UVOD U PRIČU

Ne volim da brojim sate, retko zapisujem datume, čemu sve to? Povremeno namerno ispreturam dane. Da li sam manje hrabra od nekih da pamtim i vezuje se za datume?

Ne tražim odgovor i, neću da znam. Ali znam da sasvim je dovoljan osećaj koji zaživi u nama nekog trenutka, da se zavuče u svaki delić našeg bića, da se ne zaboravljaju neki ljudi, da tuge ne prolaze, da se uspomene čuvaju, da neki trenuci večno ostaju u nekom drugom vremenu. Da sreća kad Anđeli dolaze nenajavljeno, ne bledi ni posle večnosti.

Tako da se više ne sećam kad je sve to bilo, osim da je bio mesec mart, i da je celi dan mirisao na Anđela i rano procvale trešnje, da nebom su lelujali šareni baloni nošeni nekim čudnim vetrom koji je obećavao mir, najavljivao čuda, odnosio tuge, zaustavljao misli, pretio na dolazak oluje. Vetar koji je oslobodio moje srce. Ti šareni baloni koji su se u smiraju dana rasplinili na milione još šarenijih balončića leteli su nebom i ulepšali svaku moju misao.

Moj osmeh je spavao u njegovom oku, samo je trebalo hrabrosti da spustim glavu na Anđelovo rame, da osetim njegove ruke oko vrata i da se osmeh otrgne i pođe put večnosti. I to je bilo sasvim dovoljno da tu lepotu nepoznatog udahnem duboko u svoje sutra, da jutra mi budu propredena njegovim imenom, da poželim da celu večnost ostane, da snove zamenim dodirom sreće.

Ima tako nekih dana koji nas odvode u neke nove priče, uvek u traženju sebe, poslusno, poput deteta prepustimo se pogledu, kada verujemo da će snovi da se obistine. Volim takve dane kad ne pitaju za godine… nekako mi se čini da je sva lepota u njima, a usrećuje me što ostaju, ne blede ni kad se novi vek rađa.

Tog dana kao da se dobra vila nastanila u moje misli, zavrtila čarobnim štapićem i otisnula reči koje su virile iza čvrsto stisnutih zuba. "Bilo bi mi drago ako bi pronašli malo vramena onako neobavezno da popijemo kafu i razmenimo misli." Bile su to moje reći, da, moje reći koje sam uputila čoveku koji je stajao ispred mene, strancu tajanstvenog pogleda kojem me je sudbina sasvim slučajno dovela na vrata iza kojih je provodio sate covek pokreta nalik lahoru. Potajno je mojim telom proticala želja za pristanak na poziv koji je zvučao više na škripu vrata nekog napuštenog doma koja se nisu otvarala godinama, nego na želju za susretom. Ma kako da je zvučala ta ista želja pretila je svakog trenutka da postane sve veća i da se pretvori u bujicu nekontrolisanih reči koja bi ubrzala vreme i odvela nas što pre na neko drugo mesto gde bi ostali svoji, ogoljene duše. Želja za jedan titraj u oku Anđela koji bi obećavao na putovanje do zvezdanog neba, na igru života bez zamki i prepreka; uvlačila se u svaki deo moga bića, kao da je i kosa poprimila miris njegovih prstiju koji su pleli neku čarobnu mrežu ne dodirujući ni jedan delić moga tela, a u duši obavijenoj dugogodišnjim sivilom rađao se mesec i zvezdano nebo, možda je to tako moralo izgledati da bi čarolija bila što jača. O cemu sam htela da pricam s tim strancem, šta bhi mogla videti u očima koje su toliko sličile mojima a pogled je ipak bio samo njegov. I da mi se želja ostvarila tog trenutka, iskreno, znam da bi odćutala sve, duboko što dublje potisnula svaku reć, okrenula leđa svome srcu, i pobegla od sebe bar za trenutak, ostalo bi samo jedan neobičan ali večan trenutak u sećanju, ako nebi htela da zaboravim. Nesputana želja u tom trenutku bila je da zavirim u dušu čoveka koji ima blago srce, tog trenutka mi se činilo: srce puno ljubavi dovoljno za celi život. Nečujno mi se otimalo i prelivalo preko usana njegovo ime nebrojeno puta. Za mene, samo za mene on ima drugo ime, Anđeo. A kako bi ga drugačije mogla i nazvati, dolazio je iz nepoznatog pravca, tišinom govorio ljubav, leteo po mojim mislima, darivao mi sreću koju sam čvrsto stiskala u šaci, u strahu da mi ne odleti, Anđeo. Onog trenutka kada sam poželela da spustim glavu na njegovo rame zazvala sam ga tako i nikad mu neću ni menjati ime, a vi ga zazovite kako vama drago.

Ne sećam se više ni odgovora, samo još pri pomisli da je nečeg bilo u njegovim rečima što je nagoveštavalo susret na nekom drugom mestu osetim podrhtavanje tela, slično onome, kada anđeli prošetaju vašim stazama, kada sreća podari svoj osmeh ostareloj tuzi. I sve to onog dana kada sam poželela Anđela.

Zvonjava telefona nije prekidala da narušava mir koji se razlio po mojoj sobi, narušavala je snove koji nisu prestajali da jure mojim bićem od najranijeg jutra. Ni slutila nisam da će ipak sve da se rađa u ovome danu.

Muški glas, samouveren i bez podrhtavanja odzvanjao je još dugo u mojim ušima. Jedina rečenica koja je zaparala moju sigurnost je bila: Večeras posle posla imam vremena, da li je to u redu za tebe? Htela sam da dam potvrdni odgovor, što sam i učinila, mada sam još dugo razmišljala i pokušavala da se prisetim toka razgovora, tako proveravajući sebe da li sam pravilno postupila. Zašto bi i morala da se sećam. Dovoljno je, i najvrednije što je ostao isti osećaj pri svakoj pomisli na susret s anđelom, osećaj koji pobeđuje svaku tugu i nanosi nove boje, vedrije, na nebo koje su napustili šareni baloni neke godine, jednog dana, možda anđeli znaju koliko je bilo sati...