MARIJINE OČI

(tuga usamljenog kauboja)

Marijina glava leži

na jastuku pokraj

glave moje,

Marijine oči su nebesko

plave

boje.

kad bi Marija živa bila,

ili kad bi Marija telo imala, ili

kad bi Marija ruke imala, ili

kad bi Marija noge imala…

mogli bi gađati limenke iz revolvera,

ili se nežno voleti,

dodirivati, radovati se,

pevušiti, jahati divlje

mustange ili

snivati.

ali moja Marija, na žalost, sada samo glavu

ima. Ostalo su joj oduzele

gladne

prerijske zveri: kojoti, lešinari, hijene.

bilo je to ovako:

za ručak smo planirali paprikaš i

Marija je tog jutra

uvila kosu u punđu, namazala usne

bordo karminom, uzela karabin i

pošla u lov na zečeve…

iz koga se nikad živa

vratila nije.

u smiraj pođoh da je tražim,

ali nađoh samo Marijinu

glavu. Kosa joj beše

raščupana a karmin razmazan

svud po licu. ali, taj

pogled, nebesko plavi

pogled, nikad je nije

napustio.

podigao sam glavu,

pažljivo je očistio od peska,

potom je dopremio u

naš kamp. Dugo sam smišljao šta

sa njom da učinim i da li da je

sahranim…

ali, ja sam jedan tužan i usamljen

čovek, i zato sam doneo

odluku da dok me šerif ne otkrije i

strpa u ludnicu – Marijina glava leži

na jastuku pokraj

glave moje,

Marijine oči su nebesko

plave

boje.