DO NEBA

Dok zvezdanim nebom prolama se muzika...
nekog prošlog dana tvoj dodir mek poput svile
osluškujem otkucaje neobičnog sata:
kazaljke se vrte unazad, pa opet zastanu...
svaki pokret tvojih prstiju po jedna nota najdivnijih spoznaja i, iskre u oku orkestar koji će odsvirati posmrtni marš, ponekad poželim...
svaki izdah po jedan komadić večnosti
koja se regeneriše i sve me manje ima...
luduju misli od mene do neba i tako redom
oslikani pupoljak maka u cvatu s desne strane prolaza u večnost
soba ispunjena mirisom tvojih nežnosti
u jednom deliću vremena koje munjevitom brzinom otkriva svoje lice

A ti se uvlačiš u najsitnije pore moje kože

i ne osećam miris nadolazećeg dana toliko te ima u
oktobarskom predvečerju podnu anđeoskog brda
i ove noći...
samo dim cigarete koji ispunjava prostor meša se s mirisom čežnje
rukama nade skidam zvezdanu prašinu s prolaznosti otkrivanja lepote
i opet zadivljena postojanjem htenja osluškujem otkucaje tvog srca...
isti sat otkucava vreme a ja se ni pomerila nisam...