NENAPISANA PESMA

Ne, neću da mi budeš pesma!
Delić srca mog zauvek otkinut
i golim, bezličnim slovima prosut
u šaru koja tek meni ima smisla i dušu.

Neću pesma da mi budeš.
Uspomena gorko-slatka na snove koji nekad behu;
purpurni rub mog najvećeg mraka
i crna koprena preko Sunca mog.

Budi mi vetar, najjači, nepobedivi;
bura koja talase šalje
da me preklope i pobede
ili odnesu na neke tajne tvoje oblake.

Dašak jedva primetan,
da me obavije i opije bojama mora, ukusom leta,
i neprolazni nemir naslućenog spokojstva
po meni ispiše mirisom čežnje.

Neću da mi budeš pesma!
Nisu ni moja ruka, ni ushit, ni bol
kadri da na platno pesme moje razliju sve nijanse
kojima osećam tebe u sebi.

Budi zato dah u meni,
arija u mene utisnuta i nikad otpevana,
plašt od smiraja dana
i jedina mreža za moje odbegle snove.

Ne, neću da mi budeš pesma, ljubljeni moj...