Albanaca nateranih u egzodus Nato bombama i besom Srba, dvesta pedeset hiljada Srba koje su zatim Albanci proterali iz Pokrajine, više od stotinu crkava oskrnavljenih i miniranih od strane Albanaca, dva miliona spaljenih knjiga, izvoz rata takozvane oslobodilačke vojske Kosova u susednu Makedoniju, pretvaranje oblasti u ogromni bordel gde caruje trgovina drogom i ljudskim bićima i, najzad, široko otvorena vrata islamizaciji Balkana preko skoro potpunog muslimanskog zaposedanja Kosova, izrazito hrišćanske zemlje.

Planirano je da se na Kosovu izgradi, sredstvima Saudijske Arabije, pedeset džamija na mestu pedeset porušenih crkava. Uz onih pet stotina i pedeset podignutih u Bosni posle zaključenja Dejtonskog ugovora 1995, novcem istog finansijera. DŽamija kralja Fahda u Sarajevu, najveća na Balkanu, može primiti do pet hiljada ljudi. Daleko od toga da bude kulturna prestonica Evrope, koju su toliko hvalili Bernar-Anri Levi i njemu slični, Sarajevo je postalo ustvari islamska tvrđava u Evropi. Posle udara koga je 11 septembra 2001 Al-Kaida zadala “Velikoj Sotoni”, te otkrivanje mreže te terorističke organizacije u Bosni i na Kosovu, hapšenje izvesnog broja njenih aktivista i njihovo prebacivanje u bazu u Guantanamu, uz oštro protivljenje sarajevskih muslimana, u tom pogledu su najbolji dokaz. Treba dodati više nego zakasnelo priznanje medija o učešću hiljada arapskih, avganistanskih i iranskih dobrovoljaca u bosanskom ratu (Vidi Le nouvel islam balkanique /Novi balkanski islam/, obimno zajedničko delo, objavljeno u Maisonneuve et Larose u Parizu 2001). Treba takođe podsetiti da je glavni komanadant tih snaga, Alija Izetbegović,  u svojoj Islamskoj deklaraciji, nastaloj još 1970, a objavljenoj 1990, bio nedvosmisleno jasan kad je, kao, kasnije, Bin Laden i njegovi pomagači, između ostalog, napisao: “ Ne može biti ni mira ni suživota između Islama i neislamskih institucija”. Uskoro je taj kredo počeo da sprovodi na delu izazvavši otpor Srba, vekovnih žrtava islama, kao što je to pokazao, između ostalih, Ivo Andrić u svom delu u kome snažno iznosi tužnu subdinu hrišćanskih Srba, ali i Hrvata, u muhamedanskoj Bosni, delu za koje je dobio Nobelovu nagradu (1961). Istina, je međutim, da je Zapad pomagao, naoružavao i hvalio islamo-Bošnjake, a izopštavao i satanizovao Srbe pre nego što će ih zasuti bombama.

Međutim, postaje očigledno posle događaja od 11 septembra – što potvrđuje i čitanje knjige Komnena Bećirovića – da su Srbi, sviđalo se to ili ne našim nepogrešivim prorocima, samo vodili borbu protiv zla s kojim se sada Zapad suočava i koga je postao svestan tek nakon rušenja gordih kula na Menhetnu. Trebalo bi imati neophodnu veličinu duše da se to prizna, umesto što se i dalje Srbi terete, a njihove vođe izvode pred tobožnju međunarodnu pravdu koju pertstavlja Haški sud. Naravno da pisac knjige kritikuje ovaj sud pozivljući se na sud Istorije, i žestoko osuđuje antisrpske postupke nekih francuskih intelektualaca doslednih navici da uvek greše, prema čuvenoj reči Joneska. Jedan od najpoznatijih među njima, Andre Gluksman, to je nedavno potvrdio stavljajući u isti tabor islamske fanatike, koji se klanjaju nekoliko puta dnevno pred Alahom, i žestoke ateističke nihiliste Dostojevskog.

U stvari, Komnen Bećirović iznosi na videlo svu suludost akcije Zapadnjaka na Balkanu. On to čini na još ubedljiviji način pozivajući se, radi potvrda svojih teza, na najveće duhove prošlosti i sadašnjosti koji su pisali o Srbiji i o Kosovu. Pod njegovim perom, Kosovo prestaje da bude isključivo srpska ili albanska stvar i postaje zaista, zbog svog nasleđa i pravog mučeništva, pitanje sveopšte duše i savesti. U suštini istorijski, autorov pristup pitanju Kosova dobija transcendentnu dimenziju, kako zbog mišljenjâ značajnih istoričara o sakralnoj umetnosti i kosovskoj epopeji, koja je objedinio pod zaista odgovarajućim naslovom Kosovo apsolutnog, tako i zbog sopstvenog izlaganja u kome se srpska pokrajina iskazuje više kao duhovni prostor, kao hrišćanska kategorija, nego kao područje. S druge strane, zahvaljjući svom književnom daru, esejista prelazi sasvim prirodno sa stvarnih činjenica i ličnosti na simbole, kao što se to vidi na kraju opširnog poglavlja posvećenog takozvanom Kosovskom ratu, gde se sveopšta vika protiv Srba, uz grmljavinu bombi, pretvara u Zver iz Apokalipse “koja izvodi svoju likujuću igru u podnožju ogromnog srpskog krsta koji se uzdiže na vidiku trećeg milenijuma”, kako veli autor. On je isto tako uverljiv kada govori o antisrpskom beščašću koje zapljuskuje do zvezda, o oskrnavljenim i ranjenim nebesima od strane Nato avijacije, o varvarskom naličju civilizacije i totalitarnom naličju demokratije, o nečovečnosti humanista, ili kada preobražava Madlen Olbrajt, koja je osujetila bilo kakvo političko rešenje kosovskog sukoba, u Đavolicu sveta.

Bilo je potrebno da se među Srbima, koji su žrtve tolike nepravde, čuje najzad glas dostojan njihovih starih epskih pesnika. Sa U duši Kosovom Komnena Bećirovića, to je učinjeno.

Žan-Pol Bes

Žan-Pol Bes je istoričar, autor niza dela o kraljevskim gradovima – Senlis, Kompjenj, Šantiji, Noajan i Žizor za koje je dobio nagradu Francuske akademije. Pošto je posetio većinu zemalja pravoslavnog sveta, dobro poznaje njihovu istoriju i njihove jezike, posebno grčki, ruski i srpski. Učestvovao je na nekolika međunarodna skupa istoričara koje je upriličila Srpska akademija nauka.

Preveo sa francuskog Novak Strugar