IZ MOG UGLA ili KAKO NAM VREME IZMIČE

 

Ono što savremenom čoveku koji razmišlja svojom glavom, a sebe ubrajam u takve, prvo padne u oči kada se osvrne oko sebe su paradoksi. Toliko su se namnožili da je, bojim se, i sam život postao paradoksalan.

U večnoj trci sa vremenom došli smo u situaciju da smo, ma koliko se trudili, stalno na gubitku. Imamo veće kuće ali manje porodice, šire puteve ali uža gledišta, trošimo više a imamo manje. Naučili smo da preživljavamo ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i život godinama. Imamo više znanja a manje rasuđivanja. Umnogostručili smo svoje imetke a smanjili vrednosti. Očistili smo životnu sredinu a zagadili dušu. Previše govorimo a premalo kazujemo, prekratko volimo a predugo mrzimo. Umesto prijatelja imamo kompjutere, umesto dece kućne ljubimce.

Ne znam kuda toliko žurimo. Imamo brze pruge, brzu hranu, brze veze. Imamo moral i pelene za jednokratnu upotrebu. A vreme nam ipak izmiče.

Pa, zastanimo onda malo!

Provedimo više vremena sa svojim voljenima, jer oni neće zauvek biti tu.

Porazgovarajmo sa prijateljima, popijmo kafu sa komšijama, lepo je a ništa ne košta.

Recimo ''volim te'' svom partneru, poljubimo svoje dete, zagrlimo roditelje - malo je a vredi.