TAČKA

 

Lepo, na njenu kožu, soba je i sutradan mirisala. Prepoznatljivo. Zgusnuto među četiri zida. Po tragovima u krevetu, košticama maslinki po podu, ne sasvim ispražnjenim čašama i gomili pikavaca u pepeljari – po svemu tome kraj nepogašenih lampi, reklo bi se da se tu sve do nedavno baš živelo. Toplota je još izbijala iz zidova.

Ako, međutim, obiđemo jedan od njih i nađemo se u kupatilu, zateći ćemo pri bledom jutarnjem svetlu mučnu sliku: ispruženog mučkarca koji glavom udara o pod, već iznemoglo, i ječi. Neće nas ni pogledati.

Nagađanja o tome šta se sve desilo odvela bi nas daleko. Odgovor nikad nije jedinstven. Što njega, ovako nasukanog, izvlačimo iz mraka a nju ne, ništa ne znači; zato, ostavimo ga na miru. Kažu, ona već jeste, sinoć – i to je trebalo videti! (preživeti, on bi rekao) – trebalo je čuti je kako se smeje i sva cepti u isti mah i priča vatreno, ustremljena, s gorčinom, priča suznih očiju koje streljaju i mlatara rukama ne dajući mu da dođe do reči, da, trebalo je to podneti i prihvatiti ponuđeno – a ima li izbora? – uzeti, jer je jedan mali mir nakon svega zaista dragocen i ona mu ga pruža, baca u lice – uz njemu jasan nagoveštaj da i sama za tim vapi. Mir. Nada. Jasno. Ona odvraća pogled. Upravo mu je, na sav glas, i rekla kad je odlazila: "Pusti me na miru!" – pa se sjurila niz stepenice.

I eto scene za prepričavanje. Komšije i slični patuljci, uostalom, zverajući uvek dočekaju svoj trenutak. Spremnim da se nađu, ne smeta im to što nisu videli, koliko ih raduje ono što jesu.

 

(Iz antologije "Otisci srca planete", Beografiti, Beograd, 1995.