VODENI LJILJANI I BISERJE

Eh, da mi je biti vodeni ljiljan,
i provesti život
plutajući lagano
po nekom jezeru sjajnom.

Iz latica palih, listova svelih
niče cveće novo -
teče život,
neprekidno, s mladošću trajnom.

Večno! Jer šta je vreme?
Tek trenuci krhki
nanizani
u beskrajnu nisku bisera.

Penušav potok
što niz planinu teče -
skakuće, i sobom nosi
svežinu, blistav odsjaj severa.

I živimo svaki biser, svaki odsjaj
ne sluteći tada
boju, nit miris
časa što strpljivo nas čeka.

I bolje je tako! Jer da znamo,
bismo li mogli, smeli
nadati se, sniti,
i voleti tako silno, doveka?

Il' bismo, sveli i bledi
izgubili radost
što nas zove, i vodi
kroz svaku bol, i svet snova?

Eh, da mi je biti vodeni ljiljan
i ne znati boli,
nit snove,
već cvasti, venuti, i cvasti iznova.