Texte de présentation figurant dans le catalogue d’exposition des œuvres de Neda Petrovic-Mitrovic dans la salle de l’Eglise orthodoxe serbe Sveti Sava à Paris, entre le 15février et 15 mars 2009.
Les tableaux de Neda (Nena) Petrovic-Mitrovic, pour la plupart des pastels, semblent être à première vue, de par le dessin parfait et la finesse des détails, de très belles photos de plantes, d’herbes, de fleurs, d’arbres, de sources, de temples, de saints…, mais elles sont bien plus encore, car Neda ne peint pas avec l’œil de la caméra, mais avec l’œil de l’âme.
C’est justement grâce à cela que sa profonde perception des créations de Dieu et de l’homme, se transmet au spectateur qui est d’emblée gagné d’aise devant sa vision de temples et de saints, de plantes et de fleurs qui semblent simplement s’ouvrir devant nos yeux ravis et nous investir de leurs parfums, tandis que flue de la forêt épaisse traversée par un ruisseau blanc, la fraîcheur.
Comme dans le poème populaire la fée cueille des plantes sur le mont Mirotch pour panser les blessures du héros, Neda, native de Krouchevats, ville du prince Lazare, peint, dans cette partie de la Serbie, notamment dans la Vieille Montagne mythique les plantes et les fleurs, pour nous les offrir généreusement et somptueusement, en baume sur nos blessures de l’âme en ces temps cruels que nous traversons.
Bien que plutôt miniaturiste, Neda sait tariter ses sujets en de plus vastes compositions, comme elle est en train de le faire en initiant une série de tableaux qui représentent la targédie du mont Lovtchène. Le premier volet en est tout a fait remarquable: on y voit l’Archange Gabriel en libérateur de cendres de Niegoch, enfermées par les communistes dans la sinistre prison dite le mausolée, il y a près de quatre décennies, occuper puissamment le ciel au-dessus du Lovtchène tenant dans sa droite et nous montrant l’image de Niegoch qui figurait sur sa tombe brisée, tandis que l’abomination esclavagiste de mausolée gise en ruines, et la chapelle martyre réapparaît auréolée à sa place première.
Les peintures de Neda, qu’elle puise dans la nature ou dans l’histoire nationale, agissent en effet de façon guérissant et enoblissant, ce qui est par excellence le propre de tout art véritable.

Слово изречено на отварању изложбе слика Неде Петровић-Митровић, на Сретење Господње 15 фебруара 2009 у свечаној сали Српске православне цркве, Свети Сава у Паризу
Слике, претежно пастели Неде (Нeнe) Петровић-Митровић се на први поглед чине, због савршеног цртежа и утанчано унешених појединости, као прелепе фотографије биља, трава, цвећа, дрвећа, извора, храмова, светитеља..., али су оне много више од тога, јер Неда не слика оком камере, већ оком душе.
Управо с тога се њен дубоки доживљај Божијих и људских творевина, преноси на гледаоца кога намах обузима угодност пред њеним дочаравањем храмова и светитеља, биља и цвећа које као да се просто отвара пред нашим усхићеним очима, и као да из њега избија мирис, док из густе шуме струји здравина, а из белог потока који кроз њу хрли – свежина.
Као што у народној песми вила бере по Мирочу биље, да их привије на рањеног јунака, тако и Неда, родом из Лазаревог Крушевца, слика баш у том делу Србије, цвеће и биље по митској Старој Планини да нам их дарежљиво и раскошно понуди, као мелем на наше душевне ране, у овим злим временима кроз која пролазимо.
Иако више минијатуриста, Неда зна да обрађује своје теме и у ширим композицијама, као што то управо чини низом слика на којима приказује трагедију Ловћена. Прва од њих је веома значајна: на њој се види Арханђео Гаврило како, као ослободилац Његошевог праха заточеног од стране комуниста у језиву тамницу звану маузолеј, пре скоро четири деценије, моћно заузима небо изнад Ловћена држећи у десници и показујући нам Његошеву слику са његовог поломљеног гроба, док ропски ужас маузолеја лежи у рушевинама, а капела мученица се појављује под ореолом на свом првобитном месту.
Недине слике, било да се ради о природним или националним мотивима, делују заиста исцељујуће и оплемењујуће, што је превасходно својство сваке праве уметности.