Milan od Lužice

SKLADBAR

Prolog za dramski spev
Senima Dragana Glumičića

Ah da je Tvorcu bilo ma i čas
Do umne svrhe sveta koji stvori
Drugim bi dletom on vajao nas
Ne bi nam ploću presvukao kosti
Crv ne bi morao nama da se gosti
Niti sa Smrću život da se bori

I ne bi čeljust sručena u vrat
živoga stvora pohlepno i hrlo
Bila kazaljka kojom zemni sat
Meri i roči vek dosudjen žiću
Zato da cenu opstanka u biću
Plaća sečivom stavljenim pod grlo

Ali On moćan čiji svaki kret
Premeće svemir po vlastitoj ćudi
A kada spava Njegov nepokret
Pokreće bića da pripišu Njemu
I što je njihov udeo u Svemu
Pa mole smerno da se bar probudi

On silni jemac Istine i Pravde
Nežni pokrovitelj Dobra i Lepote
Kome sve molitve pristižu odavde
Iz duše stvorova koje hte da sluči
Da Mu se dive a On da ih uči
Njemu da žrtvuju bezvredne živote

Taj gordi skladbar harmonije sfera
čiji su svirci Sazveždja Magline
Pa da ga slušaju i razum i vera
Andjele štedro za poniznost časti
A Arhanđele Sile Moći Vlasti
Podmuklo diže do svoje visine

Zato da Onog što sred Vasione
Podiže bunu protiv Oholosti
Do kraja Vremena po Večnosti gone
Iako On se - ili baš zbog toga -
Lišio besmrti da od takvog Boga
Za ljude otme bar zrno Svetlosti

A oni da Ga - Njime vazneseni
Do tajne ploda Drveta saznanja
I tako grešnim znanjem razmnoženi -
Hule i ruže iako bez Njega
Bili bi krpelj pod kožom Ničega
I ne bi stigli do svog postojanja

Zašto taj blagi Otac svih stvorenja
Ne uli Sinu u samrtne krike
Utehu dostojnu krsnog poniženja
No svoju čeljad pretvoriv u rulju
Umesto Sina oslobodiv hulju
Vaskrsom krepi nadu beznadnika

(...)

Odgovor pesmi *Skladbar* Milana od Lužice

Ti koji našim Tvorcem se nazivaš,
koji sve ljude ka sebi sazivaš,

Ti koga tajna života pokriva,
čija plodna zemlja život nam otkriva,

Ti što nas stvori jedne vrele noći
sa sazvež?em trajnih ozvezdalih moći,

da uživamo u životnom sjaju
ruke da spoznamo što nam ljubav daju.

I kada si nam dah života dao,
za lepotu zemlje Ti si dobro znao,

pa si nas prirodom divnom obdario,
tom blještavom vodom nebo ozario,

stvorio nam zlatni sjaj ptice u letu
prah lekovit s’njime u bajnom cvetu

i dao nam moći života i glasa
da nam to poklonimo makar malo spasa,

da imamo moći da smo izvor vlasti,
i da uživamo u životnoj slasti,

da pustimo suzu kad grešnik dolija,
da hranimo sebe kad žito proklija,

da stvorimo branu kad voda pobesni
i da se borimo uvek protiv plesni.

Ve·ne smo sluge, Tebi podanici
i zato smo samo Tvoji odanici,

iako nam život besnom rekom teče
i nosi sudbinu što nas jako peče.

Ti dade nam mo·i na ovome svetu
da svi osetimo snagu u Tvom kretu,

svetlost što izbi u žitnome polju
i svima nam daje svu životnu volju.

Ali mi, srećni, puni sjajne boje,
prepuni vrline i dobrote Tvoje,

nekom zlom silom dobro zavedeni,
sko·ismo u zamku zlobom povedeni,

Prihvatismo onog što htë iznad Boga
i od oca stvori protivnika svoga,

sazivaju· ljude da mu se potčine
i da se u jadu samo Njim opčine,

da daju važnost požudi i strasti
da postanu gladni i moći i vlasti.

Silni u svojoj potrebi za zlobom,
za telesnom slašću, nesrećni sa sobom,

mi poslušasmo tog velikog Zlicu,
al’ Njegov savet zdrobi dobru klicu,

On stvori čoveka da pohlepom prži
što nam Božije delo uništi do srži..

I sada čovek ne ume da voli,
a duhovni svet mu bedno zrno soli,

i ne zna šta je to potreba prava
kada krene glava telo da spasava.

Mučena zemlja govori mu:“Tiše!”,
i mrtvilom strašnim po·inje da diše,

naprasno žuti i biva talasna,
postaje pustinja prkosna, sablasna.

Poželeće ljudi Zemlju da napuste
i da se na sjajnim zvezdama opuste,

i uspeće lako do zvezda da dodju
uz svoga jakog i pohlepnog vodju.

Zatim će se strasno od njih otrgnuti
i plodnom zemljom opet ogrnuti.

Malen po broju, a lošega kova,
daleko od Boga i bez mirnih snova,

po zemlji truloj i krvavoj hode
želeće srećom muku da prebrode.

Stog će se setiti božanskog porekla
iz kog je reka života potekla.

Pod velom strašne i ledene bede
poznaće sveca koga će da slede.

Za njim će poći tim putem do Boga
vodjeni slovom dobrog pretka svoga.

I tada će se okrenuti Bogu
i to će doneti među ljude slogu,

počeće svetlost ka zemlji da plovi,
ostvariće se tad božanski snovi.