OH, TI…

žene mi zameraju kako često

hrčem isuviše glasno za njihove pojmove,

pa niko živ usled toga

ne može da

spi.

i kad do njih usred zimske tame

stigne tvoj neobični

poj, one uključe svetiljku,

nagnu se nad tobom i – prestani divljački da

hrčeš,

tiho ti

u uho

šapnu.

ali čitaoci ce se složiti da

do mozga usnulog čoveka

stigne jako mali broj

ovakvih

verbalnih poruka.

samo se prebaciš na

drugu stranu, počešeš se po

bulji, odmumlaš

nešto

i nastaviš po

starom.

pošto zahtev oko smanjivanja jačine hrkanja

još uvek ne bi bio uslišen,

podizale bi ruke od verbalnog

i prelazile na

razne druge vidove ubeđivanja:

štipkaju te,

gurkaju te, golicaju po najosetljivijim

mestima; polivaju te

ledenom vodom, zbacuju

pokrivače i ćebiće sa

tebe, umeću ti papirnate

salvete u kosu…

a postoji i

jedna posebno opasna grupa: one bi ti

jednostavno, nabile jastuk u facu,

zapalile cigaretu, prekrstile

ruke, i sačekale da vide

ishod. No nema tu ničeg

spektakularnog: ili se

probudiš

ili

umreš od

gušenja.

buđenje ponekad ume da bude

strašno bolno:

"šta taj jastuk, zaboga,

traži na mojoj faci? jebote, umalo da

umrem od

gušenja…"

“moraš se, dušo, što pre navići tiše da

hrčeš…”

to je ono prvo čemu prisustvujes kada se

probudiš.

zanima me cemu čovek prvo prisustvuje kad

umre od

gušenja.