Prošle su tri , tri zaista duge, a lagodno se može reći i jadne, pošto su bile sasvim iscrpljujuće bez ikakvih razdraganih primesa, i bolne, pošto mi je iznurena psiha svakim danom sve više gubila na snazi, godine kako sam išta zapisala iliti napisala, jebem li ga već!!! No, ruljo, to se vas nimalo ne tiče! Ono što se vas tiče, naravno, ako me još uvek pratite (ako neki od vas nisu odmah odbacili ovaj rukopis, što većina vas i čini), je šta se zapravo dogodilo za te tri godine. Kada bih vam rekla da se ništa značajno u mom životu nije desilo, mislim da bi me iz cuga okrznuo autobus ili još gore ošamario voz! Pa, ruljo, da počnemo:

Ali, najednom, mi je puklo pred očima i odlučila sam da se iz korena moram promeniti. Morala sam povući pametan potez, a ne povrediti nikog, bar ne puno njih. Atmosfera u kući, na ulici, u školi, u gradu, u svakoj usranoj prodavnici, počela me je strašno gušiti. Više nisam imala muda da nastavim ovako, previše je ipak tu bilo paranoje. Htela sam to preseći. Iz cuga! Mislim, ruljo, da shvatate na šta ciljam. Morala sam na par dana furnuti od kuće, dokopati se para, a onda lepo sesti i razmisliti o detaljima. I nije neki plan, ali sada nije najbolje vreme da se prave planovi, zar ne rođaci?! Već se mora delati i to što brže, jer ako ne budem bila dovoljno brza pašću, zasigurno.

Otrčala sam u svoju sobu, povadila knjige iz pozamašnog ranca. Tada je to bilo u trendu. Mislim da me shvatate. Strpala sam u ranac nešto malo garderobe, pribor za ličnu higijenu, vokmen sa nekoliko kaseta (Floydi, Doorsi i ostara stara klapa), svoju omiljenu knjigu "Njetočka Njezvanova" Dostojevskog, dobro de, bilo je tu još par stvari, ali se sada ne mogu setiti baš svega, zar ne ruljo? Nervozno sam šetala po sobi i mislila… mislila… mislila... i gle čuda, evo je, ideja je tu! Noćas kad matorci polegaju drpiću ćaletu novčanik i zbrisati. Neće tu biti bog zna kakvih para ali će biti za tri-četiri dana u dobrom motelu, a do tada ću se već pobrinuti za ostalo. Znate, moja dobra drugarica Pegy bila je poprilično imućna, mislim, imala je dosta keša kod kuće. Više je volela da joj novac bude tu na dohvat ruke, za ne daj bože, nego da stoji na kontu u kojekakvoj banci. Dva-tri dana dok se tvari slegnu oko bekstva, banuću joj uveče u kuću i pokupiti sve, dobro de, neće to biti tako lako, ali smisliću već nešto do tada.

Naime, zadnjih par meseci počela sam se družiti sa malo problematičnijim momcima, znate već kako o njima pričaju, znate ono: sitni džeparoši i narkići, ali bili su mi OK. Ni dan danas ne znam zašto i zbog čega, ali znam da ću zatraženu pomoć dobiti od njih, bar koliko toliko. Pegy u poslednje vreme nije gotivila što se viđam sa njima, ali nije pravila neku veliku frku oko toga.

"Odlučila sam. Ovako više ne ide. Moram da odem od vas. Trenutno imam velikih problema koje vi za sada ne možete da svarite, ali znajte ako me policija bude tražila i počela da vas ubeđuje u razne stvari, koje ja zapravo nisam počinila, znajte da lažu kao ulični psi. Kada vreme malo odmakne i stvari legnu na svoje, vratiću se i sve ću vam na tenane objasniti, ali za sada je najbolje da ne budem kod kuće, pošto sam napravila neke krupne gluposti u životu, koje će me možda koštati glave, ali znajte i budite ubeđeni u to da, sve dok ne izgladim te gluposti i ne izravnam neke račune, neću previše da vas opterećujem svojim problemima u koje sam se uvalila do guše. I još jednom vas uveravam, kao razumne i spokojne ljude da je za sada najbolje ovako i za mene i za vas. Nemojte me uzalud tražiti i cimati muriju, jer me nećete pronaći. Ćale, izvini zbog para, ali su mi stvarno neophodne. Javiću se nakon nekoliko dana. Ne brinite, sa mnom je sve OK"

Čudno me je pogledao. Znam tačno šta je pomislio. A znate i vi ruljo, pa niste ni vi naivni. Auto je zujao ulicama nekih dobrih pola sata, možda i više. Bila je gužva u gradu, petak, kakav baksuz! Naplatio mi je 20 DM.

Jebi ga, morala sam da izaberem malo skuplji i zabačeniji motel, u kome baš ne navraćaju često ljudi kao što sam ja, i zato nikome neće pasti na pamet da se trenutno nalazim ovde gde jesam, ni starcima, ni muriji. Naravno, ruljo, da sam imala više para ne bih se ni trena zamajavala po Hattingenu, već bi nekako sredila neki auto ili bus i zapalila za Bochum, odakle bi komandovala i upravaljala celom scenom. Ali kako je, tako je. Mislim da ni 'Zur alten krone' nije tako loša zamena. E sad za auto, jebi ga, bila bi to još veća muka, pošto bi mi sigurno trebao izolovan prostor i čitav dan, kako bih zaista uklavirila kako se vozi. No, to bi mi samo stvorilo dodatne probleme u slučaju da napravim neki saobraćajni prekršaj i da me murija startuje, pala bih kao suva kruška. Za sada je ovako najbolje.

Trebalo je hitno povući potez, pametan potez! Mark je bio najzgodniji čovek koji bi mi u ovom trenutku pomogao. Bio je narkos, ne veliki, ali narkos. Ali je bio pošten i nikada me nije slagao. Čudan čovek, zaista čudan. Nikada me nije slagao, a mnogo puta mi se poverio, znači da je imao poverenja u mene. Kod kuće mu je bila zajebana situacija. Kevu nije imao a stari mu je bio alkos i nije ga šišao pet posto. Mark je živeo sam od svojih prihoda, to jest, sam je sebe izdržavao. Bavio se sitnim poslovima. Trgovinom uglavnom. Kupovao je jeftinije, prodavao skuplje: televizore, CD-plejere, handyje, pa čak i neke antikvitete. Znao je ponekad da uradi posao i po pet-šest glava, ali je uglavnom zarađivao siću. Za klopu, cigarete, vutru, ponekada dop, i resto ako ga je uopšte bilo, trošio je na poker. Stalno je gubio. Mark je i pored svega toga uspevao da se školuje u gimnaziji i bio je prosečan đak. Pisao je pesme u prozi. Bio je veliki talenat za to, iako u životu ništa nije pročitao. Veliki talenat, svi su to govorili i te su ga pesme uglavnom (naravno i njegova dosetljivost) izvlačile kod skoro svih profesora. U neku ruku većina, naravno ne svi, su ga sažaljevali zbog situacije u kojoj se nalazio. Znate već, njegov ćale i sva ta sranja.

Družio se sa izvesnom svinjom od čoveka, Sasyjem, koji ga je iskorišćavao, a u isto vreme i štitio od nekih ljudi. Zbog tog govneta Mark je više puta imao posla sa zakonom. Naravno, Sasy je uvek izvlačio svoje dupe i poturao Markovo. Ali Mark ga je i pored svega toga trpeo i konstantno se družio sa njim, to jest, obavljao je razne poslove za njega. Ja lično mislim da ga se Mark veoma plašio, ili je to bilo u pitanju ili je Sasy znao nešto o njemu. Nešto što niko sem njih dvojice nije znao (tako je verovatno Mark mislio, ali ona svinja Sasy ako je uopšte išta znala o Marku i ako ga je imala u šaci, iskorišćavala ga je za to do granica ludila). Sasy je već duže vreme opasno bio u biznisu i zarađivao je dosta. A valjda i zbog toga što mu je stari bio u Engleskoj neko mudo, pa mu je s vremena na vreme slao koju kintu.

Bio je tu i izvesni rus Ivan i maloumni Bidži. Ivan je bio naivko, a pošto je i jedini među njima imao auto, i to mercedes, služio je Sasyju kao vozač a Bidži kao dvorska luda. Bidži je obavljao najogavnije poslove za Sasyja i bio mu je večiti potrčko. Naravno, svi su bili narkosi. Sasy, najveći. Bio je navučen na dop kao beba na sisu. Samo to ga je držalo u životu i davalo mu snagu da misli i organizuje prevare. A i jedini je on imao devojku u celom društvu. Izvesna gospođica Suzy, tako su je zvali, mada joj je pravo ime bilo Ruženka, bila je čehinja. Zaista nemam ništa protiv čeha, štaviše, žalim taj narod koji je toliko propatio kako je istorija veslala svoja vatrena vesla. No, ruljo, nas se ne tiču česi i Suzy. Trenutno je najvažnije pokrenuti svaki neuron i zadrhtati ga svom snagom.

- Znaš i sama da su svi poznati pisci postali slavni tek posle svoje smrti, - urlao je Ulrich - i šta bi ti lično imala od toga? Ništa. Ama baš ništa. Ali ovako kao pravnik, advokat, ili, bože moj, sudija!

Pa čak i da postanem sudija jednog dana, da kažemo, na primer da se i to desi, da se dobro udam, rodim troje dece. Čemu sve to uostalom? Tome svi teže. I to mi nazivaju uspehom u životu?! Uspeh je, ruljo, krenuti usred noći u bezdan sa 530 DM i postati neko i nešto. Pod tim neko mislim: ili lider, ili mason, ili prva žena predsednik Deutschlanda, a pod tim nešto: obiti Bundes-bank, ili tako što, jebem li ga ruljo!!! To su muda, ja vam lično jemčim, to je uspeh!!! Ali isto tako, velika su to muda kada su vam šanse 1:1000000 da uspete i postanete mason, državni sekretar, ili jebem ga ruljo, to sam vam već rekla. Ali tako stoje stvari, zar ne? Kladim se da bi se samo 2% ljudi na ovom svetu složili sa mojom idejom ili 0.02%. Ali u tih 0.02% spada Mark.

- Slušaj Mark, nemam mnogo vremena da se objašnjavam sa tobom, stvari stoje ovako: furnula sam od kuće i drpila im nešto love…

Tih pola sata bili su prava večnost. Šetala sam tamo-amo po sobi, pušeći cigarete Ernte 23. Stvarno dobra pljuga. Ma, u svakom slučaju sada bi mi trebao joint, da, to je to sranje koje bi mi bar malo pomoglo u ovoj jebenoj situaciji. Razne stvari padale su mi na pamet. Razmišljala sam samo kako doći do kinte, mislim do gomile toga. A posle toga sebe upitam: I šta bi onda sa svim tim parama uradila Jannis? Šta? Nabacila dobro perje i furnula na Floridu, kupila jahtu i zapalila na Tajland, sela u prvi voz i odmaglila do Moskve, kupila dobar auto i odzujila u Beograd ili Zagreb, jebem li ga, ako tamo još uvek nije rat. Ma, šta ja to u stvari pričam, kada sa vožnjom automobila nemam tri čuke. Jebeš pare. One u ovom trenutku i nisu toliko bitne...

- Mark, znaš i sam da se ne drogiram često, skoro uopšte, ali ovo je nešto gore od zikre, pravi haos mi je u glavi.

- Izvolte, cepajte gospođice Jannis!

- Ne, ne, cepaj ti i drugu, ja sam za večeras ionako uzeo previše. Plašim se. Ima tako jednom da overim. Cepaj, cepaj slobodno i tu drugu.

I šta vi ruljo mislite, šta je bilo posle toga? Tako je! Tucali smo se kao ludi. On je bio zapanjen. Pružila sam mu takav užitak, kakav u životu nije imao. Dva sata se nisam skidala s njegovog pevca kao dete s trešnje. Naravno ruljo sve je to bio sastavni deo mog podlog plana. Posle tucanja nagovorila sam Marka da povuče crtu koja je ostala na stolu. Kao sumanut je skočio iz kreveta, približio se stočiću, nabio novčanicu u surlu i povukao preostalu crtu. Posle toga se odmah vratio u topao i vlažan krevet. Bio je izbezumljen. Ne znam, ruljo, taj izraz lica, to vam ne mogu opisati, da je Dostojevski živ zamolila bih ga da to uradi umesto mene. Ozbiljno ruljo, bez šale. Ja sam bila nešto, nešto previše za njega. Kladim se u život da nijednom, čak, nije ni onanisao misleći na mene. Bilo ga je strah. Plašio se mene. Isuviše sam bila visoka riba za njega. A sada, najednom, kao grom iz vedra neba, ima me celu celcijatu golu u krevetu. Bio je moj ruljo, bio je moj! Bio je spreman! Spreman za moj plan. Moj manijački plan. Videla sam to u njegovim očima. Znao je to. Tog trenutka bi pojeo sopstveno govno kada bih mu ja to rekla. Ne dižem sebe u visine. Ne, to ne, nikako. Ali Mark. Za mene? Strašno.

Mark je svakog trenutka čekao da eksplodiram sa svojom idejom. Dok se oblačio čas je pogled bacao ka meni, čas ka plavim trapericama. Radio je to sporo i elegantno – upravo to mi se sviđalo kod njega. Kada je to svršio izvadio je iz džepa kutiju cigareta. Marlboro. Uzeo je sebi i pripalio meni. Oboje smo pušili i to u krevetu i oboje smo bili u daunu. Pogotovo Mark. Pušili smo polako žmureći. Sovili smo. Marku je s vremena na vreme ispadala cigara iz ruke na pod, pa bi on kada bi primetio da je nema u ruci uplašeno tražio po krevetu, mada mu je cigara, na svu sređu uvek bila na podu. Prilikom naših prvih susreta, dok nisam imala blage veze o heroinu, pitala sam ga jednom prilikom radoznalo kako hors vozi.

- Evo ovako – i pokazivao mi je rupu na šortsu progorenu cigaretom. Ništa nisam shvatala. A sada, sada znam. I šta imam od toga? Pa, za početak, moglo bi se reći jedno novo iskustvo.

Je li odzvonilo ruljo, šta kažete, a? Pitaćete se sad sigurno kako stvari ili predmeti spadaju u muziku, kada njih ne čini muzika. Varate se. Grdno se varate! Mislim da svaki atom, molekul ili jon koji ih sačinjava peva pesmu sledećem atomu, molekulu ili jonu, a ovaj opet sledećem i tako sve u krug. Sve dok se ne ispuni muzikom cela ta stvar ili predmet, kako god hoćete. Mislim da su čak i svaki atom, elektron, proton, neutron, pa i kvark i još sitnije čestice sačinjene upravo spojem nekakvih signala, tonova, ili jebem li ga već čega. Ljudski um još uvek ne može to da svari, barem ne moj, a vaš ruljo? Ali znam, štaviše, sigurna sam da je tako i samo tako. Oduvek sam tako mislila. Oduvek, otkad znam za sebe. Možda je baš društvo krivo zbog toga. Možda me je baš ono nateralo da tako mislim, cepajući svakim danom po jedan neuron, i tako čitavog života. Pa, ima li ih toliko? Čega? Pa, neurona, dendrita i ostalih sranja ruljo. Ima čak i više. Možda za sto-dvesto života. Čudna je to stvar. Zamislite samo da u jednom trenutku čujete ili osetite pesmu svakog vašeg atoma. Pitate se je li to uopšte moguće. Pa, mogu vam reći da se taj ili osećaj sličan tome može doživeti. To vam je taj trenutak, ruljo, kada vas hors opiši svom svojom snagom u mozak. Smesta i direktno. Tada se to dešava najjače, a potom sporije slabi, ali slabi sve dok ne utonete u neko stanje između sna i jave. Spavate, a u stvari, budni ste. Čujete svakoga u sobi i osećate sve što se kreće, pored vas, kao što ja sada osećam Markovu ruku, kako puzi po podu tražeći cigaretu koja mu je ispala po stoti put, a isto tako, kao da spavate u isto vreme dubokim snom i sanjate najlepše snove. Slike se brzo menjaju, u glavi postaje konfuzno, ali to mi se dopada, ne samo meni, već verujem svakom čoveku na planeti koji je ikada probao pravi i koliko-toliko čisti hors.

U ovom trenutku osećam Markovu ruku kako blago klizi po mom stomaku. Puštam ga da to radi. U neku ruku mi se dopada. Da mi se ne sviđa ne bih ga pustila, sigurno! Ali možda to i nije zbog njegove ruke, možda je to zbog dopa, možda bi bilo čija ruka u ovom momentu isto delovala na hystos mog stomaka. E, to vam je sad već filosofsko pitanje, nijedna vam žena ne može odgovoriti na nj. Nijedna žena, bar ne na ovoj planeti vam ne može odgovoriti na ovo pitanje, ne sumnjajući ni najmanje u njegovu tačnost.

A sada je ruka počela da zalazi sve dublje i dublje, pa se ponovo vraćala gore, preko Venerinog brega, pa se potom nanovo spuštala niz breg. Sviđalo mi se to sankanje. Sankala se tako, sankala, sve dok sanke nisu naišle na rupu i upale u nju. Pokušavale su svakog trenutka da se izvuku, sasvim polako iz rupe, ali kada bi stigle na sam vrh, konačno gotove da izađu, ponovo bi polako ponirale u rupu. Polako i toplo, kao kad se med sliva niz supenu kašiku. Sve više, svakog momenta im se stvarao sve veći otpor, jer je sneg polako počeo da se topi. Lagano, ali se ipak topio. A sanke su, verujem, tog trenutka već počele da musave od gomile slinavog snega, koji se sve više i više topio. A kako je sneg kopnio sanke su sve više ubrzavale svoje uspone i padove. Izgledalo je kao da nikada neće izaći iz te rupe. Kao da će tu ostati do armagedona, osuđene da kao Sizif guraju kamen niz brdo, pa kada bi došle na sam vrh, kamen, u ovom slučaju sanke, bi ponovo ponirale dole. Samo što sada to nije bio kamen, niti Sizif, niti sanke, već Markova ruka, koja je najzad svršila svoj posao. I ja sam svršila, ha, svoj posao, naravno, i jedan i drugi.

- Jesi li došao malo sebi, mislim, posle svega ovoga što se izdešavalo, znam da je sve ovo bilo iza, ali oboje smo to želeli, zar ne?

- Imam dobar posao, za nas dvoje, i to jako dobar posao, koji bi nas izvukao iz svih ovih sranja pa bi napokon mogli da furnemo negde, naravno negde gde nas niko ne zna, pa da na miru krenemo nov život i nov biznis. Amsterdam bi bio najbolji, bar ja tako mislim.

- Znaš li gde joj stoje pare? - prekinuo me je Mark u svom izlaganju, uporno me gledajući direktno u oči, kao kakav hipnotizer. Bio je ozbiljan kada se radilo o ovakvim stvarima.

- U Pegynoj sobi, negde kod PC-a, ili ispod monitora, ili u midi toweru odmah iznad CD-roma, ili u samom CD- romu, ili… - Mark blage veze nije imao o kompjuterima, zato je i olako gutao ovu žvaku – ma tu su već negde, zasigurno, tu su negde, čekaju samo na nas.

- Imam plan i u slučaju da ostane kod kuće.

- Imam. U slučaju da ostane kod kuće, sačekaćemo da čvrsto zaspi, a onda ćemo upasti i uspavati je tako da se neće buditi narednih sat vremena, a i kada se bude probudila neće znati šta je snašlo. Shvataš?

- Imam ja i za to šemu. Ma, to je najmanji problem. Ja imam naivnu facu, mislim ne ličim na junkyja?

- Sjebaćemo tog pacova! - pobedonosno je uzviknuo Mark i istog trenutka počeo da me ljubi po celom licu kao da sam kakva Madona. Bio je presretan, presretan ruljo! Imala sam ga u šaci. Čvrsto sam ga stegla. Bio je moj, samo moj, i nisam nameravala da ga ikome prepustim. Mislim da znate našta ciljam, ruljo… Bio je gotov da pukne. Da pukne od sreće… A ni slutio nije…

- Za šta? – upita Mark prestravljeno. Nije trebalo da mu pominjem išta za tu utoku. Mnogo se ukenjao. Počeo je da vreba i koluta svojim velikim očima. Bio je unezveren i uplašen. Morala sam ga smiriti. I to odmah!

- Zbog Ivana?! – začudio se Mark, (a ujedno i ja, jer više nisam bila svesna gde sve moje laži mogu da me odvuku ).

- Pa, kako inače misliš da stignemo do Amsterdama, pešice? Slušaj, kada obavimo posao, hvala Bogu, ti ćeš me čekati na jednoj strani, a ja ću potom otići do Ivanovih kola, naravno on mora biti u nekoj mračnijoj ulici, kao što je na primer moja Maichinger straße. Onako maskirana ću ga presresti sa utokom i oteti mu kola, a zato će mi pomoći malo preostalog etra, onda stižem po tebe, ti me čekaš u Breslauer straße, i furamo za Amsterdam, a tamo smo sa mečkom za tri-četiri čuke. Dok Ivan ukapira podvalu i alarmira Sasyja mi se već kupamo u šampanjcu i pušimo najbolji shit.

- Mada mi ga je malo žao.

- Ma, ko ga jebe! Važni smo samo ti i ja, zar ne? – zavodnički sam ga pogledala, u tome sam bar bila pravi pravcijati profesionalac, samo ja sam umela da nekome uputim tako zavodnički a opet tako naivni pogled.

- Ali kako ćeš sama kupiti prangiju, plašim se da će te izigrati i to…

- Daaaa, na nju sam potpuno zaboravio. To je OK. Sasvim je OK. Pa, jebo te, ona je njegovo blago. Ako ona ne može da mu iščupa utoku, onda ko može, ni sam Bog otac. Uradiće ona to. Samo na foru, samo na foru – euforično je ponavljao – Za nekoga ko prvi put radi nešto ozbiljno imaš prilično kefalo.

Puknuće bruka, ali zabole me patka. I do sada je pucala zbog raznih stvari. U mom slučaju joj neće biti ni prvi ni poslednji put da puca. I ranije sam ja pravila sranja, ali u odnosu na ovo, ona su bila govanca i to zečija. Neću vas sada, ruljo, daviti sa mojom tragičnom istorijom. Pa, dobro i nije baš bila toliko tragična… Ali ovo… Ovo je opasno… Ovo sada… Jako opasno!!!

Probudila sam se oko 11:30. Dop je još uvek delovao, osećala sam ga čitavim svojim telom, čitavim svojim umom. Misli su podsećale na paukovu mrežu, ali ne onu proporcionalnu koju pravi pauk krstaš, već onu razbarušenu, koja se krije u svakom mračnom delu žbuna i podseća na maglu i to veoma gustu maglu… Telo mi je bilo ukočeno, kao da sam osećala kako mi svaka kost trne, svaki mišić plače.

Verovatno je bio toliko uzbuđen da nije mogao ni da zaspi već je odlepršao čim sam ja zasovila.

- Važi, kad?

Zasigurno je pomislila da treba da mi odradi dop od Sasyja, pošto zna da ja ne stojim baš najbolje sa njim. Ili dop ili nešto slično. Gadno je bilo to, ruljo, što još uvek nisam imala potrebnu žvaku za nju. ali smisliću je već uz put.

- Možete li doći ispred motela ''Zur alten Krone'' – kezila sam se u mikrofon.

Stigla sam pola sata ranije. Ušla sam u ''Grand'' i za divno čudo bio je skoro prazan. Naručila sam duplu kafu i Coca-Colu. Ni sama ne znam zašto mi je u tom trenutku pala na pamet jedna stara pesma, i znajte ruljo, nisam sigurna jesam li je negde pročitala ili sam je lično zapisala, ali se sasvim sigurno sećam da mi se tada u ''Grandu'', dok sam čekala Suzy ta pesmica vrtela u glavi.

- Pa to da si zapalila od kuće, je li?

Ruljo, potekle su suze, morale su poteći, prave heroinske suze, sve onako u lokvama da me je čak i barmen zapazio. Da je Frojd živ i da me sada posmatra bez razmišljanja bi postavio dijagnozu – SCH. Ali ruljo, onaj ko me je dobro poznavao, rekao bi Frojdu u ovom trenutku da nisam šiza i klepio ga po glavi, ali samo on i niko više. Šta vi mislite ko je to? Suzy, naravno. Ona je svu ovu moju ceremoniju zastrašujuće tužno posmatrala, možda zato što je bila naduvana, možda ne, ali u svakom slučaju delovala sam zastrašujuće i ponižavajuće. Došlo mi je tog trenutka da prsnem u ludački smeh, tog trenutka, kada je Suzy sažaljevajuće stavila svoju hladnu ruku preko moje. To je bio jedan od onih trenutaka ruljo, kojima se nadate i koje poznajete najbolje, oni moraju ispasti tako i nikako drugačije. Jer kada bi ispali drugačije, mislim da bi izazvale toliku inerciju, da bi Zemlja počela da se kreće unazad. I ne samo Zemlja, nego i sve na njoj…

- Ne. Imam dovoljno za kartu do Beograda. U 16:00 imam bus do Dortmunda, odande ću uhvatiti brzi voz do Minchena, a od Minchena busom do Beograda, preko Hrvatske.

Mislila je u sebi: Šta je sad? Šta ona zapravo hoće od mene da je gledam kako plače? Ili hoće da mi se poveri? Stvarno ne znam šta je sad. šta se zbiva?! – oglašavale su se Suzyne naduvane misli.

- Ah, to ti treba, pa koji će ti kurac utoka?

Trgnula je gutljaj moje Coca-Cole i namignula. Valjda je time mislila da nema nikakve brige oko utoke i o tome šta će ljudi pričati o tome. Ništa. Pošto, ništa neće ni znati. Ni ljudi, ni Sasy… Suzy je izašla, a ja sam se nadala čekajući i smireno pušeći svoju cigaretu. Barmen me je stalno posmatrao krajičkom oka. Kao lav jagnje. Smetalo mi je to poigravanje očima. Da je neki drugi trenutak u pitanju, ali sada?! A već sam vam govorila o tome šta se sve može desiti ako se očekivani trenutak promeni u zadnjem času. A i barmen nije bio neki tip, bar ne moj tip.

Mislim da bih sada, kada bi ispalo neko sranje, prvo bi zadavila barmena, sopstvenim rukama. Davila bih ga kezeći i unoseći mu se u facu. Mislim da bi me njegov duh čak i posle smrti sanjao. Pitate se ruljo kako je to moguće?! E pa ovako: zamislite čoveka kao šolju podnevnog engleskog čaja, malo zašećerenog sa dosta mleka. Jeste li zamislili? Jeste. Ko nije, nije, taj to nikada neće shvatiti. E sad zamislite da je šolja, kao izvajani trodimenzionalni oblik od porcelana, njegov oklop, to jest njegovo telo sa sve rukama, nogama, glavom, abdomenom… Jeste li zamislili? Znači sama šolja je telo, u tom slučaju će onaj čaj, slađi sa dosta mleka, biti njegova duša, um, sklad skladnog i neskladnog. Shvatate. To je čovek. I šta će se desiti ako lično ja, kao sam đavo, tresnem tu šolju čaja o pod. Šolja će se razbiti, naravno, ali čaj će ostati potpuno istog sastava, samo će promeniti domaćina, kao kakav parazit. U ovom slučaju, živeće u tepihu, nešto malo u parketu, a vremenom će deo njega preći u sastav vazduha. U svakom slučaju, na kraju svega toga, kad vreme malo odmakne, biće potpuno svež i oran za nove bitke u novom telu, bila to atmosfera ili stratosfera, svejedno je. Tako vam je to ruljo isto i sa ljudima, isto kao sa tom šoljom podnevnog engleskog čaja, zašećerenog sa dosta mleka. Potpuno isto ili bar tako nekako, slažete li se?

I dalje me je gledao, ne onako zanosno, kako bi trebao da gleda, već podrugljivo, a u svom tom njegovom pogledu krila se doza ludila… To je isto kao i sa starim dobrim vremenima, to jest, još uvek ih uzimamo u malim dozama. Šalim se…

A upravo ta Beretta, to je moja sudbina. I neću je ispustiti tek tako olako… Ako bude bilo potrebno zadaviću i barmena radi nje, pa neka me čeka u stratosferi da mu jebem i tamo kevu…

Sela je za sto i dala mi znak. Zeleno svetlo. Pružila sam ruku ispod stola i opipala je… Bila je to moja Beretta. Brzim pokretom ruke zavukla sam je u traperice i pokrila duksom i jaknom, tako da se nije mogla primetiti, pa čak ni u snu. U istom tom deliću trenutka ja sam Suzy dodala dve glave i bilo je dovoljno da ih opipa pa da vidi da su to dve stotke. Nije ih gledala, već ih je sretno strpala u džep.

Otišao je… Svako će sada dobiti koliko zaslužuje, može da se buni i ne mora dugo da me gleda i pita se koji sam stvor, ja sam žena Vrhovni Predator. (Ne znam zašto sam tada pevušila u sebi tu divnu pesmicu, ali se idan danas sećam da sam je pevušila) A sada, preživi, ko preživi, pogine ko pogine, strah je u svakom slučaju privilegija lovine.

- To je OK. Hvala ti Suzy, ovo ti nikada neću zaboraviti.

Namignula mi je tako, kao da je govorila: u redu je možda ćeš i ti meni nekada zatrebati… Možda, možda će se i to jednoga dana desiti, možda neću trebati samo njoj, nego svim ljudima u Deutschlandu, pa čak i svakom kučetu… Moje nade jesu velike, ali bolesne nisu! U to ruljo ne treba da sumnjate! Nimalo. Kako bi to Hese u ovom trenutku rekao:'' Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušam proživeti ono što je samo od sebe htelo da izbija iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško?''

Odlučila sam da platim piće. Platila sam. Ostalo mi je samo za taxi do ''Zur alten Krone'' i još nešto siće, biće dovoljno za etar, sasvim dovoljno. Polako sam se kretala pustinjski pustom Breslauer straße. Tražila sam pogledom apoteku. Sve apoteke su imale zeleni krst. Ali nijednog jebenog krsta u tom trenutku nisam videla. Valjda zato što sam bila previše uzbuđena. Stalno sam prstima ispod duksa dodirivala utoku i divila se svakoj njenoj izbočini i udubljenju. Bila je skoro nova, a i nije bila vruća, to jest još uvek niko nije bio ubijen iz nje, bar je tako Sasy tvrdio, a i njena cena… I tako zaneta svojim blesavim mislima najzad sam ugledala svoj zeleni krst… Oh, bože moj, da me sada samo neko čuje ili…

- Zamolila bih vas za jednu uslugu, znate ja sam predsednik biološke sekcije iz Gimnazije, pa bih vas zamolila da mi date bočicu etra, pošto na sledećim vežbama radimo narkozu sa pacovima, a posle toga ih opserviramo.

Celog ovog sumornog, mračnog i tihog jesenjeg dana, kada su oblaci teško i nisko visili nad Hattingenskim nebom, šetala sam sama, kao jahač kroz neobično pust kraj. A onda, pošto je prošlo nekoliko sekundi ogorčenog bola koji se lomatao sa ukiseljenim strahom, pokazala se primetna promena u obliku blage duševne poremećenosti moga uma, ili sam se ja to samo tripovala. A možda je to bilo i zbog straha zbog utoke, jebem li ga! Moj uobičajeni način ponašanja iščezao je. Luatala sam iz ulice u ulicu brzim, nejednakim i besciljnim korakom… Slutilo se nešto u vazduhu… Znala sam to.

Bledilo mog lica dobilo je, ako je to moguće, sablasniju boju, a i sjaj očiju je sasvim nestao, ali su zenice bile manje no ikad, osećala sam to. Bio je to trenutak kada sam pomišljala da se moj duh, neprestano uznemiren, muči nekom teškom tajnom, a ja pored sveg naprezanja ne nalazim potrebnu hrabrost da je otkrijem. Nije nikakvo čudo što me je to stanje tada preplašilo – što me je zarazilo. Osećala sam kako mi se s laganom, ali sigurnom postupnošću, uvlače u dušu čudovišni uticaji sopstvenih fantastičnih ali upečatljivih praznoverica… Naročito sada…

Ali moji napori bili su jalovi. Neko neodoljivo drhtanje postepeno mi obuze celo telo, i najzad mi sede na samo srce mora potpuno bezrazložne zebnje. Dahćući i upinjući se, zbacih moru, pridigoh se na prstima i, buljeći uporno u jednu od potpuno pustih ulica, stadoh da osluškujem – ne znam zašto, sem ako me nije neka nagonska sila na to nagonila – neke slabe i neodređene šumove koji su u dugim razmacima, kroz trenutna zatišja uplašenog uma, dopirali ne znam odakle. Savladana silnim osećajem užasa, neobjašnjivog a vrelog, žurno se trgoh u jedan od haustora. Taman stadoh tu kad mi laki koraci na susednom stepeništu privukoše pažnju. Odmah sam poznala da su Sasyjevi. Sva sreća nije me video, jer jedini tračak sunca na sivom nebu udarao u staklo preda mnom, krijući me u neku ruku od Sasyja. Lice mu je kao obično bilo lešinasto bledo, ali je uz to bilo neke ludačke veselosti u njegovim očima, neke očigledno uzdržavane usplahirenosti u celom njegovom držanju. Njegov izraz me je zaprepastio… Bio je sam samcijat.

Pomamni let vihora koji je prodro u moju glavu gotovo me podiže s poda… Bio je to zaista buran, ali jezivo lep dan, jedinstven i čudan u svojoj lepoti i svojoj strahoti.

Trgoh se za svoju Berettu i otkočih je, kada sam za trenutak pomislila da Sasy kreće prema meni, da me je video ili čuo. Čvrsto sam držala utoku i tu opet naglo zanemeh, sada sa osećanjem bezumnog zaprepašćenja – jer nije moglo biti nikakve sumnje da sam u tom trenutku zaista videla Sasyja kako me goropadno posmatra svojim krupnim crnim očima (mada nisam u to mogla biti sasvim sigurna, jer mi je u glavi brujao puls urađenog srca) neki dubok i očigledno udaljen, ali oštar, otegnut i sasvim neobičan pištav ili škripav zvuk, potpuno istovetan sa zvukom kada sam maločas otkočila utoku… Bio je to nesumnjivo Sasyjev Magnum 357…

Pritisnuta kao morom - kakva sam svakako bila zbog te druge i sasvim neobične podudarnosti, jer on sasvim sigurno nije mogao da me vidi, a kamoli čuje zveket mog pištolja – mnoštvom suprotnih osećanja, među kojima su preovla|ivali čuđenje i bezmeran strah, sačuvala sam ipak dovoljno duha da bih izbegla da bilo kakvom primedbom uzbudim preterano osetljive živce mog neprijatelja…

Najzad, odmahnuo je tek onako, malom i slabašnom rukom, a odmah potom napravio i prvi korak, pa zatim naredni i tako dalje… Otišao je. Otišao je sa danom. A zašto sam se ja toliko plašila Sasyja i on mene, saznaćete, ruljo, ako me pomno budete pratili u narednoj glavi, a sada da se vratimo zbivanjima toga dana.

Gorka noć spuštala se nad Hattingenom, masivna i oronula, i najednom čitav grad dobio je neku teško olovno-srebrnastu boju, koja je svakim trenutkom zahvatala po jednu od pustih ulica. Dobro, de, nisu baš bile puste, puste, bilo je tu i tamo nekog beznačajnog prolaznika, koji je baš kao i ja, prolazio sa svojom tugom i tminom i ne obraćajući pažnju na druge, koji su isto tako sa velikom zebnjom pokušavali da prevladaju užasan strah ulice posute sumornim ludilom. Pozvala sam taxi.

Nemam mnogo toga da kažem o svojoj zemlji koju sam neizmerno mrzela, i o svojoj porodici koju nisam neizmerno volela. Zlopaćenje, čitanje mračnih i teških pisaca odvojili su me od prve i psihički otuđili od druge. Iznad svega radovi nemačkih neonadrealista pružali su mi veliko zadovoljstvo – ne toliko što sam nerazumno obožavala njihovu rečitu ludost, koliko zbog lakoće kojom sam, vođena navikom da strogo mislim, otkrivala njihove greške. Često sam bila kritikovana zbog jalovosti mog genija – oskudnost moje mašte uzimana mi je kao zločin, a pironizam mojih shvatanja skupo me je koštao.

Stigao je taxi, a sa njim je došla i duboka noć. Zakopana svojim proučavanjem mrtve prirode Hattingena, koji je više nego bilo koji grad bio prilagođen oslabljenim utiscima spoljašnjeg sveta, nisam ni primetila kada sam stigla ispred motela. Platila sam taksisti i mislim da tada više nisam imala ni prebijenog pfenniga, štaviše sada nisam ni sigurna da sam tada platila ceo iznos taksisti, jednostavno to je još jedna od mnogobrojnih crnih rupa u glavi.

- Gospodin koji je sinoć bio sa vama vas čeka, mislim da je u redu to što sam mu dao ključeve od vaše sobe, pošto je uporno insistirao na tome.

Otišla sam do sale za ručavanje, gde sam klopala wurste i ketchup, koje su bile uračunate u cenu kompletnog smeštaja. Bila je to prva valjana hrana od kako sam otišla od kuće. I gutala sam je i žvakala sa uživanjem, sve onako u velikim komadima. Boleo me kurac za bonton ruljo! Boleo me kurac! Osećala sam kako se želudac puni hranom, i što se više punio postajala sam sve snažnija. Rastvorila sam dve krügerove multi-vitaminske tablete u čašu kisele vode… Prijali su mi ti vitamini i wurste. Kada sam završila sa klopom zapalila sam jednu Ernte 23. Tog časa sam se setila jedne pesmice koju sam nekada rado slušala i koja bi mi sada prijala. Izletela je iz moje memorije: ''Nikad mlak i svirep je ostavio trag, u istoriji ratnika kao ožiljak drag, neizbrisivo od bola, čelik što ga stiska, sećanja na bitke, izvire iz vriska, suviše dugo visim na struni, lagano tumaram kao mit, u mojim grudima nižu se harpuni, uz mnogo buke umirem kao kit, ali ne kao plavi, već kao orka, slane krvi puna su mora gorka u kojima sam lovio, predvodio sile zveri, nalik sebi, bodrio u borbi za opstanak, između života i smrti sam prelazio prag i natrag u nove bitke, nove zube ostavljao u onima što gube! Bežaće bednici od moje sene, bojaće se samog sećanja na mene dokle god su živi, ali na pokopu smejaće se ratniku u sjajnom oklopu, jer život ide dalje, jer život ide dalje, jer život ide dalje…''

Što se smešite kad znam da me mrzite. Skrivaju oči ne prospavane sate, a svi mi imamo svoje noćne more u kojima naši likovi se bore. I znam da mislite na mene svo vreme i bila bih mrtva već da je do vas, ali nemaju svi tu privilegiju da pucaju na poslednju legiju… Tako vam je to rođaci. Od sada ja krojim sudbine. Ja sam krojač koji određuje: da li duže ili kraće?

Mark je čvrsto spavao na krevetu. Videlo se da je bio isuviše umoran jer je upao u onu drugu fazu sna, REM fazu, iz koje se čovek teško budi i u kojoj ne sanja a koja najviše okrepljuje. Niko njega ne voli, niko! Baš mi ga je bilo žao dok sam ga gledala kako nevino tone u mrak, baš kao dete u blagu reku sna. Pored kreveta se nalazila torba. Podigla sam je. Bila je zaista teška. Otvorila sam. Sve je bilo tu. Sve što nam treba. A torba je bila teška samo zbog dizalice, koja je sama po sebi iznosila oko 10-15 kg. Maske su bile stravične, kao iz neke horor predstave, dva raščupana čudovišta sa otvorima za oči, baš kao u fantomu iz opere. Zavirila sam u Markovu jaknu i iz unutrašnjeg džepa izvadila paketić dopa, izvadila jednu štraftu, a ostatak mu vratila. Povukla sam je. Trenutni udar mi je povratio i svest i snagu, pa sam ponovo zavirila u Markovu jaknu i izvadila paketić vutre. Otvorila ga, izvadila jedan dobar head i vratila ga u jaknu. Dugo sam seckala taj head makazicama za nokte, za koje se on prosto lepio, tako da sam često morala rukom da ga odvajam. Na kraju krajeva head se pretvorio u sitno iseckanu gomilicu vutre. Dodala sam malo duvana na to brdašce trave i smotala jednu iglicu, koja je već posle nekoliko sekundi gorela punom parom, iako sam je ja stalno oblizivala. Trava je bila poprilično dobra, ali je dop ipak radio svoje, samo što se sada stvorio nešto različitiji i mirniji svet. Svet tišine, ako tako mogu da ga nazovem.

Izvadila sam 'Njetočku Njezvanovu' i tako razbijena uzela da je čitam po stoti put, minimum. I opet po stoti put došlo mi je da se rasplačem od raznih jezivih stvari u toj knjizi, kao na primer, kada njen otac ubija njenu majku i odlazi ostavljajući je samu. Ključni momenat knjige o kome mogu da se napišu čitavi eseji. Neka vrsta muzičke tragedije, pa, otac joj je bio muzičar, kao fol muzičar, koji godinama nije uzeo u ruke svoju violinu, pa kada se konačno oprobao i video da više nema tri čuke sa sviranjem napravio je haos u kući, koja je svakog dana proživljavala kojekakva sranja, i sve to vi|eno u očima šestogodišnje devojčice. Užasna tragedija ruljo! Svakako je pročitajte, ako već do sada niste. Najzrelije Fjodorovo delo koje je ikada napisao, možda samo 'Zapisi' mogu prići ovom delu, ali sve ostalo iz njegovog opusa nije ni približno ovoj tematici, ne kažem da nije kvalitetno, naprotiv, no nije približno.

Zanesena utiscima uzela sam parče hotelskog papira, kome su osnovna svrha poruke i razni brojevi telefona i zapisala pesmu:

Vratimo se sada tri meseca unazad. Fijuuuuuu. Tu smo. Na putu ka školi, sami. Kišovito letnje jutro sa obrisima poznate nostalgične tuge, koja me je šamarala sa svakom kapljicom prljave kiše. Tap, tap, zujalo je u mojoj glavi. Još uvek sanjiva i neispavana od prethodne noći, koja je bila burna i žestoka, izvadila sam iz džepa joint i zapalila ga, ali su ga svakog časa gasile kapljice kiše, što me je u tom trenutku dovodilo do ludila.

Srce mi je kucalo brže no obično, a svakog trenutka sam sve više i više usporavala hod kako bi Sasy sve više pokisao. U to vreme mi je on prodavao vutru i bila sam u kako-tako dobrim odnosima sa njim, dečko je stvarno imao kefalo, ali se družio sa samim šljamom Hattingena. Izuzev Marka, jer je on koliko toliko bio OK dečko, malo priglup, ali spreman da uvek povuče pravilan potez, iliti pravilnu crtu. Sasy je bio drugo. Uvek je imao kinte u džepu i pola Hattingena je snabdevao vutrom, iako je znao da murija sve zna. Upadali su mu u kuću par puta, čak je jednom bila i marica po njega. Pravi haos je tada nastao ispred njegove kuće, baš kao u američkim filmovima, specijalci sa puškama preskaču ogradu i sva ostala sranja koja idu uz to.

Mogu slobodno reći da je Sasy u neku ruku kriv zbog toga što ja koristim gudru uopšte, jer mi je on prvi put ponudio, što sam ja oberučke prihvatila, a tada sam još uvek bila maloletna. Da sam tada otišla u policiju i prijavila ga, najebao bi zbog toga kao žuti, jer je već dobio uslovno dve godine. I on je imao sreće sa tim hapšenjima, jer je zadnja dva ozbiljna puta, kada je stvarno mogao da odleži dobru cifru, bio još uvek maloletan, a i njegov ćale je tu ušao sa debelom kintom i izvukao ga iz sranja. Kada je napunio osamnaest godina bio je mnogo obazriviji i lukaviji. Oči su mu se čvršće urezale u lobanju, i svakim danom postajale sve tamnije i jezivije. Iako nije bio naročite građe, naprotiv bio je skoro lešina koja hoda, ljudi su ga se plašili. Valjda zbog toga što su znali da je žešći junky i da je u stanju da uradi sve kada mu ponestane dop. I ja sam ga se plašila.

Mada ja u životu nisam čula da se on sa nekim potukao i da ga je razbio. On mi je stalno pričao neke priče, za koje ja nisam imala nikakvih dokaza tako da mu nisam ni verovala. Takoreći nisam mu verovala ni reč, sve dok se ne bih uverila u suprotno, pošto je on ponekad znao toliko da laže, da bi sam sebe ubedio da je to što priča istina i poverovao u to. Bio je patološki lažov, Suzy je to znala, ali nije preterano marila zbog toga. Valjda je to njegovo laganje i nije toliko zanimalo, jer je ona imala svoj sopstveni svet u kome je živela kad kod se naduva i u kome je umirala kad god je čista.

U to vreme kada je mene upoznao, poslovi su počeli da mu cvetaju, nekako sami od sebe, to jest bio je pun kao brod. Dnevno je trošio oko 300 DM i živeo je, mogu tako slobodno reći, sasvim cool. Svaki dan se cepao sa dopom i vutrom, pušio je Marlboro, kupavao Suzy svakoga dana slatkiše i razne zezalice, i redovno razbijao handyje u zid njegove sobe. To mu je bio nekakav hobi, to razbijanje novcijatih handyja, ili je mislio da se tako samo dokazuje u društvu.

Još jedna od njegovih bolesti bila je totalna izolacija od sveta. Imao je svoju sobicu, u kojoj je uvek bilo nekog, bilo to Bidži, Mark, Ivan, Carlo, Suzy i ostala narkomanska klapa. U grad je izlazio jedino kada ide u nabavku dopa, dok je cigarete i ostale zajebancije kupovao maltene sto metara od kuće. Od kada ga ja znam izašao je samo jednom prilikom u grad i to do ponoći, a onda je rekao da je u gradu sve shit i pozvao nas po hiljaditi put u njegovu jazbinu, koja je svakim danom bila sve prljavija i prljavija.

Sasy je menjao 'najbolje' drugare svaka tri meseca. Družio se i zezao sa njima, davao im i šakom i kapom, sve dok njegov paranoični um ne bi shvatio da mu ta osoba želi naneti zlo. Onda bi prvo počeo da ogovara 'najboljeg' drugara kod svih ostalih, dok on sam ne bi to od nekog čuo i prestao da dolazi kod Sasyja. Uglavnom su ga ljudi otkačinjali tako što bi jednostavno prestajali da dolaze kod njega, kao što sam i ja lično uradila. Ali, ruljo, ne mogu vam odbjasniti taj Sasyjev magnetizam koji neprekidno privlačio nove ljude oko sebe i zvaravao ih do krajnjih granica ludila, do apstinencijske nostalgije.

Ne znam samo odakle potiče sav taj moj zanos sa Sasyjem, kada nas dvoje nismo imali ama baš nikakvu zajedničku temu kada smo se upoznali, pošto Sasy nije završio ni srednju školu, a kamoli nešto drugo. A što se tiče književnosti, filosofije, psihologije, medicine i ostalih grana koje su mene zanimale, Sasy je bio tupan u pravom smislu te reči, međutim mogao je i doktora nauka da zajebe. Bio je u neku ruku profesionalni varalica, i samo kao varalica je i mogao da opstane u njegovom svetu koji gutao nemilosrdno sve na šta naiđe.

Upoznala sam se sa njim preko školskog drugara Edgara, koji mi ga je toplo preporučio kao prodavca najbolje vutre u Hattingenu. Prvih par puta posrednik mi je bio sam Edgar, ali kako je on imao dosta obaveza, jednoga dana i sama sam morala da stupim u kontakt sa Sasyjem pošto mi je vutra bila neophodna. Kad kažem neophodna, onda mislim da se bez nje ne može izaći u grad, jebem ga, ali tako mu to dođe vremenom.

Svakom kupovinom bivala sam sve bliža Sasyju i njegovom podlom društvu, sve dok me jednog dana ljubazno nije pozvao da uđem kod njega na kafu, što sam ja znatiželjno prihvatila. I bila sam upecana, upecana ruljo, u njegovu ogromnu mrežu, koja me je svakim danom sve više i više stezala. Ali, jebi ga, ja sam to prihvatila kao zajebanciju, što u stvari i jeste bilo. Jedna prava velika zajebancija!

Ubrzo sam upoznala hijerarhiju koja je vladala u Sasyjevoj maloj kućici. (Moram napomenuti i to da je Sasy živeo odvojeno od njegove majke i očuha, koga je prosto boleo kurac šta se zbiva sa njegovim pastorkom. Kada bih odlazila kod njega prvo bih morala proći kroz kuću u kojoj je živela njegova majka, pa bih izašla u malo dvorište odakle se pogled pružao ka Sasyjevoj skromno izrađenoj kućici, koja je u svom sastavu imala jednu veliki sobu i kupatilo. E ta soba ruljo, ta soba je bila stecište raznoraznih ljudi, koji su kroz nju svakoga dana prolazili, i svakoga dana, maltene, bile su skroz nove face za mene, mada sam i nekada sretala ljude za koje nikada ne bih rekla da će upasti u tako nešto, i koji su se radili solo. Uglavnom su takvi ljudi bili deca bogataša, i krili su se od javnosti da su narkomani, naravno za to su morali da plate dobru cenu Sasyju, ne samo da bi im prodao gudru, već da bi držao jezik za zubima, što je on i radio, kada se to ticalo ovako ozbiljnih ljudi, jer je znao da u protivnom može žestoko da najebe. Kao što je to bio slučaj sa gradonačelnikovom ćerkom, koju sam ja sasvim slučajno zatekla u kupovini gudre kod Sasyja. Toga dana, ruljo, je ispao pravi haos u Sasyjevoj sobici, jer se on toliko usrao da ja ne propevam negde po gradu da se gradonačelnikova ćerka Sandra lupa po veni, da me je čitavog dana častio kojekakvim glupostima i non-stop mi govorio:

Ubio bi me, kurac! Što sad ne dođe da vidi šta mu ćerka radi ruljo, zašto??? Boli ga patka za mene, našao je svoj život u nečemu drugom, a šta je to, baš mi se…)

Sasy je bio glavni vladar njegove sobe i ne samo sobe već i gospodar svačije misli, ko god da se nalazio u njegovoj sobi, bilo je onako kako on kaže da treba da bude. Mislićete ruljo, da je sasvim normalna stvar da neko gospodari u svojoj sobi. Slažem se sa tim. Ali da neko u svojoj sobi jebava nekog na račun nekog ko se isto nalazi u sobi da bi zasmejao nekog trećeg koji je takođe prisutan u njegovoj sobi, i sve to sa određenom dozom ludila u smehu, e to ruljo, to nije normalno. Bar ne savim normalno! Slažete li se sa mnom? Ustalom vaše je da procenjujete šta je tu normalno, a šta nije, ja sam samo tu da vam iznesem neke događaje i činjenice koje se baš ne sudaraju sa zdravom pameti.

A danas, dok koračam po kiši ka Sasyju koji nervozno prati svaki moj korak, danas sam ja njegov najbolji drug, pošto sam tog kišnog jutra slučajem okolnosti u džepu imala 100 DM i nije mi se baš nešto naročito išlo u školu, ali nisam znala gde treba ići po ovakvom usranom vremenu i ovo doba kada je svaki normalan pab zatvoren. Sasy se našao kao idealna prilika.

- Ma jebeš ga cele noći sam se zajebavao oko neke robe, i tek jutros je stigla, pa je Bidži otišao po nju, pošto sam se ja uspavao, a ja sam morao da što pre odvojim Bidžija od ovako dobre robe, ha, ha, ha – cerio se Sasy vadeći iz džepa okruglu najlon kesu u kojoj se nalazio neki beli prašak, kesica je bila teška sigurno 250-300 gr. – Vidi ovo, aaa, šta kažeš za ovu novu gudru, prva ruka iz Croatie, ovako nešto do sada nisi probala, pošto nemci ne prave ovakve stvari.

- Samo 200 DM za 400 gr 'pulvera' – Sasy je uvek morao da poveća i cenu i količinu, to mu je bila životna mana, samo što se ovoga puta grdno zajebao, pošto ne zna da u džepu imam 100 DM, koje bih i ovako potrošila na gluposti, a pošto Sasy ima slabost prema ženama, pogotovo prema lepim ženama, nema šanse da me odbije ukoliko mi se taj prah svidi. Isto tako sam znala da ukoliko je taj 'pulver' dobra stvar i da tako mala količina radi, da će za mesec dana najkasnije postati nacionalna droga Hattingena, pošto će Sasy udariti priču o sva zvona grada i nudiće kome i kako stigne, sve u svemu, ako je to zaista dobra stvar, ima šanse da i Sasy i ja uzmemo neke pare a da se usput dobro provedemo.

- Čuj Sasy, da te pitam nešto, ako je gudra stvarno dobra i svidi mi se, hoćeš li mi prodati 200 gr, to jest, pola te kese, pošto ja trenutno kod sebe imam 100 DM – u tom trenutku sam ih i izvadila iz džepa kako bi Sasyja uverila u verodostojnost mojih reči, međutim njegov lik se u sekundi izmenio. Njegove crne oči kao da su me zumirale i istog tog časa znala sam da me je slagao, ili u pogledu cene ili količine, pošto je znao da će prethodno morati da mi izmeri 200 gr na vagici ukoliko mi bude prodavao.

- Hm – i da znate, ruljo, da me u tom trenutku baš boleo kurac za te napade i za dalji ishod te gudre. U mojoj glavi se tada rađala samo ta pomisao kako što pre uzeti količinu od Sasyja i nastaviti sa privatnim biznisom.

I tada kad smo se već približili Sasyjevoj kući, kiša je polako prestajala da pada, ali su tmurni i opaki oblaci i dalje vrebali svaku priliku u Hattingenu. I uglavnom, kada se sad setim celog svog života, neke baš značajnije stvari u životu desile su mi se po ovakvom vremenu. Na primer, kada me je smuvao moj prvi dečko, padala je kiša, kada sam napisala svoje prvo delo – dramu ''Nepodnošljivi beskraj naše slobode'', padala je kiša, kada sam prvi put probala travu, padala je kiša, kada sam se upisala u Gimnaziju, padala je kiša, kada sam se prvi put pojebala, padala je kiša, i sve se mislim da sam ovu zadnju stavku trebala staviti na prvo mesto, ali pošto je to moje prvo karanje bilo nekako sakriveno u nekim tamnijim delovima moga mozga, pa ga se ja i nisam baš najbolje sećala, odlučila sam da ga stavim na poslednje mesto.

Sasyjeva kuća je imala sve odlike utvarnog, dok su se njeni obrisi ogledali u ogromnom crnilu neba. Njena glavna odlika, činilo mi se, bila je neverovatna drevnost. Izbledelost boja – delo vekova – bila je upadljivo velika. Iako prepravljen, krov je delovao sasvim smirujuće, kao kakva relikvija koja opušta celo telo. Naravno, sve to nije imalo veze sa nekim izuzetnim propadanjem kuće. Ni delić zida nije bio pao; izgledalo je da postoji neka čudna nesaglasnost između još uvek savršene očuvanosti delova zgrade i trošnosti pojedinog kamenja. U tome je bilo mnogo štošta što me je podsećalo na prividnu celost starih drvenarija koje su godinama trunule u nekom zaboravljenom podrumu, neuznemiravane dahom spoljašnjeg vazduha. No, sem ovog nagoveštaja znatne dotrajalosti, zgrada naravno nije pokazivala znake da je sklona padu. Možda bi oko pažljivog posmatrača otkrilo jedva primetnu pukotinu koja je, polazeći od krova zgrade s prednje strane, krčila sebi put niza zid u krivudavom pravcu, dok se nije izgubila u sumornom mokrom betonu.

Za tren oka smo prošli kroz kuću i našli se u malenom dvorištu odakle se pogled pružao ka skromno izgrađenoj omalenoj kućici. Napomenula sam ranije da se ta kućica sastojala od svega dve prostorije, što Sasyja nije obeshrabrilo da u nekim situacijama napravi, bukvalno, harem od nje.

Soba u kojoj smo se našli bila je mala i niska. Jedini prozor u njoj bio je dug, uzak i šiljat, i na tako malom rastojanju od crnog hrastovog poda. Slabi zraci srebrnasto sive svetlosti su kroz napola spuštenu roletnu i činili istaknutije predmete unaokolo dovoljno vidljivim; ali oko bi se uzalud trudilo da dopre do udaljenih uglova sobe. Tamni prekrivači visili su na dva zida kao kakve zastave pakla. Nameštaj je uopšte bio moderan, udoban i pomalo raskošan. Mnoštvo CD-a i raznih papira ležalo je razbacano svuda unaokolo, ali nije uspevalo da da života prizoru.

Sasy je odmah zauzeo položaj u svojoj ogromnoj i udobnoj fotelji u koju niko sem njega nije smeo da sedne, pa čak ni Suzy. Videla sam da je on okovani rob jedne nemoralne vrste straha. Kada sam mu pogledala lice, neobuzdani strah mi obli telo. Sada već avetinjsko bledilo njegove kože i čudesni ludački sjaj očiju zaprepastili su me, i čak zaplašili, više od praška koji sam trebala da probam. Mrtvačka boja kože; oko krupno, vlažno i neuporedivo sjajno; usne malo tanke i veoma blede, ali moćno lepo izvijene; nos jevrejskog tipa, tanak ali širokih nozdrva, neuobičajenih kod sličnog oblika; ove crte uz nepravilnu širinu iznad predela slepoočnica, sačinjavale su sve zajedno jedno lice koje se ne zaboravlja lako. ''Ja ću propasti'', govorilo je u nekom čudu njegovo lice u mojoj mašti,''ja moram pasti u ovom žalosnom ludilu. Tako, tako i nikako drugačije ću završiti. Strahujem od događaja koje nosi budućnost, ne zbog njih samih nego zbog njihovih posledica. Zadrhtim pri pomisli na svaku, makar i najbeznačajniju nezgodu koja bi mogla da deluje na ovo moje nepodnošljivo duševno uzbuđenje. U ovom stanju rastrojstva – u ovom bednom stanju – osećam da će pre ili posle nastupiti trenutak kada ću neminovno izgubiti i život i razum hvatajući se u koštac sa tom groznom utvarom, sa strahom.'' Trgoh se natrenutak od ovih mojih bolesnih misli i sa dozom pribrane ozbiljnosti se spremah da napravim sledeći korak, koji će me možda koštati i života.

- Polako, polako, nemoj se nervirati… mislim da sam tu negde ostavio kašičicu – i u tom trenu je krenuo kopati po sobi kao kakav rovac. Saginjao se i zavirivao u svaki budžak sobe, počeo je čak i fioke da otvara i vadi iz svog ležišta, a potom bi celu masu kojekakvih hrpa iz fioke izbacivao na pod i pravio užasan strv po sobi. Za tili čas soba mu se pretvori u smetlište i to sve zbog jedne jebene plastične kašičice za nes-kafu, i tu sam popizdela!

Faca mu se dosta izmenila, ali naprotiv, ne na bolje, već je njegovo bledilo prerastalo u providnu boju, kao voda, poput PVC folije, kao da nije imao kap krvi u sebi. Na trenutak sam se uplašila od njegovog izbezumljenog preturanja po sobi, zbog jedne jebene kašike.

- Imam, imam, naravno – uzeo je flašu od 2l Coca-Cole, koja se nalazila pored njegove fotelje, i pružio mi je – Evo, uzmi, zali sa ovim.

Htela sam da mu dam do znanja da ja nisam ista kao ti njegovi hoštapleri, ja ipak u sebi imam malo ljudskosti, malo dostojanstva, jer ako ga pustim već u samom startu da me gazi, šta će biti na cilju?

Uh, da znate samo, kako me je cepalo. Ali, ruljo, ne smete se zavarati u pomisli da sam ja tog trenutka bila otkinuta od mozga, da sam bauljala po sobi, da mi je pogled bio neujednačen, da je opala motorna funkcija tela, te da su koraci postali nejednaki i lomljivi, naprotiv, celo moje telo, pa, i samo njegovo držanje bili su normalni, i to ne normalni, već nekako previše ozbiljni. Bar mi se tako činila svoja faca dok sam je gledala u ogledalu. Ko god bi u ovom trenutku upao u sobu ne bi me provalio, čak bih bila u stanju da sada uđem u raspravu se nekoliko književnika, profesora umetnosti iliti samih umetnika. Nije da sam se ja ufuravala da se osećam prepametno, već mi je bilo jasno da se u prašku nalazi količina meta-amfetamina ili nekog njegovog amida, te da on uzrokuje preteranu osetljivost svih čula, a žestoko bogati moć govora.

Jedva sam čekala da se Sasy vrati sa kafom, pa da sa njim upadnem u priču o preuzimanju polovine praška. No, bojala sam se samo toga da njemu nije pozlilo, pošto je prošlo već petnaest minuta, ali me ta moja misao brzo prođe. Sigurno je upao u žestoki speak sa kevom i sada raspravlja o kojekakvim glupostima, dok je na mene, zasigurno, zaboravio. No, kafa koju je prethodno stavio da se kuva, sigurno će ga podsetiti da se ja nalazim sama i potpuno razbijena u njegovoj sobi i da mi je rekao da se vraća za 5 min.

Zatim čuh njegove korake kako postaju sve glasniji i glasniji.

U rukama je nosio poslužavnik sa šoljicama kafe, džezvom mleka, i posudom punom raznih slatkiša. Bilo je dovoljno da mu spazim pogled, pa da utvrdim da je razbijen kao sijalica. Njegov pogled bio je manijakalno euforičan, što kod sebe nisam primećivala. Prevelika pokretljivost tela, strastvena euforija, nalik onoj kada se zaljubite, povećana moć govora i opažanja bile su odlike ove droge. I tada sam znala, kada sam prvi put probala pulver, da mi neće biti i poslednji.

- Pa, rekao sam ti ja da je ovo dobra gudra, i ne samo dobra nego po meni najbolja. Vidiš mnogo je slična heroinu, samo što je pokretljivost mnogo veća i što nema stonda, mada nakon 5-6 sati se stondiraš i onda je dejstvo skoro isto kao kod horsa.

- Doneo sam ove slatkiše, pa nemoj non-stop da te nudim, pošto nemam običaj da to radim, već se sama služi koliko god poželiš. A evo i čaše za sok – sipao mi je Coca-Colu u visoku i usku čašu – ili pak hoćeš da popiješ neku žestinu?

- Dok sam spremao kafu, razmišljao sam o onoj tvojoj ponudi što se tiče praška za 100 DM.

Vidite ruljo kakav je to čovek bio, to je upravo to što sam vam sve vreme objašnjavala. To nije čovek nego vanzemaljac. Pa, čak i kad je razbijen ko magarac od droge koju prvi put u životu radi, i nije sasvim siguran njenih posledica, on razmišlja o poslovima, to jest, razmišlja kako kome da uzme pare i kako koga da zavuče. U ovom slučaju sam ja bila njegova žrtva. Samo ovde nije u pitanju 200 DM već je u pitanju moja lojalnost prema njemu, to jest, ako jednom počnem da radim za njega imaće me uvek u šaci. Tako mu to dođe.

Uzeo je digitalnu vagicu i kesicu i počeo meriti prašak. Nisam mogla biti sasvim sigurna da mu je vagica tačna niti sam u tom trenutku marila da li će me zajebati za 10 ili 20 gr. Baš me kurac boleo! Bukvalno tako!

Kasnije se Sasy malo opustio i počeo razgovarati o nekim drugim temama sem droge. Bilo je tu svega, ponajviše muzike, svakog trena je menjao diskove, što mi se nimalo nije dopadalo.

- Kakav je to način! Dva puta se derem 'Ko je to?' i ti kao mutav ne odgovaraš i šta ja trebam da mislim ko je?

- Kako si ti Janni? – upita me Ivan sa namerom da samo skrene temu sa njega, pošto mu je bilo veoma neprijatno što ga je Sasy izprozivao ispred mene. Jadničak. Nije se nadao da će mene zateći ovde, pošto su se ženske retko zadržavale u Sasyjevoj sobi, sem kad su samo u prolazu, to jest, u kupovini, pošto je Suzy bila veoma ljubomorna. Znala sam da joj se škola skoro završila i da treba svakog momenta da se pojavi. Znala sam ako me zatekne da će ispasti neko sranje. Znao je i Sasy, ali me nije mogao oterati na silu, već je nestrpljivo čekao trenutak kada ću ustati i otići, ne zbog toga što mu moje društvo smeta, naprotiv, već samo zbog čangrizave Suzy koja ga je jebala u zdrav mozak.

- Ništa, bila sam u školi i sad palim kući – ustala sam i obukla jaknu – Ivane je l' pada još uvek kiša?

Celo telo me je lagodno svrbelo, a kapci su bili veoma teški, i ma koliko ja pokušavala da ih držim otvorene oni su se uporno spuštali. Razmišljala sam samo šta reći starcima ako upadnu u sobu i vide me da spavam u dva popodne, kada sam tek, navodno, došla iz škole, a uz sve to nisam ni ručala. I smislila sam. Jednostavno, reći ću im da sam bolesna i da me ne diraju do ujutru. Tako je i bilo. Spavala sam celo popodne i celu noć, spavala i sanjala čudnovate snove.

Prošle su dve nedelje, a ja još uvek nisam srela Sasyja, međutim biznis je cvetao kao lud. Prodavala sam gram praška za 3 DM, a u gramu je bilo dovoljno za dvoje da se otkinu od života. Dnevno sam prodavala od 10 do 20 grama i ubrzo je cela Gimnazija saznala za mene i moju gudru, a posle dve nedelje dilovanja, kesa se smanjila više od pola. Odlučila sam da više ne prodajem i da resto ostavim za sebe samu. Dva dana nisam išla u školu već sam sedela kod kuće i cepala se, a na ta dva dana se nadovezao vikend, pa mi je ce