KRITIKA IZGUBLJENOG UMA ILI SMRT MAJKE JUGOVIĆA

 

Rođen sam osamdesetih godina prošlog veka i, mada zvuči kao da je to bilo jako davno, imam samo 18 godina. Majčica domovina, Jugoslavija, beše tada već po drugi put udovica a ja, takoreći, siroče. Srećom, toga još nisam bio svestan, pa je moje najranije detinjstvo proticalo mirno i srećno. Stepen blagostanja merio sam količinom igračaka, što me je takođe svrstavalo u srećnike. Kao i većini dece sa ovih prostora, roditelji su mi umesto bajki čitali junačke pesme, jer ne postoji ni jedna domaća bajka, osim Krvave, a ona nije pogodna za decu tog uzrasta. Doduše, nisu ni junačke pesme, i u njima je krvi do kolena, ali ima i vila, konja koji piju vino i gavranova koji govore.

Onda dođoše devedesete. Smrtno se zavadiše dojučerašnja braća po materi, buknuše vekovna ognjišta, cela jedna mladost zameni carstvo zemaljsko carstvom nebeskim, po volji i u ime nekih samozvanih, malih ''bogova'', jer znam da Tvorcu, zvao se on Hrist ili Muhamed, to nije bila namera.

Jednom posejano seme zla samo zlo i rađa. Može li čovek da ljubi bližnjeg svog ako mu je on zapalio kuću? I, može li da okrene drugi obraz onome ko mu je ubio sina jedinca? Nisam znao odgovore na ta pitanja tada, a ne znam ih ni sada. Da li ih iko zna?

Grešili smo i grešni smo jer smo ljudi. Grešili su i drugi, ali nama nije oprošteno. Dođoše da nas kazne, da spasu te druge od nas i nas od sebe samih, oni koji se proglasiše deliocima univerzalne pravde. Poslaše nam pametne bombe da nas pameti dozovu. I opet uzaludne žrtve, opet razorena ognjišta. Na kraju, da nam i samo( mrsko im) ime zatru, ubiše majku Jugovića. Za njih, samo još jedna ''kolateralna šteta''. Za nas, kojima je bila domovina, još jedna neprebolna rana.

U međuvremenu sam odrastao. I, postao Srbin. Ustvari, bio sam to i ranije, ali mi niko nije rekao. U početku, nije bilo zgodno zbog bratstva i jedinstva, a posle nije bilo zdravo. Elem, dok je hiljade Srba živelo u rasejanju, ja sam bio stranac u sopstvenoj državi. A i ona se nekako s godinama smanjila. Da je presvetli Vožd 1804. godine znao kakva sudbina čeka njegovo potomstvo, ne bi ni započinjao ustanak. Možda bi nas Turci bolje sačuvali nego što smo sami sebe. Ili što su nas čuvali prijatelji.

Ali, žilavi smo mi ljudi sa ovih balkanskih prostora. Da nismo, zar bi nas i ovoliko preostalo? Sve su nam radili, od transplantacije do lobotomije i - nije uspelo.Sada bi da nam uzmu srce. Njega i dušu ne damo. Samo tako za nas ima nade.