Savršeno mesto za umiranje

Sedim na toplom pesku, oslonjena na palmu. Sunce polako nestaje, okruženo hiljadama boja koje se mešaju, šarajući horizont. More, pesak, priroda, ptice, kamenje, ljudi… postajemo nebeska ogledala.Čekam trenutak kada će se susresti dan i noć. Trenutak večnosti. Raspoznajem ga po zvucima palminog lišća, šapatu školjki, mirisu mora.
Misli mi dolaze i odlaze sa vetrom.
Čujem korake u daljini. Ujednačene.Uskoro će nestati. Odjednom, osetim vlažnu njušku na ramenu. Susrećem se sa veselim očima malog, žutog kučeta. Zadovoljno maše repom. U sledećem trenutku, ispred mene stoji žena, čije je godine teško odrediti. Smeđa kosa uredno joj je vezana u rep. Na sebi ima jednobojnu košulju kratkih rukava i dugu široku suknju. Koža joj je preplanula. Oči su joj neobično zelene boje.
Klima mi glavom u znak pozdrava. Odgovaram laganim klimanjem.
Seda malo dalje od mene.
Sa željenjem shvatam da sam propustila očekivani trenutak. Žaljenje odlazi sa prvim morskim talasom. Znam da ću i sutra sedeti na plaži i čekati.
Iznenada, glas žene meša se sa zvucima koji najavljuju početak noći.
“Već dve godine, svako veče volim da sedim ispod ove palme. Ponekad sam viđala ljude koji šetaju. Ali, nikada se niko nije zaustavio na ovom zabačenom delu plaže. Prvi put sedim u društvu. Neobičan osećaj. Verovatno ste i vi neobični, jer ste odabrali baš ovo mesto da zastanete.”
Ćutim.
Posmatramo dolazak sopstvenih senki.
I ponovo glas žene.
“Nisam navikla da pričam sa ljudima. Obično glasno razgovaram samo sa sobom. Ali, večeras je pun Mesec.”
Nemo, klimam glavom.
Mesec, gospodar noći, dominira našim razgovorom.
Tihi glas me pita:
“Dosađujem li vam?”
“Ne. Obično nisam ovako tiha. Ali, pun Mesec u meni budu melanholiju, setu, tugu.”
Prvi put ove večeri, čujem svoj glas. Zvuči nestvarno. Neprepoznatljivo.
Žena na trenutak zatvara oči. Naprežem se da raspoznam reči, sadržane u njenom šapatu.
“U noćima punog Meseca u meni se javlja želja da priznam svoje strahove. Čežnje. Nadanja. Zapravo, noći punog meseca za mene su - Noći Istine.”
“Znate li da vam glas ima zvuk mora,“ kažem sanjalački, ne očekujući odgovor.
Posmatram senku njene ruke dok miluje senku kučeta.
Senka njenih usana, počinje da se pomera.
“Da li ste ikada pomišljali, pre nego što ste odlučili da živite na ostrvu, da postoji mesto na svetu gde svako može da se susretne sa sobom. I najčešće se silno iznenadimo kada shvatimo da naše želje zapravo nisu naše, već veštački izazvane pod uticajem sredine iz koje potičemo. Postajemo zarobljenici misterije sopstvenog bića, koja vapi da je otkrijemo. Uskoro nam se dani pretvaraju u najneverovatnije avanture duha.
Zašto baš na ovom ostrvu, čovek postaje ono šta zapravo jeste?”
Na trenutak zastaje. Sluša otkucaje srca. Traži odgovor.
Ne pitam je kako je zaključila da nisam turista. Mi, stanovnici ove zemlje, odmah se prepoznajemo.
Nastavlja da priča. Više se ne obraća meni. Razgovara sa sobom.
“Teško je pronaći pravi odgovor na to pitanje. Zašto baš na ovom ostrvu pronalazimo sebe. Ima toliko mogućih razloga.
…Možda zato što se ovde susreću najrazličitije religije, kulture, filozofije i jezici koje donose ljudi iz celoga sveta. Neverovatna mešavina razmišljanja i postupaka čini ostrvo posebnim. Ne postije čudni ljudi. Ne postoji beskonačna lista društveno poželjnih i priznatih pravila ponašanja.Jedino dogmatsko pravilo, koje se ne sme narušiti, je poštovanje i uvažavenje kulture drugog čoveka, nevezano da li je razumemo ili ne. U koliko se pravilo prekrši, život na ostrvu postaje nemoguć.
…Možda zato što je ovde priroda odbila da se povinuje godišnjim dobima. Sunce je odabralo ostrvo za svoj dom. Kiše padaju neočekivano. Nekada samo par minuta. Ponekad danima. Stanovnici ostrva tada istrčavaju iz kuća i započinju ludi ples. Svi slavimo, jer kiša znači da se nebo smeje. I mi, ljudi, želimo da uzvratimo smeh.
…Možda zato što na ostrvu ne postoji vreme. Prošlost je izbrisana u trenutku kada nogom kročimo na tle, sa namerom da živimo ovde. Budućnost je neizvesna jer uragani vole neobuzdano da se igraju. Već sledećeg dana mogu posetiti ostrvo. I mogu preterati u igri. Svesni toga, stanovnici ove zemlje, otkrivaju lepotu trenutka i potpuno joj se prepuštaju.
…Možda je ovo ostrvo, koga ljudi širom sveta nazivaju rajskim, samo jedno začarano mesto u kome još uvek žive duhovi Taino indijanaca, koji su mučeni i ubijani, ne shvatajući razloge. Na njihovim nepomičnim licima, oči su ostajale otvorene, zabezeknuto posmatrajući svet iz koga su isčezli.”
Naglo, prestaje da priča. Pogledi nam se ukrštaju. Prodorno me posmatra. I nastavlja.
“Sećam se koliko je doktoru bilo neprijatno da mi kaže istinu. I njegovog iznenađenog izraza lica kada sam rekla da ne želim da znam koliko misli da mi je ostalo vremena. Niti me interesuju alternativne metode lečenja. Možda je moju reakciju tumačio strahom usled iznenadnog šoka. Ali, ja sam odmah znala da ću otići na mesto gde vreme ne postoji. I tako ću živeti večno. Jer trenutak predstavlja večnost.”
Opušteno, počinje da se smeška. Mirno, nastavlja priču.
“Kupila sam malu kuću na plaži. Ne posedujem televizor, kompjuter, telefon. Ne kupujem novine. Dane provodim u svoj bašti, iza kuće. Volim da gledam cveće, dok raste. Ponekad slikam. Pišem haiku poeziju. Hranim mrave. Čitam. Često zaspim sa knjigom pored jastuka. Kada otvorim oči, čeka me, kao verni prijatelj. I obožavam da plivam. Znate, imam osećaj da svaki put kada zaplivam ka morskim dubinama, plivam ka večnosti. Znam da se jednoga dana možda neću vratiti. Samo ću nestati. Ali, nećemo li svi mi, jednoga dana nestati?”
Kuče iznenada zalaja. Uznemirili smo duhove mora.
“Dominikanska Republika je savršeno mesto za umiranje,” završi nepoznata žena priču.
Njena reči snažno odjeknuše u karibskoj noći.
Osećam slan ukus suza na usnama.
Osećam suze kako mi teku niz vrat.
Osećam bol koji mi zaustavlja disanje.
Osećam da nemam više snage ni za jedan osećaj.
Okrećem se, tražeći njeno lice. Ali, nje nema. Nestala je.
Pogledom tražim žuto, malo kuče. I ono je nestalo.
Počinjem da se pitam se da li su žena i kuče bili samo moje priviđenje. Još jedna okrutna igra meseca.
Polako ustajem, koračajući ka kući.
U tom trenutku mesec osvetljava otiske stopala i šapa na pesku