Iz polutame je čuo:
- Arilana Simone!
Tri neobično lepe ljudske figure, dva muškarca i jedna žena niotkud stvorene, stajale su nasred Simonovog studija, gledajući u njegov profil Bio je to zdrav, neuobićajeno mladolik šezdesetogodišnjak.
- Pozdrav! Očekivao sam vas.
Osvrnu se Simon dremljivo, ne prekidajuć sviranje varijacija na neobično lepu balkansku minijaturu,i ponovo zadubi u dirke. Bio je premoren. Imao je koncert prekjuče a bio je već šesti dan kako je budan.
Godinama, još od rata, zapadao u svoje “budne “ periode. Danima nije mogao zaspati. Posle nekoliko takvih dana, kao u nekoj vrsti agonije snovi su nailazili a java se nije gubila. Kao da je jedan njegov deo bio umoren da bi neki drugi jasno nastupio.
Svih tih godina, u njegovim noćima nesanice ova ista polusnevana bića. Bili su tu, kao dragi prijatelji, njih troje niotkud pojavljeni, kao najbliži znanci, , jednostavno i slobodno. Za Simona oni to i jesu bili. Bili su nasred prostorije. A on! Još uvek u mučnoj dilemi, jesu halucinacija, uvek ista, ili neki bo‘ji dar njemu namenjen?
- Voleo bih da već jednom imam neki dokaz da ste stvarnost, i da nisam … teško mi je i reći… Duševno poremečen.
- Naši dokazi i tvoje verovanje ili sumnje ne koristi nikome. Fizička realnost je samo mali, ako ne i beznačajni aspekt postojanja Tvoja želja da to otkriješ donosi ono što je tebi i ljudima potrebno.Potpuno zrdavog uma si koristio naša uputstva. Hvala ti na tome.
Da –“ Entropija i informacija imaju istu jedinicu”.
- I uspelo je. Deluje. Nije li to dovoljno? Elektronski si proizveo plavi prazvuk.On smiruje ljude.Menja odnose medju njima, uvodi se red. Um i telo im ozdravljuju.
- Meni se čini da ono što postižem, postižem svojim znanjem. Ja sam ipak fizičar. Ljudi su skloni da mešaju znanje i čarobnjaštvo. Ovde nema čarobnjaštva.
Isto je uputstvo dobilo još dvanaestoro njih, ako ti to nešto znači.
Šta je sa njima?
- Dobri su prijemnici ili kako vi to nazivate talenti. kao i ti. Vi one koji su otvoreni na naše vibracione poruke nazivate talentima Ali slabiji transmitori.
Navikao se na ta bića. Navikao se i na osećaj da odnekud prepoznaje svaku njihovu reč. Čak bi mu se činilo da mo‘e unapred reći sve što će od njih čuti. Retko i kratko to bi mi čak polazilo za rukom.
Jednom su mu već rekli:
Svako dete zna za naše letilice.Samo smo zgusnuti talas svetlosno-zvučne energije u tvom psihološkom polju, Ako ti je do gubljenja vremena, odgovor o nama potraži u Hajdelbrgovoj teoriji nelokalnosti, kod Pitagore, Platona...
Ono si - što je tvoj talenat Ti si muzičar. Muzičar, koji razume fiziku. Dovoljno da otkriješ mehanizam zvučno-magnetskih strujanja. a tehnologiju svesti si samo dodirnuo. Tvoj je talenat muzika, objedinjenje svrhovite muzike i njeno stvaranje…Transmitovanje Mastera. Posvećenici fizike rade na Tehnologiji svetlosti, sačekaćeš njihov dokaz našeg prisustva.
Mučila ga je “Stvarnost” koja je bila samo njegova neka vrsta osude na usamljenost. On jedini znao za ovu istinu.
Na stočiću je stajao otvoren magazin, Simonova slika sa koncerta i masa smirene i blažene publike. Naslov: INTEGRATIVNA MUZIKA BALKANA ČAROBNOG DEJSTVA. - Podnaslov: Američki institut za zvuk istra‘uje ovu pojavu u kojoj su Indijanci prepoznali svoje drevno znanje…
U harmoniji smo sa sobom sa kosmosom.
*
Simon je bio mali kada ga je majka odvela svojim roditeljima na čuvanje u jedno homoljsko selo. Oca nije bilo dugo a ne zna se šta se zapravo sa njime dogodilo. Majka je rekla da je negde u inostranstvu.
Ne zna koliko je godina imao kada je tamo odveden, samo zna da je bio jako mali kada se davio u neogradjenom baštenskom bunaru na selu. Zna da ga je deda izvukao iz vode i da su pored dede stajali, u nekoj plavoj svetlosti koja se mešala sa predvečernjim nebom, dva muškarca i jedna žena. Podsećali su na one svece iz biblijskih priča, koje mu je deda stalno čitao. Ti ljudi su mu govorili stvari kojih se kasnije nije mogao setiti. Dečaku nije bilo čudno to što deda tada na njih nije obraćao pačnju, kao da ih nije ni bilo. Bio je premali da bi razaznao šta je tu stvarno, a šta ne. Za njega su oni tada bili jednako prisutni i stvarni, koliko i čvrsta dedina ruka koja ga je mokrog pritiskala na grudi.
Te noći mali Simon nije mogao zaspati. Deda mu je pred spavanje očitao molitvu, kao i uvek, odsvirao mu uspavanku na fruli, ali oči su ostale otvorene do jutra. Ostale su otvorene i sledećeg dana, i sledećih nekoliko dana, i narednih noći.
U tim besanom vremenu, kada bi se sve smirivalo, u Simonovoj osami, pojavljivali bi se oni isti ljudi. Čula bi se neobično lepa muzika, pokazivali su mu neke lepe predele, vodili ga u nekakve dogadjaje za koje on nije mogao odrediti da li se dešavaju sada ili su iz neke daleke prošlosti, još manje da razluči da li su iz daleke budućnosti. Za njega se sve dešavalo SADA I STVARNO. Ni traga straha nije bilo.
- Deda! U vodi je mnogo lepo, sve je veliko I sve je plavo plavo. U bunaru su bile velike ribe sa kljunom. Ribe su svirale isto kao tvoja frula.
Deda ga je hitno krstio Sve je ubrzo prestalo, kada ga je baba odvela kod vračare. Simon je na sve to zaboravio, onako kako se zaboravi san...
*
Sedamdesetih je prosečni gradski školarac, Simon, izrastao u natprosečnog rok-čupavca, pravog i zakletog muzičara “električara”.Mladićke su godine bile ispunjene snovima i planovima o slavi, novcu i ženama.Hteo je da bude najbolji.Posegao je i malo za okultnim.

PROLEĆE DEVEDESETE
Sedeo je sa svojim drugom u polutamnom kutku jedne beogradske kasarne. U vojničkoj uniformi. Zid je delio dvorište kasarne od strme ulice, usečene u brdo kao presušena reka, preko koje se video dugi visoki kameni zid.
U ovakvoj je uniformi davno bio zadnji put. kada je služio vojsku u Skoplju. Prekinuo je je svoju rock karijeru. Krišom je pustio nekoliko suza kad su mu ošišali kudravu rokersku frizuru “na nulu”. Ovo pamti kao momenat najvećeg očajanja u vojsci.
Pročulo se o njemu i rok grupicama u kojima je svirao, odmah je bio učlanjen u mali vojnički orkestar. Tu su se svirale vojničke pesmice i narodna folklorna muzika, sve ono što je u rokerskoj duši izazivalo gadjenje i podsmeh. Potpuni poraz za već nagu‘vani Simonov identitet i dostojanstvo je sledilo: Simon je već odavno trošio svoju dvadeset šestu…Kapetan ga je lično doveo pred jednog balavca:
- Vodniče, pokazaćeš vojniku Simonu šta treba da radi u orkestru…
Vodnik Milutin, vo|a orkestra je bio priprost, ali talentovani devetnaestogodišnjak sa Kosova, iz muzikantske porodice koja je živela od sviranja po svadbama i vašarima.
Zbog privilegija koje su uživali članovi orkestra, repertoar i svog nadredjenog Simon je prihvatio ropski. Ljubav prema muzici je sada bila “ljubav iz interesa”
Simon nikada nije video talentovaniju osobu. Činilo se, da je sve što bi se ovom sirovom momku našlo u rukama, sviralo samo: gajde, frula ili prazna flaša, zurle, razne tamburice, pepeljara..Svirao je makedonske, bosanske, bugarske, albanske, šumadijske, vlaške, turske, kosovske, bokeljske pesme… Sve.
Vremenom je počela da ga zabavlja ova šarena multietnička igra zbijenih komada totalnih različitosti tonova i ritmova, svojstvena, valjda, samo Balkanu.
Bilo je izvesne slobode u tome dok je odglumljivao nekog drugog sebe u tih godinu dana vojske. To nije bio on. Ionako se već sve češće i dublje pitao: Ko on zapravo jeste? ON-Simon? U vojsku se prijavio sam, odmah po završetku studija fizike Neispunjen bajatim, suvim znanjem koje je upravo stekao. Očekivao je mnogo više.. Noružao se literaturom za slobodno vreme u vojsci: Jung,nešto o teozofiji. knji‘ica o yogi. Nameravao je da odmah posle vojske ode na Indiju i na Tibet da izvesno vreme provede u nekom ašramu sa puno muzike ili da potraži nekog učitelja Hteo je tada da odsluži svoj dug prema uniformi i državi. Da što pre završi sa tim.
- “A sada, devedesete i uniforma ponovo! “- razmišljao je..Ponovo kasarna… Mrak, tamno nebo i ulična svetla. Očajnički je tražio tragove smirenja. Podigao je pogled na široku hrastovu krošnuju. Gledanje u lišće ga je podsećalo na spokojstvo koje je pamtio iz dečačkih dana.
Pokušavao je nemoćno da prizove, barem trag onog osećanja, kada je sedeo ispred stare dedine kuće i zadubljeno posmatrao krošnju velikog hrasta u dvorištu. U‘ivao je tada, u treperenju i svetlucanju. Nepredvidiva igra neba i lišća bila je radosna i beskonačna.
A Sada. Sav strah i užas koji je ikada u životu osetio bio je zgusnut sakupljen u njegovom odrvenelom izrazu lica. Oči su tupo bile uprte u hrastovo lišće.
Muzičar na, za njega, najpogrešnijem mestu na planeti: u kasarni kao mobilisani rezervista na Balkanu.
Balkan, njegov blagoslov i prokletstvo. U krošnji večno ista balkanska ruža vetrova.
Zagazio u četrdesete, prošao je nešto sveta, i svugde je posmatrao treperenje hrastovog lišća. Onako spontano nehotice, po nekoj navici iz detinjstva i bez objašnjenja. pogled mu je uvek klizio uvis prema lišću nekom nagonskom reakcijom. Jednom se je njegov slučajni saputnik stariji Jevrejin, našalio.
Tražite tano Ruach?- životni stvaralački povetarac. Vi hrišćani kažete Sveti Duh - Ne slušate me, a ja ne bih da Vam dosadjujem.
Simonu se činilo da nigde, kao na njegovom dragom Balkanu hrastovo lišće ne treperi na takav način.
Dok je bio na selu, kao dečak, sedeo bi ispred dedine kuće u predvečerje. Jedan od redovnih, Simonu dragih, dedinih rituala, bio je čitanje molitve, zatim bi iz nedara izvlačio staru panovu frulu. nasledjenu od pretka po majci,vlaha. Čarolija bi nastala, deda je svirao svoj mali koncert za jednog slušaoca ili možda za ceo svet. Mali Simon bi se podbočen zagledavao u hrast i pratio kretanja njegovog lišća i ritam melodije.
U kasarni, ponovilo se posle više od trideset godina, da noćima i danima nije mogao zaspati. Isto kao kada je bio dete posle onog davljenja u bunaru. Od momenta, pre desetak noći kada ga je vojna policija trgla iz sna, u stanu njegove majke gde se skrivao od mobilizacije. Poveli su ga u ovu kasarnu, vise nije zaspao.
Kasarna je bila besprekorno čista. Simon je ipak zadržavao dah, jer je osećao smrad uniforme, oružja, ćebadi, smrti i krvi. Smrad ga je gušio nedavši mu da zaspi.
Srbija, njegov blagoslov i prokletstvo.
Slušao je huk kamiona koji su kretali sa svojim tovarom vojske. Kamioni su izlazili uredno jedan za drugim, kroz kapiju pa niz strmu ulicu nestajali ka dnu.Vozili su na ratište. Simonu se činilo da mu se stomak pretvara u veliki kamen od čije težine ne bi mogao ustati.
- “Vraćaju ih u kovčezima. Doćićemo na red i mi.“
prenu ga mukli šapat njegovog druga.
Simon je samo tupo buljio u hrastovo lišće. Sve mu se ovo činilo toliko poznatim. Kao da je sve ovo negde video. Kao da je ovde već bio. Kao da se ovo sve već zbilo.
Slabašno je prizivao muziku u sebi, dok je u glavi zaglušujuće, divlje hučalo. U neredu - Dorsi, Džim Morison, dedina panova frula, njegov sintisajzer i glasovi bugarki u božićnoj pesmi i derviška igra, huk kamiona, sve se pretvaralo u jedinstvenu neizdrživu buku, u tutnjavu od koje se mozak raspada. Pogled je ostao tupo prikovan za lišće. Telo se širilo iznutra, utrnulo, i zateglo kožu.
Kroz krošnju se odjednom nazre plava tačka zračeće svetlosti i poznat mu lik iz detinjstva. Ogromno lepo lice zračilo je mirom. Kroz bučni haos izdvajali su se sve jasnije, zvuci meke nežne i prelepe elektronske muzike, čula su se zvona u daljini i čisti zvuk panove frule . Buka se čula kao kroz vodu u koju je Simon tonuo sve dublje i dublje i dublje.Pisak delfina, svaki je od njih ispuštao po jedan ton, čineći jedinsvenu harmoniju Tišina svemira i kristalno čista andjeoska muzika. A i zatim samo tišina, čisto plišano crnilo svemira, ništavilo i nešto kao OM…Ničeg se više ne seća…
*
Sledeće čega se seća je bolnička soba psihijatrijske klinike. Buljio je u granje kroz prozor. Počeo je da shvata da mu se po drugi put dogodio zaboravljeni “Film” iz detinjstva, svež i živ. A u “Filmu” je bio čitav njegov život, onaj do tada proživljeni, do pojedinosti, i mnogo više i nerazumljivije od toga.
- Restimulisana vam je hipnomnezijova je dijagnoza dovoljna da budete oslobodjeni vojne obaveze na pet godina.
- Čega se još sećate?
- Možda stvarno jesam lud. Ali sva ta priča ne može stati, ne može se čak smestiti ni u jedinstvenu vremensku ravan.
Doktor:
- Ne bih ja to nazivao ludilom. Ja sam, recimo, uživao čitajući Denikena. Možda bi trebalo da pišete? Ta vrsta mašte je iznedrila jednog Artura Klarka. - Ja treba da stvaram muziku. Kao da su me fizički premeštali napred-nazad kroz vreme, čak u neke druge galaksije. Tačnije rečeno, ja se nisam pomerao, sve se stvaralo , oko mene, na licu mesta.
Prekinuo je na kratko i pogledao doktora pravo u oči čistim, jasnim pogledom.
- Znate šta doktore? bio sam već u ovom vremenu, u ovoj istoj ordinaciji i vodio ovaj isti razgovor. Sećam se svake stvari. Jedne po jedne, ali nekih tek pošto se dogode… O Bože! Simon je pritisnuo oči prstima leve ruke i stisnuo mišiće lica.
- Možda sam stvarno lud?
- Polako. Počnite od početka.
- Nema tu početka kao što nema ni kraja.
- Bio sam već jednom u ovim devedesetim, u onoj kasarni i u ovom ratu…Sad se sećam… - poćutao je na tren –Iii bio sam u bombardovanom i razorenom Beogradu... - jedva je izgovorio. Kao da se plašio sopstvenih reči.
- Četrdeset prve? - Zapita doktor.
- Ne… video sam razorenu je zgrada CK i generalštab… Stao je.
Doktor je nabrao obrve, kao da ga skenira.
- ?
- …I bio sam – nastavio je utišano, sa stidom, kao neko poražen ili uhvaćen u laži - u nekom davnom vremenu sam gledao slamanje Panove frule. Iz frule je isijavala plava svetlost dok je na njoj svirao neki dunavski vrač. Ni zamisliti ne možete tu lepotu. I bio sam na nekom kongresu.I bio sam u budučnosti gde ugradjujem nekakav RAI generator u svoj sintisajzer… I dok sviram zvuci emituju plavu svetlost, koju ne vide svi. i Sebe u studiju - I Hopi Šamana koji svira panovu frulu i koji čeka zvuke sa Balkana.
Pomislio je u sebi. - O Bože! i ovo je previše. Prekinuo je i čekao doktorovu reakciju.
Postoji u psihologiji dijagnoza – mesijanstvo, ljudi koji bi da “spasavaju svet”, Iz nama jasnih razloga. Psihologija je nauka ćorsokaka a najbolji savet koji sam ikada umeo da dam je odlazak negde u prirodu, slušanje smirujuće muzike. Mozak je centralni dirigent našeg organizma a doduše. onaj isti odnos haosa i reda koji odredjuje naše zdravlje odnosi se i na društvo. - Nastavite.
- U jednom od svojih “snova” bio sam na nekoj planeti.Na skupu koji bih nazvao intergalaktički savet. Niko se od njih nije obraćao meni, kao što se niko od nas ne obraća dugmetu ili telefonu.
Ispred svetačkolikih bića, je bila naša “majka Zemlja” kao na dlanu u tri dimenzije, jadna, omotana u nepravilnu, prilično isprekidanu, pre bi se reklo odrpanu, mrežu od plavih zraka. Iako umanjena svaki se kamen na njoj video jasno, kao pred nosom..Kao da je teleskop trenutno približavao svaki detalj na koji bi se obratila pažnja, svaki talas ili list.
- Vi biste da spasavate ovu nevažnu planetu marginalne galaksije? Nama taj Sunčev sistem i nije neophodan. Čuo se predivni glas žene sa belim svetlećim licem.
Jedan od Simonovih “prijatelja ” plave svetlosti je odgovorio:
- Uz dopuštenje Učitelja Svetlosti. Arein Vast i ja bismo preduzeli ovde malu intervenciju. Nije tamo tako pogubno.
Ometajuće su vibracije našem ulasku u PLAVI EON Jednosti. Unose nam nered, - Reče onaj predivni ženski glas – Vaš Univerzum i baš vaša planeta održava svoju formu i orbitu, energijom zvuka (zvučnim omotačem). Prekoračenje amplitude disharmonije izazvala bi njen raspad.
Unešao se neko koga nisam video:
- Možemo ih ostaviti u sopstvenom delokrugu materije. Princip će ih sam istisnuti sam Njihova je volja slobodna. Oni biraju da izumru, Slali smo im transmitore ali slabog je odziva.
Iza potiljka se kroz mene približavao drugi ženski glas.
- Nas troje smo potomci zemaljske civilizacije koja je prethodila Lemuriji i Atlantidi. Čovečnstvu je svojstven i tako jak, emotivni element.
Žena nebesko plave svetlosti, koja liči na Indijanku je iskoračila: ispred mene. Niko se on njih meni nije obraćao.
- 6 miliona godina njihovog vremena smo slobodno dolazili u Lemuriju i 12 miliona u vreme Atlantide. Njihove i naše očuvane materijalne i duhovne tragove imaju Azijati i Indijanci.
Ponovo se videla planeta zemlja. Okean,ušao sam u mir plave dubine zapištao je delfin. Približio nam se na tren, kao da je je lebdeo u vodi,videle su se delfinove oči, sasvim blizu. Smenile su ih oči sa tibetskog hrama. Dok se udaljavao Ponovo se videlo kopno.
- Mi možemo ublažiti najugroženije. Zvučno-svetlosna mreža je iskidana, propušta, ne dopunjava se… Ali ako se interveniše… Muzika ima moć neosetnog emocionalnog upliva na ljudske mase. Imamo nove transmitore.
Ponovo se javila žena sa belim svetlećim licem.
- Vi ste iz zvučnog univerzuma, bliži ste materijalnom, vama je to moguće . Naše frekvencije su previsoke i samo bi se odbile o čovečanstvo.
Zemlja je i dalje lebledela ispred nas.
- Vi Imate transmitore zvuka medju Indijancima. Evo ga jedan od njih, Hopy šaman.
Video se jasno Indijanac, i još jedan, tačno ispred svih nas, sasve panovom frulom i božanskom melodijom iz nje..I ne samo melodija.Melodija je nosila misli Indijanca u isto vreme. Simon je mogao razumeti sve:
- Sa vama sam Zvezdana braćo, čujem. Ka se spušta na Veliku zemlju. - Ali Amerika je Evroazijsko čedo. Jedini izvor sa kojeg piju svoju kulturu i duhovnost. Čak i posle vekova provedenih na našem tlu, nikada neće razumeti Indijance. Nikada im neće verovati, jer nose u sebi trag porobljivača. Ispalo bi da smo mi porobili njih kada bi prihvatili naše znanje,taj strah tinja, neprepoznatljiv u ovde, svakom belom čoveku.
Evroazija ima veliki vir neusmerenih energija sa svih strana u medjusobnom sudaru. Mesto preloma, koje je deli. Hiljadama godina,deformiše, guta ili izbacuje sve poruke Kosmosa o Objedinjenju. - U stalnoj je pretećoj pulsaciji kao vulkan. - Prvi put su misli pretočene u reči bile upućene meni ravno:
- Posadi seme ozdravljujuće plavog zraka, na tamno mesto u Velikoj zemlji gde se Isok i zapad sudaraju i dele je.
Videla se Planeta omotana u neonsku plavu mrežu sa mnogim zatamnjenima i na njoj najtamnije mesto, Balkan, Vremenskim tragom odkopaj zvuk plavog zraka iskonskih korena jednosti Istoka i Zapada. Udahni u njega “znanje svog vremena”. Oplemeni nastale plavim ozdravljujućim zrakom donesi ga u svoje vreme kroz sopstvene najdublje muzičke korene. Unesi ovu plavu svetlost u sjedinjenu muziku koju razumeju svi.
Iz šamanove melodije se izdvajao sve snažnije plavi zvuk koji mi je rastapao svaku misao, stvorio je u meni osećaj nalik nekom božanstvu.Ničeg više nije bilo sem zvuka plave svetlosti, a taj zvuk sam na tren bio ja.
- Ujačaj je! - Nastavila se ova zvučno-svetlosnna-misona drama sa šarenim Hopijem.
Isceljujuća pesma će doći do bele braće preko mora i do nas ponovo.
Samo se odavde može vratiti celom svetu, ustotručenom snagom.
Drugi je nastavio.
- Jedan Kačinas (transmitor) zvuka sa Balkana bi preobrazio ono sve što je potrebno. Čekam dugo odande odgovor.
- Isteklo nam je vreme danas. - Trgao se!? Još uvek je pognut iskupljen ćutao u ordinaciji.
*
U dugom hodniku psihijatrijske klinike Simon je ugledao svoju ženu. Ubrzala je korake prema njemu i ozareno uzviknula:
- Hvala Bogu!
Pogledom je ispratila doktora koji se dovoljno udaljio, zaverenički je rekla:
“Ala si ih izradio! Kako si se toga dosetio?” Umirala sam od brige. Kažem “Hvala Bogu”. Iako u Boga ne verujem… I to u zadnji čas. Pričala sam sa doktorom. Oslobodiće te vojne obaveze, moraš ovde da provedeš neko vreme. Bože šta si ti to radio? Jesi uzeo neko sredstvo?”
- Misliš drogu? Znaš,duvnuo sam jednom, kada mi je bilo sedamnaest.
Bio je umoran i nije mu više bilo ni do kakve priče.
- Nisi hteo da se drogiraš ali si počeo sa tim meditacijama i ezoteričnim budalaštinama.