TRAGOVI LJUBAVI PROŠLIH

U noći pustoj,

teškoj,

kada pogledom vlažnim i besanim

vrtloge svoje podsvesti pretražujem

vidim u njima

samo bolno blede

tragove ljubavi prošlih.

A želim,

o, tako želim ponovo da me zabole!

Britko, oštro da mi rezbare dušu

pa krvlju mojom

po sebi da ispisujem imena neka,

imena koja nikada više

neću imati snage onako da izgovorim.

Silom,

pretvorila sam ih u obična,

prosta,

svakodnevna imena

koja nikada više sa mojih usana

neće silaziti nežno poput dodira mog.

I boli me bledilo tragova tih.

Nisam ostala čista

i verna,

poklonivši im večnu duboku brazdu

u svom srcu,

bol neprolaznu

i tihu čežnju koja u dubinama bića mog

kljuca,

razjeda,

dubi sebi put ka besmrtnosti.

Poslednji put

jecajem bolnim prošaptala sam ime

i bacila ga u dubok mulj na dnu moje duše.

Pustila da potone,

i za sobom da ostavi

samo blagi drhtaj crnila,

nejasan otisak,

utisak da je nešto,

možda,

nedavno tuda prošlo.

I boli me nejasnost otiska tog.

Pa ipak,

nekada pred zoru,

retko

i tako teško,

dopustim sebi da priznam da se lažem.

Pogledam smelije i jače

i tragovi ožive

obasjani svim bojama kojima su ljubavi prošle

dopunile paletu života mog.

Zaboli me njihov bljesak i sjaj

i taj bol nežno, zaštitnički obavije moje srce,

pogled postane mutan i vreo

i znam,

tada znam

da ću imati snage trag svoj,

narandžast i plav

u nečijem oku da ostavim.

Dragana