TRI

ustajao bih oko 11:00,

prvo svraćao do toaleta, zatim

silazio do trpezarije,

tamo bi me čekala crna kafa plus doručak, a

kada bih sve to obavio izlazio bih u dvorište.

sunce bi se već uveliko popelo, međutim

imao sam posla sa dva sunca

jer tu je stajala i dama blistavija od

meni svakog poznatog. Sunca.

tu bi se nešto kao malo zezali i tako to,

odigrali bi jednu na male

goliće, ali morao sam pažljivo da vodim

računa kako se krećem i da se što pre

oslobađam lopte

jer su njene noge sevale na sve strane.

dosta, rekao bih, nije ti ovo karate (trenirala

ga) već fudbal na male goliće!

okej, matori (matori?)

vidim da si crko, rekla bi, pa bi odvezala svog

ogromnog kudravog psa i pošli bismo u dugu i

laganu šetnju.

tokom šetnje pas bi trčao ispred nas,

zavlačio se u žbunje i gubio iz vida na

najrazličitije načine, ali bi se iznova i iznova

vraćao, ili sam od sebe, ili

čim mu dovoljno glasno pomeneš

ime.

ostavili smo, dakle, stvari da idu

svojim tokom, ta polja su bila pred nama, i ti vetrovi

i zeleno i konji i plavo, mnogo plavog, bledog,

nebeskog, tamno plavog, i

ptice i lavez njenog ogromnog

kudravog psa u daljini, dok smo se kretali

po sumarku koji je želela da

mi pokaže (studirala bilogiju na PMF-u).

i objašnjavala mi šta je šta. Evo,

recimo, rekla bi, ovo je pečurka,

i držala bi mi tu stvar ispred

nosa sve dok ja ne bih potvrdio – zaista? pečurka?

(ko da ja ne znam kako izgleda prokleta

pečurka). ipak, lepo je sve ovo,

pomislih, oko tebe samo priroda, i ta dobra

žena koja vodi računa o tvojoj

kafi i o tvojoj ishrani i

o tvom poznavanju bilogije i o tebi.

posle bi se vratili kući, i nakon što bi

privezala psa, ogromnog i kudravog i svog,

iznela bi bocu vina i dve čaše

i zatim bi seli u baštu, ona i ja, i

to će, rekoh, zasad biti savim dovoljno

što se mene lično tiče, ali šta ćeš, bejbi,

ti da piješ? ona bi se onda nasmejala, i ta

njena crvena kosa, nekako

ludački zatalasana, i sunčevi zraci

što sa svih raspoloživih strana

galaksije prodiru kroz nebo, taj prizor

nikad neću zaboraviti, kad umrem poneću

taj prizor sa sobom, taj prizor

će mi u paklu

predstavljati lepu

utehu.

onda bi mi pokazala nešto od

svojih crteža, urađenih grafitnom olovkom, i ti

crteži su bili dobri, možda zato

što je i vino bilo dobro dobri su bili i ti

crteži, mnogo bolji možda čak i od svih nemih

Čaplinovih filmova, i to sam joj

rekao, a ona je rekla oh, ne preteruj, opet si

potegao malo više, e

ajde sad da ručamo, vidi

već je 17:00, a ja pomislih, čoveče, ovo je

raj, ovo je bolji raj

i od onog raja koji je dragi bog

osmislio za nas, pa bih ustao, i dok bi

njuška ogromnog kudravog psa virila

iz srca seoskog dvorišta,

polazio za njom u gajbu, gde bismo

provodili preostali deo

dana, a bilo ih

sveukupno

tri.