U OBLACIMA
I
- Ja vas, dragi moj Pavloviću, uopšte ne razumem! Niste dugo kod nas, ali svakako znate da ljude u inostranstvo, nažalost, ne šaljemo često. Vi ste sjajan stručnjak i ovaj simpozijum će mnogo značiti i nama i vama. Priznajem, dnevnice nisu na zavidnom nivou, ali, Bože moj...
- Ne, dnevnice nisu u pitanju. Ja vam zahvaljujem na poverenju, na... svemu...
Branislav je umorno odmahnuo rukom. Već je nekoliko puta prošao kroz ovakve situacije, ali se svaki put osećao podjednako neugodno i zbunjeno.
- Moji su razlozi sasvim druge prirode. Zamolio bih vas da ne zalazimo u detalje. U svakom slučaju, mnogo vam hvala. Možda da bi Radojević mogao da ide umesto mene?
- Imamo mi ljudi, uopšte nije problem. Ali ja sam baš insistirao da to budete vi! Zar vam Florida ne bi prijala sad, krajem decembra? Hajde, razmislite malo, pa ćemo porazgovarati. Ili ste, možda, tamo već bili?
- Ne, nisam. Ali, zaista nema potrebe da razmišljam. Biće neki simpozijum ovde kod nas, ili negde bliže, pa ću i ja doći na red.
- Dobro, Pavloviću. Ne insistiram. Žao mi je, ali, Bože moj...
Direktorova kancelarija je bila u blizini lifta, ali je Branislav odlučio da se spusti stepenicama.
- Zdravo, stari! Čujem da letiš na Floridu, a? Što me gledaš tako zaprepašćeno? Dobre vesti se brzo šire! Baš ti zavidim!
Radojević je bio mršav dugajlija sa gotovo dečjim licem. Branislav je najednom primetio da iznad levog ugla gornje usne ima poveliki mladež sa nekoliko ružnih, crnih dlaka. Pomislio je: Nikako mu se ovaj mladež ne uklapa u fizionomiju. Kako to ranije nisam video?
- Hej, pa ti si, vidim, već na Floridi! Ume naš direktor da izi!
Radojević se smejao i tapšao ga po ramenu.
- Pa šta ti je? Što si se tako udrvenio?
- Boli me glava. Izvini me, molim te. Videćemo se kasnije...
Do kraja radnog vremena, trudio se da bude što zauzetiji, da izbegne čestitanja, pitanja i objašnjenja.
Žurno je svima rekao ''Prijatno''... i izleteo iz kancelarije.Samo da stigne kući! Olgi ne mora ništa da objašnjava. Da sedne i popije nešto. Da dođe sebi.
Na putu - jeziva gužva. Prethodne noći je poledilo, pa su ulice bile okovane. Automobili su vrludali, kao bube koje je neko pustio iz kutije, a one se razletele u svim mogućim pravcima. Na semaforima se čekalo dugo. To mu obično nije smetalo – bio je veoma staložen vozač, ali danas je nervozno lupkao prstima po volanu. Samo da stigne kući!
Razmišljao je, usput, o besmislenim situacijama u koje je stalno upadao. Bio je uspešan u svom poslu, vrhunski stručnjak kome su proricali vrtoglavu karijeru. Promenio je već nekoliko naučnih ustanova. Uvek sa istim razlogom – kad bi mu predložili put u inostranstvo. Put koji je podrazumevao letenje avionom. Uz nedovoljno informacija, neko bi pomislio da je u pitanju obična fobija. Naravno, razlog je postojao. Ali je bilo teško naći pravu reč. Otpor? Užas? Bolne uspomene? Zapravo - od svega po malo. Njegov otac, stasit, naočit vojni pilot poginuo je kad je Branislavu bilo sedam godina. Mesec dana pošto je krenuo u prvi razred. Komande aviona MIG 21 otkazale su negde iznad Durmitora.
Opet su se, u talasima, vratile uspomene. Nije ih on ni potiskivao, niti je želeo da ih zaboravi. Ali nije voleo da previše često misli o tome.
Setio se kako je, tog dana, uleteo u kuću baš kad je telefon pozvonio. Neki glas sa druge strane tražio je gospođu Pavlović. Majka se javila, prebledela, a onda spustila slušalicu i stala nasred sobe. Nikad je takvu nije video. Bez glasa, bez pokreta.
Deca u školi su htela da znaju svaki detalj. On, koji se uvek tako ponosio svojim tatom pilotom, pristao bi na sve, samo da ne priča o njegovoj smrti.
Kad god je, kasnije, mislio o ocu, uvek bi se setio kako ga je prvi put odveo na aerodrom. Pogledali su avion sa svih strana, a onda ušli u kabinu. Činilo mu se da će od oduševljenja prestati da diše. Hteo je da pipne svako dugmence na komandnoj tabli i da u isto vreme postavi hiljadu pitanja na koja je otac strpljivo odgovarao. Na kraju mu je rekao:
- Znaš šta: kad se vratimo kući, reći ćemo mami da smo bili, da smo bili... U oblacima!
Štipnuo ga je za obraz i glasno se nasmejao. A Branislav ga je gledao i divio mu se. Njegov otac je bio neustrašiv. Junak! Junačina! Kao iz bajki koje mu je majka čitala. Tata bi pobedio i Baš-Čelika i Kaščeja Besmrtnog!
Čim su stigli kući, otac mu je namignuo.
- Bane, kaži mami gde smo danas bili?
- U oblacima, mama! U oblacima!
- Nije valjda! Aleksa, kako si mogao!
Onda su se njih dvojica značajno pogledali i prasnuli u smeh.
Posle toga, otac ga je često vodio sa sobom. Sedeo je u kabini i maštao kako uzleće.
- Brrrm, brrrrrmm... Tata, jesmo li postigli dovoljnu visinu?
A onda bi se vratili kući i obznanili da su bili u oblacima. Pa se mama, kao, ljutila. Pa su je oni, kao, ubeđivali. Pa su se onda kikotali.
O očevoj smrti dugo nije mogao da govori. Olga je, valjda, bila jedina kojoj je ispričao sve. I bio joj je zahvalan što ga nije previše ispitivala. Saslušala ga je, razumela i bila tu. Tako je bilo najbolje.
Ušao je u dnevnu sobu i umorno spustio torbu na sto. Olga mu je prišla i poljubila ga u obraz. Bože, kako je prijao taj njen poljubac – lak, kao dodir golubijeg krila.
- Nešto nije u redu? Amerikanci nisu prihvatili projekat?
Kasnije, te večeri, sedeli su i gledali film. Ustala je da skuva čaj i, kao usput, rekla:
- Nešto sam razmišljala... Baš bi bilo dobro da uzmeš odmor sad dok je Nikola na raspustu. Pa da odemo malo na more. Izmučio me je onaj naš godišnji izveštaj, a i njemu bi prijalo zbog sinusa. Šta misliš?
- Mislim da ne bih postojao da tebe nisam upoznao. Mi smo par iz holivudskih limunada, ali šta nas briga!
Uvek je imala pravu meru i pravi način. Odmor je najviše trebao njemu. Ali ona to nikad ne bi tako rekla.
II
- Bogami, stari, baš se vidi da si bio na odmoru! Preporodio si se, čoveče!
Radojević ga je, kao i uvek, ljubazno tapšao po ramenu.
- Da, svima nam je prijala promena. A i vreme nas je poslužilo. Doduše, posao se malo nagomilao, pa ću da prionem.
- Ama, ne brini! Neće nikud da pobegne!
Branislav je gledao u njegovo dečačko lice i učinilo mu se da onaj veliki mladež možda baš i treba tu da bude. Tako je malo dobijao na ozbiljnosti.
Prepodne mu je proletelo a da nije ni ustao od kompjutera. U jednom trenutku zazvonio je telefon.
- Bane!
Odmah je znao da nešto nije u redu. Olga nikad tako nije zvučala.
- Nikola nije došao iz škole! Zvala sam tamo, rekli su mi da je prepodnevna smena otišla u normalno vreme. Zvali su i učiteljicu. Niko ne zna gde je Nikola! Molim te, dođi odmah kući! Ne znam šta da radim!
- Smiri se, Olga. Molim te, nemoj da plačeš. Biće sve u redu!
Prolazio je kroz crveno. Stezao je volan i pokušavao da se seti gde bi Nikola mogao da bude. Kod nekog druga? Ne, pa javio bi se. Ili bi bar roditelji tog deteta javili da je kod njih. Misli su se ukrštale, sekle jedna drugu.
Uleteo je u kuću i zatekao izbezumljenu Olgu i dva milicionara. Uzeli su podatke, Nikolinu fotografiju i rekli da će ih pozvati čim nešto saznaju.
Sad više nije mogao da se uzdrži. Seo je i zaronio glavu u šake. Tresao se, grcao, potpuno van sebe. Provalili su iz njega strahovi i suze koje godinama nije isplakao.
- Olga! Možda sam ja za sve kriv? Možda moju porodicu prati neko prokletstvo? Šta da radimo?
III
Negde oko pola četiri, Nikola je uleteo u dnevnu sobu.
- Mama! Tata! Nemojte da se ljutite! Sve ću da vam objasnim! Posle škole sačekao me je jedan čika. Strašno liči na tatu! Jeste tata, časna reč! Rekao je da te poznaje. Poznaje i baku! A mamu ne zna! Zamisli! Nije znao ni da sam ja u prvom razredu! Odveo me je na vojni aerodrom. Ušli smo u pravi vojni avion! Posle ću to da vam pričam. Prvo da ti kažem... Rekao je da se ne ljutiš i da te puno pozdravim. E, i još nešto! Da ti kažem da smo bili u oblacima!
A znaš kako je u kabini, tata! Pipnuo sam svako dugmence na komandnoj tabli i...