ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST I UMETNOST Izlazi kvartalno Glavni urednik: Radomir Stojanović Izdaje: NIJP "PANORAMA" Dom štampe bb. Priština sa sedištem u Beogradu Resavska 28 sadržaj po ciklusima: I VEČNO RITAM Tokovi savremene poezije i proze KNJIŽEVNA BASTINA ESEJ STUDIJE I KNJIŽEVNA KRITIKA REČ O KNJIZI LIKOVNI ŽIVOT

          Živimo u onom vremenu zemljine istorije za koju Biblijsko svedočanstvo govori da je poslednje. U “Znacima vremena” piše da će Gospod Bog u poslednje dane ubrzati vreme, - da bi se što veći broj ljudi spasio. Ovo ubrzanje vremena koje više niko ne može da ospori, izazvalo je promene u percepciji današnjeg čoveka, a to se odrazilo kako na njegovo stvaralaštvo, tako i na sam stvaralački proces. Čovek je prvobitnim Adamovim padom u greh i njegovim otpadanjem od Boga Tvorca na sebe preuzeo teret stvaranja, bolan process veoma sličan onom pri kome se unutar školjke stvara biser. Najčešće su književne forme nalik krokiju-skici, bez unutrašnje structure i bez strukturnih veza, čak kad one postoje najčešće podsećaju na grad porušen bombardovanjem sa uništenim infrastrukturnim komunikacijama. Stoga je veoma bitno ukazati na ona dela i one autore, koji u sebi nose i prenose onaj neophodni etičko–estetički minimum koji ispunjava zahteve za jasnom formom, strukturom i strukturnim vezama.

          Jedna od retkih savremenih knjiga, koja ispunjava etičko –estetičke zahteve prestavlja zbirka pesama SMRTNIK U POKRETU mlade autorke Tanje Prokopljević. Ono što posebno privlači pažnju kod njenih pesama jeste njihova Biblijska utemeljenost i pored toga što se u pojavnoj formi Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh ne objavljuju, već ostaju skriveni na način na koji su skriveni u životu svakog pojedinca. NJihovo prisustvo je u njenim lirskim junacima, junakinjama i u porukama koje oni prenose čoveku u svetu - čitaocu. Lirski junaci, junakinje Tanje Prokopljević nisu tvorevina pesničke imaginacije niti su plod stvaralačke mašte, već su istinite žive ličnosti duboko ukorenjene u svevremenske-večne principe Onoga koji je is am Put, Istina i Život, sa onim neophodnim iskustvom života u materijalnom svetu, svetu u kome se nalazi savremeni čovek, svetu u kome vladaju ograničeni vremenski principi. Već prva pesma “Smrtnik u pokretu” koja sama u sebi sažima i sama sobom predstavlja ciklus, svedoči o pomenutom iskustvu življenja u prolaznom- vremenskom, svedoči o grčevitom gotovo nagonskom nastojanju junaka da sebe sačuva u sopstvenojiluziji života, otpadajući upravo tim istim nastojanjem od istinskog života, čineći ga ne samo smrtnikom već i mrtvim za Život. Ova poruka ma koliko nemala u sebi racionalno-logički instrument za prepoznavanje u fizičkom svetu pojava osvedožena je u duhovnim rečima Isusa Hrista “…Ostavite mrtve da pokopaju svoje mrtve…”

          “…Znam da uplašena sam od smiraja…” na sebi samosvojstven način opšte prihvaćenu iluziju smrti i odustvo krucijalne i sasušne potrebe za verom u večni život, jeste isti onaj strah od smrti koji čoveka parališe i čini ga smrtnikom u sopstvenom individualnom životu, koji on sam pokušava odbraniti“ …samo da se otrgnem od istine života…”. Odbranom nemogućeg ostaje jedino moguće, “ samo sam smrtnik u pokretu.”, kao zaključak. Ovaj zaključak identičan je Biblijskom svedočanstvu stanja duše čoveka palog u greh i jedino ga je istinski moguće sagledati istimonim duhovnim očima kojima je gledao is am Duhovni Otac jedini poznavalac i svedok ovog stanja duše. O samoj istinitosti ovog svedočanstva nema se šta mnogo reći, ono se ne može osporiti jer je postala toliko masovna pojava da je vidljiva i telesnim očima, viđenju koji se jezički ne može izraziti, ali se može osetiti osećanjima.

          Identičnost duševnog stanja lirskog junaka, junakinje sa Biblijskim svedočanstvom duševnog stanja savremenog čoveka potvrđuje da je ispunjen etičko-estetički zahtev postavljen “čoveku stvaraocu” od Boga Tvorca u momentu preuzimanja na sebe teret i odgovornost stvaranja.

          Drugi ciklus zbirke pesama SMRTNIK U POKRETU, pod nazivom “PESME O POKRETU” koji počinje sa pesmom “BUDIM SE” još snažnije izražava Biblijsku utemeljenost stvaralačkog opusa Tanje Prokopljević. Veza buđenja (prelazak iz jednog stanja svesti u drugo-preobražaj ) sa raspećem jeste jedan od osnovnih biblijskih stavova u kojem se ponovo naglašava da je bol uzročnik pokreta a samo raspeće preduslov preobražaja. Iz jednog duševnog ropstva duha u telu raspećem se stiže do slobode, “…slobodno nek kuca ovo srce moje…”, slobode koja i nije ništa drugo do prostor za novo, prostor preobraženog u kojem je moguća egzistencija. Prevladavanje bola moguće je samo kroz veru u smisao čovekovog stradanja-raspeća kao preduslov za stvaranje novog, a svako izbegavanje susreta sa činom raspeća udaljavapojedinca od čina stvaranja, odvaja ga od stvaralačkog procesa, gasi lagano u njemu nadu i svaki smisao za sve što je živo pa čak i za sam život, a šuma nagona i strasti zatvara put spasenja.

          Umesto zaključka može da stoji poslednja po redu pesma u knjizi “ČOVEK I REČ” iz ciklusa “PESME O SMRTI”,jer se već u njenom nazivu prepoznaje onaj isti pojmovno-pojavni dualizam, koji se javlja kao nužna posledica čovekovog pada u greh. Pojmovno-pojavni dualizam postalo je osnova za danas sveopšte, vladajuće grčko-rimsko mišljenje za koje je pojmovnu formu postavio Sokrat, strukturu definisao Platon, a strukturne veze svojim racionalno-logičkim instrumentom (Aristotelova logika) povezao Aristotel. Sociološku egzistenciju ovom mišljenju obezbedili su Rimski mislioci, i Rimsko pravo, a do današnjeg vremena sačuvali i kroz obrazovni system preneli naučnici i kreatori svetskog poretka, prestavljajući ga kao jedino ispravno i jedino istinito mišljenje. Subjektivizirajući čoveka i objektivizirajući reč ovo mišljenje ne samo da odbacuje Biblijsku istinu već je i potpuno nipodoštava. Nipodoštavanje Biblijske istine dolazi od odricanja subjektiviteta samoj reči, koji je osvedočen u Svetom jevanđelju po JOvanu “ Na početku bješe reč, i reč bješe od Boga i Bog bješe reč…”

          Duboko saosećajući sa stanjem čovekove duše, autorka Tanja Prokopljević konstatuje;

“I pusti čovek reč

kad oseti umiranje duše u sebi,

iz želje da je sačuva

kad ona bez osvrta

reši da postane smrt.”

da ipak negde duboko u čoveku postoji jedinstvo čoveka i reči, jedinstvo koje samoj reči obezbeđuje neophodni subjektivitet (životvornu silu) i da on za njom poseže tek u momentu velike pretnje od smrti, čime se samo potvrđuje još jednom Biblijska istina o Spasitelju Isusu Hristu Sinu Božijem koji je u svom duhovnom značenju sama Reč Božija, ista ona reč koja beše Bog na početku.

Lazarevac, 18.06.2004. god. Miroslav Zarin- Zare