POEZIJA KOJA PROČIŠĆAVA

       Za Dejana Nikolića bibliografski moglo bi da se kaže dosta, ali ovoga puta govoriću o njegovoj poeziji. Potrebno je reći da ukoliko se upoznamo sa radom Dejana Nikolića posmatrajući ga kao filosofa, pošto on i to jeste, videćemo da su njegova dela prepoznatljiva i razumljiva svima onima koji se u duhu ljubavi okreću svojoj nauci - filosofiji. Što se poezije tiče, smatram da stvari ne stoje drugačije ali da je poezija Dejana Nikolića pristupačna široj čitalačkoj publici.
       I po samim naslovima njegovih pesničkih knjiga: “Blondogenet”, “Arhajski Dendi”, “Priručnik za vaspitanje mladih prinčeva”, može se videti da se Dejan Nikolić bavi filosofskim pesništvom koje na globalan i moderan način, zavirujući pokatkad duboko u budućnost, sa dozom fantastike, uvlači čitalačku publiku u vrtlog filosofije. Međutim, za mene pesništvo Dejana Nikolića ne ostvaruje svoje vrednosti samo na osnovu tematike i motiva, ono ima jednu posebnu moć nevidljivu golim okom, a to je mistična efektivna vrednost. Pod tim podrazumevam da se njegovim stihovima može delotvorno uticati na čitaoca. Njegova poezija ima sposobnost da kao pravo umetničko delo uzdigne današnjeg čoveka pozitivno utičući na stanje njegove duše, a potkatkad duha i tela. Ovo je za svako pravo umetničko delo od posebnog značaja.
       Poezija Dejana Nikolića može biti veoma ritmična, poetična i nežna. Međutim, ona je najčešće nerazumljivo složena i fantastična, ponekad čak i zastrašujuća. Ipak, uvek je pisana u nekom posebnom ritmu pomoću koga možemo zaključiti da se iza filosofa Dejana Nikolića krije pesnik.
       Neko ko se bavi klasičnom poezijom ili modernom klasičnom poezijom, možda će u jednom trenutku reći da je Dejanova poezija neprihvatljivo nerazumljiva i da je za ostvarivanje prave vrednosti nekada suviše složena. Međutim, svaki čitalac ukoliko nekoliko puta pročita stihove Dejana Nilolića, pa i onaj koji u prvi mah ne razume pravi motiv njihovog stvaranja shvatiće da su oni mistično pronašli put do njega i osetiće onaj treptaj koji treba da oseti svako ko sluša dobru poeziju.
       Dejan Nikolić pesmom stvara autentične slike koje su sa jedne strane odgovori na mnoga pitanja, a sa druge pročišćavaju misli onih koji ih čitaju. Kako stihovi mogu to da postignu? Možda uz pomoć autora koji ili nije svestan dubokog rezultata svog stvaranja ili se svesno igra rečima pružajući informacije, a zatim praveći čudne pesničke mozaike koji su kao poseban aparat namenjeni ljudima koji, priznali to ili ne, lutaju u vremenu nemorala i straha ne znajući da zapravo traže razloge svoga nastanka, u potaji teže moralnosti i veri u dobrotu koja postoji u njima nikada samima. Oni koji traže pročišćenje znajući da su vrlo daleko od čistote. Oni koji neprestano tragaju za ljubavlju u koju ne veruju. Oni koji ne mogu da se skrase na jednom mestu. Oni koji se ponekada sete lepote sanjajući nešto drugačije:

“Spavao sam u plavim šumama.
Oko mene je – pucketalo cveće,
Žareći se u dubini pućilo je usnice
A one su me snažile
gipkom vrtoglavicom…”

Oni koje boli svakodnevnica običnog života i prostote koju pretvaraju u zlato, a toga nisu ni svesni:

“kao turpije
deru me odsevi
posuvraćenih utroba
pobunjene sluzi
magično skrckanih noseva…”

Oni koji se boje sopstvenih misli proizašlih iz vremena u kome se nalaze.Oni koji se zaljubljuju u sebe same.
       Zar se zloba i pohlepa, pervezne misli i neprirodne požude ne leče pružanjem pesničkih slika, na papiru, koje jezik može da oživi pa da fantazije postanu prevaziđene, mrtve u svojoj iskorišćenosti. A Dejanovi stihovi baš to čine, u svakom oku postaju drugačiji, u svakom telu se drugačije apsorbuju otkrivajući najtajanstvenije, najčudnovatije, najmorbidnije misli današnjeg čoveka. Zar tako čovek koji je sve prevazišao (ovoga puta zbog Dejanovih stihova) ne postaje ponovo zahvalan i zadovoljan sobom ne težeći da sam postane Bog. Zar se tako čovek ne vraća svojoj jednostavnosti po liku svojeg Tvorca kao Njegovo najuzvišenije delo? Ukoliko je ova poezija od strane autora namerno pedagoški formulisana, onda će stihovi Dejana Nikolića postati lepši i uzvišeniji ukoliko to postane i sam svet oko njega, a mi ćemo pouzdano moći da kažemo da se ispred nas nalaze stihovi pesničkog genija. Dejan Nikolić poezijom kao pedagog razgovara sa ljudima uzimajući ulogu misionara i duhovnika. I u tome uspeva.
       Zbog toga pustite da Dejanovi stihovi odrade svoje. Oslušnite njegovo pevanje čak i onda kada peva zastrašujuće: o mislima razuzdanih slikara, o bolu pohlepne majke, o vremenu postmodernosti, o nasilju i vulgarnosti, o tajnama i neznanju. U svakom se od nas danas kriju misli koje vode suprotno od pravca kojim bi trebalo da idemo. Dejan svojim stihovima ume da nas pročisti i promeni.